loleetahh

[loleetahh]

㋡🥀

[loleetahh]

uz tebe mi se otvorila crvotočina prema onom filmskom beogradu kakav je nekad bio,

prema beogradu bez beograda na vodi.

volim tvoju plejlistu

i to kako svi tvoji planovi uključuju vino

to što motamo isti duvan

volim kako držiš četkicu

kako sitno izgledaš pored velikog platna na kome slikaš

volim to kako su ti zubi krivi

to što me paziš i čuvaš i voliš očima

i što ponosno stojiš iza toga iako nismo stvarno par

posedujemo dušu jedno drugome dok ti svejedno bežiš od posedovanja

uporno mi postavljaš sto za mnogo veliku gozbu pa potom serviraš ništa

ostavljaš me tako zbunjenu.

uporno spuštaš dimnu zavesu između nas i nečeg stvarnog i opipljivog.

maštam noću kako ćemo stići u Pariz jednog dana pod sasvim drugim imenima

i danonoćno živeti u filmu.

u Parizu u kom živimo u mojoj glavi samo neće biti dimnih zavesa

a sve ostalo će biti isto.

[loleetahh]

zbunjuješ me

a zemljotresi iza plavog bezobraznog oka me istovremeno iznova i iznova bacaju ka tebi

[loleetahh]

često su ti oči poredili sa nebom,

a ja to nikada nisam mogla jer

nebo je sloboda,

a tvoje oči su meni ipak okean

i ja se davim.

preteški su mi svi delići tvoje duše koje sam slučajno uhvatila i prišila za unutrašnji džep.

ja želim na površinu.

želim da mi tvoje oči ne budu više ogroman plavi kavez

već nebo

želim da pobegnemo u Lisabon i postanemo samo beogradska priča o izdajnicima,

da dišemo slobodu,

i da te imam za sebe.

[loleetahh]

[loleetahh]

Jednom sam u nekoj emisiji čula da veliki broj domova za nezbrinutu decu nema čak ni jelku pred Novu godinu i

ne znam da li me je išta na svetu tako rastužilo

zamislite kako je gledati okićen grad, gledati vršnjake kako šetaju sa porodicom, jedu pečeni kukuruz i nose kese sa ukrasima od kineza

i onda otići u zgradu namenjenu deci koja nikome ne pripadaju i shvatiti da tu pripadaš

otići među decu koja nisu ničija briga;

koju niko ne pita imaju li pare za grad ni da li su poneli jaknu jer će uveče biti hladno,

da li su gladni, kako im je bilo u školi;

među decu kojoj niko ne govori da izađu iz svoje sobe i pozdrave se sa gostima jer

svoju sobu dele a goste nemaju

zamislite kako je buditi se svakog dana znajući da ste pod ovim nebom sami i da su svi ljudi u vašem životu slučajni i privremeni prolaznici

a onda zamislite da na sve to

nemate čak ni jelku

i dočekate prazničnu melanholiju raširenih ruku jer se ona nikako ne razlikuje od vašeg svakodnevnog života

gde postoje samo dve klase

jedna koja živi u tugi za umrlom majkom i ocem

i druga koja živi u mešavini tuge, ogorčenja i besa prema njima jer ih, u ovom životu, nisu želeli.

Molim vas, hajde da kupimo jelke lokalnim sirotištima.

[loleetahh]

I want to hug you close so the world can’t hurt you anymore

[loleetahh]

nikad nije znao

“Budio sam se ponekad, i zaticao je kako sjedi u postelji, obuhvativši koljena rukama. - Šta ti je? - Ništa. - Boli li te štogod? - Ne boli. Spavaj. - Čudna si večeras. - Srećna sam večeras. Prihvatio sam taj razlog, jer mi se spavalo, ali sam se sutradan pitao, zar se i od sreće ne spava?”

— - Meša Selimović

[loleetahh]

01000001011001000110111001101001

sretan sam što si ti sretna

i što nisi nesretna sa mnom

što si pametno preskočila

grešku u životu koja bi se mojim imenom zvala

pamtim sve riječi koje si mi rekla

svaki osmijeh koji sam jedva izmamio

ime svakog tvog druga i drugarice

i tračeve o ljudima koje nikad neću upoznati

krivo mi je što nisi čitala moju pjesmu razredu

što te nisam malo duže i jače grlio kad sam mogao

zbog svih mentalnih slomova koji su pali na tvoja leđa

Neispunjenih obećanja koja nikad neće doživjeti svjetlost dana

Sjetim te se kad neko uzme kafu sa benzinske pumpe,

Spomene mi ćevape iz Travnika ili mi kaže kako mu se ne sviđa kako mu stoje naočale

Sjetim te se kad čujem za početke i krajeve valova korone

I kad vidim film Čarlija Čaplina dok listam bezidejno kanale na tvu

Nekako mi je drago što nikad nismo uspjeli

I što sveska od hiljadu stihova pliva u rijeci

Ne znam da li ti on ikada posveti poneki stih

Ali iz moje suštine moraš nekako da isplivaš

[loleetahh]

kad te pitam "kakav ti je dan bio?"

pošalji esej od hiljadu riječi.

pročitat' ću.

[loleetahh]

[loleetahh]

into pieces

“That’s how you know you love someone, I guess, when you can’t experience anything without wishing the other person were there to see it, too.”

— Kaui Hart Hemmings  (via perrfectly)

[loleetahh]

Voleo me je.

U početku me je stvarno voleo toliko da sam i samu sebe zavolela.

Radovalo ga je da me gleda kako jedem i da mi donese burek rano ujutru,

radovalo ga je da mu dođem na posao, da mi se svidi kafa koju mi je skuvao, radovalo ga je da podeli dan sa mnom.

Voleo me je toliko da sam to znala i bez da mi kaže.

Zapamtio je kako volim da mi se spremi limunada, slikao mi mačke koje sretne na ulici i delio sa mnom sunce i klupe u pionirskom parku.

Bili smo nezasiti

razgovora

vođenja ljubavi

poljubaca

smeha.

I nikad nije bilo dovoljno.

Koliko god bih mu stvari ispričala, rekla bih mu još, koliko god bi mi stvari ispričao, slušala bih još.

Ako bismo podelili doručak i prvu jutarnju kafu, želela bih da podelim ručak i popodne sa njim.

Ako bismo podelili i popodne, poželela bih da provede noć sa mnom.

Agresivno mi je lepio poljupce po licu, držao moju ruku u svojoj gde god bi krenuo, smejao se tome koliko volim Bajagu i sedeo ispod moje terase kada nisam mogla da izađem u grad.

Bila sam spremna na sve, samo da on bude dobro.

Maštao je sa mnom o našem stanu u Beogradu i o terasi toliko velikoj da taman nas dvoje možemo da stanemo tu.

Obećao mi je da će mi okrečiti zidove naše sobe u boju kajsije.

Mazio mi je kosu, kuvao supu kad se razbolim, lečio moje mamurluke, ljubio more u moje ime, kupovao zalaske sunca, ljubio me za laku noć i pričao mi je najlepše melodije ovog sveta.

Često smo ležali u mraku i slušali pesmu o jednom mestu sačuvanom za dvoje ljudi koji se vole skoro kao mi.

Pili smo vino u kadi,

gledali smo mnogo dobar film o mađioničarima,

pevali uz pesme sa radija u kolima,

gledali zvezde iza njegove kuće i mazili mačiće koje je omacila njegova mačka.

Pričala sam o svemu sto Lola mnogo voli a misli da je sramotno voleti.

Zbog tog čoveka sam shvatila da je okej to što verujem u vanzemaljce

u to da je zemlja ravna

u tarot karte;

i da je okej to što ne volim da se češljam, to što su mi nokti uvek izgriženi do živaca i to što mi je crna hronika zanimljiva.

Mrzeli smo policajce, ponedeljke, komercijalu, grizli, loše kafe i lošu muziku.

Voleli smo flašu, grizli, izlaske, terasu kod supa, buksne, japanska kola, dobar san, picu iz mocarta, nakit, jedno drugo.

Na prste smo brojali koliko je još meseci ostalo do odlaska iz ovog grada.

Imali smo psa.

Bili smo drugovi, braća, sestre, prijatelji, ljubavnici i supružnici.

Zamišljao nas je u šetnji sa malom devojčicom plave kose i sanjao me sa našom decom.

Smejala sam se kad se on smejao, bolelo me je kad ga boli, znala sam kako diše, o čemu razmišlja i mogla sam životom da tvrdim da nikad nećemo prestati da se volimo.

Makar se poubijali dok se svađamo

mislila sam da nikad nećemo prestati da budemo oni pravi.

Godinu dana kasnije

bili smo u Beogradu i činilo se da je sve baš onako kako smo želeli

ja sam upisala fakultet a on je radio svoj posao iz snova

Ko bi poverovao

da smo ćutali,

da me nije zagrlio kad sam stigla,

da me je taj čovek gledao kao teret, kao neki ranac pun kamenja,

da mu je laknulo kad me je ispratio na stanicu,

da sam plakala i da mu je to bilo užasno dosadno,

da je bio opsednut mišlju kako mu treba nešto drugo

i da više nije siguran da li želi da bude sa mnom.

[loleetahh]

Maybe you weren’t the one for me, but deep down i wanted you to be

[loleetahh]

[loleetahh]

[loleetahh]

hoću da radim paralelno sa fakultetom da bih mogla da platim pola kirije za mali stan čiji pogled sa prozora podseća na ovaj

hoću da proklinjem alarm i roditelje što nisu tu uz mene kao što drugoj deci jesujesu

[ne deci nego ljudima]

jer sad smo već ljudi i pomisao da sam porasla me uvek mnogo rastuži

ali da, hoću da proklinjem ujutru alarm i roditelje sto nisu tu za mene kao što jesu mojim poznanicima i što ne mogu početkom meseca da očekujem neke pare od oca i da prosto mogu tog jutra da nastavim da spavam umesto da potrčim na slabo plaćen posao

hoću da sedim na ivici suza u nekoj čitaonici nad knjigom koju ne razumem i da podsećam sebe na onu srednjoškolsku ja koja bi sebe jednom nedeljno namerno rasplakala i koja je trčala u svet odraslih kao da u tom njenom svetu nije bilo ničeg lepog

što je jako tužno kad malo bolje razmislim

hoću da mislim da sam tužna dok gledam male žute saksije koje si mi kupio u povratku kući jer sam te to zamolila

hoću da mislim kako sam nesrećna jer ove godine nismo imali para da odemo na more i hoću da mislim kako je majka možda ipak bila u pravu kada mi je rekla da moram da izaberem muškarca koji može da me obezbedi a ne samo da me voli

iako mi je to tada zvučalo kao baš velika glupost i ta misao mi idalje ostavlja mnogo ružan ukus u ustima

hoću da odem jednog utorka na kafu sa nekim ko ima mnogo više para i mnogo manje briga

jer znate ona ne mora da razmišlja kako će da plati kiriju niti da se gura po javnom prevozu

pa da čujem kako su se ona i Miloš nedavno vratili sa nekog egzotičnog letovanja, kako joj je poklonio novi auto i kako se sprema za put u Pariz sledeće nedelje

hoću da gledam u njenu preplanulu kožu okićenu zlatom i u to što je obukla i da pomislim kako bi bilo lepo da se i ja bezbrižno šetam po ogromnoj kući na Dedinju i nosim stilski do savršenstva dovedenu odeću čak i na faks

onda da čujem kako ne zna gde je Miloš sinoć spavao, kako ne moze da skine naočare sa zlatnim okvirom jer su se "svađali" i kako mora da požuri kući jer on ne sme da sazna da je izlazila negde

hoću da posle te kafe odšetam kući u cepnutim starkama i da usput posmatram fleku od kafe na običnoj beloj bluzi koju imam jako dugo i da se poigram plastičnim privescima na mojoj narukvici od končića

i da čujem kako parket zaškripi kad uđem u stan i da me na stolu sačeka masan burek sa mesom iz obližnje pekare koja ne liči ni na šta ali ima stvarno dobar burek

onda ću se verovatno prisetiti jutra kad smo naleteli na tu pekaru u 7 ujutru u povratku sa kalemegdana na kom smo čekali izlazak sunca posle pijančenja i nasmejaću se sreći koju mi je lutanje po Beogradu po jutarnjem suncu sa tvojom rukom u mojoj donelo

hoću da te tada vidim kako izlaziš iz kupatila, brišeš kosu peškirom i osmehuješ mi se

i da vidim zelene oči kako mi se osmehuju iza osmeha

pa da shvatim da mom životu ništa ne fali

da je sve baš kako treba

jer mi smo svi u suštini predodređeni za neke veće stvari od skupih cipela i bahaćenja novcem

čak i kad bih imala sav novac ovog sveta idalje bih jurila za izlascima i zalascima sunca, prašnjavim šumskim stazama i obližnjim planinskim vrhovima

odlascima na selo

odlascima na more

[ i to ne mislim na turističke agencije i ☆☆☆☆☆]

kad kažem more mislim sitan grčki pesak bez ležaljki, jeftini apartmani kod neke simpatične babe grkinje, giros kod Jorgosa sa kosom ulepljenom od soli i odlazak na plažu čim sunce svane kako bih skupila školjke

pre svega bih jurila za ljubavlju

a naš skromni život ima sve nabrojano

i ja sam možda i najsrećnija provincijalka u celom Beogradu.

http://recordofstyle.tumblr.com/