#neusatz

[octuscle]

I just wanna be a dumb, dull teenager biker… not caring or thinking about anything, only having knowledge is bikes and not even being able to do simple maths, just riding, stinking and farting on my motorcycle….

Do you think you could make it happen? Thanks

Bloody hell! Do you have any idea what's going on here so close to the holidays? Read. The. Fucking. Manual! Select properties, define characteristics, activate. And if that's too much work for you, select one of the default settings. Here's a really cool one. 19 years old, well-trained, C-student throughout. Motorcycle fan. Here you go!

You can't get enough of the feeling of being in a motorcycle suit. Your bare, sweaty skin in tight nylon and leather. And then off you go on your racing bike, onto the highway and steel, leather and asphalt become one with you. It's not the first time that your jockstrap has gotten wet from precum while riding.

You and your bike get hungry. You pull out at the next rest stop. You fill up, take a piss and sit down in the diner. The waitress is on the ball. While the waitress takes your order, you take off your helmet and open your jacket. A gush of musky air comes out. You run your fingers through your long, sweaty locks. The waitress looks a little disgusted. And passes on your order.

Just as your salad with tofu and the cranberry spritzer are served, a group of truckers come in the door. The diner is full. There's only room at your table. Without asking, the four giants join you. The first one asks if that's your bike out there. A rarely stupid question, you are the only guest in motorcycle gear. Your mouth is full and you just nod. "1992 Fatboy?" asks the trucker. The baby is your pride and joy. You nod again. "Difficult bike, but I assume you have experience with the engine". You're still chewing, but you show your calloused and oil-smeared hands to prove it. Yes, your baby is not really reliable. But it's honest American steel. Not some crap from Japan, Italy or Germany. With your mouth full, you say that you used to have a Triumph. But nothing beats the machines from Milwaukee. And then you bite into your burger again. The second trucker orders a large portion of scrambled eggs and bacon, gives you a fist bump and says. "Damn right, buddy. America first!" You burp and confirm "America first!"

Half of your burger is hanging in your beard. You're still hungry. When the truckers' food arrives, you order a portion of the ribs. And another beer. You ask the guys if they want another one. The ribs are delicious. They are dripping with sauce. Your fingers are not only oily, but also covered in fat and sauce. You wipe them on your jeans and the hair on your belly. Your next round of beer is coming. You toast with an "America first", take a big gulp, look at each other and burp simultaneously. You like these guys. Big honest heroes of the highway. You pay for your meal at Lucy's and promise to come by again soon. You say goodbye to your friends and go out to smoke a cigar before continuing your journey. And you really need to piss. But you'd rather do that behind the shed.

Hehehe, you already know why you don't piss in the toilets. It doesn't take long for one of the truckers to join you. He doesn't smoke a cigar. But what's in his mouth is hardly any smaller

Preset found @neusatz-an-der-donau, later pic found @vareddman76

[furordinaricvs]

Sekula Vitković, Ober-Captain of Petrovaradinski Šanac, portrait from 1734.

Petrovaradinski Šanac (literally meaning "trench of Petrovaradin"), one of the names used for settlement of Serbs on left bank of Danube as Orthodox population was not allowed to settle in Petrovaradin itself. Settlement changed many names among which also "Ratzen Stadt" meaning "Rascian/Serb city" and would later become Novi Sad (Neoplanta/Neusatz) and be granted status of Free City in 1748.

[zasvepare]

prvomajski praznici

18/05/2021

Promenili su se uslovi, promenili su se ritmovi: sva je prilika da ću ubuduće većinu izveštaja Za sve pare pisati retrospektivno... Kako mi sada onaj vaš bibliožder koji je izveštaje o svojim ulovima sastavljao maltene za vreme cenkanja izgleda kao bezazleni dokonjak! Reportaža koja je pred vama nastajala je danima, najčešće noćima, i to u telefonskom notepadu. Razlog tom medijskom switch-u nije činjenica da se sveskopisac zasitio sveske. O naprotiv! Stvar je prosta. U notepad se može pisati jednom rukom, dok se druga (leva) bavi nošenjem, odnosno prehranom potomka. Pa da vidimo, dakle, šta će sećanje da ulepša!

trideseti april

Ne znam kakav je vaš slučaj, ali ja sam se srećno oženio. Dobio sam tazbinu koja je luda za buvljacima. Sad znam: da sam kojim slučajem još momak u opticaju, primenjivao bih sledeći eliminacioni test. Svaku iole ozbiljnu kandidatkinju za saputnicu prvo bih pitao ne “ideš li” već “idu li ti roditelji na buvljak?” Jer ako ne gaje tu naviku, šta bih se uopšte trsio oko nje?

Nije svačija svojta talentovana za to. Uzmimo na primer moje roditelje. I da sam dobar deo svoje, odnosno buvljačke biblioteke uspeo da otuđim za paprenu cenu, i da sam dobio sve žive nagrade za Ništa nije ničije, njih nikada ne bih ubedio da je obilaženje buvljaka moralna obaveza svakog zrelog građanina, dužnost u rangu vakcinacije. Majka bi me i dalje, manje-više diskretno, preklinjala da prestanem da dovlačim šugave knjižurine u stan i tu ne bi bilo boga. Život je, srećom, hteo da najlepše poroke delim sa tazbinom.

Kraj meseca sam dočekao u letargiji. Nakon dva dovršena prevoda, pokušaja da se prevodilac u meni izbori sa novopečenim ocem, bio sam hronično pospan i razdražljiv. Da ste me tada pitali kakvi su mi dalji životni planovi, rekao bih: “Da prespavam maj”. Više nisam ni brojao dane u nedelji. Čak sam digao ruke od glavnog bibliožderskog posla: čekanja vikenda.

I kad smo se o Velikom petku Ćoka, Roli i ja obreli u Pazovi, tast je, ničim izazvan, izjavio da sutradan planira na Bubanj potok. Naime, trebao mu je ražanj. I šta mislite kako je njegov zet, a vaš bibliožder reagovao? Sutradan u šest nula nula sedeo je na mestu suvozača.

prvi maj

Nije ovaj nenadani uranak na Bubanj potoku bio prvi slučaj da me Pazova Connection uprti i odveze na lice mesta. Jesenas, jedne subote, desilo se da tast i tašta poslom svrate kod nas pre osam ujutru. Dok je Ćoka nešto prčkala po kuhinji, ja sam u dve rečenice uspeo da ih ubedim da treba bez odlaganja poći na Bubanj potok, inače će se svi prodavci razbežati. I pođe mi za rukom: oboje ih zbarim njihovoj kćeri iza leđa! Uskoro smo sve četvoro tumarali među prostirkama Bubanj potoka. Da stvar bude zabavnija, svi su se ovajdili više od mene!

Međutim, upravo u tome i jeste posebnost Bubanj potoka. Iako ne obiluje građom koju ja pretežno pazarim, iako je mnogo više ima na Zemuncu i Pančevcu, na Potok volim da odem... da bih odahnuo od politike ove države prema knjiškijim buvljacima. To je, elem, jedini buvljak koji policija čuva, a ne rasteruje. Ne treba zbog toga zamišljati neku idilu, premda je meni odsustvo komunalaca sasvim dovoljno da se osetim bezbedno. Grad trpi buvljak jer je kao pijavica vezan za auto-pijacu koja se odvija nedeljom. Da se svetina ne loži previše, potrudilo se ono preduzeće koje se nekad zvalo Gradski saobraćajni prevoz. Kako? Tako što nikad nije uvelo liniju do Bubanj potoka. Premda je (mrska) Ikea dobila svoj autobus čim su temelji počeli da joj niču kraj autoputa.

Sve u svemu, kad god dođem na Potok, i kad se na njemu odveć ne napojim, pomislim: "Ima oaze". I pre sedam, o uranku, razglasom se reklamira "Mića: hrana je ukusna, a cena je sića!" Oglas za zaposlenje preporučuje se ubedljivom rečenicom: "Isplata zarade sigurna". Okupljeni oko tri-četiri roštilja, zapahnuti dimčinom, kozeri vode uobičajenu kafansku geopolitiku iz koje sam jutros štrpnuo sledeći uzorak: "Kakvi god da smo, pošteniji smo od Bugara, Rumuna, Mađara..." Brat bratu.

 Jednom ću se, nadajmo se, posvetiti popisu knjiga koje sam, dragi moji bibliožderi, poštedeo, odnosno, namenio vama. Danas bi taj Katalog ostavljene baštine mogao početi prvom knjigom Radmile Petrović, objavljenom u Priboju 2014. Iskopao sam je (i ostavio na vrhu iskopina) kod najsnabdevenijeg knjižara na Bubanj potoku. Cenu ćete morati sami da ispregovarate. (A ako ste prošli kroz ovaj blog, već ćete znati kako da je svedete na minimum.) 

Rečeni knjižar nalazi se u drugom segmentu pijace, kad se pređe potok, i to u jednoj od poslednjih serpentina, skoro na samom kraju: prepoznaćete ga po belom kombiju i gomili kutijetina. Ja ga, iz ko zna kakvih pobuda, uvek ostavljam za kraj, a mogao bih, da sam profesionalniji, odmah po ulasku s puta za Čačak, da ga obrstim. No, prvog maja ovaj je knjižar, inače ne previše zanimljiv, bio neočekivano štedar. Ili pak to ja nisam dugo dolazio? Kako god bilo, naišao sam na hrpu francuskih naslova: među njima i na Labrijerove Karaktere, Plejadino izdanje, koje sam ostavio jer imam duplikat. (Opa! Već drugi naslov za Katalog ostavljenih, koji bih mogao preimenovati u Amanet.) Među pazarenim naslovima najzanimljivije bi za vas bile Opsene Renalda Arenasa i Priče koje nisu o ljubavi Nine Berberove.

Ali od svega toga zanimljivije je kako se odigrala trgovina. Sa svojih desetak naslova prišao sam momku koji se motao oko kutija i kombija. Predložio sam mu da se dogovorimo oko cene. On se tad osvrnu oko sebe više puta, viknu neko ime, i nakon odziva me uputi iza kombija: tamo se nalazio montirani stočić za kojim je sedeo, očigledno, gazda kombi-tezge. Prikladno udešen, sa maskom i rukavicama, čekao me je kao da će me vakcinisati. “Dakle”, počeo je, “da napravimo cenu!”

Gazda je uzeo moju hrpu knjiga, stavio je na jedan ćošak stola, a onda počeo pažljivo da vadi jednu po jednu, lista, i ređa po veličini, jednu na drugu. Mogu sad da se zakunem da je tražio novčanice zaturene među stranicama, samo je bio kultivisaniji od - setićete se, verni čitaoci! - onog netaktičnog prodavca iz Pančeva. Ćutao je kao kockar prevrćući ih i pregledajući: ukazao mi je na nekoliko posveta koje ne bejah primetio. Uplaših se: zar posvete dižu cenu? Nije valjda neki kupindo-bibliofil? Neće valjda sad da me odžepari samo zato što sam seo za sto? Prevrnuvši i poslednji naslov, Matematički leksikon, pazaren za Ćoku, carinik (da, to bi mu bio najbolji nadimak!) izruči: “Za ovih sedam naslova daćeš mi osamsto”.

Sada mi zvuči smešno, ali (retrospektivno pisanje mi nalaže da budem retro-iskren) bio sam razočaran. Očekivao sam da će lepo sve da mi da za petstotku. Ne znam već kojim rečima sam se pobunio, želeći da spustim cenu još za koju stotinicu, ali gazda mi je skrenuo pažnju da inače Arenasovu knjigu (SKZ izdanje iz osamdesetih) i taj Ćokin leksikon ceni mnogo skuplje. 

Smešno bi bilo svakome ko već ne zna da je na ovom blogu standardna tarifa za naslov pedeset dinara. Razume se, ponajviše iz bontona (sledeći neko od pravila ponašanja pri kupovini, nađeno u nekom od desetak dosad nakupljenih priručnika) nisam se bunio.

Pola čuke kasnije, seo sam u ćevabdžinicu i naručio standardni meni: šljivo-pljeskavicu. (Šljivu donesu, a po pljeskavicu idete sami.) Utom sretnem tasta sa ražnjem (jeftino pribavljenim) i nagovorim ga da ne žurimo, već da taštu lepo sačekamo sedeći. 

Samo što je on seo, naiđe Anđela - bibliožderi će je se setiti i sa bloga i iz knjige - i za stodinarku me časti pakovanjem maramica i svojim autogramom. Prvomajski bilans, dakle: maestralan!

sedmi maj

Prođe nekoliko dana. Fotografije me obaveštavaju da su provedeni u prazničnoj poseti mojim roditeljima. Na snimcima i laik vidi da mi je krivo što Uskrs traćim na obodima sela Brežđe, umesto na Pazovačkom drumu u Zemunu. Kratkotrajna nada da ćemo možda svratiti do Šopića u Lazarevcu, na jednu turu sa drugom Momčilom i njegovim Ćefom, ishlapila je u iću i piću, kao uostalom i cela nedelja. Polusan, uz hit Vojka V. “Umoran”, nastavio se postojano i nije bilo načina da se prekine. Jer posle Velikog petka ide Uskrs, posle Uskrsa drugi dan Uskrsa, a posle dva-tri neradna dana, Đurđevdan i slava u tazbini.

Neko zloban - a ima ih, bogme, i među bibliožderima - sad bi pomislio da sam se oženio isključivo radi tazbine, koja em me vodi na buvljak, em me hrani i poji. Moram vas razočarati. U brak sam stupio i zbog supruge. 

Toga sam se setio - volim, kao i svi, da mi se osveži pamćenje - sedmog maja, dakle, u petak ujutru. Roli nas je probudio nešto pre sedam. Kao i uglavnom svakog jutra, ja sam tvrdo odolevao očinskoj obavezi da se tog trenutka prenem i nahranim odojče. Ali mudra Ćoka - i pametna i manipulativna, za razliku od mnogih žena koje su ili jedno ili drugo - odmah je odrezala: 

- Ako ne ustaneš odmah, ne idemo na Najlon.

  Kunem vam se, dragi bibliožderi, da takav poklon, za drugi dan Đurđevdana, nisam mogao ni da sanjam. Zaista sam bio uveren, kao što se verovatno mnogim očevima dešava, da sam, u novonastalim okolnostima brige o podmlatku, poslednja rupa na svirali. I nije mi padalo na pamet da taj petak ujutru započnem iznošenjem želje da najzad obiđemo novosadsku pijacu, što smo dugo planirali. Kad čovek dobije dete, uvek se plaši da će zazvučati sebično. Poslednji put smo polazak odložili zbog mog prvog postkoronarno-postočinskog pijanstva (sa drug-Viktorom). Sva sreća, Ćoka je mislila na sve. Nahranio sam Rolija, sačekao da podrigne, umirio ga i uspavao: kao švajcarski sat.

Na Najlon smo stigli, sve troje, oko osam. Sa oboda je narod već počeo da se razilazi. Novosadski komunalci, lepše uniformisani od beogradskih, i čini mi se, nežniji - ali ipak komunalac je komunalac - svoj posao su radili mirno. Stajali su, naslonjeni na zid pijace, a prodavci su, pognuti, psujući, skupljali svoje cerade. Zaždio sam po obodima - kako me je lako navući ovim manevrom: “teraju nas s pijace!” - pregledao dva-tri svežnja, ali u tom lešinarskom manevru nisam iščeprkao ništa.

No zato, napravim dva koraka na samoj pijaci i sretnem, ni pet ni šest, nego Relju Dražića. 

Urednik Nojzaca je u naručju nosio najnovije izdanje, zbornik po imenu Reka. Upravo će kod njega ovih dana da se pojavi jedan od prevoda koje sam krajem aprila dovršio: Džin Alena Rob-Grijea. Nismo se sreli sigurno od 2018, kada smo Nina Todorović i ja pravili veče pod nazivom “Hodanje bez cilja” u novosadskoj knjižari Bulevar Books. Tek, razmenismo nekoliko reči, hodajući (ja i zagledajući prostirke, a on ponavljajući kako nema bogzna šta); složismo se da je ovo jedino mesto na kojem smo se mogli sresti... Čak smo se, uprkos još uvek važećim antikovid merama, i zagrlili, onako kako se grle samo ljudi koji se neočekivano sretnu na Najlonu. A pošto smo otišli svako svojim poslom, bilo je neizbežno da se opet sretnemo: Relja mi je drugom prilikom, pošto sam ga zatekao kako jede, pohvalio neku naročitu novosadsku pirošku.

Najlon je, prosto rečeno, novosadski Bubanj potok. Isto tako nema policije - a kad ih ima, je l’ te, nežniji su - tehnike ima do mile volje, kao i garderobe i starih igračaka: ovde su se zapravo najviše ovajdili Ćoka i Roli. Ali moram reći (žao mi je, najlonske ćevabdžije!) da je purnjanje koje se vije iz novosadskih roštilja na obodu Najlona daleko neprijatnije od onog na Bubnju. U takvom dimu nije mi padalo na pamet ni da tragam za Reljinom piroškom. Sačekao sam da se nađemo na bezbednoj udaljenosti od Najlona i u nekom fast fudu naručio... Pljeskavicu! (Nerđavu.)

Osim što me je jedan Somborac obradovao svojom reklamom za parket, kao i cenom lavaboa, nije bilo mnogo materijala iz moje branše. Međutim, ono jedno štivo koje sam se odvažio da pazarim bilo je više nego dovoljno: Limonov, “biografski roman” novozavoljenog pisca Emanuela Karera, u izdanju Čarobne knjige. Cena? 300 dinara. I pošto smo se obreli u Vojvodini, u Novom Sadu, naposletku na pijaci Najlon - Limonov mi je, kao što i priliči, bio uvijen u najlon!

Iz kojih je budžaka Ćoki pošlo za rukom da izvuče ploče Arsena Dedića i Masima Savića, a tek nekakav skejt za decu postavljen nečim pufnastim u obliku medveda, to nisam uspeo da prokljuvim. Kao i sa Novim Sadom samim, i sa Najlonom mi je bilo teško da utvrdim dimenzije i koordinate: više puta sam se vraćao na istu tačku, ni dimčina iz roštilja nije mi pomogla da se bolje orijentišem. 

Ali tumarajući tako, došao sam do još jedne potvrde da je Najlon isti Bubanj potok. Desi mi se da sretnem istog onog momka kod kojeg sam se onako pošteno nabrstio na Praznik rada. Nećete verovati, ali nije mi bilo dovoljno da pogledam kombi i kutije da bih ga prepoznao. Sva je prilika da ih nisam ni video. Pošto bibliožderi imaju nezgodnu naviku da ljude ne gledaju u oči nego u robu, i njegovoj tezgi sam prišao pognut, i posle tri kutije pune francuskih naslova i onoga što sam vam već ostavio na Bubanj potoku (including Radmila Petrović i La Brijer) podigao sam pogled ka prodavcu. 

Zapitao sam se da li me on to namerno pušta da tumaram po onome što sam već tražio. I da li mi pravi odgovarajuću cenu...

Bilo kako bilo, nadam se da ću se po Novom Sadu bolje orijentisati idući put. A taj idući put, dragi moji bibliožderi iz Vojvodine, biće - pišite u teftere! - već osamnaestog juna, ove godine. 

Za sve koji žele da me vide, prepoznaju me, slikaju se sa mnom (besplatno) ili odvedu na piće (ili pirošku), neka me tamo potraže pre osam ujutru: ovog puta neću biti toliko blesav da pustim da mi pobegnu prodavci sa periferija. Eto, već je vreme za Rolijevo kupanje! Do sledeće retro-reportaže! 

[peregrinatioblog]

10.07.2022 FC Lichtental II – SV Neusatz II 1:2 Sportplatz im Haimbachtal, Baden-Baden (15)

[cafeveliki]

Ako neće breg Muhamedu, onda će Muhamed bregu! Za sad ne možemo u Beč, ali može Beč kod nas! . . . #cafeveliki #cafe #café #cafevelikinovisad #kudaveceras #juliusmeinl #juliusmeinlcoffee #juliusmeinlinspiracija #juliusmeinlcoffe #orange #freshsqueezed #freshsqueezedorangejuice #vienna #novisad #neusatz #wien #wienercafe #kafa (at Cafe Veliki - Novi Sad) https://www.instagram.com/p/CCLGq4QBPVi/?igshid=f506fz2q85n1

[raumstadtion]

NOT HERE

Neusatz, Južna Bačka, Serbia

Zlatko Vickovic

[jamespbrady]

Blurry Petrovaradin by Milica V

[cma-prints]

Syrmien, Peterwardein und Neusatz, Jakob Alt, Cleveland Museum of Art: Prints

Size: Matted: 50.8 x 61 cm (20 x 24 in.) Medium: lithograph

https://clevelandart.org/art/1968.330

[mapsontheweb]

Kingdom of Hungary, Ethnic map, 1910.

Ethnicities

Orange = Hungarians

Yellow = Germans

Black Spots = Romani (Literally Gypsy)

Pink/Purple = South Slavs

Light pink = Serbs

Dark pink = Croats

Pinky purple = Slovenes

Purple = Bulgarians

Green/Brown = North Slavs

Dark green = Slovaks

light green = Czechs

Browny green = Poles

Brown = Ukrainians/ Ruthenians

Blue = Romance Peoples

Light blue = Romanians

Dark blue = Italians

Religions

Római Katolikus = Roman Catholic

Ortodox = Orthodox

Református = Calvinisim

Görög Kat = Greek Catholic

Evangélikus = Lutheran

Izraelita = Jewish

Unitarius = Unitarian

Cities

Hungarian = Current Country = German

Sorpon = Ödenburg  (Still in Hungary)

Kassa = Košice(SK) = Kaschau

Pozsony = Prešporok(SK) (now Bratislava) = Preßburg (now Bratislava)

Budapest = Ofenpest or Ofen-pest(both rare archaic)  (Still in Hungary)

Ungvár =  Uzhhorod(UA) = Ungwar or rarely Ungstadt or Ungarisch burg (Uschhorod is the transliteration)

Munkács = Mukachevo(UA) = Munkatsch

Szatmárnémeti = Satu Mare(RO) = Sathmar

Kolozsvár = Cluj(RO)(now Cluj-Napoca) = Klausenburg

Marosvásárhely = Târgu Mureș(RO) = Neumarkt am Mieresch

Brassò = Brașov(RO) = Kronstadt

Nagyvárad = Oradea(RO) = Großwardein sometimes just Wardein

Arad  (in Romania but this is the only name for the city)

Temesvár = Timișoara(RO) = Temeswar also Temeschburg or Temeschwar

Nagyszeben = Sibiu(RO) = Hermannstadt

Fiume = Rijeka(HR) = Sankt Veit/Veith am Flaum/Pflaum

Zágráb = Zagreb(HR) = Agram

Szabadka = Subotica(RS) = Maria-Theresiopel or  just Theresiopel

Pécs = Fünfkirchen  (Still in Hungary)

Eszék = Osijek(HR) = Esseg or Essegg or Essek

Újvidék = Novi Sad(RS) = Neusatz

[hoerbahnblog]

LiB Jg. 37 Heft 148: "Könnte auch anders sein ... Erscheinungen am See Oneida – eine Rezension von Klaus Hübner

LiB Jg. 37 Heft 148: “Könnte auch anders sein … Erscheinungen am See Oneida – eine Rezension von Klaus Hübner

LiB Jg. 37, Heft 148 LiB Jg. 37 Heft 147: “Könnte auch anders sein … Sophie von la Roche und der See Oneida – eine Rezension von Klaus Hübner (Hördauer ca. 11 Minuten) https://literaturradiohoerbahn.com/wp-content/uploads/2022/06/LiB-147-Rezensionen-Hübner-Oneida-Upload.mp3 Berliner Ausgabe, 2015, 4. Auflage Vollständiger, durchgesehener Neusatz mit einer Biographie der Autorin bearbeitet und…

[drjulioduarte]

#NoviSad is the #European Capital of Culture 2022 and therefore Discovering Balkan will be dedicated every #Monday to the second largest city of #Serbia 🇷🇸. There will be weekly postings about its #sights, #history, #culture and other interesting things to see and to do.

Welcome to Novi Sad❗

A beautiful view at the City Hall and the Freedom Square.

❓Did you know❓💡

Novi Sad is home to many nations and cultures since centuries and therefore the city had many different names. It was founded as Racki Grad by Serbs (Ratzen Stadt, german) in the late 17th century and was also known as Petrovaradinski Šanac.

Other names are:

Neoplanta (latin)

Neusatz (german)

Újvidék (hungarian)

Mlada Loza (bulgarian)

Cusum (latin, during roman settlement)

Petrikon (greek, by Byzantines)

Peturwarad, Pétervárad (hungarian)

Bélakút (hungarian)

Nový Sad (slovak)

[no-woman-no-crime]

Serbiens rauer Charme: Novi Sad und Belgrad

Serbiens rauer Charme: Novi Sad und Belgrad

Tag 29 – 34 unserer Donauradreise

Abends kommen wir in Novi Sad an und beziehen ein kleines, hübsches Appartement bei einem wirklich netten Gastgeber. Нови Сад (serbische Schreibweise) hatte in den letzten Jahrzehnten viele Namen: Neusatz (deutsch) oder Újvidék (ungarisch) spiegeln die wechselvolle und teilweise tragische Geschichte der zweitgrößten Stadt Serbiens und Hauptstadt der Vojvodina.

[mina-berlin]

...geliebte Sulumulu ❤️

...es war ein heißer Sommertag, an dem wir zu dir nach Neusatz gekurvt und in eine enge, schmale Sackgasse eingebogen sind. Und dann standen wir in einer kleinen Erdgeschosswohnung mit überdimensional großem Katzenbaum, auf dem sich drei kleine Fellknäule tummelten. Allesamt rote Babykater, die von einem waldkatzenähnlichen Langhaarpapa und einer dreifarbigen Kurzhaarmama abstammten. Ich habe mich sofort in die kleine Katzenfamilie verliebt und die kleinen Racker auf den Arm genommen... und auf einmal hast du dich gezeigt. Ganz oben hattest du dich im Kratzbaum versteckt und schelmisch zu uns nach unten gelinst. 

Ja, deine Besitzerin hat dich nicht gerne hergegeben und so viele Tränen vergossen, als sie dich samt Urkunde und Impfpass in unsere Hände gegeben hat. In die besten Hände, die dir - kleiner Stinkrub - passieren konnten. Zuhause wartete auch schon ein großer, starker Tigerkater auf dich. Unser Felix, der dich argwöhnisch beäugt und beharrlich ignoriert hat. Immer, wenn du hoch erhobenen Hauptes mit deinen weißen Samtpfötchen an ihm vorbeistolziert bist, hat er die Ohren angelegt und sich seinen Teil zum Schauspiel gedacht. Ach, du warst so goldig und hast uns jeden Tag aufs Neue glücklich gemacht. Mit deinen fünf Minuten, in denen du wie eine Wilde durchs Haus geflitzt bist, mit deinem Jagdtrieb, der dich kleine Federlis rupfen ließ, mit deinem Tick nur Wasser aus dem Wasserhahn zu schlabbern - so gierig, dass du danach rülpsen musstest -  und mit deiner Attitüde dich nach alledem wie eine Cleopatra schlafen zu legen. Eine echte Diva! Dazu passte auch, dass du nicht einmal in deinem Leben das stinkende Nassfutter angerührt hast und dein Leichtgewicht halten konntest. Dir kam nur das edelste Trockenfutter in den Napf -  die Crème de la Crème. 

Ja, und deine legendäre Rollerzeit, in der du das ganze Dorf mit deinen Lustschreien unterhalten hast. Drei Jahre hast du uns hingehalten und auf Fridolin und Tiger-Hinkebein gewartet, die du als Göttergatten ausgewählt hattest für den alles entscheidenden Nackenbiss, der uns fünf zuckersüße Puschels schenkte, die in meinem Federbett das Licht der Welt erblickten. Die schönsten Katzenbabys aller Zeiten - in allen Farben. Rot, schwarz, grau und sogar getigert - kurz- und langhaarig. Ganz liebevoll hast du die kleinen Rebellen verwöhnt, sie geputzt, gesäugt und beschützt. Du warst eine großartige Katzenmama. 

Zwei deiner kleinen durftest du behalten - das kleine, langhaarige Puschele mit den weißen Samtpfoten und dem Krägelchen, der dir bis heute am Ähnlichsten ist und die hübsche Binimaus, die so gar keine Gemeinsamkeiten mit dir hat. In all den Jahren hast du beiden die Grenzen aufgezeigt und sie mit ordentlich Tatzenhieben in ihre Schranken gewiesen, aber auch Nasenküsschen verteilt. 

Auch an deinem letzten Abend hast du beide nochmal geküsst. Du wolltest DANKE sagen für die Zeit und dich verabschieden. Du wusstest, dass du gehen musstest. 

Du hinterlässt eine nicht zu füllende Lücke in unseren Herzen und auf deinen leeren Stammplätzen. Jetzt hast du einen neuen Platz - mit Aussicht auf dein Zuhause und Blick über die Stadt.

[dancioca]

Novisad – Capitala culturala a culturii in 20121

Novi Sad (în sârbă și ruteană: Нови Сад, în maghiară: Ujvidék, în slovacă: Nový Sad, în germană: Neusatz) este un oraș din Serbia. Este capitala provinciei Voivodina și un mare centru industrial și cultural. Orașul mai este cunoscut ca Atena Sârbeasca. În anul 2021 Novi Sad va fi Capitala Europeană a Culturii alaturi de Timișoara si de Eleusis (Grecia). În cadrul populației orașului se află și…

[cma-prints]

Syrmien, Peterwardein und Neusatz, Jakob Alt, Cleveland Museum of Art: Prints

Size: Matted: 50.8 x 61 cm (20 x 24 in.) Medium: lithograph

https://clevelandart.org/art/1968.330