#trecideo

[allberrtina]

p l a n o v i

Verujem da o tome niste nikada ni razmišljali, ali od Vrbasa do Mađarske treba tri časa. Toliko je naš razgovor trajao. Koliko je to samo vremena da se isplanira toliko toga.

-Krajem januara moram da se vratim ovamo. Mogla bi da pođeš sa mnom, na par dana. Ponesi knjige, uči i neću ti smetati. Ili piši, ovde bi imala veliku inspiraciju. Kada ćeš meni nešto napisati?

-Želim da živim na moru i da mi uvek bude toplo.

-Kupićemo kuću pored mora. Nećeš morati puno da razmišljaš. Tebi ostavljam da odlučiš gde ćemo na letovanje. Ili idemo u Zadar. Tamo je prelepo.

-Ponekad su ovi ljudi ovde previše za mene.

-Pitao bih te nešto sada, ali nisi raspoložena. Ja se stalno smejem ali brzo planem.

-I ja isto.

-Ma nema veze, čuo sam da je čaj od kamilice dobar. Ti nama kuvaj čaj pa ćemo brzo da se smirimo. Daleko sam ali me niko ovde nema.

-Mislila sam da je neko krenuo sa tobom.

-Nema ko, ja sam tebi ponudio.

Smeh. Čudno je kako glas i zaboraviš vremenom, ali zvuk smeha ostaje uvek tu.

-Nemoj tako slatko da se smeješ, zbunjuješ me dok vozim.

-Zar se ti tako lako zbuniš?

Soba 128 je čula mnoga obećanja, isplanirane dane i ljubavne male reči.

Hodnik studentskog doma je upijao ono prvo ljubavi.

Decembar je, ali nije ni najmanje hladno.

To daljina ljudima uradi.