#пога | Explore Tumblr posts and blogs

prolazimulicomtvojom · 8 years ago

Text

Зора

Кнегиња Љубица-Зорка Карађорђевић (Цетиње, 23.12.1864. – Цетиње, 15.03.1912.) ћерка црногорског кнеза (касније краља) Николе I Петровића Његоша и кнегиње Милене, супруга краља Петра I Карађорђевића и мајка краља Александра I Карађорђевића.

Биографија

Зорка је најстарије дете од дванаесторо деце црногорског кнеза Николе Петровића Његоша. Детињство је провела на Цетињу где се и школовала до 11. године. Учили су је цетињски учитељи и швајцарска васпитачица госпођа Најком али је похађала и „Ђевојачки царице Марије инштитут на Цетиње“. Након тога је наставила школовање у трајању од седам година у институту „Смољни“ у Санкт Петербургу у Русији где је руски император Александар о свом трошку обезбедио школовање и њој, а касније и њеним сестрама, и то са третманом који су уживала само владарска деца. Књегинице су добиле посебне апартмане, посебну трпезарију, право на присуство дворским свечаностима и употребу дворских кочија као и скупе тоалете. У 19. години венчала се са кнезом Петром Мркоњићем Карађорђевићем (Карађорђевим унуком) који је био 20 година старији од ње. Венчање је обављено 30. јула 1883. године након чега се брачни пар настанио на Цетињу (јер је Карађорђевићима у то време био забрањен улазак у Србију) а касније су прешли у Бар где су саградили нову резиденцију и назвали је Тополица по Петровом родном месту Тополи у Србији. Кнегиња постаје врло активна у плановима да њен супруг постане краљ Србије.Зорка је родила петоро деце: Јелену, Милену, Ђорђа, Александра и Андрију. Кнегиња је умрла два дана после порођаја са петим дететом, а Андрија је надживео мајку само 20 дана. Кнегиња Зорка никада није видела Србију. Сахрањена је на Цетињу код манастира Свети Петар. Када је изграђен Опленац, задужбина краља Петра И њене мошти су пренете са Цетиња 15. марта 1912. и положене у прву гробницу до олтарске апсиде.

Зорка у поезији

Многи песници су опевали битне тренутке њеног живота: рођење, крштење, венчање, болест, смрт и пренос мошти.

Јован Сундечић написао је песму у част рођења кнегињице Зорке.

…Здраво, Зорко, први цвјету својих светлих родитеља.

Ти си цвала, Ти у свјету Свеђ им била радост веља! Здраво кућо Петровића, која вјеру и слободу, те ступове људског бића крвљу спаси свом народу! Све што од твог срца пало, навћјек срећно напрјед текло! навјек цвало и пјевало! навјек први ловор стекло!... Расти, Зорко, крјепка буди, разгранај се и узори: да одоје и Твоје груди једну сабљу Црној Гори!

Написао је и песму у част крштења Љубице – Зорке на коме јој је кум био тадашњи владар Србије кнез Михаило Обреновић. Песма под насловом „Прерадосном приликом крштења Кнежевне Љубице Зорке Петровић Његош на дан светога Саве србскога 1865“ објављена је у Црногорском годишњаку „Орлићу“ за 1866. годину.

Слави Србство данас славу светитеља народнога; слави светог отца Саву, божјим чудом предивнога; слави дивна угодника, свог у Бога заступника. А на славу на Цетињу, данас, на дан свеца свога, који јекти к мору сињу с овог брјега убавога, да одјекне к свакој страни куд се мајка Слава брани. Ту се крсти првјеница мило чедо, пуно чара, прва њежна љубичица црногорских Господара: Кнез Николе, десна крила и Милене узор мила....

Сачувана је у потпуности дужа песма у десетерцу "Женидба Књаза Петра Карађорђевића са Књегињицом Љубицом-Зорком“ чији је аутор био Ђуро Петровић.

...Књиге пише Петровић Никола Са високог свога пријестола. А их шаље на свакоје стране На војводе своје одабране. У књизи им Књаже говорио: „Зорку ми је Петар запросио, Син Лесандра Карађорђевића, Од старине Високог Племића, А унук је Црнога Ђорђије, Највећега турског крвопије, Што је први Србе сакупио И са Турском у боју ступио, С неколико својијег јунака Очистио земљу од Турака...

„У подножју Ловћена слегла се тога дана она широка епска интимност читавог народа. „Народ је пјевао, а отпјевавала су му брда око Цетиња" – забележио је хроничар свадбеног весеља, а кнез Никола „господи цјелој" је овако наздравио:

...Добро дошли кићени сватови, Одабрана господо, банови, Сретно моме двору долазили, Сваку срећу у њем налазили А уз срећу красну заручницу – Књаза Петра – млађану Љубицу. Од радости игра срце моје Веће данас него игда што је... Под ловћенским овим висовима, С браћом мојом – сивим соколима, Нек се свагда срећно састајемо, Пријатељски да се радујемо. Здраво будми Високи Племићу Зете, Петре Карађорђевићу!...

Према поетском исказу Ђура Перовића, кнез Петар Карађорђевић је овако одговорио на здравицу свог таста, кнеза Николе:

Црне Горе Господару славни, И витеже од времена давни. Славоношче са бојних пољана; Осветниче косовскијег рана. У добри час нек нам буде ова Светковина код твојих дворова. Бог ти твоје жеље испунио, Дочекао, синке поженио; Да с` купимо често на весеља, Што је Српства цијелога жеља, Те да славно сједе на престолу И, ка` сунце на небеском колу, Заблиста се круна Петровића Да доживи славу Немањића!

Сматра се да је песму „Разбоље се зорна Зорка“ написао сам кнез Никола.

Разбоље се зорна Зорка, Са Цетиња црногорка. На Цетињу високоме, А у двору краљевоме.

Њој долази мио тата, Мио тата краљ Никола. Па је пита: „Шћери Зорко, Шта ��е боли Црногорко? Је ли рана од пребола, да доводим ја доктора?“

„Није рана од пребола, Не доводи ми доктора, Већ од туге и жалости. Жао ми је ђеце моје, Александра и Ђорђија, и Милице јединице.

Ђеца ће се поскитати, Поскитати по свијету, Кано пчеле по свијету. Свака рана покрај срца, а срчана посред срца.

Ову песму певали су многи, Ксенија Цицварић, Мирко Рондовић, Бранка Шћепановић, Мерима Његомир, Ана Бекута и Тања Шетер.

Јован Сундечић написао је и тужбалицу поводом смрти кнегиње Зорке.

Ја сам најпре на Цетињу Дирнуо твојој лири жице Да ми уз њих глас зајекти Прве песне веселице. О рођењу твом кнегињо Први цвијет, зјено ока Твојих сјајних родитеља Твога дома превисока. У тој пјесми излио сам Осећаје свога њеда И ускликно – колико ме Зар понио грла једра… Ти си расла и зорила Гранала се, крјепка била, И не једну, – но три сабље Свом си роду одвојила…

Радоје Рогановић написао је песму „Умрлој вили“ приликом преноса посмртних остатака кнегиње Зоркена Опленац 1912. године. Песма је објављена у Цетињском вјеснику 14. марта 1912. године.

"Мртва лези у горама Вила Андјеле је к себи окупила.

Да је воде оном другом крају: Да је воде к Божијем рају!

Б’јелој Вили име Јој је Зорка: Мајка Јој је зора са истока.

Отац Јој је оно сунце мило Што с над Ловћен српски узвисило,

Сестре су јој оне звјезде миле, које но су СРПСТВО засв'јетлиле!...

Поврх ове српске руже бајне: Заплакале и звијезде сјајне.

Што умрије ова Била б’ јела, Заплакала и природа цјела!

Заплакало велико и мало И све што се Србином назвало.

А анђели заплакане тјеше, З рају је живјет много љепше.

Но престани ожалошћен зборе: Зорка иде у Божије дворе.

У Дворове свемогућег спаса Рад љепоте и ради украса!”

Тако зборе небесни анђели, А Бог Зорку у рају насели!

Те је прима рајска земља мила: Уз змајеве Мирка и Данила!

И уз свекра Карађорђа славна: Да им буде бисерова грана!

("Цетињски вјесник", 14.март 1912)

“Тужбалицу” је написао Филип Ковачевић

Теби дивна и умилан, Мила Зорко! Из изодјела наредила, Зелен Боре! Под знацима кнежевскима, О Кнегињо! И по роду и по Дому, Тешко Дому! Као да ћеш у градове, Граде Зорко! У простране царевине, Царска крви! Гдје је Твоје пријатељство, Људска дико!

Јован Липовац, испевао је песму "На гробу њезине свјетлости Кнегиње Зорке"

И та ме жалост и та ме туга Нагна те млада гробу сам друга... Па шћах замолит Српскога Вођа, Јунака славног тополског Ђорђа,, Оца Слободе Србије једне, Целивати му ја руке хладне, Умити му их суза потоком И заклети га тугом дубоком, Разгријати га љубављу мојом. Закуми ти га Славом Његовом! Још милом ћерком, с два моја сина, Те их не виђе још домовина! Да смјерно ђедо замоли Бога; Не би л` јуначкој ђеци пога... Не да им даде сребра и злата, Круну на глави сјајних палата, Све је то ситно и ништа није Спрам једне педи од Шумадије!...

Споменик

Први споменик жени у Србији подигнут је кнегињи Зорки 3. јуна 1926. године. Споменик, рад вајара Стаменка Ђурђевића, подигло је Друштво „Кнегиња Зорка“. Споменик се налазио на Великом Калемегдану. Након Другог светског рата споменик је уклоњен и вероватно уништен. Остао је сачуван гипсани предложак прве верзије који се чува у Историијском музеју Србије.

Улица

Зорина улица је једна од најмањих улица на периферији општине Чукарица. Зорина улица постоји и у Врчину, Кањижи и Лугавчини. Кнегиња Зорка добила је улицу на Врачару коју је народ звао „Зорина улица“. После Другог светског рата име улице је преименовано у улицу Ивана Милутиновића. Након 50 година враћено је име Кнегиње Зорке. Улица Кнегиње Зорке постоји у Београду у општинама Врачар и Калуђерица, у Шапцу и Тополи. (извор: ПланПлус https://www.planplus.rs/#!sve-ulice/Zorina/33809 приступ 14.01.2017.)

Литература

Секулић, Н. (2014). Родни аспекти јавног градског простора (на примеру анализе назива београдских улица). Социологија, 56(2), 125-144.

Спољашње везе

Кнегиња Зорка Карађорђевић, Мира Софронијевић

https://www.rastko.rs/istorija/zaduzbinari/msofronijevic2003/msofronijevic-zorka.html

http://plavazvijezda.com/svitanje-rujne-zore-zorka-petrovic-karadordevic-122-godine-od-njene-smrti/

http://www.politika.rs/sr/clanak/260773/Beograd/Potraga-za-izgubljenim-skulpturama-sa-Beogradske-tvrdave

http://www.montenegrina.net/pages/pages1/istorija/cg_u_xix_vijeku/nikola1/zorna_zorka_zivot_i_smrt_najstarije_kcerke_knjaza_mikole_m_jovicevic.html

http://www.montenegrina.net/pages/pages1/istorija/cg_u_xix_vijeku/nikola1/crnogorske_princeze_evropske_diplomate_snezana_sekulic.html

#височанство #кегиња љубица-зорка карађорђевић #visocanstvo #kneginja ljubica zorka karadjordjevic

1 note · View note