#Баштина ратника - Google+ Posts | Explore Tumblr posts and blogs

palankaonline · 7 years ago

Link

https://ift.tt/2yoteRh , Милан Миленковић: Ко је пригушио крике из Шумарица? Не знам шта се десило са нама, са српским народом, кад има речи оправдања за стрељање у Крагујевцу, за стрељања у Крушевцу и Краљеву, за 18 логора „срБске мајке Недића“ на територији Србије, за сваку опачину коју је окупатор у овој земљу урадио… За све смо ми криви. Вучићева прича је освежила, удахнула нови живот пом��ло прецвалој и уморној колаборационистичкој причи у Сораба. Тачно је: партизани су (некад са четницима, некад сами) пуцали на Немце по Србији, али ми према томе имамо однос као да су пуцали на Немце по околини Берлина, а не по Шумадији, као да смо ми напали Немачку. Откуд Швабе у Крагујевцу? У Србији? Сви они што серу да је по конвенцијама забрањено пуцати после капитулације и да је држање талаца легитимно (што је, иначе, тачно), нека се сете да Немци нису поштовали конвенције, када је у питању објава рата и убијање цивила током масовних бомбардовања. Шта је требало да радимо 1914. године, кад су Швабе почеле са масакрима у Мачви? Да обуставимо отпор, да не гину цивили? Да бринемо о народу? Да будемо Дража пре Драже? Да је тадашњи поручник Дража отишао до Мишића или Степе и предложио им да се не пуца на Швабе, да не гину цивили, добио би од њих метак, да се не мучи више. Како смо успели да оправдамо овако масиван злочин? Како имамо симпатија за окупатора? Откуд то код нас? Службе су сјајно шарлатанизовале Србе и од нас направиле Чехе: окупатор је мио, које вјере био! Јадна, мизерна философија Данка Поповића и Вука Драшковића, да је требало седети, сачекати крај рата који ионако сами не можемо добити, поражена је у животу: Дражи се није посрећило, власт су узели комунисти. И поред тога, опет се та философија, овог пута у протестантско-вучићевској форми, потура Сорабима. Што је најбоље, жртве те философије, антикомунисти, уопште не оверавају да су је (ту фолософију) потуриле баш комунистичке службе. Шта су били Вук Драшковић и Данко Поповић пре него што су се посрбили? Мене код тих вулгарних антикомуниста, који нису сами у екипи која производи причу, него у екипи која звечи, понавља је и гризе, највише забавља што ни после 30 година не капирају одакле је ветар њихове философије дунуо. Насловна – хумке убијених ђака у Крагујевцу, октобра 1941?

Милан Миленковић: Ко је пригушио крике из Шумарица? | Милан Миленковић

, via Баштина ратника - Google+ Posts

#IFTTT #Баштина ратника - Google+ Posts #Баштинаратника #Србија #баштина #историја

0 notes

palankaonline · 7 years ago

Link

https://ift.tt/2CY45kr , НА КРИЛИМА ЦРВЕНЕ АРМИЈЕ: На данашњи дан пре 74 године ослобођен Београд Београдском операцијом окончана 1.287 дана дуга немачка окупација На данашњи дан пре 74 године ослобођен је Београд. После вишедневних крвавих и тешких борби, припадници Народноослободилачке војске Југославије, уз помоћ совјетских савезника, ослободили су 20. октобра 1944. главни град Србије и Југославије. Битка за ослобођење Београда, у којој је погинуло 20.000 људи, једна је од највећих и најзначајнијих битака на Балкану у Другом светском рату. За 11 дана, колико су борбе трајале, погинуло је 15.000 припадника немачких окупационих снага, док је близу 9.000 заробљено. Прва армијска група НОВЈ имала је око 3.000 погинулих и 4.000 рањених, а четврти корпус Црвене армије изгубио је 960 војника и официра. Договор о заједничкој офанзиви са Русима постигао је врховни командант НОВЈ-а Јосип Броз Тито, када је схватио да нема ништа од британског искрцавања на Јадрану и да у земљу треба да уђе Црвена армија, која је незаустављиво напредовала на свим фронтовима. У тајности, без знања Британаца, Тито је у ноћи између 18. и 19. септембра одлетео у Румунију, а затим и у Москву, где је 21. септембра склопио договор са Стаљином о заједничким операцијама у Југославији. Око 80.000 припадника југословеснке и совјетске армије водило је тешке борбе са око 55.000 припадника немачке армијске групе „Шумадија“, којом је командовао генерал Ханс Фелбер. У завршним борбама, које су почеле 14. октобра, погинуле су четири хиљаде бораца, а немачке снаге су изгубиле 20 хиљада људи. Београдском операцијом окончана је 1.287 дана дуга немачка окупација, створена велика ослобођена територија и онемогућено повлачење групе „Е“ немачке армије из Грчке најкраћим правцем, што је било од великог значаја за даље борбе у Југославији, али и за јужно крило Црвене армије у даљим операцијама за слом Вермахта. Тако је окончана четворогодишња немачка окупација, током које је страдао велики број Београђана, а град претрпео огромна разарања. На Гробљу ослободилаца Београда почива 961 борац Црвене армије и 2.994 припадника НОВЈ-а, од тога већина (2.092) у заједничкој гробници. Руски генерали Жданов и Бирјузов, који су учествовали у ослобађању Београда, погинули су 20. октобра 1964. године, када је њихов авион ударио у Авалу, приликом доласка на прославу годишњице ослобођења. Како је ослобођена Палата „Албанија” Сведочење о узбудљивим догађајима током ослобађања Београда на крају Другог светског рата – приредио др Слободан Ристановић за Политику У завршним борбама за ослобођење Београда, од 14. до 20. октобра 1944. године, Четврти батаљон 6. црногорске ударне бригаде продирао је Крунском улицом ка Старом двору и Скупштини, а потом Дечанском, до тврде зграде школе „Краља Александра”. Истим правцем, испред Четвртог батаљона наступао је и Први батаљон 8. црногорске. Оба батаљона су засталa у згради те школе, ради сређивања и припрема за напад на јако немачк�� утврђење у палати „Албанија”. Немци су се били јако утврдили у тој највишој згради (високој 53 метра, са 13 спратова), изграђеној 1939. године. У њој је током окупације 1941–1944. било седиште немачке полувојне грађевинске Организације ТОТ, која је, поред осталог, управљала и фашистичким логором у Старом сајмишту, на Ушћу. Са „Албаније”, од приземља до последњег, тринаестог спрата, са многих прозора зазиданих џаковима са песком, све до равног крова, Немци су жестоком ватром из митраљеза и снајпера контролисали све прилазе овој палати. Све време борби на овом правцу јединицама НОВЈ пружали су подршку тенкови Црвене армије од Теразија и из Француске улице. У припреми општег напада на палату „Албанија”, један тешки тенк Црвене армије, крећући се од Теразија, испалио је у покрету неколико граната „Албанију” и зауставио се на самој раскрсници Сремске, Кнез Михаилове и Коларчеве улице. Немачки противтенковци са „Албаније” отворили су на њега ватру и једном реактивном гранатом га запалили. Посада тенка је безуспешно покушала да се, кроз густи дим и пламен, спасе искакањем. Изгорела је. „…У том тренутку један пролетер, није се сазнало његово име, искочио је из зграде данашње кафане „Душанов град” и покушао да с наквашеним ћебетом угаси тенк који је горео. Дотрчао је до тенка, бацио преко њега мокро ћебе, али је пламен захватио и њега, па је и он, запаљен пао крај тенка. Као жива буктиња покушао је да се ваљањем по земљи угаси и спасе. Није успео. Немачки фашисти су га дотукли митраљеским рафалом са „Албаније”, записао је, по сећању ослободилаца и грађана из суседних зграда, Петар Вишњић, у својој књизи „Београдски октобар 1944”. Борбе за освајање утврђења у палати „Албанија” почеле су пред вече, 19. октобра, када је неколико тенкова Црвене армије, уз подршку делова 1 . пролетерске бригаде и јединица 73. гардијске дивизије Црвене армије са правца Теразија, отворило јаку ватру на прозоре палате „Албанија”, неколико борачких ударних група, једна за другом, упадале су у палату „Албанија” кроз улазе из Кнез Михаилове и Коларчеве улице и од Кнежевог споменика. Међу првим групама, пред почетак сумрака, 19. октобра 1944. године, на зграду „Албанија” јурнуле су групе бораца 2. чете, 4. батаљона, 8. црногорске ударне бригаде Прве пролетерске дивизије. Прву групу кроз улаз из Кнез Михаилове улице повео је командир 2. чете Момо Јакић, са десетарима Миланом Божовићем �� Младеном Цимбаљевићем, на челу, а другу групу од шест бораца кроз ула�� из Коларчеве водио је пушкомитраљезац Миладин С. Петровић, рођен 1922. године, у селу Непричава, недалеко од Лајковца, столарски радник, члан СКОЈ-а, који је у 6. црногорску ступио добровољно почетком септембра 1944. године, непосредно пре ослобођења Ваљева. Још у време уличних борби у рејону Славије 14. октобра, из једне капије истрчала је млада девојка, хитро пришла пушкомитраљесцу Миладину и из недара извадила свилену тробојку, са петокраком звездом на средини, рекавши му: „Ова застава је мој рад, а од сада она је поклон групе девојака Београда вама, ослободиоцима нашег града, са жељом да је истакнете на некој од његових највиших…” Пољубила га и отрчала кроз још отворену капију у своје двориште. А Миладин, мало збуњен овим изненадним сусретом, савио је заставу и ставио у своју торбу. У наредна два-три дана Миладин је искористио прилику да се похвали мајору Сави Машковићу, команданту 8. црногорске бригаде да у торби носи заставу и објаснио где ју је и од кога добио. Мајор Машковић, и сам обрадован, рекао је Миладину: Чувај заставу у торби као главу на раменима, све до палате „Албанија” највише зграде у Београду. Наша Бригада управо наступа преко Теразија ка тој највишој згради. Ако твоја чета добије задатак да осваја „Албанију”, пријави се као добровољац у једну од првих ударних група које ће у њу упасти. И успеш ли да се пробијеш до самог врха, на њему истакни ту заставу… И ево, сада је дошао и тај тренутак. На самом прилазу згради „Албанија” тројица бораца из Миладинове групе буду погођени ватром Немаца и избачени из строја. У самој згради је настала огорчена борба бомбама и блиским рафалима на степеништима и кроз собе, од спрата до спрата. Борбене групе су степеништима, преко немачких лешева, грабиле ка врху зграде. „…Миладин и два друга, крчећи себи пут рафалима из аутомата и ручним бомбама, успели су се све до седмог спрата. Одатле, па до тринаестог спрата, пушкомитраљезац Миладин се непоколебљиво пробијао сам -– његови другови су заостали, рањени. Пуцао је и борио се, напредујући корак по корак. Најзад, избио је на сам кров „Албаније” и бомбама ућуткао немачке митраљесце. Тада је и он рањен, али је смогао онолико снаге колико је било потребно да на самом врху „Албаније”, на највишем телефонском стубу, истакне победоносну заставу, која се вијорила на ветру, почев од 21 часа. Када је коначно освојена „Албанија” борци 2. чете Четвртог батаљона ушли су у ову зграду да покупе своје мртве и рањене другове и на самом врху, испод заставе, нашли су рањеног Миладина. Миладин се после брзог опоравка од задобијене ране вратио у своју јединицу и наставио борбу против Немаца на Сремском фронту, до своје погибије код Кајишевца, села између Солтина и Граброва, јуришајући храбро на немачке бункере, 18. децембра 1944. године. На Сремском фронту, исте године кад и Миладин, погинуо је и његов три године старији брат Јордан. А Миладинов најмлађи брат, Милан, рођен 1925. године, као борац Прве пролетерске бригаде, учествовао је у ослобађању Београда, октобра 1944. године. vostok.rs

НА КРИЛИМА ЦРВЕНЕ АРМИЈЕ: На данашњи дан пре 74 године ослобођен Београд На данашњи дан пре 74 године ослобођен је Београд. После вишедневних крвавих и тешких борби, припадници Народноослободилачке...

, via Баштина ратника - Google+ Posts

#IFTTT #Баштина ратника - Google+ Posts #Баштинаратника #Србија #баштина #историја

0 notes

palankaonline · 7 years ago

Photo

Наслов: НА КРИЛИМА ЦРВЕНЕ АРМИЈЕ: На данашњи дан пре 74 године ослобођен Београд, Веза: https://plus.google.com/+Баштинаратника/posts/BhyQDsxvqZf , Садржај: НА КРИЛИМА ЦРВЕНЕ АРМИЈЕ: На данашњи дан пре 74 године ослобођен Београд Београдском операцијом окончана 1.287 дана дуга немачка окупација На данашњи дан пре 74 године ослобођен је Београд. После вишедневних крвавих и тешких борби, припадници Народноослободилачке војске Југославије, уз помоћ совјетских савезника, ослободили су 20. октобра 1944. главни град Србије и Југославије. Битка за ослобођење Београда, у којој је погинуло 20.000 људи, једна је од највећих и најзначајнијих битака на Балкану у Другом светском рату. За 11 дана, колико су борбе трајале, погинуло је 15.000 припадника немачких окупационих снага, док је близу 9.000 заробљено. Прва армијска група НОВЈ имала је око 3.000 погинулих и 4.000 рањених, а четврти корпус Црвене армије изгубио је 960 војника и официра. Договор о заједничкој офанзиви са Русима постигао је врховни командант НОВЈ-а Јосип Броз Тито, када је схватио да нема ништа од британског искрцавања на Јадрану и да у земљу треба да уђе Црвена армија, која је незаустављиво напредовала на свим фронтовима. У тајности, без знања Британаца, Тито је у ноћи између 18. и 19. септембра одлетео у Румунију, а затим и у Москву, где је 21. септембра склопио договор са Стаљином о заједничким операцијама у Југославији. Око 80.000 припадника југословеснке и совјетске армије водило је тешке борбе са око 55.000 припадника немачке армијске групе „Шумадија“, којом је командовао генерал Ханс Фелбер. У завршним борбама, које су почеле 14. октобра, погинуле су четири хиљаде бораца, а немачке снаге су изгубиле 20 хиљада људи. Београдском операцијом окончана је 1.287 дана дуга немачка окупација, створена велика ослобођена територија и онемогућено повлачење групе „Е“ немачке армије из Грчке најкраћим правцем, што је било од великог значаја за даље борбе у Југославији, али и за јужно крило Црвене армије у даљим операцијама за слом Вермахта. Тако је окончана четворогодишња немачка окупација, током које је страдао велики број Београђана, а град претрпео огромна разарања. На Гробљу ослободилаца Београда почива 961 борац Црвене армије и 2.994 припадника НОВЈ-а, од тога већина (2.092) у заједничкој гробници. Руски генерали Жданов и Бирјузов, који су учествовали у ослобађању Београда, погинули су 20. октобра 1964. године, када је њихов авион ударио у Авалу, приликом доласка на прославу годишњице ослобођења. Како је ослобођена Палата „Албанија” Сведочење о узбудљивим догађајима током ослобађања Београда на крају Другог светског рата – приредио др Слободан Ристановић за Политику У завршним борбама за ослобођење Београда, од 14. до 20. октобра 1944. године, Четврти батаљон 6. црногорске ударне бригаде продирао је Крунском улицом ка Старом двору и Скупштини, а потом Дечанском, до тврде зграде школе „Краља Александра”. Истим правцем, испред Четвртог батаљона наступао је и Први батаљон 8. црногорске. Оба батаљона су засталa у згради те школе, ради сређивања и припрема за напад на јако немачко утврђење у палати „Албанија”. Немци су се били јако утврдили у тој највишој згради (високој 53 метра, са 13 спратова), изграђеној 1939. године. У њој је током окупације 1941–1944. било седиште немачке полувојне грађевинске Организације ТОТ, која је, поред осталог, управљала и фашистичким логором у Старом сајмишту, на Ушћу. Са „Албаније”, од приземља до последњег, тринаестог спрата, са многих прозора зазиданих џаковима са песком, све до равног крова, Немци су жестоком ватром из митраљеза и снајпера контролисали све прилазе овој палати. Све време борби на овом правцу јединицама НОВЈ пружали су подршку тенкови Црвене армије од Теразија и из Француске улице. У припреми општег напада на палату „Албанија”, један тешки тенк Црвене армије, крећући се од Теразија, испалио је у покрету неколико граната „Албанију” и зауставио се на самој раскрсници Сремске, Кнез Михаилове и Коларчеве улице. Немачки противтенковци са „Албаније” отворили су на њега ватру и једном реактивном гранатом га запалили. Посада тенка је безуспешно покушала да се, кроз густи дим и пламен, спасе искакањем. Изгорела је. „…У том тренутку један пролетер, није се сазнало његово име, искочио је из зграде данашње кафане „Душанов град” и покушао да с наквашеним ћебетом угаси тенк који је горео. Дотрчао је до тенка, бацио преко њега мокро ћебе, али је пламен захватио и њега, па је и он, запаљен пао крај тенка. Као жива буктиња покушао је да се ваљањем по земљи угаси и спасе. Није успео. Немачки фашисти су га дотукли митраљеским рафалом са „Албаније”, записао је, по сећању ослободилаца и грађана из суседних зграда, Петар Вишњић, у својој књизи „Београдски октобар 1944”. Борбе за освајање утврђења у палати „Албанија” почеле су пред вече, 19. октобра, када је неколико тенкова Црвене армије, уз подршку делова 1 . пролетерске бригаде и јединица 73. гардијске дивизије Црвене армије са правца Теразија, отворило јаку ватру на прозоре палате „Албанија”, неколико борачких ударних група, једна за другом, упадале су у палату „Албанија” кроз улазе из Кнез Михаилове и Коларчеве улице и од Кнежевог споменика. Међу првим групама, пред почетак сумрака, 19. октобра 1944. године, на зграду „Албанија” јурнуле су групе бораца 2. чете, 4. батаљона, 8. црногорске ударне бригаде Прве пролетерске дивизије. Прву групу кроз улаз из Кнез Михаилове улице повео је командир 2. чете Момо Јакић, са десетарима Миланом Божовићем и Младеном Цимбаљевићем, на челу, а другу групу од шест бораца кроз улаз из Коларчеве водио је пушкомитраљезац Миладин С. Петровић, рођен 1922. године, у селу Непричава, недалеко од Лајковца, столарски радник, члан СКОЈ-а, који је у 6. црногорску ступио добровољно почетком септембра 1944. године, непосредно пре ослобођења Ваљева. Још у време уличних борби у рејону Славије 14. октобра, из једне капије истрчала је млада девојка, хитро пришла пушкомитраљесцу Миладину и из недара извадила свилену тробојку, са петокраком звездом на средини, рекавши му: „Ова застава је мој рад, а од сада она је поклон групе девојака Београда вама, ослободиоцима нашег града, са жељом да је истакнете на некој од његових највиших…” Пољубила га и отрчала кроз још отворену капију у своје двориште. А Миладин, мало збуњен овим изненадним сусретом, савио је заставу и ставио у своју торбу. У наредна два-три дана Миладин је искористио прилику да се похвали мајору Сави Машковићу, команданту 8. црногорске бригаде да у торби носи заставу и објаснио где ју је и од кога добио. Мајор Машковић, и сам обрадован, рекао је Миладину: Чувај заставу у торби као главу на раменима, све до палате „Албанија” највише зграде у Београду. Наша Бригада управо наступа преко Теразија ка тој највишој згради. Ако твоја чета добије задатак да осваја „Албанију”, пријави се као добровољац у једну од првих ударних група које ће у њу упасти. И успеш ли да се пробијеш до самог врха, на њему истакни ту заставу… И ево, сада је дошао и тај тренутак. На самом прилазу згради „Албанија” тројица бораца из Миладинове групе буду погођени ватром Немаца и избачени из строја. У самој згради је настала огорчена борба бомбама и блиским рафалима на степеништима и кроз собе, од спрата до спрата. Борбене групе су степеништима, преко немачких лешева, грабиле ка врху зграде. „…Миладин и два друга, крчећи себи пут рафалима из аутомата и ручним бомбама, успели су се све до седмог спрата. Одатле, па до тринаестог спрата, пушкомитраљезац Миладин се непоколебљиво пробијао сам -– његови другови су заостали, рањени. Пуцао је и борио се, напредујући корак по корак. Најзад, избио је на сам кров „Албаније” и бомбама ућуткао немачке митраљесце. Тада је и он рањен, али је смогао онолико снаге колико је било потребно да на самом врху „Албаније”, на највишем телефонском стубу, истакне победоносну заставу, која се вијорила на ветру, почев од 21 часа. Када је коначно освојена „Албанија” борци 2. чете Четвртог батаљона ушли су у ову зграду да покупе своје мртве и рањене другове и на самом врху, испод заставе, нашли су рањеног Миладина. Миладин се после брзог опоравка од задобијене ране вратио у своју јединицу и наставио борбу против Немаца на Сремском фронту, до своје погибије код Кајишевца, села између Солтина и Граброва, јуришајући храбро на немачке бункере, 18. децембра 1944. године. На Сремском фронту, исте године кад и Миладин, погинуо је и његов три године старији брат Јордан. А Миладинов најмлађи брат, Милан, рођен 1925. године, као борац Прве пролетерске бригаде, учествовао је у ослобађању Београда, октобра 1944. године. vostok.rs

, Извор: https://ift.tt/1yDzQDR

#IFTTT #Баштина ратника - Google+ Posts #баштина #рат #историја #Србија #history #Serbia #war #Баштин

0 notes

palankaonline · 7 years ago

Link

https://ift.tt/2KAkpMc , НИШ ДОБИО ШТО ДЕЦЕНИЈАМА ЧЕКА: Целокупна историја на једном месту Зграда на Тргу краља Александра у Нишу, ускоро ће бити отворена за посетиоце јер се у њој налази својевр��тан музеј у коме се, сликом и речју, прати српска историја кроз векове. У музеју је јединствено и професионално саткана целокупна историја Српског народа, инпресивно, очаравајуће, урађено је оно на шта се чекало деценијама, оно што Србија није имала до сада, целокупна Српска историја на једном месту. А за све ово најзаслужнији је командант Копнене војске Србије генерал Милисав Симовић и његови сарадници. Музеј Копнене војске налази се у холовима Команде на свим спратовима на око хиљаду метара квадратних површине и настајао је од 2015. до данас. Спомен собу чини 29 наслова и целина у оквиру којих је поменуто 16.168 имена страдалих од Српско-турских ратова, до НАТО агресије и погинулих у Копненој зони безбедности. У Спомен-соби се налазе и имена страдалника у Топличком устанку, погинулих у згради РТС-а, имена отетих и убијених на Косову и Метохији после доласка КФОР-а. Посебно место у Спомен соби имају фотографије погинулих војника са Кошара и Паштрика. Ове фотографије страдалих и њихова имена су отргнута од заборава, имена ст��адалих у свим ратовима на нашим просторима остају у Нишу, на једном месту, трајно забележена. У Спомен соби је, такође, изложено и више од 11.000 фотографија, 47 униформи из различитих периода, као и више од 300 примерака наоружања и опреме. Изложено је и оружје, униформе, заставе, грбови, амблеми. На зидовима су текстови и сви детаљи великих битака, ратова, устанака у којима је српска војска учествовала од 1042. године на Туђемилском пољу, преко Галипоља, Косовске битке, Првог и Другог српског устанка, Балканских ратова, Солунског и Сремског фронта, до Кошара и Паштрика. Све ово делује врло инпозантно, поносно, све је ураћено у родољубивом духу. Велико хвала генералу Милисаву Симовићу за уложен велики труд и напор. Овакви генерали су нам потребни, а сви остали имају на кога да се угледају. Жалосно је што је поставка за сада затвореног типа за ширу јавност, али како сам сазнао из разговора са генералом Симовићем биће отворено за јавност од октобра месеца, пар дана у недељи. Планира се да поставку обиђу осмаци и средњошколци кроз додатне часове историје. Корисно би било да бар ученици 8. разреда буду у обавези да са својим наставницима историје посете музејску поставку, да та посета буде обавезна и уђе у школски план и програм. И ако буду имали среће да их генерал Симовић спроведе и покаже детаље, он једини зна сваки детаљ где се шта налази. До сада музеј је посетило око 2000 људи. Покушао сам да кроз фотографије дочарам и пренесем бар мали део, мене је целокупан призор оставио без даха, моја препорука је да ако сте у прилици посетите музеј, и на крају одате пошту пред вечним пламеном за све страдале Србе у одбранама од освајача и агресора. Нама је преко потребна национална стратегија и национални оквир. Морамо створити и осмислити стратегију и национални програм Србије, када те оквире имамо, лако нам је да даље делујемо и да се боримо за наше територије Косово и Метохију и Републику Српску… али без стратегије и националног програма, биће све тешко. И ово сједињавање Српске историје је део тог оквира, када немамо ни маузолеј за све српске страдалнике од освајача и агресора… а генерал је то препознао. Има наде!

НИШ ДОБИО ШТО ДЕЦЕНИЈАМА ЧЕКА: Целокупна историја на једном месту У музеју је јединствено и професионално саткана целокупна историја Српског народа, инпресивно, очаравајуће, урађено је оно на шта се чекало деценијама, оно што Србија није имала до сада, целокупна Српска историја на једном месту.

, via Баштина ратника - Google+ Posts

#IFTTT #Баштина ратника - Google+ Posts #Баштинаратника #Србија #баштина #историја

0 notes

palankaonline · 7 years ago

Link

https://ift.tt/2KCWGKG , СВЕ ЋЕ ТО НАРОД ПОЗЛАТИТИ: Официри са Колубаре умирали у беди

СВЕ ЋЕ ТО НАРОД ПОЗЛАТИТИ: Официри са Колубаре умирали у беди Иако је проглашена велика победа, ратна слава је многе заобишла у новоствореној Краљевини СХС – борци са...

, via Баштина ратника - Google+ Posts

#IFTTT #Баштина ратника - Google+ Posts #Баштинаратника #Србија #баштина #историја

0 notes

palankaonline · 7 years ago

Photo

Наслов: Вечна руска армија, Веза: https://plus.google.com/+Баштинаратника/posts/RyXiHYdaRew , Садржај: Вечна руска армија ОПШТИНА ВРЊАЧКА БАЊА НАРОДНА БИБЛИОТЕКА „ Др. ДУШАН РАДИЋ“ УДРУЖЕЊЕ ГРАЂАНА „НОВОСЕЛАЦ“ УДРУЖЕЊЕ ЗА ОДБРАНУ ЋИРИЛИЦЕ „ДОБРИЦА ЕРИЋ“ – БЕОГРАД ПОВОДОМ 100.ГОДИНА НЕПОБЕДИВЕ ЦРВЕНЕ АРМИЈЕ У СЛАВУ РУСКИХ ВОЈНИКА ПАЛИХ ЗА ОСЛОБОЂЕЊЕ КРАЉЕВА И СРБИЈЕ О Р Г А Н И З У Ј У А К А Д Е М И Ј У ВЕЧНА РУСКА АРМИЈА У ПРОГРАМУ УЧЕСТВУЈУ - Јован Пејин, директор Архива Србије и Архивски саветник у пензији са темом – ИДЕОЛОШКА ИСТОРИОГРАФИЈА И ИСТИНА. - Појац Љуба Манасијевић са репертоаром Српских и Руских песама - Хор „АБРАШЕВИЋ“ из Врњачке Бање - Ученици ОШ „Братов Летоња“ из Шмартног об Паки - Победници литералног Наградног конкурса и др. О стању у српско�� ЋИРИЛИЦИ говориће Миша Којић из Удружења за одбрану ћирилице „Добрица Ерић“ из Београда. Народна библиотека „Др.Душан Радић“- Врњачка Бања Четвртак, 07.06.2018.године од 19.сати.

Вечна руска армија Поводом 100.година непобедиве Црвене армије, у славу руских војника палих за ослобођење Краљева и Србије...

, Извор: https://ift.tt/1yDzQDR

#IFTTT #Баштина ратника - Google+ Posts #баштина #рат #историја #Србија #history #Serbia #war #Баштин

0 notes

palankaonline · 7 years ago

Photo

Наслов: ОВО ЈЕ ФОТОГРАФИЈА И РЕЧИ ЗА KОЈЕ ХРВАТИ НЕ ЖЕЛЕ ДА ЗНАЈУ: Тријумфални улазак победничке српске војске..., Веза: https://plus.google.com/+Баштинаратника/posts/BdeoWjAMMCK , Садржај: ОВО ЈЕ ФОТОГРАФИЈА И РЕЧИ ЗА KОЈЕ ХРВАТИ НЕ ЖЕЛЕ ДА ЗНАЈУ: Тријумфални улазак победничке српске војске у Загреб 1918. (ФОТО)

ОВО ЈЕ ФОТОГРАФИЈА И РЕЧИ ЗА KОЈЕ ХРВАТИ НЕ ЖЕЛЕ ДА ЗНАЈУ: Тријумфални улазак победничке српске војске у Загреб 1918. (ФОТО) - Видовдан Магазин

, Извор: https://ift.tt/1yDzQDR

#IFTTT #Баштина ратника - Google+ Posts #баштина #рат #историја #Србија #history #Serbia #war #Баштин

0 notes

palankaonline · 7 years ago

Photo

Наслов: ПУКОВНИК ЉУБИНКО ЂУРКОВИЋ: Кошаре, битка која траје, Веза: https://plus.google.com/+Баштинаратника/posts/d4uN5jg18iT , Садржај: ПУКОВНИК ЉУБИНКО ЂУРКОВИЋ: Кошаре, битка која траје Ми тада нисмо сачували само границу, већ и становништво, културно и историјско наслеђе. НАТО генерали и пуковници јавно говоре „да смо прошли Кошаре, данас бисмо пили кафу у Београду“, каже пуковник Љубинко Ђурковић за „Седмицу“ Радио Београда. Две недеље од почетка НАТО агресије 1999, на Велики петак, ноћу, 9. априла почео је копнени напад на Југославију. Мимо очекивања, за место удара изабрана је караула Кошаре, на висовима Проклетије. Снаге ОВК и НАТО, потпомогнуте артиљеријом два дана су непрекидно гранатирале положаје Војске Југославије. Душан Поткоњак, војник који је учествовао у одбрани Kошара, водитељ Ана Томашевић и пуковник Љубинко Ђурковић, командант одбране Kошара Успели су да заузму караулу и 4 квадратна километра наше територије. Даље нису могли, али битка је настав��ена у наредна два месеца. „Све је било као у магновењу. Будан си, јер ћеш погинути ако заспиш, а спаваш јер не можеш остати недељама будан“, забележио је један од бранилаца са Кошара. Епилог херојске одбране био је скоро 300 рањених и страдалих, али напад ОВК и НАТО пешадије је заустављен. Копнена инвазија је спречена. На 19-ту годишњицу од почетка битке за Кошаре, за Седмицу Радио Београда 1 говори командант одбране Кошара пуковник Љубинко Ђурковић. Г. Ђурковићу, политичари тог времена сагласни су у оцени да је рат 99. био неопходан западу и да је био неминовност, која се није могла избећи. Како сте Ви, као професионални официр доживели ту неминовност? – Запад, не само 99, него и раније, крајем 80-их почео је разбијање Југославије, а НАТО је планирао тај рат. Такође, да будемо свесни и чињенице да НАТО није више био војни савез држава, које се боре за своје националне интересе, већ савез ратних корпорација, које се боре за нове ресурсе. На ред је тако дошла тадашња Југославија, односно Србија. Њихова истраживања показала су да на КиМ постоје не само ретка рудна богатства, већ и нафта и гас, чија се вредност данас процењује на шест хиљада милијарди. Онда су уследили политички притисци, на које смо морали да одговоримо. Какво је уопште било стање у војсци 98. и почетком 99. године? – Имали смо среће да је тих година, војнички састав, а посебно Приштински корпус био сачињен од људи надахнутих патриотизмом и частољубљем, спремних да бране то парче свете земље православља. Сви који су се тамо затекли, од војника, полицајаца, обичног становништва – сви су имали јак, немерљив отаџбински код, који још нико није успео да разреши. Код – како се љуби и воли отаџбина. А када сте ви лично схватили да ће бити рата? – Крајем септембра или октобра, кад је дошла верификациона комисија ОЕБС-а са Вилијемом Вокером на челу. Они су омогућили да се поново регенерише и реорганизује УЧК. Тада је било више него јасно да се они припремају за даља борбена дејства. Ви сте били у саставу Приштинског корпуса, као командант 125-те моторизоване бригаде. Како сте се лично а како војнички припремали за оно што долази? – У време борбених дејстава, затечен сам на дужности команданта Другог моторизованог батаљона, у саставу 125-е моторизоване бригаде. Већина официра Приштинског корпуса већ је имала искуства у борбама у одбрани српства на простору бивше Југославије – у Крајини, Републици Српској… имали смо искуство, војничко образовање и били смо оспособљени да обучимо војнике. Војници су тако, поред, из куће понесеног васпитања, морала и патриотизма имали и добру обуку. Официри су махом били млади, свега неколико година старији од регрута. Тако се створио дух заједништва у одбрани земље. Претпостављало се да ће доћи до копнене агресије. Какве су биле процене вашег штаба, где ће доћи до удара? – Ми смо доживели стратегијско изненађење нападом НАТО преко Кошара. Процене нашег војног руководства, стратегијских и оперативно-тактичких групација, од бригаде до генералштаба биле су да се напад очекује из правца Македоније, пошто су тамо већ биле стациониране импозантне НАТО снаге. Затим, рачунало се и на удар из Албаније, али не преко Кошара, зато што су Кошаре врло незахвалан правац за борбена дејства, како за одбрану, тако и за нападача. То је предео испресецан увалама, јаругама, са густом шумом, пролаз технике, па и војника, пешадинаца, кроз то шипражје, практично је био немогућ. Немогући услови и за позадинско обезбеђење, на пример довоз хране. Постојала су само два пута, а и они су земљани, уски, кад је лоше време фактички су били непроходни. Уз то, велика надморска висина… Све у свему, суровост терена није указивала на то да ће удар бити преко Кошара. Капацитет правца није био велики. Осим тога, ми смо били земља у окружењу НАТО-а. Стратегијски развој јединица био је на свим правцима – ка Мађарској, Румунији, БиХ, Бугарској… Упркос томе што смо имали врхунског обавештајца генерала Милановића, до неких непријатељских микро планова и позиција се није могло доћи. Имали смо информације о ваздушним дејствима, што је најзначајније. Али ипак ОВК И НАТО стратези одабрали су Кошаре. Зашто? – Прво, у припреми су апсолутно располагали распоредом наших снага. Ми смо на Кошарама на самом почетку НАТО агресије имали мали број војника, ценећи ово што сам већ рекао. Друго, очекивали су да наша команда неће квалитетно одреаговати на њихов напад. Рачунали су да ће за врло кратко време да направе продор, јер од самог превоја Кошаре, где су они ударили, до села Батуше има око пет километара. НАТО снаге су тамо имале оклопни и моторизовани батаљон, да не говорим о ракетној дивизији и 24 апача. Тај удар је трајао непрестано два дана. Да ли је на крају је караула пала? – То ме често питају. Караула суштински ник��д није пала. Тачно је да тог 9. априла, око 11, можда 12 сати, наша јединица, гранична чета од стотинак војника није била у караули, али била је у непосредној близини, на око 250 метара и штитила је караулу ватром. Тек 10. априла, део њихових снага дошао је на караулу, али се није задржао. Дејством наших артиљеријских јединица, они су били принуђени да се повуку. Значи, од 10-ог противнапад смо консолидовали и са удаљености од километар и по до 14-ог априла протерали смо их са своје територије на граничну линију. Гранична линија ишла је врховима Маја главе, Маја зез, Гурин гат, Мрчај, а надморска висина на тим врховима и до 2250 метара. Због те надморске висине, њихови положаји су доминирали, па смо ми већ 14-ог консолидовали своје положаје и ватром бранили границу. Ниједном стопом нису били на нашој територији. Колико је војника у том тренутку бранило наше положаје? – Деветог априла у раним јутарњим сатима до 9 ујутру било је 110 војника из граничне чете 53 граничног батаљона Ђаковица, а у непосредној близини, на километар биле су снаге другог батаљона херојске 125-е, које су имале задатак дубинског обезбеђења. Од 7 ујутру уведена је артиљеријска подршка минобацача, затим јединица из Прве армије која је била у Дечанима, затим делови другог моторизованог батаљона… Међутим, тог 9-ог априла није постојала могућност да протерамо непријатеља. На основу сведочења учесника борбе, ниједном од војника није падало на памет да се повуче и устукне, чак и рањени су се враћали на прву линију ватре. – То је апсолутно тачно. Они су својим грудима штитили отаџбину. Они су гинули са задњим речима „за ову земљу вреди умрети“, „и мртви ћемо бранити ову земљу“. Смртно рањени нису дозвољавали да им се укаже прва помоћ него су вадили бомбе и бацали на непријатеља. Они су рањени тешили мене, „команданте, не треба ми помоћ, ја ћу свакако до Јуника бити мртав, дајте да пружим још неки отпор..“ А и он и ја знамо да ће умрети. Кошаре – то је био истински пакао а истовремено узвишен чин. Могуће је оспособити војника, обучити га, оспособити психо-физички, али тај њихов код патриотизма, частољубља, њихово заједништво – тај код нико разрешити неће! Данима и ноћима у рову, не једу, не спавају, ту обављају физиолошке потребе, све време свесни да су на нишану, да су мета – и не одустају. „Што су нас више притискали, то смо имали већу жељу да се не померамо. Ако се склонимо, ући ће у двориште. Не моје. Наше“ – тако је размишљао сваки војник на Кошарама На КиМ било је још битака, али Кошаре су јединствене. Равно 67 дана, од 9. априла до 14. јуна, непрекидно, 24 сата водила интензивна борба, што копном, што из ваздуха. Битка за Кошаре је практично окончана споразумом у Куманову. Како сте примили ту вест и како сте доживели тај дан? – Морам признати, врло тешко сам то поднео. Кад је стигла наредба о повлачењу, војници су ме питали „команданте, ко нас мења?“ Замислите колики је био њихов осећај одговорности и родољубља, да они нису могли да прихвате да то што су 67 дана и ноћи бранили и одбранили сада треба да оставе. Без обзира на то што Кумановски споразум у датим околностима није био неповољан и што је НАТО у процени био 600 пута јачи од наше војске, ја и данас мислим да смо наставили борбу још три месеца – НАТО би морао да одустане од кампање. СРБИН инфо @srbininfo БЕОГРАД ЧУВА ДОКАЗЕ о злочинима хрватских католичких свештеника https://srbin.info/2018/04/09/beograd-cuva-dokaze-o-zlocinima-hrvatskih-katolickih-svestenika/ … 8:20 PM - Apr 10, 2018 БЕОГРАД ЧУВА ДОКАЗЕ о злочинима хрватских католичких свештеника Šta sve sadrži dokumentacija MSP i Vojnog arhiva: Tražili da se ruše pravoslavne crkve i sinagoge, masovno pokrštavanje Srba. Vatikanski kardinal Eugen Tiseron svedočio o zlodelima nad Srbima. srbin.info 2 See СРБИН инфо's other Tweets Twitter Ads info and privacy Уследило је повлачење. На КиМ били смо надахнути осећањем части, борбама које смо извојевали, српским светињама, лепотом Метохије. Отишли смо с тугом. Где су Кошаре данас у Вашем животу? – Кошаре су битка која траје. Ми тада нисмо сачували само границу, већ и становништво, културно и историјско наслеђе. НАТО генерали и пуковници јавно говоре „да смо прошли Кошаре, данас бисмо пили кафу у Београду“. Драго ми је да се о одбрани Кошара сада прича, после рата то је била забрањена тема. Понижавајуће је било то време. Па ми нисмо ишли тамо да се прослављамо, него да бранимо отаџбину! Из тог петооктобарског периода и данас живе рецидиви, поједини НАТО лобисти и данас покушавају да омаловаже битку. Упркос томе, ушли смо у предање. Данас деца од пет година певају „Вилу са Кошара“. Држава и носиоци власти сад треба још напора да учине, да упркос тешкоћама хероји браниоци Кошара добију заслужену сатисфакцију. Такође, важно је да у образовању и уџбеницима, Кошаре постану тема. Извор: stanjestvari.com Ознаке: Љубинко Ђурковић, Кошаре

ПУКОВНИК ЉУБИНКО ЂУРКОВИЋ: Кошаре, битка која траје Две недеље од почетка НАТО агресије 1999, на Велики петак, ноћу, 9. априла почео је копнени напад на Југославију.

, Извор: https://ift.tt/1yDzQDR

#IFTTT #Баштина ратника - Google+ Posts #баштина #рат #историја #Србија #history #Serbia #war #Баштин

0 notes

palankaonline · 7 years ago

Photo

Наслов: Документарац „Заставе филм“ Војске Југославије из јула 2000-те, који никада није приказан због забране..., Веза: https://plus.google.com/+Баштинаратника/posts/cn2wxuZFxHx , Садржај: Документарац „Заставе филм“ Војске Југославије из јула 2000-те, који никада није приказан због забране ПРОНАЂЕН ЗАБРАЊЕНИ ФИЛМ „ХЕРОЈИ ОДБРАНЕ“ О РАТУ НА КОСОВУ Нисмо били само колатерална штета и немоћни цивили, већ организована и снажна оружана сила која је заједно са народом пружила маестралан отпор агресору и зауставила га на границама јужне српске покрајине! – УЗНЕМИРУЈУЋИ ВИДЕО И даље је склоњен од јавности Филм, у којем су необориве чињенице да нисмо били само колатерална штета и немоћни цивили, већ организована и снажна оружана сила која је заједно са народом пружила маестралан отпор агресору и зауставила га на границама јужне српске покрајине. Легендарна Трећа армија и њен Приштински корпус предвођени ратним командантима који су имали храбрости, одлучности и знање легендарних српских војвода, да преузму одговорност за част отаџбине и одбрану светиња у страдалној Метохији и на пољу Косову.

Документарац „Заставе филм“ Војске Југославије из јула 2000-те, који никада није приказан због забране Светиње Браничева - Манастири, Манастиришта, Свете Воде

, Извор: https://ift.tt/1yDzQDR

#IFTTT #Баштина ратника - Google+ Posts #баштина #рат #историја #Србија #history #Serbia #war #Баштин

0 notes

palankaonline · 7 years ago

Link

https://ift.tt/2EBfin9 , Убијено 53 одсто српског становништва Јованка Николић Загреб – Више од 90 одсто жртава убијено је хладним оружјем или спаљено, а у логорима их је много умрло од изгладњивања и инфективних болести. Усташе су биле најкрволочније, наводи предсједник Института за истраживање српских страдања у 20. вијеку Миливоје Иванишевић. Прије 77 година, 10. априла 1941. године, основана је Независна Држава Хрватска (НДХ), фашистичка творевина у којој су сви Срби били стављени ван закона и изложени општем прогону, убиствима и геноциду, а страдало је 53 одсто српског становништва. НДХ је заузимала подручје данашње Хрватске, БиХ и Срема, које су Хрвати прогласили својим, након што је Tрећи рајх окупирао Краљевину Југославију, а већ од првих дана оснивања почело је масовно убијање српског становништва. Неки од најужаснијих злочина били су покољ у глинској цркви и илиндански покољи 1941. године, као и масакр у Дракулићу 7. фебруара 1942. „Срби су убијани без обзира на узраст и пол сваког дана и на сваком месту, у својим кућама и на послу, у православним храмовима и школама, на улицама, у логорима – за Србе није било места у тој држави“, наводи за Срну предсједник Института за истраживање српских страдања у 20. вијеку Миливоје Иванишевић. Иванишевић наглашава да је све што је НДХ урадила Србима, Јеврејима и православним Ромима било пројектовано још почетком 20. вијека. „Хрватски предводници, политичке странке и покрети тада су већ увелико правили програме како да се реше Срба. У ствари, то је био прогон православног становништва, а циљ Католичке цркве је био да се то становништво уклони“, каже Иванишевић. Он истиче да је од укупне српске популације у Хрватској убијено 53 одсто, а више од 200.000 православних Срба преведено је у католичку вјеру. „Више од 90 одсто жртава убијено је хладним оружјем или спаљено, а у логорима их је много умрло од изгладњивања и инфективних болести. Усташе су биле најкрволочније“, наводи Иванишевић. Он напомиње да је само у логору смрти Јасеновац убијено више од 700.000 Срба, 40.000 православних Рома, 25.000 Јевреја, 1.733 антифашиста Хрвата и муслимана, 230 Рома католика, те 112 Црногораца и шест Словенаца. Иванишевић сматра да су срамотна лицитирања о броју жртава и указује да ни од кога, осим од Срба, до сада није тражено да преда спискове својих убијених да би тиме земља која је те злочине направила – уважила жртве. „Нико није тражио ни за Аушвиц нити за један логор у свету да се знају спискови страдалих, побијених Јевреја и припадника других народа, па да буде усвојено да је Аушвиц био масовна гробница. А од нас се за Јасеновац траже спискови, што је више него сулудо“, истиче Иванишевић. Он подсјећа да књиге рођених и умрлих нису били у посједу државе, већ цркава, а будући да су сви православни храмови и сва документација у њима уништени – није се знало ни ко је рођен у коме мјесту, па се није могло ни ући у траг о убијенима. „Јавила се једна госпођа, Цвијета Јокић, која нигдје није нашла податке о својој тетки убијеној заједно са своје петоро дјеце. Нестајала су читава насеља и онда после њих није имао ко да то сведочи“, објашњава Иванишевић. Он наводи да је командант система концентрационих логора у НДХ, међу којима је највећи био Јасеновац, Вјекослав Лубурић рекао да су у Јасеновцу побили више Срба него што су то урадили Турци у средњем вијеку. „Усташе су се хвалиле да су побиле много Срба, а хрватски партизани и комунистичко руководство гледали су да докажу да је тога много мање и да сведу на меру за коју су мислили да свет може да прогута, а да не буду окарактерисани као злочиначки и геноцидан народ“, каже Иванишевић. Он истиче да су губици српске нације у Другом свјетском рату износили 1.707.000 убијених, а да су у документацији позната имена само око 392.000 људи.

Убијено 53 одсто српског становништва - Царса Јованка Николић Загреб – Више од 90 одсто жртава убијено је хладним оружјем или спаљено, а у логорима их је много умрло од изгладњивања и инфективних болести. Усташе су биле најкрволочније, наводи предсједник Института за истраживање српских страдања у 20. вијеку Миливоје Иванишевић. Прије 77 година, 10. априла 1941. године, основана је Независна …

, via Баштина ратника - Google+ Posts

#IFTTT #Баштина ратника - Google+ Posts #Баштинаратника #Србија #баштина #историја

0 notes

palankaonline · 7 years ago

Link

https://ift.tt/2JCXE6m , Документарац „Заставе филм“ Војске Југославије из јула 2000-те, који никада није приказан због забране ПРОНАЂЕН ЗАБРАЊЕНИ ФИЛМ „ХЕРОЈИ ОДБРАНЕ“ О РАТУ НА КОСОВУ Нисмо били само колатерална штета и немоћни цивили, већ организована и снажна оружана сила која је заједно са народом пружила маестралан отпор агресору и зауставила га на границама јужне српске покрајине! – УЗНЕМИРУЈУЋИ ВИДЕО И даље је склоњен од јавности Филм, у којем су необориве чињенице да нисмо били само колатерална штета и немоћни цивили, већ организована и снажна оружана сила која је заједно са народом пружила маестралан отпор агресору и зауставила га на границама јужне српске покрајине. Легендарна Трећа армија и њен Приштински корпус предвођени ратним командантима који су имали храбрости, одлучности и знање легендарних српских војвода, да преузму одговорност за част отаџбине и одбрану светиња у страдалној Метохији и на пољу Косову.

, via Баштина ратника - Google+ Posts

#IFTTT #Баштина ратника - Google+ Posts #Баштинаратника #Србија #баштина #историја

0 notes

palankaonline · 7 years ago

Photo

Наслов: ZAŠTO? ЗАШТО? 16 година од НАТО бомбардовања | WHY?, Веза: https://plus.google.com/+Баштинаратника/posts/RVr8K7S3qi9 , Садржај: ZAŠTO? ЗАШТО? 16 година од НАТО бомбардовања | WHY? #НАТО #бомбардовање #агресија #геноцид #Југославија #Србија #рат #NATO #bombing #злочин #Yugoslavia #Serbia #war #aggression #genocide #Bombardierung #Jugoslawien #Serbien , Извор: https://ift.tt/1yDzQDR

#IFTTT #Баштина ратника - Google+ Posts #баштина #рат #историја #Србија #history #Serbia #war #Баштин

0 notes

palankaonline · 7 years ago

Link

http://ift.tt/2FT7uhX , Замислите да сваког дана идете 35 километара на посао. Али, не превозом, него пешке. И да немате плату. Плата вам је што сте живи. Или, градите фабрику. Или копате водовод. Од хране, добијете пола векне хлеба. Сваки други дан. Понекад супа, ко зна од чега. Грејања нема, дрвене бараке кроз чије несавршене зидове хуче ледени ветар је место становања. Не и одмора, јер нема одмора: или се ноћу спава, или се иде на посао. Сваки дан, око 18 километара у једном правцу, па исто толико назад. Пешке. Док не умрете. Ако вас пре тога неко не убије кундаком јер сте Србин. Или вас покоси тифус или нека друга страшна болест. Или се, просто, отрујете јер са ђубришта узимате остатке бачене хране, често пресне, која није била довољно добра ни да се скува. Или вам промрзлине дођу главе. Немате обућу, боси идете било да је лето, или она зима. Одећа више није одећа, рите су то, дроњци. И не чуди, једино то и носите три године. Притом, нема везе да ли сте мушко или женско. Имате ли 92 или осам година. Нема везе да ли сте војник или цивил. Не, ништа нема везе, само да сте Срби. Сви знате за Зејтинлик, 7.441 наших предака је тамо оставило кости током Солунског фронта. А знате ли за место на коме лежи 7.670 њих, помрлих и убијених у Великом рату? Ово је прича управо о том, „Северном Зејтинлику“ нашег страдања. Бохемија. Сада Чешка, не тако давно Чехословачка, а у време када ова прича почиње – Аустроугарска. Ту, на северозападу Чешке, у некадашњем Хајнрихсгрину, оформљен је логор за ратне заробљенике. Тако је бар требало да буде, када су први заробљени Руси доведени у јуну 1915. Доведени су и неки заробљени италијански војници. Али, када је тројним нападом Аустроугарске, Немачке и Бугарске у зиму 1915/1916 уследио слом Србије, у новоизграђени логор у Хајнрихсгрину поч��ли су да доводе наше претке. Само… Не једино војнике, већ и цивиле. Жене и децу. Старце. Заправо, од 66.000 заробљеника, ограђених бодљикавом жицом и под суровом стражом Аустроугара, више од 40.000 је било Срба. А од њих, око 12.000 цивила. Умирало се сваки дан. Иако је Хајнрихсгрин, по жицама и рефлекторима, био тек претеча концентрационих логора из Другог светског рата, у њему се стварно умирало сваки дан. Понекад од батина стражарских. Понекад од пуцња, из обести, за које нико није никада одговарао. Чешће од глади. Још чешће од мучења тешким радом. Камен се копао недалеко од логора. Али, оних 18 километара даље ишло се у Соколов, да се гради фабрика. Пешке, сваки дан. По 18 километара тамо и амо. А у међувремену рад. Градиле се и пруге. Аустоугари су за то време радили се нашом децом. О, нарочито са децом. Она су била одвојена у посебне павиљоне, у којима су – преваспитавана. Шта то тачно значи можете да замислите и сами, сада када знате колико се водило рачуна о томе да преживе одрасли поробљени Срби. Парче хлеба на дан, прозирна супа понекад и – рад, увек. До смрти. А било је смрти у Хајнрихсгрину баш много. То место је, када Аустроугарске више није било, преименовано у Јиндриховице, по чешком називу за њега. И сада се тако зове. Није далеко од чувене бање Карлови Вари, тек 25 километара. Није смрт никада ни далеко од живота. Нити мучење немоћних од уживања незаинтересованих. У Јиндриховицама је најстарији умрли заточени Србин имао 92 године. Неки кажу свештеник, неки да је чак био епископ. Најмлађи који је тамо скончао био је његов праунук, имао је само осам година. Да испричате осмогодишњацима све ово, вероватно вас не би вас разумели. Али, ни осамнаестогодишњаке не уче о Јиндриховицама. Маузолеј који је изграђен тамо после Великог рата садржи кости 7.570 наших предака. И 189 Руса. У оближњем шумарку, који није постојао у оно време већ је то било гробље, леже посмртни остаци још око стотину Срба. Леже и њихови споменици, заборављени од свих нас. Редом, Душан Недељковић, резервни пешадијски капетан 1. класе, Крушевац, рођен 1876. – умро 27. новембра 1916; Божидар Рајковић из Пожаревца, рођен 1895. – умро 9. априла 1918; Станко Стојковић, свршени питомац војно-техничког завода у Крагујевцу, рођен 1885. – умро 22/23. јуна 1917… У маузолеју су хиљаде кутија, дугих 79 сантиметара, широких и високих по 30. У ту костурницу смештене су кости 7.570 Срба. Које не морамо да знамо по именима, зна њих Бог, као и сваког мученика. Али, морамо да знамо за наш „Северни Зејтинлик“. За осмогодишњаке који су тамо умирали. Или слуге Божије, 92 године старе. Или оне војнике који су бранили идеју о слободи. Или жене, које су баш у Јиндриховицама скончале. Да, замислите да сваког дана идете 35 километара на посао. Али, не превозом, него пешке. И да немате плату. Плата вам је што сте живи. И, замислите да на послу копате камен. Од хране, добијете пола векне хлеба. Али не сваки дан, већ сваки други. Обуће нема. А од одеће, само рите. Рад и батине. То су следовања, јер сте се усудили на нешто страшно – да не одустанете од слободе. Замислили? Е, онда сте почели да враћате дуг прецима. Бог душе да им прости Гвоздени пук

Замислите да сваког дана идете 35 километара на посао. Али, не превозом, него пешке. И да немате плату. Плата вам је што сте живи. - Видовдан Магазин

, via Баштина ратника - Google+ Posts

#IFTTT #Баштина ратника - Google+ Posts #Баштинаратника #Србија #баштина #историја

0 notes

palankaonline · 7 years ago

Link

http://ift.tt/2FT3G0r , Права истина албанске голготе: Српску војску није спасила Француска, већ Италија! Мила Михајловић, Српкиња, истраживач, новинар чувене италијанске телевизије РАИ и књижевник, случајно је пронашла документ Специјалне канцеларије Министарства краљевске морнарице Италије написан 1917. године у Милану, који баца потпуно ново историјско светло око српске голготе у Албанији током Првог светског рата. a Документ говори и о стварној помоћи такозваних великих српских пријатеља, Француске и Енглеске српској војсци у њеном спасавању од потпуног уништења приликом повлачења из врлети албанске голготе. Овај документ, случано откривен, али и очито намерно затурен – показује и доказује да српску војску нису спасили Енглези и Французи, што је опевано и у чувеној песми (која је и данас патриотски српски хит) „Креће се лађа Француска”, већ Италијани и бродови Морнарице Италије, а не француске. И, да има космичке правде, а нема је, право име песме требало би да буде „Креће се лађа италијанска”?! Крајем новембра 2011. године академик др Драгољуб Живојиновић објавио је књигу „Невољни ратници, велике силе и Солунски фронт” која је озбиљно уздрмала и нашу, а и читаву европску савремену историографију. Реч је о књизи која је својом аутентичном садржином срушила све досадашње тезе о нашим савезницима и пријатељима пре и током Првог светског рата. s Фото: Printscreen YT Књига академика Живојиновића открила је све српске илузије и заблуде и упрла прстом у Енглеску, земљу која је од самог напада Аустроуграске на Србију 1914. године, свесрдно радила на уништењу Срба и српске државе. Од завршетка Првог светског рата, каже у својој књизи академик Живојиновић, па све до данашњих дана, српски народ је живео у заблуди називајући Енглезе својим савезницима чак пријатељима. Срби су заробљеници и других заблуда тврди академик, попут оне да су нам Французи били једини прави пријатељи у Првом светском рату. Ако је по академику Драгољубу Живојиновићу, сто година је у страну гурана једина истина, да нам је Русија током првог светског рата била једини пријатељ. d Фото: Printscreen YT Занимљиво је да је овакву архивску грађу академик Живојиновић почео да открива управо у лондонском архиву пре тридесет и више година, и то сасвим случајно, бавећи се Ватиканом �� Србима. Такође, треба истаћи и чињеницу; академик Живојиновић је први открио у Лондону ту грађу и први је саопштио – да је Енглеска иако савезник Србије, радила против интереса српског народа и државе…?! Раме уз раме академику Драгољубу Живојиновићу током 2014. године стала је књижевник и новинар државне Италијанске телевизије РАИ, Српкиња, родом из Зрењанина, Мила Михајловић. Она, као приређивач репринт издања књиге „За српску војску – једна заборављена прича“ открива низ детаља о понашању српских савезника Енглеске и Француске током преласка српске војске преко Албаније, ка�� и њено извлачење са албанске морске обале и пребацивање на грчко острво Крф. f Фото: Printscreen YT Новинар РАИ Мила Михајловић каже: – До података о стварном понашању Енглеске и Француске према српској држави, војсци и народу, током Првог светског рата дошла сам сасвим случајно. Листајући по својој богатој историској архиви набасала сам на документ Специјалне канцеларије Министарства краљевске морнарице Италије написан 1917. године у Милану. Реч је о заборављеном војном документу под називом „За Српску војску“.Од тада се овом документу губи сваки траг, али и права истина о извлачењу српске војске из Албаније која никад није званично изашла на светлост дана. Трагом провере валидности овог важног документа Мила је кренула пре више година.Обијала је многа врата широм Италије и Србије тражећи одговор: Да ли неко поседује овакав документ?Свуда – зид ћутања, али и потврда да се ради о потпуно оригиналном документу који је по свом садржају јединствен, и да други исте, или сличне садржине не постоји, што су јој признали и у влади, а и у Морнарици Италије која је овај документ 1917. године написала за потребе владе Италије. Књига „За Српску војску – једна заборављена прича“ је богата писаном и фотографском архивском грађом.Ова књига коначно расветљава мрак који је све до сада владао у српској историографији о пет месеци епопеје српске војске током преласка Албаније и евакуације, најпре у Италију, а потом на Крф и у Бизерту. Са овим документом једноставно нико никада није био упознат, па ни италијанска, а понајмање српска јавност. g Фото: Printscreen YT Да би се неправда према историјским чињеницама исправила потрудила се Мила Михајловић: – Документ има изузетну историјску вредност и значај за Србију, као једини постојећи документ и једина архивска грађа из тог периода. За Италију, документ има огроман политички значај, јер открива да је Италија том приликом обавила хуманитарну интервенцију незапамћених размера за коју се и данас може рећи да је највећа и најсложенија у историји. На крају, као потврда да је Италија добро одрадила посао постоји доказ: Никола Пашић је 22. фебруара 1916. Италији са Крфа упутио писмо у којем пише: „По завршетку транспорта Срба из Албаније, изражавам најискренију захвалност Краљевској влади за моменталну и ефикасну интервенцију Краљевске морнарице Италије, као и за рад свих органа власти, хвала што се евакуација извршила брзо и на најбољи могући начин.“ Од 12. децембра 1915. па до 29. фебруара 1916. године, италијанска морнарица је из Албаније евакуисала близу 300.000 српских војника и избеглица, 24.000 аустријских војника – заробљеника српске војске, 10.153 коња, 68 топова и 300.000 тона хране и материјала. Са војском је евакуисана и српска влада, војни врх, парламент, интелигенција, велика количина злата и сребра и готовог новца, архиве, краљ Петар И Карађорђевић и регент Александар.Са војском је евакуисана и српска влада, војни врх, парламент, интелигенција, велика количина злата и сребра и готовог новца, архиве, краљ Петар И Карађорђевић и регент Александар.Обављено је 248 пловидби и употребљено 350 лађа, читав посао је обављен уз огроман ризик од потапања бродова од немачких подморница (Сумарена). У истој операцији, евакуисано је и 6.000 црногорских војника, добровољаца из Херцеговине и Боке, и краљ Никола И Петровић са породицом. Како каже Мила Михајловић подвиг италијанске морнарице, до сада је остао скоро непознат, а увек су у први план истицане заслуге Француске и Енглеске, иако је њихово учешће у операцији извлачења српске војске из Албаније било вишеструко мање него што смо ми то истицали током последњих 100 година… Документ Морнарице Италије, каже Мила Михајловић, открива још један кључни детаљ, српски војници нису са обала мора Албаније пребацивани одмах на грчко острво Крф, већ су прво пребачени у Италију, па тек онда на Крф.Госпођа Михајловић истиче да се 100 година јавност бавила историјским фалсификатима. Документ Морнарице Италије – “За српску војску” је веома битан, јер ко зна шта би се догодило на мапи Европе да Италија није извукла Српску војску из Албаније.Неко је очигледно хтео да сакрије да је после спасавања српске војске из Албаније та иста реорганизована војска одлучила исход Првог светског рата?!Иако су Енглези и Французи преузели обавезу извлачења српске војске из Албаније, они су задржали став, да је српска војска изгубљена за сва времена и да се мртвацу не може помоћи тако да им се није ни журило.Срби су били осуђени на пропаст.Овај документ све то у потпуности открива. На питање: Откуд Италија у читавој причи, ако се поуздано зна да је почетком Првог светског рата Италија била у савезу са Немачком и Аустроугарском? Мила Михајловић каже: Италија је иступила из тог тројног пакта у тренутку кад је Аустроугарска напала Србију и желела је да остане неутрална. На молбу Француза, Енглеза и Руса, Италија се прикључила савезу Антанта. Наравно, за то је требало да буде територијално награђена након рата: Далмацијом, Албанијом, Истром, грчким острвима Додека��еза, Анталијом која је данас у Турској, и другим. Рат се завршава, савезници су победили захваљујући Италији и Србији, Русија више не постоји, на сцени су Енглеска, Француска и САД земља која се први пут појављује као важан чинилац на међународној сцени. Овим земљама не одговара да Италија буде та која ће бити главна на Медитерану. Ове земље поништавају важећи уговор о савезништву са Италијом и фактички Италија – од земље победнице – постаје земља губитник! Скоро ништа што јој је обећано Италија није добила, сем милион мртвих и седамсто хиљада инвалида. После свега, тврди Мила Михајловић, требало је савезницима да смисле причу ко је спасао Српску војску, е тада и онда креће она чувена „Лађа Француска” коју сви и данас певамо…Истина, било је пуно француских лађа, али да возе Србе са Крфа за Солун, па на фронт! Кад је требало спасавати Србе, била је, ту и тамо, по нека лађа француска, али највећи део посла око извлачења Срба обавила је Италија и нико други. На питање: Зашто је овај тако важан документ заборављен, Мила Михајловић каже:- И тада је вођен медијски рат, а Италија је била жртва медијског рата! И зато је херојски гест Италије, која је спасла Србе и Србију, по мерилима Енглеза, па и Француза, морао бити заборављен, а спасавање Срба из Албаније приписано је у највећој мери Французима и Енглезима, који вероватно прстом не би мрднули да им Руски цар Николај није запретио да ће изаћи из рата, уколико не крену у спасавање Срба из Албаније.Сто година је о свему овоме био изгубљен траг.

Права истина албанске голготе: Српску војску није спасила Француска, већ Италија! – Аналитички форум Мила Михајловић, Српкиња, истраживач, новинар чувене италијанске телевизије РАИ и књижевник, случајно је пронашла документ Специјалне канцеларије Министарства краљевске морнарице Италије написан 1917. године у Милану, који баца потпуно ново историјско светло око ...

, via Баштина ратника - Google+ Posts

#IFTTT #Баштина ратника - Google+ Posts #Баштинаратника #Србија #баштина #историја

0 notes