#чиста��слобода

[genealogyrus]

«Материалы географии и статистики России. Черниговская губерния». Историческое краеведение — это область научного исторического познания, изучает прошлое края, опирается на определенные закономерности, на труды историков-краеведов. Труды этих историков интересуют всех, кто хочет знать историю места, где он живет. Хочу немного рассказать об очень важном труде подполковника Генерального штаба Михаила Домонтовича «Материалы географии и статистики России. Черниговская губерния». Этот труд был издан в Санкт-Петербурге в 1865 году. Великороссияне или, как их называли в исследовании, русские, слобожане, поселены были в Суражском, Стародубском, Новозыбковском уездах. Всего таких поселений в Стародубье было 15, из них 14 посадов и одна слобода. В них входили и наши посады Климов, Чуровичи и Митьковка. Они интересуют нас более всего. Михаил Домонтович рассказыва��т о том, что население этих посадов составляют потомки бежавших сюда из России в 17 веке старообрядцев. Стародубье в течение долгого времени было заманчивым приютом для переселенцев. Впоследствии они остались в своих посадах, и их потомки живут здесь до сих пор. Каков же был их быт в середине 19 века? Я уже рассказывала об этом на страницах нашей районки, но только на основе других источников. Посмотрим, как преподносит нам картину жизни посадских людей, в том числе и климовчан, М. Домонтович. По своему быту, роду занятий, внешней обстановке и зажиточности посадские люди составляют полную противоположность окружающим их малороссам и белорусам. Имея в своих посадах весьма незначительное количество земли, они почти исключительно занимаются торговлей и ремеслами, а потому это скорее городские жители, нежели сельские. По внешности здешние жители сохранили тип великоруса. Большинство из них крепкого телосложения, статны, рослы, красивы лицом, темнорусы, с отпущенною бородою, которую считают образом и подобием Божиим. Они сметливы, трудолюбивы, ловки, проворны и находчивы. Обыкновенно тихие и скромные, но в коммерческих сделках не откажутся от всевозможных хитростей и уловок. Какая же у них одежда? Она совсем не отличается от великорусской. Она чиста и опрятна, нередко богата, особенно у женщин. Пища старообрядцев ничем не отличается от употребляемой зажиточными людьми России. Чай и разные лакомства можно встретить в каждом доме. Но вот кофе считается еретическим питьем, а табак — дьявольским зельем. В посадах, кроме прекрасных деревянных построек, встречаются каменные церкви, дома, лавки и прочее. В посадах часто широкие улицы, которые придают им городской вид. Постоянные гонения сделали старообрядцев чрезвычайно скрытными, недоверчивыми. Ворота и калитка домов всегда на запоре. Но к гостям они всегда внимательны, особенно к чиновнику, которого стараются как можно лучше принять и угостить. Старообрядцы по виду всегда набожны. В комнатах много образов, курильниц и других богослужебных принадлежностей. На воротах дома непременно ��рибит медный крест или образок. Зайдя в дом к старообрядцу, в любое время можно застать его молящимся. Выходя из дома и входя в дом, старообрядец непременно перекрестится и произнесет молитву: «Господи Исусе Христе, помилуй нас». Нищие всегда щедро наделяются милостыней посадскими жителями. Хотя в основе нередко лежит материальный расчет — привлечь в посад побольше работников. Свадьба. Интересно проходит у старообрядцев сватовство. Ну, конечно, как и у других, это происходит через свах. Если невеста соглашается видеть жениха, то он, назначив время, приходит к невесте обычно вечером и со старостами. Невеста, нарядившись, выходит к жениху с подносом и рюмками с квасом. Причем это делается несколько раз. Невеста каждый раз переодевается в новое платье. Нарядность платья служит определением богатства будущей жены, за которой другого приданого, кроме нарядов, почти никогда не дают. Если дело идет на лад, сговариваются о свадьбе. Венчание совершается у старообрядцев ночью и продолжается часа по три, а иногда и более. И только на следующий день вся родня жениха и невесты собирается у жениха в доме и празднует свадьбу. Обычно ведутся разговоры, все едят, но не танцуют, это не приветствуется. Жене своей старообрядец доверяет мало, хотя он ее лелеет. А главное, чем жена дороднее, тем большее уважение имеет она от мужа. По принятому обычаю, женщины большей частью проводят время дома и очень редко показываются на улице. Похороны у старообрядцев. Умершего одевают в саван, которым укрывают и лицо, повивают поясом и, отпев, кладут в гроб, непременно сделанный из цельной колоды. Домонтович отмечает, что к середине 19 века, по рассказам самих жителей посадов, старообрядчество значительно ослабло. Той отчужденности, что была в начале века, уже нет. Прежде старообрядцы ни за что не решались есть из чужой посуды, даже в дороге, а в 1860-е годы уже не прочь и курить табак, обедать и пить с православными и ходить в иноверческие церкви. Но, возвратившись домой, под строгим оком жены, строго исполнявшей все старые обряды, они тоже исполняли их также. Поддерживаемые женщинами, старообрядцы избегали официальных страхований имущества, официальных училищ, всего того, что напоминало им православие и какую-то новизну. Но, тем не менее, сближение всех, и православных, и старообрядцев, шло: местное духовенство поддерживало знакомство со старообрядцами, вели рассуждения о разных предметах, но уклонялись от споров. Вот так нам преподнес жизнь старообрядческих посадов офицер Михаил Домонтович. Татьяна Полетаева https://klimovo-avangard.ru ПРОШЛОЕ - РЯДОМ! 🌳📚🔎 🌳📚🔎 🌳📚🔎 🌳📚🔎 🌳📚🔎 🌳📚🔎 🌳📚🔎 🌳📚🔎 ✅Услуги составления родословной, генеалогического древа. 📖 ЗАКАЗ РОДОСЛОВНОЙ на нашем сайте: www.genealogyrus.ru/zakazat-issledovanie-rodoslovnoj 📖 ЗАКАЗ РОДОСЛОВНОЙ в нашей группе ВК: https://vk.com/app5619682_-66437473 ✉Или напишите нам: arhrodoslov@yandex.ru ⚠Работаем с 2008 года!

[gitkostrong]

тим ГИТКО СТРОНГ успешно ја помина Западната Македонска Трансверзала 2017 и уште поквалитетно ја запозна татковината 🇲🇰  ❤️ ⛰ Прекрасна слобода, чиста мисла, право другарство и каква природна убавина во нашата Македонија -- Старо Село па Љуботен, се до Црвена Вода, под Караорман, а до таму преку целиот срт на Шар Планина, Рудока, Вра��а, Бистра, Стогово и Караорман.  ТЕАМ GITKO STRONG at the Western Macedonian Traverse (from Staro Selo, peak Ljuboten to Crvena Voda, Karaorman) thru the whole ridge of Shar Planina, Rudoka, Vratsa, Bistra, Stogovo and Karaorman mountains 

[rasen-rs]

http://www.rasen.rs/2017/08/sveti-vladika-nikolaj-velimirovic-kosovo-vidovdan/

Свети владика Николај Велимировић: Косово и Видовдан

Беседа одржана на 550. Видовдан у манaстиру Раваници, 1939.

Душа моја испуњена је великим узбуђењем на овоме месту и у овај дан када излазим пред вас да искажем оно што се речима исказати не може.

Кад ме је као дете водила моја мајка цркви, па кад би се с брда угледала црква, опомињала ме мајка да ћутим: „Пред светињом треба ћутати!“ А ова царска црква и овај велики дан тако су узвишене светиње пред лицем Бога и народа, да је заиста побожно ћутање већа утеха души од сваке речи. Но позват да говорим, и не смејући изневерити ваше очекивање, ја се молим Богу да мој говор буде колико толико на утеху и радост свима који ме слушате.

Манастир Раваница; фотографија из 1910. године

Из богате ризнице предмета, што нам данашњи дан пружа, ја сам изабрао један сасвим обичан предмет, једну сасвим просту тему која гласи: Чији си ти, мали? Чији си ти, мали? То питање поставља ли су нам често људи кад смо деца били. И ко од нас није осетио досаду од често понављаног питања: Чији си ти, мали? Нарочито кад смо декламовали на Савиндан или кад смо добијали награде на Видовдан, питање се понављало и понављало: Чији си ти, мали?

Ово питање постављено је и целој нацији нашој. У прошлом седмогодишњем рату, када је српски народ пролазио кроз тунеле мрака од неправде и страдања и када је српска војска задивљавала свет својим победама и жртвама, питао се сав свет: Ко је тај мали народ? Ко су му преци? Каквог је порекла? Каква му је историја? Једном речју: Чији си ти, мали народе српски?

И ми смо одговарали како смо умели. Причали смо историју нашу, певали песме о свецима и херојима нашим, износили мудрост народа нашег. Ми смо ��или откриће, као нека нова руда, за велике и мале народе света. Велики енглески народ толико је био задивљен, да је неколико година свечано прослављан Видовдан по свим школама енглеским а српска народна хим��а певана по свим храмовима њиховим. Неизмерну благодарност дугујемо ми великом енглеском народу и за то као и за великодушну помоћ у свима правцима у оним тешким годинама када смо били нападнути од неколико Голијата истовремено.

Но на овоме месту и у овај дан ми нећемо одговарати странцима, чији смо ми, него сами себи и за себе. Да би себе боље упознали, и кроз то познање разведрили се и охрабрили, оснажили и сложили. Да би пронашли историјски, непогрешиви метар, којим ћемо себе мерити и знати какви смо и колики смо у сравњењу са оцима нашим.

Свети ратници, Милешева

Чији сте ви, мали Срби?

Ми смо деца Божја. И људи аријевске расе којој је судба доделила почасну улогу да буде главни носилац Хришћанства у свету. Ми смо чланови велике породице словенске, која је кроз многе векове бурно чувала стражу на капијама Европе, да племена друге расе и друге вере не би узнемиравали крштену Европу у њеном мирном развијању и напредовању. Ми смо народ крштени, народ христоносни. И тако, ми смо по крви аријевци, по презимену Словени, по имену Срби, а по срцу и духу Хришћани.

Видовдан на Газиместану 2009. године

Чији сте ви, мали Срби?

Ми смо деца Божја и потомци оних тежака и сточара, који се заједно са својом браћом Хрватима, Бугарима и Словенцима доселише из далека света на ово Балканско полуострво, озарено философијом и поезијом јелинском и прослављено јунаштвом јелинским. Доселише се с намером да на њему угодније живе не знајући каку им је улогу судба предодредила; не знајући да их је судба поставила за чуваре најопаснијег друма и за стражаре најсудбоносније капије. Потомци смо њихови по свему па и по занимању. Јер и ми у двадесетом веку ево смо у главном тежаци и сточари.

Чији си ти, малени народе српски?

Ми смо деца Христова и духовни потомци светога Саве Немањића, онога несравњивог мужа, који за свој народ учини све, све; не што један велики човек може учинити него што ни легиони великих људи у другим народима нису умели ни могли учинити. Неколико столећа нашег жупанског времена проведено је у колебању између црквене власти византијске и црквене власти римске. Св��ки жупан српски ценио је и мерио, да ли је боље да свој народ покори власти византијској или римској. Свети Сава је изумео трећу власт, ни византијску ни римску. То је власт слободне националне цркве. Та трећа власт, која није туђинска ни интернационална, пресекла је вековно колебање наших жупана између Византије и Рима, и трасирала је један савршени историјски пут којим Срби и данас ходе. Ако Срби бројно не спадају у велике народе, њихов живот и њихова историја представљају једно филигран дело од неисказане хармоније и красоте. За то имамо да благодаримо своме духовном родоначелнику и оцу светитељу Сави, који није дозволио да ни страни књаз ни страни папаз управља животном судбом српског народа, него је установио трећу власт – националну, и за државу и за цркву.

Манастир Љубостиња Кнез Лазар и кнегиња Милица

Чији си ти, малени српски народе?

Ми смо потомци светих духовника и светих краљева задужбинара и свечара из свете лозе Немањића. И најсилнији владари наши као и убоги пустињаци и богомољци називаху себе слугама Господњим и поимаху мирно време као службу Богу а рат као жртву Богу. Отуда задужбинарство њихово; отуда и свечарство. Својим дивотним задужбинама окитише они и освешташе сву земљу своју, а прослављањем крсних светитеља прославише небеснога Оца и Творца тих светитеља. Како други владари наши, тако и славни Лазар Косовски, задужбинар ове цркве Раванице, данашње наше домаћице и слављенице, која нас је својим светим магнетизмом к себи привукла са свих страна.

И још једном да одговорим на питање: чији сте ви, мали Срби?

Ми смо потомци Косовских јунака који се жртвоваше за крст часни и слободу златну; самоникле и бујне гране народног дрвета које на Косову би скресано до стабла, и стабло срубљено до близу корена. Не усахну то дрво, јер га крв крсних мученика оживотвори. Не осуши се срубљено стабло, јер царство небесно, које витези крста изабраше, даде му снагу да озелени и пусти гране.

Кнез Лазар, Косовски бој

И последњи пут да одговоримо на питање. Чији сте ви, мали Срби?

Ми смо тело од тела, и кост од кости, и дух од духа онога народа, који је после Косова живео на свом огњишту без слободе, у својој земљи под туђином, без земаљског царства и без земаљског сјаја; онога народа који је путовао кроз пустињу ропства без свога Мојсеја, но са надом несаломљивом да ће му Бог отаца његових, Бог Немањин и Савин, Бог Стеванов и Милутинов, Бог Лазарев и Милошев, опет даровати земљу обећану. Ти сељачки преци наши, преодевени из везених долама у кудељу и сукно, с уздахом су гледали Косово не као у долину него као у планину. Са те планине народ је очекивао потоке бистре воде, да му опере ране и сузе; да му запоји дух и душу; да га надахне небесним надахнућем, те да би се одржао и све издржао.

И заиста народ се одржао и све издржао, благодарећи Косову и цркви. Црква му је била тумач Косова, а Косово тумач свега што се догодило пре и после пропасти земаљског царства српског. Помоћу та два верна тумача, народ је схватио суштину слободе. Схватио је, да је слобода дар Божји; да је светиња, и да је нераздвојна од часнога крста. Ко се огреши о часни крст, огрешио се о слободу, и обратно, ко се огреши о слободу, огрешио се и о часни крст. Слобода је светиња, отуда и назив: света слобода. Као чисто платно даје се слобода људима; кад је људи упрљају, морају је прати сузама и крвљу. Или чиста слобода, или никаква. Или света слобода, или никаква. Или златна слобода, нераздвојна од часнога крста, или никаква. У дубоком покајању народ је вековима прао упрљану слободу покајничким сузама и мученичком крвљу. И кад ју је опрао, онда му се она поново дала.

Ми смо потомци тих покајника, од којих се родише устаници; потомци смо тих устаника, од којих се роди други и трећи појас устаника, док и ми најзад не стигосмо на позорницу живота, да завршимо дело устаничко и да сагледамо у наше дане лепо лице слободе на целој земљи југословенској.

Ето нам одговора на питање, чији смо ми.

Ако је ценити по духовној и моралној аристократији предака, онда ми спадамо у народе најбогатије таквом аристократијом. Ако се ико у свету може поносити великим карактерима, светим душама, славним витезима и многобројним мученицима за крст и слободу, то ��и можемо. Но поносити се својим великим прецима а бити мањи и гори од њих, изазива презрење а не дивљење. Величати се ослободитељима а прљати слободу, купљену крвљу њиховом, недоследно је и смешно; не, него и више – кажњиво као злочин.

Кнез Лазар,

Ево најстрашнијег дана и најподеснијег места, где морамо дати завет, да ћемо свету слободу свето држати. На Видовдан, пред Раваницом!

Позната је целом свету слабост свих Словена, да своју слободу помрачују неслогом. Под таквим помрачењем сунца слободе живимо и ми Јужни Словени. Докле ћемо тако?

Докле ћемо давати материјала онима који презиру Словене као нижи сој људски да нас још више презиру? Докле ће зујати по свету рђав глас, да Словени нису дорасли за слободу; да су добре слуге а рђави господари? О, нека би нам дао Бог да будемо добре слуге, али слуге један другом из љубави, слуге своме народу у слободној народној држави. И син божји није дошао, како рече, да господари, него да служи. Нека нам пак не да Бог да будемо ни добри ни рђави господари над другим народима, на туђим огњиштима. У претке наше ми не убрајамо ни једнога султана, ни једнога кесара. Боље да нам владари буду наши сељачки кнежеви и краљеви, него султани и кесари. Но, ако се ми детињасто играмо слободом, може опет неки султан или кесар да се појави и пободе свој жезал у наше тле. Није ли боље да представљамо малу али слободну целину, него да постанемо део туђе империје? Није ли боље с братом Хрватом живети у својој скромној кући, него у палати туђинској?

Кнез Лазар,

Помислите шта би чинили они млади ратници краља Петра и краља Александра, да су 1918 године, борећи се на снежним планинама македонским, могли прозрети и видети оно што ће се дешавати у Југославији после двадесет година? Да су, рецимо, могли видети на неком филму неслогу између Срба и Срба, између Хрвата и Хрвата, између Срба и Хрвата? Шта би они чинили? Клонуле би им мушке руке, испустили би мачеве из руку, и ми данас били сви сложни – робови. Докле ћемо ми као слободни људи презирати слогу, ту дивну врлину робова, којој дугујемо слободу своју?

Докле ће брат брата стављати под знак питања и називати један другог питањем? Докле ће се као лажан новац просипати речи о хрватском питању, о муслиманском питању, о српском питању? Оно што је питање или под питањем, народ схвата као нешто сумњиво и нестварно. Међутим и Хрвати и Срби свакако су стварност а не питање.

Фреска кнеза Лазара, Манастир Раваница (реконструкција)

Зар не видите, да стављајући све под питање, ми доводимо све у питање? Доводећи све у питање, ми спремамо ново Косово, али не славно Косово него срамно. На славном Косову честити ктитор ове свете обитељи дао је живот свој за крст часни и слободу златну. Срамно Косово значиће слом и пропаст, без икаквог узвишеног гесла или са неким геслом недостојним наше славне историје и нашег славног народа. Да не да Бог!

Да нам да Бог више вере, поштења и родољубља. Јер кад је то троје у питању, све је у питању. Кад ова три невидљива мотора ослабе, цела видљива машинерија људског живота неправилно ради. Несвесни издајници ове свете земље светих отаца наших могу бити они људи који хоће да исправе спољашњу машинерију нашег живота, међутим презиру она три невидљива мотора: веру, поштење и родољубље. Можда је тако несвесно и Вук издао на Косову. Ко је издао? Није издао ни честити кнез, ни честити народ. Издао је велики господин Вук. Нека се сете овога и наша господа, српска и хрватска. Да на њима не остане народна клетва. Благо њима пак ако у духу народа послуже своме народу у овом времену. Благослов народни остаће на њима и на деци њиховој. Данашњи петсто и педесети Видовдан ставља им на избор – народну клетву или народни благослов.

Кнез Лазар,

Но одговорност лежи и на нама свима Ако сви немамо довољно политичке памети, сви можемо имати два друга моћна средства, а то су молитва и љубав. Спаситељ света није ни учио људе политичкој памети, него молитви и љубави. Ако се политичка памет даде брзо исцрпети, молитва и љубав неисцрпне су: молитва која брда покреће и баца у море, и љубав која смрт побеђује и мртве васкрсава. Молитвом ћемо бацити у море брдо мржње међу браћом, а љубављу ћемо васкрснути све оне, које сваки дан мржњом убијамо. Нова политика, спасоносна по сав Божји свет, неће значити јачу политичку памет, него нове методе, а то су молитва и љубав. Варају се Словени, ако мисле да помогну човечанству јачом политичком памећу. Њихова је мисија, оригинална и узвишена, да молитвом и љубављу, а не политиком, створе и отворе нову епоху у историји човечанства.

А кад је реч о молитви и љубави, онда сви ми морамо примити одговорност и сви се дати на посао Не само господа, него сви. У осталом, нисмо ли ми сви господа и господски синови? Не изређах ли ја мало час сву ону огромну војску праве правцате господе Божје, чија смо деца ми?

Нису ти господски преци наши мртви. Душе су њихове близу нас. Ја сав треперим од осећања да су душе свију оних који бише присутни освећењу Раванице пре неких 560 година сада окупљене и помешане с нама на овом истом месту. Ту је душа светога Лазара и славне царице Милице. Ту је душа Милоша Обилића, Страхињића, Југовића, и осталих косовских витезова. Ту је душа и Рада Боровића, неимара ове свете задужбине, и душе његових верних зидара. Ту су хиљаде душа онога народа који се беше окупио да се заједно са ктитором Богу моли и срце весели. Све ове свете душе биле су пуне и препуне молитве и љубави Нека им је слава, и хвала!

Ако ћемо да се хвалимо прецима својим, не смемо бити мањи од њих у молитви и љубави – у молитви, да би нам Бог био савезник, помоћник и заштитник; и у љубави, да би нам живот био радост и снага и светлост.

Заветујмо се дакле на сталну љубав и молитву. Да би са овога светога места сви пошли домовима својим бољи и чистији, свежији и ведрији, ��рабрији и снажнији. И да у домовима својим продужимо сталну молитву Богу:

Помози нам, Боже,Да се браћа сложе,

Срби и Хрвати и Словенци, и остали честити поданици нашег младог краља.

А сада, када сте се, слушајући мене, уверили да никаква реч људска није у стању да изрази славу овога места и овога дана – Раванице и Видовдана – ја вас позивам на побожно ћутање, на молитвено ћутање, које Бог чује исто онако јасно као и речи. Нека у дубинама нашег ћутања трепери само једна мисао:

Помози нам Боже, Да се браћа сложе!

РАСЕН