ststevanofdecani

[ststevanofdecani]

У ноћи између 23. и 24. јула 1937. године, након што се побунио против потписивања конкордата са Ватиканом који је тадашња државна власт заговарала, Његова Светост патријарх српски Варнава Росић предао је душу Господу у 57. години живота. Највероватније је отрован.

„На данашњи дан ми палимо душе своје као воштанице на гробу Блаженопочившег Патријарха Варнаве, на том извору наше православне ревности, наше будућности, наше вере. Њиме се напаја и напајаће се све што је наше; Њему ће се клањати све што народну муку мукује и с Божјом правдом кроз овај свет путује. Ми не тугујемо данас, јер се на гробу Христовог Бесмртника не тугује: ми се молимо, ми се напајамо, ми се учимо народној вери у нашег бесмртног Учитеља; ми се смиравамо пред његовим историјским подвигом; ми се заветујемо на верност свему што је свето, што је народно, што је православно, што је светосавско, што је Христово.”

Свети Јустин Ћелијски

[ststevanofdecani]

“Патријарх Варнава био је будан стражар. Кад је уговор са римским папом објављен у нашој земљи, он је громогласно затрубио народу српском на узбуну. Он је викао, да је тај уговор угарак, који ће нам кућу запалити, државу ослабити, народ поцепати и безброј рана и зала нашем националном телу нанети. - Слава му!

Народ је чуо глас свога Патријарха, и узбунио се. Народ је схватио опасност. Он је осетио дим и мирис од оног угарка. Али они који пуним устима говоре за себе: „Ми смо православци" нису се дали уразумити, нису се могли пробудити. Гакање гусака некад је пробудило римски сенат, а вика Патријархова није могла пробудити ону високу господу нашу. Они су говорили: на капију не улази непријатељ, него спасилац. И да не уноси угарак, него маслинову грану! - Доле издајице! Шест пуних месеци Патријарх је викао, говорио, опомињао, саветовао, но уши њихове нису хтеле чути. Патријарх је говорио некима од владика: „Ја осећам да ће ме ова борба стати живота, но не жалим, само да се спасе наша Света Црква и наш намучени народ од новога ропства." И заиста стало га је живота. - Отрован је!”

Св. Владика Николај Жички и Охридски

[ststevanofdecani]

ОЧИ КОЈЕ СУ БОГА ГЛЕДАЛЕ

"Сретосмо се. Он беше остарео и оронуо, али поглед његових црних очију продираше, као и некада, саговорнику до срца, боље рећи - у срце. Почесмо да разговарамо о животу света, о Цркви, о Русији... "Владико, - упитала сам га, - да ли патње и лишавања у концентрационом логору духовно убијају или оживљавају људе? Ја сам, на пример, познавала људе, и то вернике, који у логору нису имали снаге да се моле: све су им силе биле усредсређене на парче хлеба, на главицу лука, на шољу топле воде..."

Владика одговори: " У логору је било овако - седиш у неком углу и понављаш у себи:

- Ја сам прах и пепео. Господе, узми душу моју!

Душа ти се одједанпут вазноси на небо и видиш Бога лицем к лицу. Али не можеш да издржиш, па Му говориш:

- Нисам спреман, не могу, врати ме тамо! Затим поново сатима седиш и понављаш у себи:

- Ја сам прах и пепео. Господе, узми душу моју! И - опет те вазноси Господ...

Укратко, сав живот који ми преостаје дао бих, када би то било могућно, за један сат боравка у Дахау".

Владика подиже главу и погледа ме право у очи. Ја не могох да издржим тај поглед - гледале су ме очи човека који се сусрео са Богом лицем у лице..."

Софија Зернов

[ststevanofdecani]

"Не иди путем којим сви иду, ако знаш да не води до добра. Иди путем Истине, па макар ишао сам."

Св. Патријарх Павл��

[ststevanofdecani]

СВ. ЦАР НИКОЛАЈ II РОМАНОВ - РУСКИ ЛАЗАР

“Вероватно у целокупној историји света нема примера жртвовања без икакве користи, какво је било жртвовање Св. цара мученика Николаја. Срби не смеју заборавити да је Свети цар Николај, без икакве користи за себе, а притом ризикујући мир за свој народ и државу, а самим тим ризикујући да изгуби круну и живот своје породице, ушао у рат, да би заштитио наш народ. Ушао је у рат за Србију, рат у којем је изгубио и државу, и круну, и породицу, и свој живот…

Савест наша нас приморава да плачемо, када Руси плачу, и да се радујемо, када се Руси радуј��. Велики је дуг наш пред Русијом. Може човек бити дужан човеку, може и народ – народу. Али дуг, којим је Русија обавезала српски народ 1914. године, тако је огроман, да њега не могу вратити ни векови ни покољења. То је дуг љубави, која свезаних очију иде у смрт, спасавајући свог ближњег. Нема веће љубави, него да ко положи душу своју за другове своје – то су речи Христа. Руски Цар и руски народ, неприпремљени ступивши у рат за одбрану Србије, нису могли не знати, да иду у смрт. Али љубав Руса према браћи својој није одступила пред опасношћу и није се уплашила смрти.

Смемо ли ми икада заборавити, да је Руски Цар са децом својом и милионима браће своје пошао у смрт за правду српског народа? Смемо ли прећутати пред Небом и земљом, да је наша слобода и државност коштала Русију више него нас? Морал светског рата, нејасан, сумњив и са разних страна оспораван, испољава се у руској жртви за Србе у еванђелској јасности, несумњивости и неоспоривости. А мотив самоодрицања, неземно морални осећај при жртвовању за другог – није ли то прилепљење к Царству Небесном?

Руси су у наше дане поновили Косовску драму. Да се Цар Николај прилепио к царству земном, царству егоистичних мотива и ситних рачуница, он би, највероватније, и данас седео на свом Престолу у Петрограду. Али он се прилепио к Царству Небесном, к Царству небесних жртава и евангелског морала; због тога се лишио главе и он сам и његова чада, и милиони сабраће његове. Још један Лазар и још једно Косово! Та нова Косовска епопеја открива ново морално богатство Словена. Ако је неко на свету способан и дужан то да разуме, то Срби могу, и обавезни су да разумеју. Блажени ви, плачући у те дане са Русијом, јер ћете се са њом утешити! Блажени ви, тугујући сада са Русијом, јер ћете се са њом ускоро и радовати.”

Св. Владика Николај Жички и Охридски

[ststevanofdecani]

"Доћи ће време, кад ће хришћани са свих страна света путовати у Свету Русију, да узму мало од свете земље њене и понесу кућама својим. Јер та земља - то је крв светих мученика Христових."

Св. Николај Жички и Охридски

[ststevanofdecani]

"Death is not scary for those who wait for the Lord. Scary is for the one who lives as if there is no eternity"

St. Theophan the Recluse

[ststevanofdecani]

„Пре моје прве исповести, епископ Јован Шангајски ми је објаснио: „Ти не знаш шта је грех. Имао сам тада само седам година и Владика ме је питао: „Зашто си дошао? Одговорио сам: „Дошао сам да се исповедим“. А он ми је рекао: "Не знаш ти шта значи исповедати се." А ја сам напућио усне и одговорио: "Па знам." Владика је тада рекао: „Па, реци ми с��оје грехе. Али ипак ти не знаш шта је грех.” Још више сам напућио усне и одговорио да ја нисам слушао, јео, радио сам разне несташлуке, рекао о својим осећању ума и тако даље, односно изнео свој концепт грешног разумевања - што сам имао од детињства. Тада се моја исповест Епископу под омофором састојала у томе што је рекао: „Кажи шта хоћеш, а ја ћу ти ипак објаснити шта је грех. И рекао је: „Грех је тренутак када напушташ љубав Божију. Када те тата и мама воле, а ти одједном не послушаш, страшно патиш. Зато што си је прекршио, оставио си ову љубав - љубав своје мајке, љубав свог оца. А љубав Божија је још већа, највећа је. А у греху се удаљаваш од Божје љубави. А када дође до покајања, ти се враћаш љубави Божијој.” Владика Јован ми је то објаснио када сам имао само седам година.

И ово је истина".

Мемоари архиепископа женевског и западноевропског Михаила Донскова.

Из књиге „Завичајни елемент“, Музеј и Задужбина Јована Чудотворца

[ststevanofdecani]

САБОР СВЕТИХ СЛАВНИХ И СВЕХВАЛНИХ АПОСТОЛА - ПАВЛОВДАН.

Сабор Светих славних и свехвалних апостола - Павловдан је празник који наша Црква прославља 13. јула по новом календару, а 30 јуна по јулијанском календару. Мада сваки од дванаест великих апостола има свој посебан дан када се слави, ипак је црква одредила овај празник за саборни празник свих апостола заједно, и уз њих Павла. На данашњи празник прослављају се апостоли: Петар, Андреј Првозвани, Јаков и Јован Заведејеви, Филип, Вартоломеј, Тома, Матеј, Јаков Алфејев, Левије прозвани Тадеј (Јуда Јаковљев), Симон Зилот, Матија (изабран умјесто Јуде Искариотског) и Павле. Сви апостоли, сем Јована, мученички су страдали: Петар – распет на крст главом окренутом на доле; Андреј – распет на крст; Јаков Зеведејев – посјечен; Филип – распет на крст; Вартоломеј – распет на крст, па одеран и посјечен; Тома – избоден са пет копаља; Матеј – спаљен; Јаков Алфејев – распет на крст; Тадеј – распет на крст; Симон Зилот – распет на крст; Матеј – каменован, па мртав посјечен сјекиром; Павле – посјечен. Сабор светих славних и свехвалних апостола пада на дан након празника светих апостола Петра и Павла-Петровдана. У Синаксару Цариградске Цркве на данашњи дан празнује се не само сабор Свете Дванаесторице, него и Свете Седамдесеторице апостола. Свети Цар Константин Велики (306—337) саградио је у Цариграду храм посвећен дванаесторици апостола.

[ststevanofdecani]

“Све је у Божијем храму свето: и сами зидови, и патос, и ваздух. Непрестано га чува анђео Божији; анђели Божији и свети људи победничке Цркве силазе у њега. Присуство у таквом светом здању највећа је срећа за странца на земљи. Свети пророк Давид је био цар, имао је велике и велелепне палате, располагао је свим средствима земаљског наслађивања и весеља, па опет је, кад је све размотрио и оценио како ваља, рекао: Једино молих од Господа, и то тражах: да живим у дому Господњем све дане живота мога, да гледам красоту Господњу и посећујем храм свети Његов. Ово је Свети Дух изговорио Давидовим устима. Ако током свог земаљског живота посећујеш Божији храм често, као да живиш у њему, ти ћеш, када се раздвојиш од тела, а све ради вечног празновања, веома лако прећи у небески, људском руком нестворени храм, чији је творац Бог.”

Св. Игњатије Брјанчанинов

[ststevanofdecani]

На Петровдан 12. јула 1942. – Основан је логор за децу Јастребарско. Логор Јастребарско био је дечији концентрацијски логор крај села Јастребарско, којег је јула 1942. организовао усташки режим Независне Државе Хрватске. Логор Јастребарско био је један од неколико дечијих логора у Независној Држави Хрватској, што је јединствен случај у људској историји. Логор Јастребарско су водиле римокатоличке часне сестре ”милосрднице”, а на њиховом челу се налазила часна сестра Барта Пулхерија, иначе рођака усташког доглавника Мила Будака, аутора хрватског плана за решавање српског питања—”једну трећину убити, другу протерати, а трећу покатоличити”.

Бестијалности сестре Пулхерије и Грациозе као и других редовница Светог Винка Паулског, највише би се очитовале у редовном пребијању деце у току „верске наставеˮ која је била организована у локалном римокатоличком храму Цркви Светог Паула.

Евентуални пропусти у процесу усвајања наведеног знања, сурово су кажњавани премлаћивањем деце или коришћењем „специјалне казнеˮ под називом „крампусˮ. У локалном говору становника јастребарског подручја, реч „крампусˮ имала је значење „ђавоˮ.

Сама казна састојала се у поступцима које ћу сада покушати детаљније да опишем.

Како је „настава веронаукеˮ извођена у подрумским просторијама храма од пет часова ујутро, у случају „тежег васпитног прекршајаˮ (рецимо поспаности код деце), часна сестра Грациоза наредила би казну „крампусˮ. Затим би сву децу (без разлике, да ли су учествовала у „прекршајуˮ или не) из подрумских просторија одводили у тавански простор и ту их остављали у потпуном мраку.

Након тога, усташки војник који је имао задатак да непосредно изврши казну, пред престрављеном децом појављивао би се прерушен у костим „ђаволаˮ, са батеријском лампом, којом би осветљавао своје „демонски искежено лицеˮ у једној руци и тешким ланцем од гвожђа у другој руци. Потом би снажно „витлаоˮ тим ланцем насумице ударајући децу.

Након наведеног премлаћивања, много деце би остајало „на месту усмрћено”, а преживели би често били трајно осакаћени и са видљивим ожиљцима на телу.

Једном приликом, у току извођења злочиначког „крампусаˮ, једна девојчица је успела да ухвати своје око у руку, које је јој било избијено када ју је у главу погодио гвоздени ланац.

Поменуту девојчицу сестра Грациоза је одвела у кухињу и послужила јој чај, за који је рекла да ће од њега „вјечно заспатиˮ.

Логор Јастребарско је био за децу старости од шест месеци до четрнаест година. Већина деце логораша је била смештена у просторијама дворца Ердоди и баракама које је италијански окупатор 1941. године изградио за смештај војних коња.

Смртност је била велика па је свакодневно долазио локални гробар и дечја тела сахрањивао на ливади, јер по тадашњим хрватским законима, православна деца нису могла бити сахрањена на месном гробљу. Такође од убијене српске деце у Јастребарском часне сестре су правиле сапун!

Од око 3.330 деце која су пристигла након отварања логора у јулу 1942. године до октобра 1942. године умрло је чак 768.

Записник, тј. свеска гробара Фрање Иловара, који је по наређењу часних сестара данима сахрањивао мртве малишане, један од најпотреснијих докумената о умирању деце у Логору Јастребарско. Дечија тела, каже гробар, била су спакована у киштре и сандуке. Да би их што више стало у један сандук, силом су затварани поклопци. У једној киштри могло је бити и по осморо до 10 деце - наведено је у свесци гробара Иловара, која се чува у Музеју на Мраковици. На првој страници дневника записано је да је 22. јула 1942. сахрањено 107 деце. Онда стоји рачун и потврда: "Примио на рачун копања гробова 10.000 куна за 100 комада деце покопане".

Свети Мученици Јастребарско-Сисачки молите Бога за нас грешне.

[ststevanofdecani]

7/12/25

Holy Apostles Peter and Paul

Divine Liturgy 10:00 am

Св. Апостоли Петар и Павле - Петровдан

Св. Литургија 10:00

[ststevanofdecani]

“Они (друге религије) немају најглавније, немају - Личност Богочовека Христа. А без Личности Христове сва Јеванђеља, све посланице, све догматике, све хришћанске вероисповести постају беживотне и мртве формуле. Личност Христова је једина Жива Сила, чудесна и чудотворна. У Њој је Достојевски нашао све и стоји за Њу; исповеднички, великомученички смело и неустрашиво. У Њој, једино у Њој он види решење не само свих личних већ и свих социјалних проблема. Где је Лик Христов, тамо је за Достојевског истински прогрес и просвета, истинска Светлост и радост. Но ако успитате Достојевског: а где се налази Лик Христов, где се чува? У православљу - недвоумећи одговара Достојевски - Само у православљу! А католицизам? А протестантизам? Ах, уздише Достојевски. Католицизам је унаказио Лик Христов, он унакаженог Христа проповеда. А протестантизам Га је давно изгубио.”

Св. Ава Јустин Ћелијски

[ststevanofdecani]

"У свакој нашој катастрофи, када је српски народ остајао без пријатеља на земљи, тражио их је на небу. У својој осамљености и остављености интимније се прилепљивао небу, тако у ропству, тако у ратовима и тако у свакој невољи. Бог и свеци су за српски народ стварност, а не мит и легенда. А сада ето преживљавамо и катастрофу и борбу и невољу и осамљеност и остављеност. И народ у садашњим приликама понавља праксу својих предака у сличним приликама. Уздиже своју душу к небесима с надом и покајном молитвом."

Св. Николај Жички и Охридски

[ststevanofdecani]

“Када приликом Исусове молитве приметимо да су страсти посебно узрујане и узавреле, не паднимо због тога у униније и недоумицу, већ се, напротив, охрабримо и спремимо за подвиг, за ревносно мољење именом Господа Исуса, јер смо добили јасан знак да је Исусова молитва почела да делује у нама. Свети Јован Златоусти говори: „Сећање на име Господа нашег Исуса Христа раздражује непријатеља на битку, јер душа која приморава себе на Исусову молитву може да стекне том молитвом све, и зло, и добро. Она може да угледа најпре зло у унутрашњости свог срца, а затим и добро. Та молитва може да покрене змију, а може и да је смири. Та молитва може да изобличи грех који живи у нама, та молитва може и да га истреби. Та молитва може да покрене сву силу непријатеља у срцу, та молитва може, мало-помало, да је победи и искорени. Силазећи у дубину срца, име Господа Исуса Христа ће смирити змију која господари на пољима срца, а душу ће спасити и оживотворити. Непрестано пребивај у имену Господа Исуса, нека срце прогута Господа, и нека Господ прогута срце, и нека ово двоје буду једно. Ово дело се, уосталом, и не чини за један дан, ни за два дана – потребне су године и много времена; потребно је много времена и подвига да би био изгнан непријатељ и да би се настанио Христос.“

Св. Игњатије Брјанчанинов

[ststevanofdecani]

"Why dont the Orthodox Church evangelise as per the instructions of Jesus? You never see them evangelising, only defending the Orthodox faith."

Orthodoxy absolutely believes in evangelism. Just not the forced sales pitch in your face kind.

Christ commanded us to go and make disciples of all nations, and the Eastern Orthodox Church has taken that seriously for 2,000 years. The Gospel was preached from Jerusalem to Antioch, to Constantinople, to Russia, Serbia, Ethiopia, the Americas, Japan, and even the snowy mountains of Alaska. We have missionary saints like St. Innocent of Alaska, Sts. Cyril and Methodius, and St. Nicholas of Japan, who labored with love and sacrifice to bring Christ to people who had never heard His name.

But here’s the thing. Orthodox evangelism doesn’t usually come with catchy phrases, flashy concerts, or guilt tripping altar calls.

Why?

Because we believe something radical in today’s world of marketing, "No one can come to Me unless the Father who sent Me DRAWS him" (John 6:44).

We don’t "sell" Jesus. We live Him.

Orthodoxy evangelizes by embodying the Gospel, by living the sacramental life of the Church, gathering in communal worship, repenting daily, loving our neighbor, and standing firm in the truth. We don’t coerce. We don’t manipulate. We don't use fear tactics. The Church is a spiritual hospital, not a street team holding up signs and handing out judgements.

And defending the faith? Yes. That is evangelism too! When the early Fathers refuted heresies, they weren’t just arguing, they were protecting the Gospel so future generations could know the real Christ, not some watered down version.

If we are faithful, God will draw hearts. That’s His job. Ours is to be the lighthouse, not the salesman.

That's how we evangelise, then the Father draws them.

Because the glory doesn't go to us. The glory goes to God!

[ststevanofdecani]

"Спасење душе треба да ти буде важније од свих блага овог света, важније од неба и земље и све славе овог света. Јер ће душа без свега тога отићи у вечност, и ништа неће са собом понети, као што ништа није донела у свет. Понеће са собом само или спасење или погибију."

Свети Тихон Задонски