#levica | Explore Tumblr Posts and Blogs

aurevoirmonty · 1 year

Text

Slovénie. Tanja Brkić : « Le wokisme se cache derrière un masque “bienveillant” mais représente le mal. Un mal qui doit être détruit » [Interview]

Tanja Brkić est journaliste à la chaîne Nova24tv, titulaire d’un master en organisation des ressources humaines et forte de plusieurs années d’expérience dans diverses professions, principalement dans les médias. D’après ses interventions dans différents médias, elle est la voix la plus combative contre l’agenda woke en Slovénie.

Notre confrère Álvaro Peñas (deliberatio.eu) l’a interrogée.

En Espagne, le parti d’extrême gauche Podemos a fait adopter une loi controversée sur les transgenres, ainsi que des lois radicales sur le féminisme et les droits des animaux. En Slovénie, un parti très similaire, Levica (La Gauche), est au gouvernement : Levica est-il la force motrice du wokisme en Slovénie ?

Tanja Brkić : Lorsque je regarde la situation actuelle de l’espace politique en Slovénie, je peux affirmer que le marxisme culturel n’est pas un simple mythe. Même s’il n’est pas évident pour le profane que la gauche est derrière tout cela, il y a des faits qui montrent clairement la responsabilité de la gauche et des activistes de gauche dans l’effondrement du système. Il est difficile de blâmer un seul parti, alors que pratiquement tous les partis de gauche naviguent dans la même direction, et en outre, les ONG ont beaucoup de pouvoir en Slovénie. Il leur est donc facile de tromper le citoyen moyen qui suit objectivement la vie sociale et politique du pays, car les grandes décisions ne viennent pas forcément des partis politiques en eux mêmes.

L’indépendance des ONG est discutable lorsqu’elles sont principalement dirigées par des activistes de gauche.

Tanja Brkić : Oui, c’est le cas. Prenons par exemple l’une des organisations les plus en vue, l’Institut du 8 mars. Il s’agit d’une équipe de jeunes gens qui a jusqu’à présent activement promu les idées des partis de gauche et leurs intérêts, mais peu de gens savent que le fondateur de cette organisation non gouvernementale est un membre du parti Levica, Simon Maljevac, qui est également ministre de l’Avenir solidaire (ministère nouvellement créé).

Il est également l’éditeur de la publication Legebitra, qui est un matériel LGBTQ visible destiné à l’endoctrinement des jeunes. L’actuel directeur de l’Institut est un ancien membre de la gauche, mais aujourd’hui un ardent activiste, Nika Kovač, qui a activement participé avec la communauté LGBTQ à la campagne pour l’adoption d’un nouveau code de la famille qui détruit la famille traditionnelle (Les amendements au code de la famille, selon lesquels le mariage est une union de vie de deux personnes et qui permettent également à un couple de même sexe d’adopter un enfant, sont entrés en vigueur en janvier 2023).

Nika Kovač ne nie pas qu’elle est également financée par l’étranger. L’Institut du 8 mars n’est pas le seul, car il est connu que les organisations non gouvernementales slovènes de gauche sont financées par diverses fondations étrangères, qui sont également les principaux financiers des groupes de gauche dans les différents pays. Par exemple, le président de l’Assemblée nationale, Urška Klakočar Zupančič, a reçu une bourse de l’Open Society de George Soros. Pour en revenir à Kovač, et en laissant de côté le fait qu’elle est née avec une cuillère en or dans la bouche et qu’elle fait partie de l’élite privilégiée, elle a été l’une des boursières du programme de Barack Obama et est également devenue récemment la chef du conseil stratégique pour la poursuite des discours de haine, où elle a présenté des recommandations au gouvernement, qui sont pratiquement des instructions pour la censure et une demande de financement systémique.

C’est exactement ce que je dénonce depuis longtemps qui se produit sous le gouvernement actuel.

Le gouvernement slovène, dont le principal partenaire est le Mouvement pour la liberté de Robert Golob, un libéral, est donc totalement dévoué aux politiques de la gauche.

Tanja Brkić : Oui, depuis l’arrivée au pouvoir du nouveau gouvernement, il est clair que l’accord de coalition est en fait un accord soumis à l’application du programme du parti Levica. Le gouvernement Golob est composé exactement de partis favorables au wokisme, qui sont unis en termes d’idéologie du genre et de changement climatique. Dans l’ensemble, il semble que le premier ministre ne soit qu’une marionnette qui n’apparaît devant les médias que lorsqu’il a besoin d’être félicité, alors qu’il ne répond pas souvent aux critiques, presque jamais, et que lorsqu’il le fait, il fait des promesses qu’il ne tient pas. Par ailleurs, les activistes de gauche ont été la principale raison pour laquelle le premier ministre est arrivé au pouvoir en premier lieu, alors maintenant il leur fait un clin d’œil dans tout, ce qui est prouvé par le fait que les représentants des ONG écrivent des lois pour lui, qui sont ensuite adoptées. Nous l’avons vu dans le cas de l’amendement à la loi sur la télévision publique, lorsqu’il s’est avéré que le projet de loi avait été rédigé par une ONG, et c’est maintenant également le cas dans le cadre de la poursuite des discours de haine, où le représentant d’une ONG a de nouveau le dernier mot.

Ce que font la gauche et ses membres est pervers, et j’irai même plus loin, diabolique selon la définition qu’en fait l’archevêque Fulton J. Sheen, qui a expliqué qu’il y a trois signes particulièrement « diaboliques » et qu’ils sont tous présents dans le fonctionnement de la gauche. Le premier est l’obsession pour la nudité, dans le sens où la gauche, sous le nouveau gouvernement, veut “sexualiser la société”, en particulier avec ces idées confuses sur une idéologie de genre fictive qui ne fait qu’embrouiller les enfants. La deuxième chose est la violence, notamment dans le sens de rejeter la responsabilité sur les autres, comme ils l’ont fait sous le gouvernement de Janez Janša en le rendant responsable de tout, et la troisième chose est la division parce qu’ils veulent diviser les enfants dès leur plus jeune âge en utilisant le genre. Les écoles deviennent un laboratoire social de gauche, où les enfants sont endoctrinés moralement, et Nika Kovač est un exemple pour les jeunes d’aujourd’hui.

Vous avez évoqué le changement climatique, quelle est la position du gouvernement slovène ?

Tanja Brkić : Tous les partis de la coalition sont d’accord sur le changement climatique et la crise climatique. Levica préférerait que les gens abandonnent les transports et roulent à vélo, mais dans le même temps, nous assistons à une centralisation autoritaire, tandis que les habitants des villes environnantes et d’autres régions sont ignorés. Il y a quelque temps, le Premier ministre a parlé de limiter la quantité de viande, comme en Allemagne, en disant que c’était pour le bien de la nature, mais d’un autre côté, il est l’ami du maire de Ljubljana, qui est littéralement en train de construire un réseau d’égouts à travers le captage d’eau potable. Il convient de noter que ni le premier ministre ni le ministre chargé de l’environnement ne condamnent cette situation. Au contraire, ils y participent tous et s’excusent de ne rien pouvoir faire.

Quel est le rôle de l’Eglise slovène face à cette offensive des Woke ?

Tanja Brkić : L’Église est opposée aux idées du wokisme, mais, à mon avis, sa voix est absolument sous-estimée. Je pense qu’elle aurait dû se faire entendre le plus fort au moment de la modification du code de la famille, car la famille n’est rien d’autre que l’institution fondamentale de la société, qui a été établie par Dieu.

Pensez-vous que les Slovènes sont conscients de ce que signifie l’idéologie du genre ?

Tanja Brkić : Non, je pense honnêtement qu’en Slovénie, ils ne sont pas conscients de ce que cela signifie exactement et des conséquences de cette idéologie néfaste. À mon avis, la plupart des gens ne s’en préoccupent même pas ou l’ignorent tout simplement en pensant que “ce n’est pas leur affaire”. Comme pour toutes les autres questions sociopolitiques. Nous devons être conscients que la Slovénie compte une large population de personnes âgées qui ont une identité solidement construite, alors que les jeunes sont de plus en plus soumis à l’idéologie de la guerre, la contagion sociale à travers les réseaux sociaux étant la principale raison de ce phénomène. Le plus triste, c’est que tout cela – à la fois le wokisme et le marxisme culturel – se déroule sous nos yeux et que les conséquences seront dévastatrices pour les générations futures dont l’identité, en tant que nation, est également menacée.

Je pense que beaucoup de choses ont changé au cours de l’année écoulée, depuis l’arrivée au pouvoir du nouveau gouvernement. Dans le mauvais sens du terme. Les idéologies LGBTQ sont imposées, les ministres accrochent des drapeaux arc-en-ciel devant les ministères (ce qui, à la base, ne représente pas l’égalité et l’inclusion, mais un programme politique), les médias dissidents sont persécutés, les migrants sont accueillis en grand nombre et les citoyens sont oubliés. Ils affirment que “l’acceptation, l’inclusion et l’égalité” constituent un progrès, même progressif, mais il s’agit d’un retard total. Comme je l’ai dit, leur objectif est de dévaloriser la société, l’homme et son humanité. La destruction des fondements tels que la religion, la famille, le patriotisme et, en fin de compte, l’État légal et démocratique. Que reste-t-il à l’homme lorsqu’il perd son identité, sa conscience, sa personnalité, l’importance des valeurs fondamentales et la possibilité de discuter ? Il devient un numéro, une personne, un moins que rien, pour qui seule son existence suffit parce qu’elle représente le potentiel d’exploitation de quelques privilégiés.

Il y a quelques mois, le journaliste Joze Biscak a été pointé du doigt et condamné pour avoir publié un article satirique sur l’immigration clandestine. La cancel culture est-elle répandue en Slovénie ?

Tanja Brkić : La cancel culture est devenue une réalité en Slovénie également, même si elle n’est pas encore aussi prononcée, mais elle se développe. Ce qui n’est pas surprenant, puisque nous nous demandons depuis peu si Twitter sera autorisé en Europe, depuis qu’Elon Musk a décidé de ne pas suivre leur directive ou leur censure. Et compte tenu du fait bien connu que les mondialistes de gauche influencent la majorité du Parlement européen, qui à son tour influence les décisions de tous les autres gouvernements de l’Union européenne, ce n’est qu’une question de temps avant que cette influence ne se fasse sentir encore plus fortement dans notre pays. Permettez-moi de vous rappeler que les gauchistes slovènes ont reçu le soutien total (bien qu’officieux mais évident) de la vice-présidente européenne Vera Jourova lorsque la gauche slovène a tenté de prendre le contrôle de la télévision publique. Il s’agit d’un sujet extrêmement vaste et discutable, mais le wokisme se cache derrière un masque “bienveillant” mais représente le mal. Un mal qui doit être détruit.

12 notes · View notes

schizopunkt · 6 years

Text

CIA čita francusku teoriju: O intelektualnom radu na uništenju kulturne levice

„Aparat“ u Parizu: Agent CIA i čelnik CCF-a Majkl Džoselson (u sredini) na radnom ručku sa Džonom Klinton Hantom i Melvinom Laskijem (desno)

Autor: Gabriel Rockhill Prevod: Sabo Tabi

Često se pretpostavlja da intelektualci imaju malo ili nimalo političke moći. Smešteni u privilegovanoj kuli od slonovače, odvojeni od realnog sveta, upleteni u besmislene akademske rasprave o sitnim detaljima, ili pak lebde u oblacima nerazumljivih visokoumnih teorija, intelektualci su često prikazani ne samo kao odsečeni od političke realnosti već i kao nesposobni za bilo kakav smisleni uticaj na nju. Centralna obaveštajna agencija (CIA) misli drugačije.

Zapravo, agencija koja je odgovorna za državne udare, ciljana ubistva i tajno manipulisanje stranim vladama ne samo da veruje u moć teorije, već je posvetila značajne resurse da bi imala grupu tajnih agenata koji će pažljivo razmatrati ono što neki smatraju najnerazumljivijom i najkomplikovanijom teorijom koja je ikada stvorena. Jer u interesantnom istraživačkom radu napisanom 1985-e, koji je uz manje redakcije nedavno objavljen na osnovu Zakona o slobodi informisanja, CIA otkriva da su njeni operativci proučavali kompleksnu francusku teoriju koja u međunarodnim okvirima diktira trendove i koja je se vezuje uz imena Mišela Fukoa, Žaka Lakana i Rolana Barta.

Slika američkih špijuna koji se okupljaju u pariskim kafićima da bi marljivo proučavali i upoređivali beleške o visokom sveštenstvu francuske inteligencije mogla bi da šokira one koji pretpostavljaju da su u toj grupi intelektualaca lučonoše čija mistična prefinjenost nikada ne bi mogla da bude uhvaćena u tako vulgarnu mrežu, ili, pak, koji pretpostavljaju da su to šarlatani koji šire nerazumljivu retoriku bez gotovo ikakvog uticaja na realni svet. Ipak, to ne bi trebalo da iznenađuje one koji su upoznati sa dugotrajnim i tekućim investiranjem CIA-e u globalni kulturni rat, uključujući pružanje podrške njegovim najavangardnijim oblicima, što je dobro dokumentovano od strane istraživača poput Fransisa Stonor Saundersa, Žila Skot-Smita, Hjua Vilforda (a i sam sam dao doprinos tome u Radikalnoj istoriji i politici umetnosti).

Tomas V. Brejden, bivši supervizor kulturnih aktivnosti u CIA, objasnio je moć kulturnog napada te agencije u iskrenom insajderskom izveštaju koji je objavljen 1967.: „Sećam se da sam se puno obradovao kada je simfonijski orkestar Bostona [kog je podržavala CIA] dobio u Parizu više pohvala za SAD nego što bi to Džon Foster Dales ili Dvajt D. Ajzenhauer mogli da postignu sa stotinama govora.“ To ni u kom smislu nije bila mala niti neprimetna operacija. Ustvari, kao što je Vilford oštroumno ustanovio, Kongres za kulturnu slobodu (CCF), kojem je sedište bilo u Parizu i za kog je kasnije otkriveno da je tokom kulturnog hladnog rata bio paravan organizacija CIA-e, bio je među najvažnijim pokroviteljima u istoriji sveta, koji je finansirao neverovatan raspon umetničkih i intelektualnih aktivnosti. Imao je kancelarije u 35 zemalja, objavljivao je desetine prestižnih magazina, učestvovao je u industriji knjiga, organizovao je međunarodne konferencije visokog profila i umetničke izložbe, koordinisao je performanse i koncerte, i davao je velika finansijska sredstva za razne kulturne nagrade i udruženja, kao i paravanske organizacije poput „Farfield Foundation“.

Obaveštajna agencija razume da su kultura i teorija suštinski važno oružje u opštem arsenalu koje se strateški koristi s ciljem perpetuiranja interesa SAD širom sveta. Nedavno objavljeni istraživački rad iz 1985-e, pod naslovom „Francuska: Odmetništvo levičarskih intelektualaca“, razmatra – nesumnjivo sa ciljem manipulacije – francusku inteligenciju i njenu fundamentalnu ulogu u oblikovanju trendova koji generišu politička načela. Sugerišući da je postojala relativna ideološka ravnoteža između levice i desnice u istoriji francuskog intelektualnog sveta, rad ističe monopol levice u neposrednom posleratnom periodu – čemu se, znamo, agencija žestoko protivila – zbog ključne uloge komunista u borbi protiv fašizma i naposletku izvojevanju pobede u ratu protiv njega. Iako je desnica bila strahovito diskreditovana zbog svog direktnog doprinosa nacističkim logorima smrti, kao i zbog svoje opšte ksenofobnične, antiegalitarne i fašističke agende (sudeći po opisu same CIA-e), neimenovani tajni agenti koji su napravili nacrt istraživanja sa očiglednim zadovoljstvom su prikazali povratak desnice od otprilike ranih 1970-ih.

Konkretnije, tajni kulturni ratnici aplaudirali su onome što su videli kao dvostruki pokret koji je doprineo tome da inteligencija okrene svoj kritički fokus od SAD ka SSSR-u. Na levici, došlo je do postepenog rasta inetelektualnog nezadovoljstva staljinizmom i marksizmom, progresivnim povlačenjem radikalnih intelektualaca iz javne debate i teorijskim odmakom od socijalizma i socijalističke partije. Dalje udesno, ideološki oportunisti su nazivani novim filozofima i intelektualci nove desnice su pokrenuli žestoku medijsku kampanju blaćenja marksizma.

Dok su drugi pipci svetske špijunske organizacije bili uključeni u zbacivanje demokratski izabranih lidera, obezbeđivanje obaveštajnih podataka i finansijskih sredstava fašističkim diktatorima, te pružanje podrške desničarskim odredima smrti, centralni eskadron pariske inteligencije je prikupljao podatke o tome kako je pomeranje teoretičarskog sveta udesno direktno koristilo inostranoj politici SAD. Levo orijentisani intelektualci iz perioda neposredno posle rata otvoreno su kritikovali imperijalizam SAD. Žan-Pol Sartrov medijski uticaj kao neskrivenog marksističkog kritičara i njegova zapažena uloga – kao osnivača Libération-a – u razotkrivanju kapetana CIA u Parizu i desetine tajnih operativaca, pomno je praćen od strane agencije i smatran za veoma ozbiljan problem.

Nasuprot tome, antisovjetska i antimarksistička atmosfera neoliberalnog doba u nastanku skrenula je pažnju javnosti i obezbedila odličnu kamuflažu za CIA-ine prljave ratove čineći „veoma teškim bilo kome da među intelektualnim elitama mobiliše značajnu opoziciju politici SAD u Centralnoj Americi, na primer“. Greg Grandin, jedan od vodećih istoričara latinske Amerike, savršeno je sažeo ovu situaciju u Poslednjem kolonijalnom masakru: „Pored toga što je izvršila vidno katastrofalne i smrtonosne intervencije u Gvatemali 1954-e, Dominikanskoj Republici 1965-e, Čileu 1973-e, i El Salvadoru i Nikaragvi tokom 1980-ih, Sjedinjene Države su pružale tajnu i stalnu finansijsku, materijalnu i moralnu podršku ubilačkim antigerilskim terorističkim državama. […] Ali čudovišnost Staljinovih zločina je osigurala da takve užasne istorije, ma koliko teške, fascinantne ili osuđujuće, ne naruše temelje pogleda na svet koji je posvećen egzemplarnoj ulozi Sjedinjenih Država u odbrani onoga što znamo kao demokratiju.“

U ovom kontekstu su maskirani mandarini pozdravljali i podržavali nemilosrdnu kritiku kojom se nova generacija antimarksističkih mislilaca poput Bernar-Arni Levija, Andrea Glaksmana i Žan-Fransoa Revela obrušila na „poslednju kliku komunističkih intelektualaca“ (koju su činili, sudeći po anonimnim agentima, Sarts, Bart, Lakan i Luj Altiser). S obzirom da su u mladosti ovi antimarksisti bili levo orijentisani, oni su pružili savršen model za izgradnju prevarnog narativa koji amalgamiše tobožnji lični politički rast sa daljim protokom vremena, kao da su i individualni život i istorija jednostavno bili stvar „odrastanja“ i priznanja da je suštinska društvena transformacija stvar – lične i istorijske – prošlosti. Ovaj paternalistički, sveznajući defetizam nije samo služio za diskreditaciju novih pokreta, posebno onih koje je su predvodili mladi, već je i pogrešno okarakterisao relativno uspešnu kontrarevolucionarnu represiju kao prirodan tok istorije.

Francuski antimarksistički filozof Rejmon Aron (Raymond Aron) (levo) i njegova žena Suzan (Suzanne) na odmoru sa tajnim operativcem CIA Majklom Džoselsonom (Michael Josselson) i Denijem de Rožmo (Denis de Rougemont)

Čak su i teoretičari koji se nisu toliko protivili marksizmu poput ovih intelektualnih reakcionara značajno doprineli atmosferi razočaranja u transformativni egalitarizam, nezainteresovanosti za socijalnu mobilizaciju i „kritičkom istraživanju“ koje je lišeno radikalne politike. Ovo je izuzetno važno za shvatanje CIA-ine opšte strategije u njenim širokim i temeljnim nastojanjima da se uništi kulturna levica u Evropi i drugde. Shvativši da će teško moći u potpunosti da je ukine, najmoćnija špijunska organizacija na svetu je nastojala da levičarsku kulturu pomeri od rezolutne antikapitalističke i transformativne politike ka reformističkim pozicijama levog centra koje manje otvoreno kritikuju međunarodnu i unutrašnju politiku SAD. Ustvari, kao što je to detaljno pokazao Saunders, agencija je u posleratnom dobu radila iza leđa Makartijem inspirisanog kongresa da bi direktno podržavala i promovisala levičarske projekte koji su odvajali stvaraoce i potrošače kulture od nepokolebljivo egalitarne levice. U cepanju i diskreditovanju potonje, ona je takođe nastojala da fragmentiše levicu uopšte, ostavljajući ono što je ostalo od levog centra samo sa minimalnom moći i javnom podrškom (kao i u poziciji potencijalno diskreditovane zahvaljujući njenom saučestvovanju u desničarskoj politici, što je pitanje koje nastavlja da muči današnje institucionalizovane partije na levici).

U ovom svetlu moramo razumeti privrženost obaveštajne agencije konverziji narativa i njeno duboko poštovanje prema „reformisanim marksistima“, što je lajtmotiv koji se proteže uzduž i popreko ovog istraživačkog rada o francuskoj teoriji. „Čak još efikasnije u podrivanju marksizma“, pišu krtice, „bili su oni intelektualci koji su se kao pravi vernici latili primene marksističke teorije u društvenim naukama ali su završili preispitivanjem i odbacivanjem čitave tradicije.“ Oni posebno navode veliki doprinos istoriografske škole anala i strukturalizma – posebno Kloda Levi-Strosa i Fukoa – za „kritičko uništenje marksističkog uticaja u društvenim naukama.“ Fuko, koji se naziva „najdubokoumijim i najuticajnijim misliocem Francuske“, posebno je veličan zbog njegove pohvale intelektualcima nove desnice koji su podsetili filozofe da su „‘krvave‘ posledice“ (…) „proistekle iz racionalističke društvene teorije prosvetiteljstva 18. veka i revolucionarne ere.“ Iako bi bila greška svesti nečije političke stavove ili učinak na jednu poziciju ili sud, Fukoovo antirevolucionarno levičarenje i njegovo neprekidno ponavljanje pretnje gulaga – to jest tvrdnja da ekspanzivni radikalni pokreti koji imaju za cilj duboke društvene i kulturne promene samo vaskrsavaju najopasnije tradicije – savršeno su u skladu sa opštim strategijama psihološkog rata ove špijunske agencije.

CIA-ino čitanje francuske teorije bi trebalo da nas navede da zastanemo, potom, da razmotrimo sjaj radikalnog šika koji je pratio veliki deo njene anglofone recepcije. Sudeći po faznoj koncepciji progresivne istorije (koja je obično slepa za njenu implicitnu teleologiju), rad ličnosti poput Fukoa, Deride i drugih pomodnih francuskih teorietičara često je intuitivno povezan sa onim oblikom duboke i kompleksne kritike koji po svoj prilici daleko prevazilazi bilo šta što se moglo naći u socijalističkim, marksističkim ili anarhističkim tradicijama. Nesumnjivo je tačno i vredi istaći da je anglofona recepcija francuske teorije, kao što je Džon Mekumber vešto primetio, imala važne političke implikacije kao stožer otpora lažnoj političkoj neutralnosti, bezbednim tehnikalijama logike i jezika, ili direktnom ideološkom konformizmu koji je na delu u od Makartija podržanim tradicijama anglo-američke filosofije. Ipak, teoretičke prakse ličnosti koje su okrenule leđa onome što je Kornelius Kastorijadis nazvao tradicijom radikalne kritike – tj. antikapitalističkom i antiimperijalističkom otporu – sigurno su doprinele ideološkom otklonu od transformativne politike. Sudeći po samoj špijunskoj agenciji, postmarksistička teorija je direktno doprinela CIA-inom kulturnom programu pridobijanja levice za skretanje udesno, dok je diskreditovala antiimperijalizam i antikapitalizam, te na taj način stvarajući intelektualnu atmosferu u kojoj sa njihovim imperijalnim projektima mogu nastaviti neometani ozbiljnim kritičkim razmatranjima od strane inteligencije.

Kao što znamo na osnovu istraživanja o CIA-inom programu psihološkog ratovanja, ta organizacija nije samo pratila i nastojala da primora pojedince [na određeno ponašanje], već je uvek bila posvećena razumevanju i transformisanju institucija kulturne proizvodnje i distribucije. Naravno, njeno proučavanje francuske teorije ukazuje na strukturalnu ulogu univerziteta, izdavačkih kuća i medija koju oni imaju u formiranju i konsolidovanju kolektivnog političkog etosa. U opisima koji bi, poput ostatka dokumenta, trebalo da nas podstaknu da kritički razmišljamo o aktuelnoj akademskoj situaciji u anglofonom svetu i šire, autori ovog izveštaja u prvi plan ističu načine na koje prekarizacija akademskog rada doprinosi uništavanju radikalne levice. Ako jaki levičari ne mogu da obezbede materijalna sredstva za svoj dalji rad, ili ako smo manje ili više suptilno naterani da se povinujemo da bismo se zaposlili, objavljujemo ono što pišemo ili da imamo publiku, onda su oslabljeni strukturalni uslovi za postojanje nepokolebljive levičarske zajednice. Zanatizacija višeg obrazovanja je još jedno sredstvo za postizanje toga i pošto mu je cilj da transformiše ljude u tehno-naučne šrafove kapitalističkog aparata, a ne da budu autonomni građani koji raspolažu sa pouzdanim instrumentima društvene kritike. Teorijski mandarini CIA-e stoga veličaju nastojanja francuske vlade da „nagna studente na poslovne i tehničke kurseve“. Oni takođe ističu doprinos velikih izdavačkih kuća kao što je Grasset, masovnih medija i opštu praksu američke kulture u promovisanju njihovih postsocijalističkih i antiegalitarnih platformi.

Koje pouke možemo izvući iz ovoj izveštaja, posebno u sadašnjem političkom ambijentu sa tekućim napadima na kritičku inteligenciju? Pre svega, to bi trebalo da je ubedljiv podsetnik da ako neko pretpostavlja da su intelektualci nemoćni, i da naša politička opredeljenja nisu važna, organizacija koja je bila jedan od najpotentnijih mešetara moći u savremenoj svetskoj politici se ne slaže s tim. Centralna obaveštajna agencija (Central Intelligence Agency), kao što njeno ime ironično sugeriše, veruje u moć inteligencije i teorije, i mi to trebalo ozbiljno da shvatimo. Pogrešno pretpostavljajući da je intelektualni rad malo ili nimalo privlačan u „realnom svetu“, mi ne samo da pogrešno predstavljamo praktične implikacije teoretičarskog rada, već takođe rizikujemo opasno previđanje političkih projekata čiji nesvesni kulturni ambasadori možemo lako postati. Iako je tačno da francuska nacionalna država i kulturni aparat intelektualcima pružaju daleko značajniju javnu platformu nego što je to slučaj u mnogim drugim zemljama, CIA-ina preokupiranost mapiranjem i manipulisanjem teorijskom i kulturnom produkcijom drugde trebalo bi svima da nam posluži kao poziv na buđenje.

Drugo, današnji mešetari moći su izuzetno zainteresovani za kultivisanje inteligencije čija je kritička pronicljivost oslabljena ili uništena potpomaganjem institucija koje su zasnovane na poslovnim ili tehno-naučnim interesima, izjednačavanjem levičarske politike sa antinaučnošću, korelisanjem nauke sa iskazanom – ali lažnom – političkom neutralnošću, promovisanjem medija koji eter ispunjavaju sa konformističkim brbljanjem, sklanjanjem jakih levičara iz glavnih akademskih institucija i van medijske pažnje, i diskreditovanjem bilo kog poziva na radikalnu egalitarnu i ekološku transformaciju. U meri u kojoj je to moguće, oni nastoje da odgaje intelektualnu kulturu koja, ako je levičarska, onda je neutralisana, imobilisana, mlitava i zadovoljna sa defetističkim uvrtanjem ruke, ili sa pasivnim kritikovanjem radikalno mobilisane levice. To je jedan od razloga zbog kog bismo mogli želeti da intelektualnu opoziciju radikalnoj levici, koja preovladava u akademskim krugovima SAD, smatramo za opasno politčko stanovište: ne saučestvuje li ona širom sveta direktno u CIA-noj imperijalističkoj agendi?

Treće, da bi se suprotstavili ovom institucionalnom napadu na kulturu odrešite levice, izuzetno je važno odupreti se prekarizaciji i zanatizaciji višeg obrazovanja obrazovanja. Podjednako je važno kreirati javne sfere istinski kritičke debate, koje će pružiti širu platformu onima koji shvataju da je drugačiji svet ne samo moguć, već neophodan. Mi, takođe, treba da se povežemo da bismo dali svoj doprinos ili pomogli razvoju alternativnih medija, različitih modela obrazovanja, kontra-institucija i radikalnih kolektiva. Od vitalnog je značaja da se neguje upravo ono što tajni kulturni ratnici žele da unište: kultura radikalne levice sa širokim institucionalnim okvirom podrške, ekstenzivnom javnom podrškom, pretežnim medijskim uticajem i ekspanzivnom moći mobilizacije.

Na posletku, intelektualci sveta bi trebalo da zajedno shvate koje su naše moći i da ih se čvrsto držimo ne bi li smo učinili sve što je u našoj moći da bismo razvili sistemsku i radikalnu kritiku koja je egalitarna i ekološka ali i antikapitalistička i antiimperijalistička. Pozicije koje neko brani u učionici ili javno važne su za određivanje uslova debate i mapiranje polja političkih mogućnosti. U direktnoj suprotnosti sa kulturnom strategijom špijunske agencije: fragmentiraj i polarizuj, putem koje je ona nastojala da pokida i izoluje antiimperijalističku, antikapiralističku levicu, dok ju je istovremeno suprotstavljala reformističkim stavovima, trebalo bi da se povežemo i mobilišemo na temelju shvatanja važnosti zajedničkog rada – širom čitave levice, kao što nas je Kianga-Jamahta Tejlor nedavno podsetila – za kultivaciju istinski kritičke inteligencije. Umesto proglašavanja ili jadikovanja zbog nemoći intelektualaca, trebalo bi da iskoristimo mogućnost da moćnicima kažemo istinu u oči, pri tom radeći zajedno i mobilišući naše kapacitete zarad kolektivnog kreiranja institucija koje su neophodne za svet kulturne levice. Jer jedino u takvom svetu, i u sredini u kojoj odjekuje reč kritičke inteligencije koju taj svet stvara, izgovorene istine bi se zaista mogle čuti, i na taj način promeniti samu strukturu moći.

Originalni tekst: thephilosophicalsalon.com

#CIA #Levica #Društvene nauke #Francuska teorija #Psihološki rat

0 notes