mojedubine

[mojedubine]

o moru

tu sam. čujem te.

talasi mi sve govore.

more je mirno, kao i tvoj glas.

nisam dugo bila ovde.

poslednji put na ovom mestu bili smo srećni.

mislim da sam ovde prvi put u životu osetila istinski i čisti oblik sreće.

i tvoje prisustvo u odsustvu.

neću ulaziti u vodu, samo ću posmatrati more.

kontemplacija je jača od iskustva.

u tom prostoru misli-prošlost, sadašnjost i budućnost jedino imaju smisla.

da li je more beskonačno?

mislim da jeste.

isto je, ne menja se.

kao naše lutajuće duše.

duboke, mračne, beskonačne u svoj svojoj punini.

“u moru smo kapljice

bićemo more

jednom to shvatićeš”

[mojedubine]

duša

Jung je rekao da je smisao života - traganje za dušom. Međutim, retki su oni koji osveste takve istine u svom životu. To je zbog toga što postoje stare i mlade duše koje se reinkarniraju u ovaj svet. Stare duše su obogaćene onom pravom mudrošću, i njih ćeš najlakše prepoznati po teškim životnim iskustvima koje su dobile kao zadatke da prevaziđu u ovoj realnosti. Postoji više nivoa realnosti ali o tome ću nekom drugom prilikom više pisati. Ja sam shvatila da je moja duša stara eonima unazad, po mnogim izazovima sa kojima sam se susrela do sada. Tragajući za smislom života zapravo sam tragala za svojom dušom. I našla sam je u mnogim načinima ispoljavanja kroz umetnost, što daje izvestan smisao mom životu. Međutim, moja duša je lutala dok nije našla svoje mesto, i ceo život će lutati jer - nisu svi koji lutaju izgubljeni. Lutaće jer će iznova tražiti potvrde svog smisla života kroz različite načine ispoljavanja. Ali sigurna sam da će to biti uvek polje umetnosti.

Imala sam ogroman životni zadatak sa kojim sam morala da se suočim. Ležeći mesec dana u specijalnoj psihijatrijskoj bolnici zbog predoziranja, imala sam mnogo sati da razmišljam o životu. Znala sam da je to moja najveća prekretnica. Iza mene je bila smrt, a ispred mene ništa nije preostalo nego suočavanje sa životom, onakvim kakav jeste. U svakodnevnom drogiranju, shvatila sam da ja bežim od života, da bežim od realnosti. I odlučila sam da se lečim od narkomanije - da lečim svoju dušu. Jung: ''Prava istina može zadovoljiti razum ali ona nikad ne pokazuje smisao ljudskog života, kojeg duša obuhvata i izražava. Psihoneuroza je u krajnjem slučaju, bolest duše koja nije našla svoj smisao. Ali iz ove bolesti duše nastaje svekoliko duhovno stvaralaštvo i svekoliki napredak duhovnih ljudi''. Narkomanija je psihička/duševna bolest. I ako primenimo ovu Jungovu konstataciju, shvatamo da iz duševnih bolesti proističe naše duhovno (za mene i umetničko) stvaralaštvo. Htela sam da pišem poseban esej o zavisnosti ali nekako osećam potrebu da sada pišem o njoj jer ona ima direktne veze sa potragom za smislom odnosno dušom pa ću se kratko osvrnuti na to. Ja ne poznajem osobu koja nije zavisnik. Ne znam šta nije u redu sa ovim svetom u kome živimo, ili je to možda bio moj svet u kome sam isključivo ja živela, ali bukvalno ne znam osobu koja se ne drogira. I ako sam uvek sebe smatrala najblažom verzijom narkomana u odnosu na ljude oko sebe, na kraju sam ja ta koja je završila na lečenju od narkomanije. Sada, iz ove perspektive, shvatam da moj emocionalni kapacitet duše apsolutno nije pogodan za svakodnevno drogiranje. Jednostavno nisam mogla to da iznesem. Moja duša je isuviše svetla za to. A droga je definitivno mrak, sa kojim ja nisam umela da se nosim, već mi je samo stvarao još veće emocionalne probleme. Moji psihijatri kažu da ja nemam problem sa zavisnošću, već da imam emocionalne probleme, i da sam zbog toga i počela da se drogiram. Ja sam uvek mislila da ja kontrolišem drogu, ali sada shvatam da je ona u potpunosti kontrolisala moj život. I to je jedna iluzija koju ima svaki narkoman. Da, droga vas kontroliše, kao što je i mene kontrolisala. Kada sam se suočila sa tim, da sam pod dejstvom droga bila na korak do smrti, shvatila sam da sam duboko povredila svoju dušu. I dugo mi je trebalo to sebi da oprostim. Prošlo je godinu i po dana od tog događaja i idalje razmišljam šta sam učinila svojoj duši pre svega. Ali moraš da doživiš jedno takvo razaranje da bi spoznao istinu. Samo živeti sa takvim spoznajama o sebi, šta si u stanju da uradiš, na šta si sve spreman - nije lako. Pogotovo u aktivnom stanju buđenja svoje svesti svakoga dana u kakvom se ja trenutno nalazim. Pošto mi je zabranjeno da se družim sa ljudima koji imaju bilo kakvih dodirnih tačaka sa drogom, jasno vam je da se ni sa kim ni ne vidjam - dakle upućena sam samo na sebe. Ali ovaj period sam shvatila kao jedinstvenu priliku u životu da spoznam sebe istinski. I evo kako sam - što bi se reklo ''čista'' već godinu i po dana, došla sam do mnogih istina o svojoj duši. Do mnogih istina o životu kao takvom. Do samospoznaja do kojih nisam mogla pod uticajem svakodnevnog drogiranja da dođem. Droga stvara lažne iluzije o Sopstvu i životu. Stvara u nama lažne emocije, koje su daleke od istine. Istina se spoznaje u tišini, kada ste sami sa sobom. Meni je droga uslovno rečeno pomogla da dođem do svoje istine, tako što mi je pokazala kuda vodi. Pisajući scenario za kratki igrani film koji sam nazvala ''Onako kako niko ne odlazi'' (projekat za fakultet u koji sam se izuzetno lično involvirala, unela likove iz mog života kao i događaje koji su mi se zaista dogodili), u autorskoj eksplikaciji sam napisala jednu važnu ali ključnu rečenicu, kojom ću završiti ovaj esej, citirajući sebe: ''Zbog droge, ili završiš u zatvoru, ili na odvikavanju''. Na kraju se svede na isto, u oba scenarija tragaš za svojom dušom.

[mojedubine]

sećanja

Odakle početi? Čini se kao da je celokupni psihološki aparat ljudskih predstava zapravo kolektiv davnih sećanja. I onih ne tako davnih. Osetih potrebu da pišem, pa rekoh ajde da napravim blog, da imam negde zapisano obrise svojih sećanja.

Kada pomislim na sećanja, prvo pomislim na ona bolna sećanja duboko urezana u moju podsvest, koje sam iznela na površinu svesti, ali ne znam šta dalje da radim sa njima. Uglavnom poprimaju umetnički oblik, kroz različite medije. Ali pročitah negde da je za svakog umetnika bitno da piše, pa pošto se pronalazim u toj kategoriji, krenuću pa ću videti u koje dubine će me to odvesti. Skoro sam shvatila koliko su moje dubine mračne, pune tuge, melanholije, onog najcrnjeg mraka u kome sam u mislima živela, besciljno lutajući tražeći smisao postojanja. Besmisao života kao takvog na koji sam nailazila vodio me je u mračne tame sopstvene duše, istraživajući je do najdublje tačke. Do smrti. Nisam se plašila smrti, ali sam se plašila života. Međutim, i dalje ne znam šta je to u mojoj podsvesti toliko izazvalo strah od života. Verovatno sirena za upozoravanje od bombardovanja.

Kada sam završila u specijalnoj psihijatrijskoj klinici zbog pokušaja samoubistva, dani su trajali kao večnost. I dalje se ne sećam zašto sam to uradila, i ne znam da li ću ikada saznati. Ono sa čim sam se suočila tamo je bila surova istina života. Tako sam bila blizu smrti, ali neko u ovom filmu zvanom život je ipak želeo da ostanem glavna junakinja.

2022. godina je bila godina kada sam mislila da sam pronašla smisao svog života. Ali o tom smislu ću kasnije pisati. Sada želim da pišem o besmislu. Odakle on, zašto baš meni u mislima i zašto baš ja da ga sagledavam? Uvek sam kroz filozofiju tragala za odgovorima na to pitanje, da bih te godine shvatila istinu života, osetila je celim svojim bićem, misleći da me nikada neće napustiti. Međutim, napustila me je. Nije dugo trajala. Moja istina je postala sećanje. Međutim, ta istina me nikada nije napustila, kao da je oduvek bila tu i kao da će zauvek i ostati. Kao da je u eonima vremenskim isprepletana sa mnom. Ali da bi se ona vratila, imam osećaj da prvo moram da iscelim svoju dušu. Tamnu i mračnu senku duše, koju sam donela sa sobom na ovaj svet. Pokušajem samoubistva postala sam svesna te senke, nakon čega je usledila višemesečna teška depresija. Tada je besmisao mog života, čini mi se, stigao do ključne tačke. One dubine duše iz koje sam morala sama, bez ičije pomoći, da se idignem. Uspela sam u tome. Shvatila sam odakle dolazi ta najmračnija noć (pred svitanje), zašto sam spavala i budila se u njoj, pretvarala je u estetiku života. Ona je i dalje moje sredstvo izražavanja u umetnosti ali kroz drugačiju psihodramsku predstavu svesnosti. Ostaću još neko vreme između tame i svetlosti, dok u potpunosti ne istražim te dubine, ali sada sa jednom dozom duhovne zrelosti koja je usledila nakog najtežeg životnog pada. Jer nisam ja birala ovaj život, ovaj je život birao mene. I imam dužnost da ga živim, sa ili bez strahova od života kao kategoričkog imperativa.