arhitekturamira

[arhitekturamira]

ARHITEKTURA MIRA: VOJNO VEŽBALIŠTE KOVIN

Cilj zadatka je razumevanje teorijskih, prostornih i programskih odrednica teme vežbališta u prirodi, uzimajući u obzir njegovu višeznačnost kao infrastrukture specifičnog programa. Prostorni obuhvat je kompleks vojnog aerodroma u Kovinu, koji predstavlja prostor destabilizovanog identiteta u promenjenom društveno-kulturnom kontekstu. Očekuje se da se kroz analizu pojmova i značenja infrastrukture vojnog aerodroma i njegove civilne prenamene, kritički pristupi ideji arhitekture mira u kontekstu opšteg civilizacijskog stremljenja, kao i zauzimanje jasnih teoretskih pozicija prema društvenim, kulturološkim i filozofskim pitanjima i problemima globalizacije. 

Širi okvir istraživanja je analiza veze stanovanja i edukativnih sadržaja u mirnodopskim uslovima, koje po sebi obuhvata permanentnost stanovanja kao funkcije i transformabilnost u odnosu na ideju o efemernosti mira. Istovremeno, zadatim tematskim okvirom „vežbališta“ istražuje se odnos prema zatečenom stanju aerodroma Kovin. Očekuje se da se kroz rad preispitaju prostorno-programske mogućnosti za njegovu prenamenu u cilju dostizanja ekološkog i tehnološkog jedinstva arhitekture i prirode. 

Isprojektovati na arhitektonsko-urbanističkom nivou prostorno okruženje, odnosno pejzaž kojim se ostvaruje veza između zatečene vojne infrastrukture i njene moguće civilne prenamene u svrhu edukacije. Projektuje se stambeni kompleks (namenjen privremenom ili stalnom stanovanju vojske) sa pripadajućim sadržajima (vežbalište na otvorenom), kojim se analizira odnos programske standardizovanosti stanovanja i programske otvorenosti i višeznačnosti teme vežbališta i njegove moguće interpretacije (kurs padobranstva, ekstremnih sportova, škola u prirodi i dr.). Infrastrukturni objekat avionske piste služi kao glavna okosnica razvoja arhitektonskih predstava odnosa vojno-civilno, privremeno-trajno, javno-privatno. Praktična nastava koncipirana je kao istraživanje kroz projekat (research by design). Rezultat rada je arhitektonsko-urbanističko rešenje sa elementima prostorne studije u odgovarajućoj razmeri.

[arhitekturamira]

Dezire Tilinger

Vojni aerodrom Kovin - pravac u njivma - nudi potencijal da postane mesto, centar vojvođasnkog pejzaža. Kako se projektuje u skladu sa prazninom koju predstavlja ravan horizont i beskonačno more suncokreta? Da li se tada preskače projektovanje arhitekture u pejzažu i pristupa metodu projektovanja pejzažom kao sredstvom stavranja alogoritma u koji se arhitektura umeće? Arhitektura jeste pejzaž. Landscape nudi ekspeimentalnu platformu za odvajanje od poznatih tipologija i pokušaja blurovanja granice između objekta / kompleksa i njegovog okruženja. U skladu sa topografijom formira se prostorni koncept koji je afirmiše i postaje deo celine. Projekat vatrogsne akademije projektovan je kao arhitektura mira, sa mogućnošću brze translacije u sferu odbrambenog mehanizma, arhitekture rata - jer “najbolje stanište je ono koje opstaje uprkos svim uslovima”. ključne reči • rat • mir • pejzaž • defragmentacija • algoritam • ne/mesto •

[arhitekturamira]

Helena Planjanin

Scenario u kome dolazi do opsade vojne i političke scene nije nezamisliv. Dešavao se kroz istoriju u većem ili manjem intenzitetu, pri tome menjajući svakodnevni život iz korena. Ta promena uslovljava da pojedinci afirmišu ili ne sistem koji im je nametnut i u skladu sa njime definišu i svoje akcije. Međutim, postoji i treći izbor – neutralnost, koji je praćen isključivo sopstvenim interesima i njegove akcije podrazumevaju neakcije. Pojedinci koji funkcionišu po tom principu obično se u ovakvom scenariju opredeljuju za izolaciju, fizičku i umnu, fokusirajući se na rešavanje svakodnevnih problema koji su i do tada činili njihov život. Kritika nezainteresovanosti i neutralnosti je osnova teme koja kao glavne aktere postavlja upravo ovu grupu ljudi. Stoga, fokus nije na scenariju i na stanju koje on proizvodi, već je postavljen na domet suštine koja opisuje način života i vrednosti koje se mogu interpretirati sa ljudi na arhitekturu. we [the school founders] disengaged ourselves, radically, from everything that could be called action . . no type of action, categorically, none: it doesn’t move anything.This is a hard, strong division, dangerous for the individual life of the self. Innocuous, for the political life, without any political transcendence, but, yes, hard, for the individual life of each person.. . . And we don’t intend to change the world. One would think this is an evasion, but it’s the opposite, why? Because we’re the only ones that are going to change the world, because we believe in the word that changes and not in action that does not change anything. Open city, School of architecture, Rothique, Chile

[arhitekturamira]

Đorđe Đurica

[arhitekturamira]

Danica Pavićević

Muzej vazduhoplovstva, tokom šezdeset godina svog postojanja, i danas predstavlja jedinstven primer eve vrste ustanova u regionu, a po značaju i vrednosti zbirke svrstava se medju deset najznaaajnijih na svetu. Ideja o osnivanju ustanove aiji je glavni zadatak da prikuplja,ouva, prouaava i prezentuje svedo6anstva razvoja civilnog i vojnog vazduhoplovstva kod nas i u svetu svedoai o istinskoj posvedenosti u specifianu oblast ljudske aktivnosti. Arhitektonsko ostvarenje arhitekte Ivana ttrausa, nastalo je kao konkursno regenje za Muzej vazduhoplovstva raspisano 1969. godine, kao potreba za regavanjem problema smegtaja i progirenja Muzeja.

Originalni pristup arhitektonskom oblikovanju i smelost u prilagodjavanju graditeljskih stavova specifionosti namene objekta, u vremenskom okviru nastajanja arhitektonskog regenja, izvdvojili su rad arhitekte Štrausa. Polazedi od naaela zadovoljavanja osnovne funkcije muzeja, Straus je predložio " oblak od stakla, oelika i betona" kao izraz jedinstvenog i i inovativnog pristupa arhitektonskom razmigljanju.

Ideja da muzejskim eksponatima- letelicama "ogradi" deo neba , rezultovala je jednostavnom, kompaktnom formom gradjevine. Prostor staklenog torusa, kao dominantnog motiva, postavljen je na betonski postament i smegta izlo2bene etaže - sprat i galeriju. Celovitost staklene fasade osmigljena je da pruZi vizuelni doZivljaj, kako u odnosu na eksterijer i kontekst muzeja, tako i u odnosu na preostali deo izložbenog prostora u enterijeru.

Nepostojanje glavne i sporednih fasada ukazuju na jednakost i valnost svakog dela objekta - oblikovni izraz fasade, bez kraja i početka. Osnovni koncept funkcionalnog regenja daje ton i izra2en je u arhitektonskom izgledu objekta.

[arhitekturamira]

Slaviša Berać

[arhitekturamira]

Kosta Dimitrijević

Projekat „Pejzali spektakla" nastao je kao odgovr na zadatak „Arhitektura mira, vojno ve2baligte Kovin". Ispitujuti kontekst u svom najgirem smislu, projekat je za cifi imao da uvidi gta je arhitektura mira i kakve su taktike koje bi se u savremenom druftvu mogle primeniti u svrhe otuvanja mira, a da su proizvod arhitekture. Drugtvo je evidentno pretprelo promenu koja je prouzrokovala krizu. Dostupnost informacija, brzina kako njih tako i dobara, menja infrastrukturu kakvu poznajemo. Anri Lefevrje pisao u svojoj knjizi „Proizvodnja prostora" kako svaka ideologija, i svako druftvo, te2e da ostave svoj crag u prostoru, spomenik, kao najvige prepoznavanje njihovog postojanja. Spomenik, kao takav drugtvo stvara, ono se male poistovetiti sa njim jer on sadrii njihove vrednosti i natela. On je slika drugtva, drugva koje je pretpelo promenu, i trai se traieti svoj spomenik. Sa tim u vezi, projektu je pristupfieno istraiivatki, take da krititkim proutavanjem drugtva, proba da definige njegove navike i vrednosti, i potom ih oslika prostomom strukturom. 

[arhitekturamira]

Sonja Trajković

[arhitekturamira]

Aleksandra Živković

Na samom pocetku projektnog zadatka, javljalo se pitanje šta je to arhitektura mira. Šta je uopšte stanje mira, a šta stanje rata i da li arhitektura može uticati na bilo koje od tih stanja. Arhitektura dvadesetog veka se odvijala kao i sve drugo u prošlom veku. Bilo je strašnih grešaka i megalomanskih ideja. Ne možemo ih ignorisati, ali ih moramo staviti u tacnu sliku sveta ako zaista želimo uticati na stanje mira/rata. Da li je arhitektura zapravo uticala na nivo mira? Razumeti postojece prostore mira, uticaj koji oni mogu imati u oblikovanju gradova i zajednica i ispitati koji uticaj mogu imati u mirovanju, izgradnji mira i nastanku mira. Da bismo istražili složene procese, moramo sprovesti multidisciplinarne analize studija slucaja, izvlacenjem iz pejzaža i urbanih studija, antropologije, teorije kulture, ekonomije, studija sigurnosti i sociologije. Postavljamo naš rad negde izmeu istraživanja, prakse i teorije, pronalazeci sredstva i strategije za intervencije 'prema dizajnu'. Znamo da oblikovanjem prostora možemo uticati na osecanja coveka i podsticati ga na odreena razmišljanja, ali da li je moguce uticati na veliku temu kao što je održavanje mira? Postoji veliki broj knjiga i filmova na temu iskustva rata, ali niko od nas zapravo nikada nece uspeti do kraja da shvati šta znaci biti deo toga, odnosno ucestvovati u ratu. Upoznati smo sa temom posleratne depresije ali bez licnog iskustva teško je shvatiti sve posledice i zaista razumeti šta stanje rata sve nosi sa sobom. Tema iskustva rata je sama po sebi vrlo osetljiva i mora joj se prici sa odreenim predznanjem. Razvoju projekta prethodila su razna istraživanja prostora širom sveta koji su osmišljeni da unaprede mir - bilo da su gradovi, izbeglicki kampovi, spomen-obeležja ili zamišljene zajednice. Ovi pristupi imaju za cilj okoncanje nasilja, ogranicavanje pretnji, obnovu zajednica, lecenje od traume i rešavanje uzroka konflikata. Shodno tome, "arhitektura mira" odnosi se na prostorne strukture koje pokušavaju da izgrade, naprave ili održe mir i vece uticaje koje ove strategije imaju na izgraene i ekološke sredine. Osnovna tema ovog projekta jeste edukacija ljudi o samom ratu kroz simulaciju iskustva rata. Ideja je da posetioci prolazeci kroz nizove razlicitih ambijenata steknu približan osecaj ratnog iskustva.

[arhitekturamira]

Dušica Pašić

Rat i arhitektura su od davnina neraskidivo povezani. Njihov odnos je paradoksalan, naizgled kontradiktoran; ratno stanje istovremeno predstavlja proces stvaranja (odbrambena arhitektura, arhitektura u službi zaštite) i razaranja materijalnog (brisanje čitavih gradova, istorijskih celina). Često destrukcija objekta, odnosno strukture ne nosi toliku težinu, koliko sama terorizacija zatečenih kulturnih artefakata podizanjem novih, neprikadnih datom konekstu od strane neprijatelja sa ciljem “kulturološkog čišćenja”. Ovde je novonastala arhitektura medijum, način na koji se utiče na istorijske činjenice, vršeći u nekim slučajevima čak etničke promene stanovništva. Rat je deo arhitekture, arhitektura ponekad i rat u malom. Osim očiglednog arhitektonskog značenja rata – sklonište ili sa druge strane arhitektura kao meta, ove dve prakse poseduju širok dijapazon zajedničkih karakteristika; obe se ispoljavaju kroz vršenje kontrole nad teritorijom, uključujući strateška razmatranja najprikladnijih rešenja specifičnih za lokaciju kroz upotrebu simbola, retorike i kulturnog konteksta. Neretko, uticaj rata na arhitekturu prevazilazi svoju fizičku manifestaciju i deluje na njenu simboliku, razarajući time i sam kulturni identitet. Arhitektura je oduvek bila meta ratne agresije, jer predstavlja materijalizaciju vrednosti i običaja civilizacije koja biva napadnuta, koja zastupa stavove različite od onih protivničkog režima. Jedan od ključnih momenata vezanih za samo poimanje lokacije, ali i zadatka je diskusija vođena na vežbama vezana za zadate tekstove (Lefebvre; Production of Space i Koolhaas; Junkspace). Jasno je da, iako su nastali u različitim vremenskim periodima, nose vrlo sličnu poruku. Može se reći da je Koolhaasov tekst na neki način slikovita eskalacija situacije koju je Lefebvre naslutio već 70ih godina prošlog veka. Pitanje prostora, njegovog poimanja i razumevanja koje je začeto u Lefebvreovoj knjizi „Produkcija Prostora“, te težina i važnost istog, današnjica je postavlja u drugi plan, što je na jedan ciničan način prikazano u tekstu „Junkspace“. Prostor, pa i arhitektura koja nastaje i nestaje u njemu, nisu važni, oni su samo alat kojim se budi naša „glad“ (za zabavom, odmorom, potrošnjom). Potom se, raznim propratnim sredstvima, iste požude i zadovoljavaju. Prostor postaje bezlični predeo, bez identiteta , junkspace. Važno je da je on popunjen, vizuelno dopadljiv, da podražuje naša čula, ne ostavlja mesta za razmišljanje i preispitivanje bilo kakve vrste. Junkspace nije potrebno projektovati, on je nusproizvod kapitalističkog društva, oličenje čoveka otupelog i nezainteresovanog za svoje okruženje. Junkspace je u stvari rat u malom. On se vrlo vešto bavi razaranjem identiteta, brisanjem istorijskih tragova, zatrpavanjem kulturnih tekovina, ostavljajući za sobom prostor satkan od površnih odnosa, prividne slojevitosti. Ova tvorevina izrazite infektivnosti, sa vrlo jakom tendencijom daljeg širenja, u stanju je da preplavi ogromne površine, uklanjajući temeljno sve ključne elemente njihovog pređašnjeg života. Profit, osvajanje je ono što pokreće i održava junkspace,dok je ljudskost, baš kao i u ratu, izostavljena. Destrukcija je zamaskirana prividnim popunjavanjem prostora, dok su posledice vrlo kobne. Zastrašujuće je koliko lako određeni lokalitet može poprimiti odlike junkspace-a, zato je rad na našem projektnom zadatku bio vrlo osetljiv. Vojno vežbalište u Kovinu predstavlja prostor prožet kompleksnim odnosima socijalnog karaktera (odnos javnost – vojska). Lokacija nastala pod određenim društvenim uslovima, nosi svojevrsnu težinu, te intervencije vezane za nju moraju biti promišljene. Vrlo lako je napraviti grešku, pasti u zamku „interesantnih sadržaja“ kojim se lokalitet samo popunjava, ne sluteći da ga pretvaramo u još jednu strukturu bez karaktera, zavaravajući sebe da smo na pravom putu. Cilj treba da bude stvaranje ambijenta bliskog čoveku, evidentne slojevitosti, prostora koji nastaje i opstaje zahvaljujući društvenim relacijama koje se dešavaju u njemu, ali koji takođe aktivno učestvuje i u neprestanoj i kontinuiranoj produkciji novih socijalnih prilika i odnosa, koji nije puko polje ili kulisa za odvijanje istih.

[arhitekturamira]

Jovana Ilić

[arhitekturamira]

Katarina Nikolić

Lokacija vojnog vežbališta, kao i same piste dužine 2.1km predstavlja prilično veliki obuhvat koji se u početku činio kao podloga beskrajne projektantske slobode, međutim nakon samog pristupa projektovanju postajemo zapravo svesni koliko je to dominantan i veliki prostor. Kada se pogleda ortofoto snimak Kovin, piste, okoline..ono sto je meni bilo i ostalo dimantno iz ovog konteksta jesu prilično ortogonalno uređena a verovatno tako i parcelisana ravna vojvođanska polja. S obzirom na ideju o dovodjenju vode, asocijacija je bila direktna na primere iz Holandije, gde se voda i zemlja naizmenično prepliću i ukrštaju, formirajući likovne prizore. Odluka o zadržavanju piste i njenom eventualnom korišćenju pomera projekat flotile od nje, ali za potrebe vojske, sletanje i uzletanje vodenih aviona i amfibija, pista dobija i svoj vodeni oblik. Sam objekat flotile i njegova forma, koja prati dužinu piste, nastao je kao asocijacija na ostatke nekadašnjeg Panonskog mora. Nosači različite visine, širine, dubine i oblika, u zavisnosti od funkcije za koju su namenjeni, izranjaju iz vode i u nju poniru, stvarajući utisak ostatka skeletona morskih sisara. Funkcije su podeljene od ulaznih zona, stanovanja, akademije rečne flotile, sistema za navodnjavanje, servisnih i parking delova za čamce, brodove i hidro avione, do podzemno-podvodnog muzeja i vodenog „bazena“ za paradu plovila. Igra vode, zemlje i neba koje na neki način najviše dominira kontekstom, ili možda samo utiskom, stvara osećaj da jedino pista ostaje, ostaje kao delilac plavog, dominantan trag i svedok mira i nemira, kako u vremesnkom tako i u prostornom kontekstu.

[arhitekturamira]

Milica Davidović

Predmetna lokacija jeste vojni aerodrom na periferiji grada Kovina. Reč je o nepreglednoj ravnici usred koje se nalazi avionska pista dugačka 2km. Okružena je livadama i njivama, a prvo naselje se nalazi na 1km od same piste. Reč je o vojnom aerodromu koji je trenutno van funkcije, a koristi se za neka neformalna okupljanja bajkera ili ljubitelja trka. Polazna ideja je bila da se postavljanjem programa civilne namene stvori zavesa za odvijanje tajnih vojnih funkcija. Izlovanost lokacije i njena nepreglednost, ali i neatraktivnost u nekom smislu dovele su do ideje da bi tu trebao da se nađe vojno obaveštajna agencija za prikupljanje i čuvanje informacija od državnog značaja. Savremeni načini prikupljanja bitnih vojnih informacija jesu putem vojnih radara, radio prijemnika koji se svojom estetikom podudaraju sa radio teleskopima koje se upotrebljavaju za posmatranje neba i njegovo proučavanje. Te je se kao program civilne namene pojavila astronomska opservatorija, kao ogranak Fizičkog fakulteta koji se bavi istraživanjem nebeskih tela.

Apokaliptični osećaj koji stvara lokacija i ideja o svemiru proizvele su formu letećeg tanjira koji je pao na Zemlju.Objekat je programski nezavistan od piste, njegova tačna lokacija nije ni posebno bitna u projektu. Po “landscape”-u su poređani radari/radio teleskopi. Jezero koje je stvoreno u udubljenju koje je napravio tanjir utiče na bolje sagledavanje nebeskog svoda golim okom. Nebo se reflektuje o vodenu površinu stvrajući poseban ambijent u prostoru. Projekat je specifičan u odnosu na ostala rešenja na studiju. Dok su drugi projekti više urbanističkog tipa ovde se radi o tačkastoj prostornoj formi.

[arhitekturamira]

Nenad Đorđević

Nastanak civilizacije i njen razvoj se zasnivaju na stvaranju veštačkih proizvoda od strane aktera Iatentne kulture, odnosno čoveka kao umnog bića, a i društvenog. U tom spregu individualnih spoznajnih i kreativnih umnih mob sa drištvenim uvezanostima, gradi se konstant-no rastuea tendencija ka nastajanju stvaralaekih intervencija u datom prirodnom okruženju od prirodnih tvorevina koja se preobraiuju u vegtaeke. Prve veeitaeke tvorevine se slobodno mogu proglasiti "dišanovskim redimejdom" jer su zasigurno bile objekti kojima je čovek bez dodatne obrade davao drugu upotrebu. Potreba za kroeenjem prirodnih sila i nametanjem to-talne hegemonije dovela je do sukoba dva poretka. U torn slučaju se razvoj jednog odvija na uštrb drugog, što dovodi do zakljuaa, a i oeitog neposrednog iskustva da se Ijudska civili-zacija razvijala iskljuelivo silama unklenja. Kao takvi gradeni prostori su naizgled kancerogena tkiva na Zemljinom telu. Ova teza uspostavlja Kolhasovu teoriju junkspace-a u sirem smislu kao generalni opis civilizacijskog i kulturnog postojanja.