#miris za auto

[crispinbenson]

Miris za auto – Kako odabrati najbolji parfem za auto

Kako izabrati idealan miris za auto

Vožnja automobilom može biti svakodnevna obaveza ili užitak – ovisi o mnogim faktorima, a jedan od njih je svakako miris unutar vozila. Korištenje mirisa za auto ne samo da neutralizira neugodne mirise, već stvara ugodno i opuštajuće okruženje. Pravi parfem za auto može značajno poboljšati vašu koncentraciju, raspoloženje i ukupno iskustvo vožnje.

Što je miris za auto?

miris za auto je osvježivač zraka dizajniran posebno za unutrašnjost automobila. Postoje razni oblici: viseći mirisi, difuzori, sprejevi, gelovi i električni uređaji. Njihova primarna funkcija je neutralizacija neugodnih mirisa poput dima, hrane ili vlage, dok mnogi parfemi za auto sadrže luksuzne note inspirirane poznatim parfemima.

Zašto je važan dobar parfem za auto?

Kvalitetan parfem za auto ima višestruke prednosti:

🟢 Uklanja neugodne mirise

🟢 Održava svježinu unutar vozila

🟢 Povećava koncentraciju i smanjuje stres

🟢 Doprinosi pozitivnom dojmu na putnike

Osim funkcionalnosti, miris može biti i izraz vašeg osobnog stila.

Tipovi mirisa za auto

Postoje različiti tipovi mirisa koje možete odabrati prema svojim željama:

1. Viseći mirisi

Najčešći oblik parfema za auto, jednostavan za korištenje i povoljan. Često dolaze u raznim oblicima i dizajnima.

2. Gel osvježivači

Trajniji su i često imaju jači intenzitet. Idealni za vozače koji žele stalnu aromu bez potrebe za čestim zamjenama.

3. Električni mirisi

Uređaji koji se uključuju u utičnicu vozila i redovito emitiraju miris. Mogu se puniti ili koristiti zamjenske kapsule.

4. Sprejevi za auto

Brza opcija za trenutno osvježenje prostora. Nisu dugotrajni kao druge vrste, ali su praktični za brzo uklanjanje mirisa.

Kako odabrati pravi miris?

Odabir pravog mirisa za auto ovisi o nekoliko faktora:

✅ Osobne preferencije – volite li citrusne, drvenaste, cvjetne ili orijentalne note?

✅ Učestalost korištenja vozila – ako često vozite, dugotrajan parfem je bolji izbor.

✅ Tip vozila – manja vozila zahtijevaju manje intenzivne mirise.

✅ Svrha vožnje – za poslovne vožnje preporučuju se elegantni, nenametljivi mirisi.

Najpopularnije mirisne note

Neki od najtraženijih mirisa za auto uključuju:

🍋 Citrus (limun, naranča) – energizira i osvježava

🌿 Lavanda – umiruje i smanjuje stres

🌲 Borovina – daje osjećaj čistoće i svježine

🌸 Jasmin i ruža – romantični i nježni

🌰 Drvenaste i mošusne note – sofisticirani i dugotrajni

Zaključak

Miris za auto nije samo dodatak – to je dio vašeg osobnog prostora i identiteta. Pravi parfem za auto može promijeniti cijeli doživljaj vožnje, čineći ga ugodnijim, opuštenijim i elegantnijim. Isplati se investirati u kvalitetan miris koji će odgovarati vašem ukusu, stilu vožnje i svakodnevnim potrebama.

Često postavljana pitanja (FAQ)

❓ Koliko traje jedan miris za auto? 💬 Ovisi o vrsti. Viseći mirisi traju 2–4 tjedna, dok električni i gel mirisi mogu trajati i do 60 dana.

❓ Je li sigurno koristiti parfem za auto u vozilu s djecom? 💬 Da, ali birajte mirise s prirodnim sastojcima i izbjegavajte preintenzivne varijante.

❓ Mogu li koristiti običan kućni sprej u automobilu? 💬 Ne preporučuje se jer nisu formulirani za male zatvorene prostore poput automobila i mogu biti preintenzivni.

❓ Kako spriječiti prejak miris u vozilu? 💬 Počnite s blažim mirisima ili koristite osvježivače s mogućnošću podešavanja intenziteta.❓ Koji je najbolji parfem za auto? 💬 Najbolji je onaj koji odgovara vašem ukusu, ne izaziva glavobolju i održava ugodnu atmosferu u vozilu.

[leylaslittleworld]

Sreća

Često se zapitam :” Zašto sam izgubila pojam o sreći?”

Kada sam bila manja, valjda je i sreća bila lakša - par čokoladica i jedna markica.

Tokom odrastanja to su bili malo veći novci i nove patike, zatim šminka, novi telefon. Potom, auto i pun rezervoar. Odnosno - krupnije stvari, a manje sreće i zadovoljstva. Na putu “odrastanja” izgubiš sebe. Pronađeš se, izgubiš, pronađeš, izgubiš.. i tako lutaš. Sreća ti postaje sve teža i teža, a želja za njom nikad veća. Poželiš je pronaći u nekom drugom, ali zar se to može ako je ne pronalaziš u sebi? Nesretni ste zato što ne znate šta imate. Moja sreća je satkana od više stvari, naprimjer - Sretna sam što živim današnji dan. Imam pored sebe osobe pored kojih mogu plakati od sreće i od tuge. Što živim s malom “nakazom” koja me svako jutro budi. Sretna sam što imam dom, porodicu, zdravlje i vjeru. Što imam želju. Ipak poželim imati nekog ko me s ljubavlju gleda, ko me čvrsto drži i nikome neda.

Moja sreća je satkana iz više stvari, nesreća isto. Od crvene koverte koju više ne otvaram da me njen miris ponovo ne zaboli, od pjesme koju vješto gasim kad je puste na radiu i uvele ruže koja me sjeća na jednu toplu zimu. O tome ne pričam. Nesreća pored sreće vrijedi kao srebro pored zlata. Poželim i da moja sreća bude veća, za dvoje. Za to valjda moram još malo brojati bore i ugasiti sva sjećanja da me ne bole. Tek tada će moja sreća za sekundu biti veća.

[pisemdaklepostojis]

Otkad mi se nisi javila

Nismo se čuli evo već godinu dana. Skoro godinu dana, jer znaš imam taj poremećaj da pamtim besmislene datume, omiljene citate, nijanse neba i nadimke ljubimaca. Klasika. Jedna luda glava ne zaboravlja ni godinu dana poslije nešto što se nje više i ne sjeća. U kojem trenutku tačno se to desi, to da ti postane svejedno za ono što ti nije davalo mira ni na javi ni u snu? Šta tačno trebam uraditi da mi se to desi? Vjerujem da si ti jedini koji mi može dati odgovor na to pitanje.

Mislila sam da će proći ako ti dam par dana da ohladiš glavu. Znaš ono, vrijeme liječi sve i tako to. Vidjela sam da je stigla poruka, od tebe je. Samo si kratko napisao "Dođi po stvari." Kao da me nešto teško i oštro pregazilo. Kao da sam izgubila dah. Kao da nikad nisam ni znala da dišem.

Sve je bilo u paketima, uzimala sam jedan po jedan i stavljala ih u auto. Posljedni si mi ti direktno dao. U njemu su bile moje ploče, jer smo ih kod tebe uvijek slušali, zamišljali da je neko prošlo vrijeme kao, palili svijeće i pušili jeftine cigare. Kada sam došla kući i pregledala sve, nekako mi je falila jedna ploča. Znam da nije bilo šanse da je zadržiš kod sebe, vratio si mi sve što je moje. Nisam znala čak ni koja mi fali, ali znala sam da jedne nema jer su ploče i knjige bile jedine stvari u životu o kojima sam zapravo vodila računa i brinula.

Godinu i pet dana nakon, godinu i pet dana razmišljanja, sanjanja, apsolutne arogancije prema bilo kome ko se pokušao približiti mojoj duši, godinu i pet dana poslije javljaš mi se sa porukom: "Ostalo ti je nešto kod mene." Ja kao najnormalnije sjedam u auto i refleksno vozim u poznatu ulicu u kojoj raste jedna trešnja pored rijeke. Mislim o tome šta će biti nakon ovoga, kako je moguće zapravo da sam sve do sad preživjela. I pitam se, je li stvarno moguće da se za ovoliko vremena nisam makar ja, zgazila ponos, i njemu javila.

Otvorena vrata stana. Ulazim tiho kao da očekujem da spavaš. Vidim te kako sjediš na balkonu, na stolu su dvije šolje iz kojih se dimi tek napravljena kafa, a miris se proteže cijelom zgradom. Pored toga vidim i ploču, vjerojatno tu moju koja mi je "ostala", ali ne vidim jasno koja je. Ulazim na balkon. "E, otkad mi se nisi javila" Dino Merlin, singlica.

- Sačuvao sam je eto, za ovaj slučaj.

- Ne razumijem?

- Pa u slučaju da mi i nakon godinu dana, samo ti nedostaješ. Da imaš zbog čega doći.

- Svakako bih imala zbog čega doći. Ovdje sam ostavila još nekog svog, još nešto moje...

[dokazatiindukcijom]

Dok čekaš da prođe

Čekaš li da prođe, dragi čitaoče? Koliko puta si, za vreme ovog vanrednog stanja, odšetao do frižidera i natrag, koliko si elipsi uspeo da iscrtaš po  podu svoje sobe, jamačno pravougaonog oblika; u hladnom svetu u koji si bačen iz tople majčine utrobe u kome je izbegavanje neizvesnosti zašiljeni vektor čijom ubojitom strelom loviš poslove, prijatelje i devojke koje ti se sviđaju, koliko si vera sahranio dok si još mogao da ideš napolje? Bio si zabrinut, uplašen, besan. Dosadno ti je, muka ti je od svih tih onlajn razgovora u ajnfortu lošeg interneta, gde si od kapije do ulaza imao vremena tri puta promeniti mišljenje, kao da pišeš a ne pričaš sagovorniku? Brate moj dragi.

Mogu sam sebe lagati da nisam dete ovoga podneblja, mogu si titulirati građaninom sveta koji prestaje da postoji ili Jugoslavije koja još mnogo pre prestala sa svojim postojanjem, ali je neosporna činjenica da me  paničan strah od neizvesnosti najbolje i najbrže vraća na srpska fabrička podešavanja. Ili možda preciznije -  fabrička podešavanja srpske fabrike sa socijalističkim samoupravljanjem.

I upravo me je ovo hronično čekanje manje neizvesnosti podsetilo na jedno starije, doduše akutno čekanje, na jednu živopisnu epizodu koju sam potiskivao i krljao po rukama kao kašičicu u kafiću (dok su, dakako, kafići još radili).

 U tu neizvesnost sam sleteo oktobra 2018. godine. Bio je to međuperiod bez posla i zdravstvenog osiguranja za koji sam se, doduše, neko vreme pripremao. Razmišljajući šta da radim, kako da sačuvam razum kad iz belgijske inačice državne brige za zaposlene   uletim na rumski vašar tržišta koji sam prezirao i uvek sam  izbegavao odlazak u Rumu trećeg u mesecu, da li da batalim akademsku karijeru i bacim se na nauku o podacima, da čitam sve one statistike, zagledam podsuknju Gausove krive ili se prosto vratim srednjoškolskim danima ispunjenim petljama, sortiranjima i algoritmima, odlučio sam da neizvesnost razbijem onim čime sam ga i u Belgiji razbijao – putovanjima. Planirao sam kolima do Nemačke, što je moja mašta, uvek budna i daleko vedrija od vlasnika koji je uzgaja, proglasila avanturom i pre nego što sam pogledao Google Maps.

I bila je avantura. Prijatno razbijanje monotonije u koju sam upao u matičnoj državi. Sa puta sam se vraćao preko Češke Republike (razbivši mit o Pragu koga sam pamtio u nekom lepšem izdanju) i Slovačke, gde sam iznajmio jedan od onih pansiona koje najviše volim – skroman, u radničkom predgrađu, sa malim restoranom za sezonske radnike. Malo sam vežbao pazovački slovački koji mnogo razume, ali je stidljiv kad treba da priča, malo sam glumio usamljenog hroničara kafanskog života koji je, sa malom beležnicom i slušalicama, pre ličio na udbaša nego na pisca, malo sam odspavao i krenuo put Srbije.

Negde na obilaznici oko Budimpešte stvorila se kilometarska kolona kamiona, što je bilo loše za Plan, ali ga nije poništavalo. Navikao sam se na strpljenje. Posle drugog sada počela su da me izdaju čula – nos je detektovao miris spržene lamele, čulo dodira je osećalo podrhtavanje kvačila, vid je skazaljku termometra  već smeštao u crvenu no-no zonu iako se ona hrabro držala na polovini skale. Najzad se benzinska pumpa dovukla sa desne strane puta.

Skrenuo sam na parking, protegao sam noge i uživao u obroku kakav danas jedem samo praznicima. Razume se da sam popio nekoliko kafa. Napolju se smrkavalo a nepregledna kolona kamiona se vukla autoputem. Prolazio je treći sat čekanja i ja sam seo na travu i shvatio da ću čekati još ko zna koliko.

              Jedna žena mi se obradila na nemačkom i, koliko sam uspeo da razumem, samo je potvrdila da ću još dugo čekati na pumpi.

“O, pa vi ste naš”, reče njen  pratilac , na srpskom. Sredovečni gospodin, šezdesetak godina. 

Bio sam spreman za razgovor. To što sam priučen kako se razgovara s ljudima (iako sam se toliko usavršio da skoro mogu da izvedem ceo small talk) ne menja na njegovom toku – neretko je tako naučen razgovor i bolje struktuiran. Međutim, već nakon prvih rečenica mog sagovornika shvatio sam da sam izgubljen i da je moja empatija upala u  pihtijastu smesu ničega koja je preda mnom nastajala samo da bi me obujmila u dužinu i širinu. “Joj, izvinite što mnogo pričam, ali mesecima nisam pričao na srpskom”, reče čovek koji je, eto bar lepo znao sebe da opravda, i ja sam znao da sam izgubljen.  Iz pihtijaste smese nazirali su se komadi priče  (Emigrirao je početkom devedesetih), hromatska struktura Švedske u koju je emigrirao (Mnogo obojenih), umni količnik populacije (mnogo su glupi), bračni status (razveo se, druga žena Mađarica). “Blago vama, vi se vraćate kući” reče kao da mi pruža slamku spasa. Sad je vreme da probam da preokrenem razgovor, pomislio sam, istovremeno izgovarajući: “Pa nismo daleko, dvestotinak kilometara je do granice. Dobrodošli ste i Vi”.

A onda je on rekao nešto zbog čega sam umro u preostalim pihtijama reči koje su nakon te rečenice usledile:

“Gde da dođem? Roditelji su mi umrli, neki prijatelji su mi poginuli u ratu, neki su se ubili, a ostali su poumirali od raka ili prosto poludeli. Nemam ja gde da dođem. “

 Nisam ga više slušao, samo sam klimao glavom. Najzad mi je zažaleo srećan put i uspeh u radu, predložio alternativnu rutu (preko Pečuja, pa Osjeka i onda nekako do Vojvodine) pa čak i magistralnu alternativu (Sekešfehervar, pa Baja i eto te na Bačkom Bregu).

Ostao sam sam dok su kamioni mileli po putu. Šesti sat čekanja. Razmišljao sam o umilnoj Šredingerovoj mački Srbiji koja je istovremeno i draga i nepoželjna, o kojoj se sanja ali u koju se ne vraća. Neizvesnost mi je svrdlala stomak i onda sam, kao po naređenju, seo u auto i okrenuo ključ.

Gužvao sam se još pola sata dok se krug oko Budimpešte nije ispravio u put koji me je doveo do našeg graničnog prelaza a onda i kuće.

Umor je potrajao još dan-dva. Sećanje na onog čudnog čoveka brzo je nestalo. Povremeno bi se javilo, kad bi u trenutku dosade jedan klinac koji živi u meni pomislio da se u ogromnoj budži pod tepihom kriju vojnici ili autići a zapravo bi otkrio sve one dođaje koje sam tako sistematično i dosledno pod taj tepih gurao.

Da li je taj čovek uopšte postojao? Nije li i on mojih rezultat prenapregnutih čula, možda je i on halucinacija koja se od mirisa spaljene lamele ili osećaja razjebane pedale kvačila razlikuje samo po tome što je bolje uspela. Ima naznaka – to što je izrekao zvuči kao tvit nekog ozlojeđenog krugdvojkaša. Osim toga, naspram dva sata izrečene splačine ta jedna rečenica štrči kao da je neko već izrekao. Kao jezgroviti opis jedne kolektivne traume, zapravo.

           S obzirom da mi je period nakon dolaska sa tog puta bio težak, mnogo teži nego što sam mogao zamisliti, počeo sam da tražim smisao u svakom, makar i minornom događaju koji je tom periodu prethodio, pa sam pomišljao da je taj čovek (ako je postojao) došao kao upozorenje.            

Ali to je već   fitovanje krive.  Ni na šta me taj čovek nije upozorio već se onaj klinac u meni počešao gde ga je svrbelo i iskopao tu prokletu rečenicu. Iz pihtijaste mase nekog drugog sagovornika izabrao bi neku drugu rečenicu.  Čovek iz priče  se može vratiti u Srbiju, ali ne u svoju Srbiju jer nje više nema. Ono što je otišlo, otišlo je zauvek, ali ono što dolazi ne dolazi na način na koji odlazi ono što je otišlo; ništa nas ne upozorava na dolazak, nema uspomena, nema zaključaka jer je ono što dolazi ništa dok se ne dokaže suprotno. Neizvesnost u svoj svojoj stravi!

I stoga nije mogao onaj čovek predvideti da je i moja, ne toliko sredovečna Srbija iščezla. To se prosto desilo. Kao što fejl čula mirisa i dodira nije mogao da predvidi da lamela mog Forda starog bez ikakve intervencije još uvek odoleva vremenu.  

[alien-in-pants]

nedostaje mi

nedostaje mi tvoj glas koga se sve manje sećam

nedostaje mi tvoj miris na mojoj garderobi nakon što se rastanemo

nedostaje mi da vidim tvoj auto ispred kuće

nedostaje mi da vidim propušten poziv pa prevrnem očima od silne muke

nedostaje mi komunikacija kakvu sam samo sa tobom imala

i razumeli smo se mi odlično, oboje znamo to

nedostaje mi tvoja ruka na volanu i zveckanje sata na istoj

nedostaje mi tvoj stil oblačenja i čuvene airmax patike koje su mi sada drage zbog tebe

nedostaje mi cigara u tvojoj ruci pored čaše džeka i kisele

nedostaje mi tvoje parkiranje auta

nedostaju mi naše neplanirane vožnje po gradu i okolnim mestima

nedostaje mi tvoja vožnja i mislim da nikome nikad tako neću verovati za volanom

nedostaju mi naši razgovori o muzici i istoriji

nedostaje mi tvoj osmeh i naše smejanje glupim forama

nedostaju mi naše priče o budućnosti i planovima

nedostaješ mi i za stvari koje si propustio za ovih par meseci, ima ih dosta

da si tu ja bih to tebi tek onako ispričala, usput, ali to što to ne mogu mi daje samo veću želju da se ispričamo

da se požalim i pohvalim

a sve bi bilo drugačije..

i to me svrbi previše

fališ mi i za stvari koje će se tek desiti

nedostaje mi osećaj da znam da si tu i kad nisi

nedostaje mi osećaj kad te očekujem a pravim se nezainteresovana iz neke dečije osvete i inata

nedostaje mi da sedim sa tobom dok gledaš motogp

...

nedostaje mi previše stvari i samo ih je više i više

..

ali nestrpljivo iščekujem ponovni susret i da nekad ponovo igraš resident evil dok ja sedim pored tebe i divim se tvojoj hrabrosti da nožem kreneš na zombija

i jedva čekam da se ponovo nekad vozimo i slušamo exyu rock i raspravljamo šta da jedemo

...

i stvarno nedostaješ

7 jebenih puta beskonačno mnogo nedostaješ

ali videćemo se mi

budi mi dobro

23.

[covjek-casopis]

književna pretpremijera: NOVA ZBIRKA PJESAMA ĐORĐA MATIĆA "LINGUA IGNOTA", 2019, u tisku; tri pjesme

MOLITVA BALKANCA

Daj mi Bože izlizani crveni spaček s krovom na otvaranje, ručno, nego kako, u njemu, izgužvanu ispresavijanu auto-kartu Francuske i muziku naravno: naše pjesme, da pjevam putem naglas, danju, na šljunčanoj cesti usred vinograda Bordoa i Bulonje, i noću, kad me uhvati strah

I cigareta mi daj, s bijelim filtrom - i dovoljno, a ne kao onda. Benzinski upaljač, srebrni, mat, napunjen termos s kavom koja se pije iz plastičnog poklopca. I lambruska, najslađeg što ima, a da je ipak vino, i da pijem, od pasjaluka i od dišpeta, to jeftino talijansko usred Provanse. I olovke i papir daj mi, plave blazirane skupe blokove na linije da zapišem sve

I tu jednu, napokon, davnu, a kao prvu, koja voli s dubljim znanjem i nema ništa od ovdašnje naučene ljubavne mehanike jednu bez samosvijesti, kao da nikad nije vidjela nijedan od prljavih malih filmova već samo klasike iz osamdesetih, i one ranije I neka bude plavokosa i plavooka ili smeđa, ne marim sa Sjevera, ajde, recimo baš odavde ili niže i sunčanije, iz Firence ili Sijene, svejedno da bude tanka i žutovlasa, pjegava kao Twiggy ili tamnokosa i bujna kao Sicilijanka Ma nek bude kakva god bila (ne tražim mnogo) - samo da je lijepa! Samo da se u refleksu retrovizora malo oglednem, u njenim očima, i da mi se jednom bar dopadne što tamo vidim

***

IRITACIJE I SAN

/u stilu starih kolega/

U hipotetičkim situacijama već, a nad osobnom ovom novom erom – zamor karakterom: njihove isturene karaktere i personalne historije, prije nego se okreneš, zamorne.

Kao napad - kao teror, čini mi se. Ne karaktere – hoću prononsirane sise! – ne napuhane bagaže, neinteresantnu prošlost i storije, sve duže, i sporije baš me briga za bekgraund i vazda iste lične priče - Nije oholost, stvarno, nego kako samo jedna na drugu liče...

Objekt a ne osobnost, stil a ne sadržaj, tijelo a ne duh Jer nemam živaca više. Ali zato imam njuh - namirišem zamku i bježim. I ne gledam više kroz prste nijednoj. Nema više mjesta za samopredavanja te vrste.

A, jedno mi nije jasno pa eto, pitam (makar već bilo kasno): gdje je onaj spontani seks bez preambule, što se vidi u filmovima? Ono divno p’jano, s ‘vatanjem po javnim mjestima i parkovima? Ne to, ne prljavo, ili odraslo, s tehnikom – nego s odsjajem doživljenog i željenog; mlado, neopterećeno znanjem, sve još ponekad buđeno snovitim bijelim sjajem onoga doba, onoga Tada kao svjetlom, i zvukom, nekad istinski sretnog grada.

Još na tren slika, istinita!, zgođena! – zajedno pod kabanicom plastičnom, žutom. Naša mokra koža, miris, i tople ljetne kiše Samo to (bar još jednom želim). Ništa više.

***

DOM

Živi u prašnjavoj kući punoj knjiga i uspomena, muška Miss Havisham nije ostavljena, sama pobjegla s vjenčanja

Vrata od starudije, jedna za drugima na taktičkim mjestima, na skrivenim čukama stana prašnjave šlape, uzorci šampona, stare torbe, osušeni sapuni lijekovi isteklog roka trajanja plastične nanule vaga i polomljeno staklo za vratima sobička u koji rijetko ulazi na podu uz bijele police, prislonjene krhotine u velikim komadima iz okvira za sliku koji je pao ne zna više kad opasni oštri vrhovi kao prozirni uspravni glečeri. Nikako da to staklo baci; zaboravlja ili ostavlja ga tamo kao upozorenje možda kao kockanje

Da se jednom tako spotakne i padne pravo na oštricu ne bi ga pronašli danima u jezeru krvavog sirupa misli, i zatvara vrata za sobom

_____________________________

ĐORĐE MATIĆ (Zagreb, 1970), pjesnik, esejist, kritičar i prevoditelj. Studij engleske i talijanske književnosti završio je na sveučilištu u Amsterdamu. Objavljivao je u brojnim medijima s područja bivše Jugoslavije. Stalni je suradnik tjednika Vreme i zagrebačkog časopisa Prosvjeta. Urednik je i koautor Leksikona Yu mitologije i koautor (s Merimom Ključo) trojezičnog muzičkog priručnika Eastern European Folk Tunes. Objavio je sljedeće knjige: Lingua franca (poezija, Prosvjeta Zagreb), Tajni život pjesama (eseji, Antibarbarus Zagreb), Tajne veze (Sandorf Zagreb; Heliks Smederevo), Historija i savremenici (Prosvjeta, Zagreb). 2016. godine izašla mu je nizozemska zbirka poezije Haarlem Nocturne. Priprema i knjigu eseja na francuskom i poezije na talijanskom jeziku. S producentom Dragim Šestićem surađivao na više albuma “world” i “etno” muzike. 2013. osnovao je muzičku grupu Gadjo orkestra u kojoj pjeva i svira udaraljke. Član je Hrvatskog društva pisaca. Miličin tata i Elenin muž. Živi u Hillegomu, Nizozemska.

[solnero]

Pozornica

Završivši predavanje na fakultetu, prošetala je do obližnjeg parka, sjela na klupu i posmatrala ljude koji u predvečerje šetaju, djecu koja se igraju, smiju se i radovala se proljeću, micajući crne uvojke s lica. Koliko se radovala, toliko je i strahovala od datuma koji joj se bliže, od uspomena za koje će se opet praviti da ne postoje i da je ne bole i od pitanja na koje samoj sebi opet neće moći odgovoriti. Strahovala je od pomisli da prvi put proljeće dočekuje na nekom drugom mjestu koje sada naziva dom. Strahovala je od nostalgije koju je osjećala dok su joj nosnice izazivali mirisi koji šapuću proljeće, koji donose gomilu sjećanja na minule dane. Htjela je da zna kako je on. Htjela je da zna zašto se više ne smije na fotografijama. Htjela je da zna zašto se njegovo lice mahnito bora i odaje znake starosti, od koje je još uvijek daleko. Htjela je da zna zašto su mu oči tužne, a pogled potonuo. Htjela je da zna kako je za godinu dana veseo, još uvijek dječački izraz lica poprimio izraz pregažen godinama. Još jednom je udahnula miris proljeća i vratila sliku prošlosti koja joj je natjerala poneku suzu iz očiju.

Nekoliko stotina kilometara dalje, nakon dugog radnog dana, on je stajao ispred ogledala odvezujući leptir mašnu sa košulje, pogledom uprtim u odraz koji više nije mogao da prepozna. Iza leđa mu se prišunjala djevojka u bademantilu, puštene tamne kovrdžave kose i obgrlila ga oko torza. Šaputala mu je stihove nove pjesme koju je toga dana čula na radiju. Blag poljubac i opet prošaputano: "Skuhaću ti kafu."

Kad se istuširao, dočekala ga je na kauču, sa obećanom kafom i poslasticom koju je sama napravila. Njegova glava na njenom krilu, prsti koji mu prolaze kroz kosu i miluju lice naizmjenično, njen glas i zarazni smijeh dok prepričava kako je provela dan...

Gotovo da je promašio ulicu dok je u glavi premotavao film koji mu se, nekako, sam nametnuo. Okrenuo je auto u dvorištu svoga doma i odvezao se u kafić iza ugla, odmah sa vrata naručujući "duplu".

A druga ona... namaknula je zavjesu na prozoru, ispustajući uzdah pun gorčine, te nervozno namještajući plavu kosu koja seže do ramena. Vratila se, zatim, spremanju večere, nadajući se da ovoga puta neće biti ohlađena bačena, kao što se desilo nebrojeno puta do tad.

Toga dana, tri osobe zapitale su se nad usudom. Toga dana, tri osobe su se pitale da li su namjerno ili slučajno zauzeli pogrešnu ulogu u pozorišnom komadu čija izvedba predugo traje, umara, a sklapanje zavjesa se čini tako daleko.

[jednoljetousredzime]

Soufriere, vulkani i imati svog čovika na terenu

Soufriere, vulkani i imati svog covika na terenu

Marc zove Malcoma. Pierre nam je dao njegov broj da nam on bude kontakt na St. Luciji. Obično jedriličari koji najčešće iznajme brod za jedan ili dva tjedna u Martiniqueu, direktno idu prema tirkizno  smaragdno plavom moru na Union Islandu i Grenadine.

Izostave mnoga mjesta, cak i cijele otoke.

Takva dva otoka na putu do Union Islanda su St.Lucia i St.Vincent. Na njima, u nekim pristaništima budu obično vec iskusniji jedriličari koji su dugo na moru ili putnici namjernici kao mi koji imaju dovoljno vremena razgledati i upoznati i manje razvikana mjesta. Naravno ima tu i par resorta, odmarališta otvorenog ili zatvorenog tipa.

Dolazak na St. Luciu nam je bio i svojevrstan šok i susret s društvom krojenim pod velikim utjecajem anglosaksonske ili američke politike i kulture.

Ovdje su siromašni, ovdje bogati.

Ovdje su bijeli ovdje crni. Ovdje je sigurno i pod ključem.

Tko se tu ključa u strahu od koga bila je prva dilema koja nas je preplavila.

Mnogo pitanja nas samih, ali i djece na koja je trebalo naci odgovore. Taj susret s tom gadnom i neskrivenom, cak etabliranim stranom kapitalizma, to podijeljeno društvo, stalno ce od nas tražiti da sami preispitujemo svoje vrijednosti i pozicije, kulturne, društvene, političke i prije svega ljudske.

Soufriere je jedan od većih gradova na otoku. Prepoznatljiv je po dva karakteristična vulkanska brda, manji i veći Piton, koji je i na zastavi St. Lucie. Pravi, jos uvijek aktivni dijelovi vulkana su iza tih spicastih gromada.

Marc upravo dogovara s Malcomom da nas pričeka i da napravimo izlet do istih u unutrašnjosti otoka.

Vec na otvorenom moru u susret nam juri brodić s dva mladića.

Welcome to Paradise!- viče jedan od niih.

Hocete bovu? Rukama iscrtavaju krug u zraku. Idite za nama.

Thanx. Vičemo i mi. Malcolm ist our guy!

Oni su prije te rečenice bili jako aktivni i nabrijani, poslije nje kao da im je netko iščupao struju iz broda i iz njih. Brodić koji je netom jurio uz nas, odjednom isključen leluja na valovima ostajući iza nas.

Prihvaćaju. Sto će. Marcom je dobio posao, a da nije ni izašao na more.

Malcolm je ipak izašao na more i dočekuje nas s jednim drugim mladićem kad smo se vec približili obali. Dogovaramo brzo želje i cijenu.

Ostavlja nas da se okupamo i nesto pojedemo i kupi nas za sat vremena.

Od tog trena Mlacom postaje nas covjek za sve. Na sebi ima crni šorc, bijelu atlet majicu, japanke, crne velike naocale marke Rayban, ruksak. Ima i auto.

Klimatizirano moderno auto. Nije njegovo.

Vozi nas u botanički vrt, na vodopade, gdje se i kupamo pod istim. Vodi nas na vulkan i na kraju ispred svoje kuce koja se nalazi na dijelu priobalja gdje je žiža zbivanja.

Smiješan je Malcom. Ljubazan i otvoren. Uz to istovremeno i povremeno odsutan mislima. Ta neka slika obitelji, nas s dvoje djece i psom, budi u njemu neki zaštitnički osjecaj. Tako se i ponaša prema nama. I dijeli s nama neke crtice iz svog života.

Mi smo znali i za neke ne bas lijepe nautičke price o pljačkanju brodova i ljudi. I za mjesta koja su poznata po sigurnosti, kao i za ona koja se preporuča izbjegavati. Trebalo je iznova uvijek odvagnuti čemu i koliko vjerovati. Internetu ili čovjeku ispred sebe.

Sam vidiš uostalom gdje si došao i koliko ima brodova oko tebe.

To iskustvo, znanje i osjecaj rasti ce skupa s duljinom našeg putovanja.

Soufriere  je jos bio početak, pa smo sve upijali, umom, srcem, najviše kožom.

Malcom se dodatno oraspoložio kad smo mu rekli da nam je Pierre dao kontakt. Nije ga vidio ni čuo dugo, kaze. Pandemija je i ovdje ostavila traga.

Šeretski se nasmijao kad smo mu ispričali kako su nas ostali momci ostavili na miru na spomen njegova imena.

Ja sam stara garda, govori. I oni to poštuju.

U botaničkom vrtu nismo imali vodiča, kao sto cemo to npr. imati na St.Vincentu gdje nam se jedan Anthony apsolutno posvetio mrveci mnoštvo listova za nas da osjetimo i prepoznamo miris mnogih biljaka, a meni je cak na kraju poklonio i sjeme jedne posebne biljke čiji su mi se plodovi toliko svidjeli. A prepoznala sam je, jer sam na Martinique na marketu kupila narukvicu napravljenu od tih istih bobicatih plodova.

Ovdje smo bili s Malcolmom koji je na ulazu nesto rekao čuvarima i s nama prošao. Nesto nam je on sam pričao o mjestu opcenito i sam prepoznao je neke biljke, kavu, kakaovac, muskat…

Onda smo išli do vodopada gdje smo se kupali. I tu je Malcom nesto rekao ženi na ulazu. Tu su karte inače simbolične cijene, ali ne znam kako Malcom to s njima izjednačava. Mi plaćamo njemu, a on podmiruje sve ostale.

Kod vulkana se ipak sa šaltera vratio s kartama. Tu smo imali voditeljicu koja nam je sve lijepo i polako objasnila i odgovarala na naša pitanja. Bilo je interesantno gledati to užareno glogotanje žive majke zemlje. Miris sumpora koji se širio nije bio ugodan, sto je voditeljica popratila šalom da to ipak nije ona, ni njeni probavni problemi.

Nakon sto smo stali na jednoj izvidnici odakle se vidilo cijelo mjesto, Malcom je pokazao i svoju kuću. Tu nas je poslije i doveo. Zeleno bijela drvena kuca jednokatnica tipična za ove krajeve imala je mali kiosk bar u prednjem dijelu prizemlja direktno na cesti. Tu smo uzeli neka pica i sjeli uz trotoar, kao i ostali.

U bučnom srcu tog mjesta. Muzika je bucila na najjače iz obližnjeg okupljališta, neki techno dance fusion, ispunjen krikovima, lomljenjem stakla, pucnjavom i sirenama kao glazbenoj podlozi, neka kombinacija  koji rastavlja i uništava moždane ćelije nepovratno, trestao je, iz limom natkrivene nadstrešnice oko koje su se skupili mladi na motorima, biciklima i pješaci, naravno. Ovi na motorima stalno bučno šlajfaju svoje motore u toj gomili.

Kolnikom prolaze i zene i djeca kao da ih se to sve skupa tako, skoro neizdrživo glasno, ne tiče i ne dotiče previse. Neki nas samo gledaju, neki nas i pitaju odakle smo.  Vidi se da mi tu ne pripadamo i da smo zalutali. Zalutali vođeni Malcomom.

Jedna petogodišnja djevojčica s vidljivom, svježom ozljedom na čelu donosi i pokazuje nam svoj auto na daljinsko upravljanje. Majka se izdere na nju da ga ne smije voziti po ulici.

Po kojoj divljaju ti motoristi.

Ona sjeda na jednu gajbu i plače.

Poslije pet minuta nailazi neka mlada zena s drugom djevojčicom. Ta mozda sedmogodišnjakinja dolazi odmah do svoje uplakane prijateljice, mazi je po glavi i tješi. Ona sad sjeda na tu gajbu, a ova uplakana sjeda na nju. Krupne je građe i vidi se da je teška ona ovoj starijoj ispod, ali ona nju kao neka majka tješi. Dirljiva scena u toj kakofoniji svega i svačega.

Engleski koji govore je mješavina kreolskog i engleskog koji je opet s jakim akcentom tog mjesta.

Bacamo neki mali small talk, ali se u biti vise gledamo, pogledavamo i smješkamo.

Mladići neki imaju oko vrata zlatne lančiće. Totalno je vidljiv utjecaj američke gangsta furke, i američkih medija kojima su neprestano izloženi. Ispod spuštenih šorceva pokazuju svoje Tommy Hilfiger dojnje gacice. Na nogama su im u kontrastu s tim izlizane šlape ili japanke. Neki pak prođu i u tenama. Tih sto metara je mjesto za pokazati ih. Za pokazati sebe. Stalo im je do izgleda i mode. Mladost.

Djevojke su u uskim kratkim haljinama u boji i s dugim kosama s mnoštvom pravih pletenica i umjetnih šarenih umetaka, boba i ukrasa. Vitke su i lijepe. Nekad nisu jasne njihove godine.

Poslije iz prica i susreta saznaješ da rano dobijaju djecu. Da imaju i vise partnera na putu do pravog. A da i muška populacija uhvaćena u spiralu ovisnosti o alkoholu i drogi, ne preuzima odgovornost za djecu.

Poslije im tijela postaju punija, kao da su tako spremnija nositi se sa svim sto im zivot nosi i nanosi i na ovim obalama svijeta. Odlučne su, konkretne pa i grube u odnosu s djecom. Zna se tko je roditelj, a tko dijete. Glasno pričaju , glasno viču i smiju se. Pogledi su im često skriveni.

Tu su ove mlađe uz rub, promatraju momke kojih je mnogo vise nego njih ovo popodne tu. Znatiželjne su i imaju stav, ali se i zna gdje im je mjesto. Uz rub.

Naizgled je to scena gdje obični mladi ljudi i oni koji se tako osjećaju susreću. Takva je kostimografija.

Scenografija u kojoj se to događa je luda i šarena. Nabijene kuce jedna na drugu, nikad izredene odjednom ili u istom materijalu ili boji. Uvijek je nesto tu dodavano, zakucano, zalijepljeno, dograđeno, neki pleh, neka plastika, neki zid, ograda. Između odvodni kanali za otpadne vode. Kokose i pilići su svugdje oko nas. Kao i psi koji leže bilo gdje usput.

Moje oko privlači to šarenilo i ti kontrasti. Vidim ljepotu u tome svemu.Život koji tu pulsira, kuca jače od bilo kakvog pustog, sterilnog i moderno izlivenog betona po predgrađima poznatim nam gradova.

Ipak mi je neugodno fotografirati. Posebno mobitelom. Aparat nudi neku ljepšu. pristojniju i dostojniju distancu medu nama. A ja ga ljenivica naučena na jednostavnost, komoditet i kvalitetu fotke s mobitela nisam ponijela.

S vremena na vrijeme cu se osloboditi i pitati smijem li ih fotografirati. Neki razmijenjeni obostrani kompliment i “lijepo da si primjetila osmijeh” otvorit ce put jednih prema drugima.

To su slike i boje Kariba koje vidim i primjećujem.

A ne samo koktel pored bazena s palmama u pozadini, na sto mi je jedna prijateljica rekla: e, tako ti ja zamišljam Karibe.

Ima i toga, ali realnost je srećom mnogo zanimljivija. Karibi su višeslojni.

Noc je bila bučna u toj uvali koja mirise na sumpor iz vulkana toliko da je Marc ispočetka mislio da nesto s našim Wc-ima nije u redu.

Ne bojte se, rekla nam je nasa voditeljica pored vulkana dan prije. Prije nego eruptira, vulkan daje znakove. Prvo nestanu ptice. A onda i ostale životinje. Onda je utihnula i dozvolila nam da u tišini primijetimo i čujemo cvrkut ptica.

Klimnusmo glavom.

Apsolutni čudni mir prije eksplozije zemlje, dodala je.

Kao moj PMS pomislih.:-)

Majka zemlja u mojoj utrobi.

Ptice su cvrkutale i letjele to jutro, a mi smo se spremali na jos jedan PCR test. Malcom je došao po nas s šutljivim momkom koji nas je na svom bijelo rozom brodu taxsirao ta dva dana. Obučen je u bijelo zelenu majicu, na glavi ima sitne pletenice s bijelim bobama na završecima i veliku zlatnu naušnicu u obliku zvijezde na jednom uhu. Na brodu mu piše: Live and let live.

Uspostavilo se da test ne možemo napraviti tu, vec moramo ici u Castries, glavni grad St. Lucie. Brzinska promjena planova i dogovaranje. Malcom nalazi taxista za tu vožnju od sat ipo u jednom smjeru. On ce ici s nama isto. Nama naravno drago to.

Vozač je bio genetska kombinacija indijanskih starosjedilaca i crnackog stanovništva koje je tu dovedeno. Njegova kosa i koža bile su sivog odsjaja. Šutio je ozbiljan  i vozio nas u svom kombiju koji je davno nekad, ko zna gdje, bio nov. Iznutra je pod obložen plastičnim pokrivačima koji se koriste i kao plastični stolnjaci. Staro je sve, ali i čisto. On je jurio tom cestom i tim zavojima znajući joj svaki centimetar napamet. Sve je skripalo, a ja sam jos jednom nevidljivom rukom prekrstila moje curice, a onda i sve nas skupa.

Marc je bio kofol opušten. Malcolma sam samo vidjela u lijevom retrovizoru gdje se naslonio rukom na otvoreno prozorsko staklo.

I ta vožnja lijevom stranom ceste i moje trzanje kako nam god neko auto dođe u susret.

Čekanje, čekanje, čekanje i napokon taj test.

Povratak. Opet jurimo. Usput scena gdje vidimo čovjeka koji u ruci drži zmiju i pokazuje je nekoj ženi.

To je boa, kaze Malcom. Samo on to malo pokazuje turistima.

Opasne zmije su s druge strane otoka. Govori nam kao sto se maloj djeci govori.

To nam je govorio i u botaničkom vrtu, parku, a djelomično bogme  i džunguli. A mi mu vjerujemo, jer nam je spokojnje i ljepše tako.

Odjednom kočenje nasred okuke.

Zaustavljanje.

Mlacom izlazi vani, te on i vozač počinju hukati kako bi prizvali papigu koju su upravo vidjeli i sad je žele nama pokazati. Mi je čujemo, ali ne vidimo. U toj prebogatoj zelenoj vegetaciji, nju zelenu bih ja vidila samo kad bi bila dva metra od mene.

Rijetka je za vidjeti i oni nam sad isto žele priuštiti to zadovoljstvo. Posebno djevojčicama.

Drugi automobili nas zaobilaze. Nitko ne trubi bez obzira što smo stali na sredini okuke.

Ja sam dan prije Marcu spomenula kako me privlači to zelenilo i kako bi voljela napraviti neki izlet u unutrašnjosti otoka. Da ce mi se želja ostvariti tako brzo i na takav način, nisam znala.

To je takvo nevjerojatno zelenilo i raznolikost da se osjećaš kao da si u parku prirode cijelo vrijeme. Srećom mnogi dijelovi su stvarno i zaštićeni. Mozak ne stigne procesuirati sve te slike i prizore koji se izmjenjuju, dok tijelu baš paše ta ugodna, zelena svježina, isto kao i dusi koja uživa gledati sva ta čuda. Paradise. Nisu lagali oni momci.

Lolu smo ostavili na brodu. Soufriere je poznat i po ovisnicima o cracku i nekim ne lijepim pričama (dirty stories-kako nam je Pierre rekao). Mi nismo zaključali brod jer smo pustili Lolu da diše, kreće se i štiti brod. Uz to smo presutno znali da Malcomovi ljudi paze.

Lola je poludila od sreće kad smo se vratili.

Cak se i šutljivi momak sa zlatnom naušnicom u obliku zvijezde morao smijati i primjetiti njenu sreću.

Malcom nam je sam rekao da idemo u uvalu dalje, samo pet minuta udaljeno od Soufriera, da je to za nas. Da se oporavimo i posložimo dojmove. Tako da smo se nakon ta dva intezivna dana na njegovu preporuku uputili na Suger beach, lijepi luksuzni resort s druge strane Pitona.

Rečeno, učinjeno. Opustili se i uživali u odličnoj večeri i atmosferici.

Puštali lampione s dobrim željama u more izmedu lomača vatre zapaljenih na plazi.

Uvala do uvale, i dva totalno različita svijeta jedan do drugog.

Dva mjeseca poslije, vraćamo se istim putem. I opet zovemo Malcoma. Sretan i nasmijan nas dočekuje na plavom brodu. Kaže da je njegov i da je bio pokvaren prosli put. Vanbrodski motor mu je prekriven majicom na kojoj piše; “Vote. Put yourself first.”

Politički i socijalno je osvješten nas Malcom.

Opet se brine za nas, vozi nas i razvozi.

Opet su nas prije njega dočekala ista ona dva momka s pozdravom Welcome to paradise.

Opet je došao isti čovjek s voćem i ja sam opet kupila od njega neko voće i povrće. Nakon dva mjeseca na moru, totalno sam na ti sa svim prodavačima i totalno opuštena u pregovorima s njima.

Sto imas? Sve lijepo pogledam. Koliko ti je ovo? Koliko ono?

Ok. Daj mi ovo. Necu to. Imas ovo? Kakav ti je ananas, mango, papaja…

Uvijek je to super s njima. Ja im dam malo vise i za kusur kazem, u redu je. A onda oni meni isto žele opet nesto pokloniti. Pa se tako u krug radosno razmjenjujemo dok nam srca nisu poravnata.

Daje mi dva manga. Zrela i prefina kako ću otkriti poslije.

You are nice Lady.

Thank you. You are nice guy too.

Smije se. Yes. And I hope you bring me good luck.

Always my friend.🙏😊😀⛵️🇱🇨

Našem friendu Malcomu ostavljamo vizitku i brojeve telefona. Pričao nam je kako je skoro nemoguce dobiti visu, da je bio na Barbadosu i na St.Vincentu par puta, ali da su ga uvijek odbili.

Koliko god negdje postoji neki drugi svijet dostojniji čovjeka, neka društva, usprkos mnogim nedostacima ipak pravednija, humanija i stabilnija, skrojena po mjeri da nije tijesno u njima živjeti, uviđamo kako nije lako živa čovjeka presaditi tako lako. 

Ostaješ zato tamo gdje si posađen i sanjaš neke bolje snove. Za sebe i druge oko sebe. Jer sto je san, kad ga ne možeš podijelit s drugima.

A nekad ni ne znas sto bi tocno trebao sanjati. Imas osjecaj čežnje, ali fali slika i ton. Za donijeti neki izbor, trebas znati postaviti pitanje. Usuditi se.

Moja duboka čežnja da je moguce živjeti u funkcionalnom drustvu i mene je, sto nesvjesno, sto svjesno, odvela i posadila u Švicarsku.

Kad je moj otac došao u posjet i vidio kako u jednom vrtu u Zuerichu usred grada raste smokva, rekao je ; Dobro je, nije tu tako hladno kad smokva može rast.

Te smokve doduše rijetko iznesu plod slatki do kraja. Ali tu su. Pa makar da bi jednom roditelju dali mir i utjehu.

U Švicarskoj ima i palmi, vidjet ces, dođe mi da kazem prijatelju Malcomu.

Ako bude u tebi tinjala želja za Europom, kažemo mu, javi se.

Morat ćete napisati neko lijepo pismo preporuke za mene, kaže.

Always my friend. 😎👍

[crispinbenson]

The Best Women's and Men's Perfumes: Top Choices for Every Taste

When it comes to selecting the perfect fragrance, choosing the best ženski parfemi najbolji (women's perfumes) or muški parfemi (men's perfumes) is essential for expressing personal style and leaving a lasting impression. Whether you're looking for a sophisticated scent for an evening out or a fresh, everyday fragrance, there's something for everyone. In this guide, we'll explore the best perfume options for both women and men to help you find the perfect scent.

Introduction

Perfume has always been more than just a cosmetic product; it is a reflection of personality, mood, and lifestyle. The right perfume can boost confidence and enhance one’s overall presence. With so many options available, it can be difficult to know where to start when looking for the ženski parfemi najbolji or muški parfemi. Fortunately, this guide will help you navigate through the world of fragrances and discover scents that suit both your taste and personality.

The Best Women's Perfumes: Ženski Parfemi Najbolji

Finding the perfect ženski parfemi najbolji is all about understanding your preferences for floral, fruity, woody, or oriental notes. The top women’s perfumes come in various compositions, each offering something unique.

Classic Floral Scents

For those who enjoy timeless fragrances, floral perfumes are a perfect choice. These perfumes are often created with notes of rose, jasmine, and lily, providing a fresh and elegant scent. Some of the best ženski parfemi najbolji in this category include:

Chanel No. 5 – A sophisticated blend of rose, jasmine, and sandalwood that has stood the test of time.

Dior J'adore – A luxurious combination of floral and fruity notes, perfect for both day and night.

Fresh and Fruity Fragrances

If you're looking for something light and refreshing, fruity perfumes are ideal. They combine sweet, tangy, and citrusy notes for a playful yet elegant feel. Popular choices in this category include:

Marc Jacobs Daisy – A lively and fresh scent that combines wild strawberry and violet leaves.

Chloé Eau de Parfum – A crisp and clean fragrance with notes of peony and lychee.

Woody and Earthy Notes

For women who prefer deeper, more sensual fragrances, perfumes with woody or earthy notes are a fantastic option. These scents often feature sandalwood, patchouli, and vanilla, creating a warm and comforting aroma. Some of the best ženski parfemi najbolji with woody notes include:

Tom Ford Black Orchid – A bold and mysterious scent with a blend of dark chocolate, patchouli, and vanilla.

Gucci Bloom – A perfect harmony of jasmine, tuberose, and sandalwood for an exotic, earthy experience.

The Best Men's Perfumes: Muški Parfemi

Just like women's perfumes, muški parfemi (men's perfumes) come in a variety of scents to suit different tastes. Whether you're drawn to woody, spicy, or fresh fragrances, there’s a perfect option for every man.

Fresh and Clean Scents

For a fragrance that offers an invigorating and fresh vibe, clean and citrusy perfumes are the go-to. These perfumes often feature notes of lemon, bergamot, and lavender. Some top muški parfemi in this category include:

Acqua di Gio by Giorgio Armani – A fresh, aquatic scent with hints of citrus and jasmine.

Dior Sauvage – A rugged yet fresh fragrance with spicy pepper and citrus notes.

Spicy and Warm Scents

If you’re looking for a more sophisticated fragrance, spicy perfumes are an excellent choice. These perfumes combine warm spices like cinnamon, nutmeg, and cardamom. Some of the best muški parfemi with spicy notes include:

Yves Saint Laurent La Nuit de l'Homme – A sensual fragrance with cardamom, cedarwood, and bergamot.

Tom Ford Noir Extreme – A warm, spicy blend of cardamom, amber, and vanilla.

Woody and Masculine Scents

Woody perfumes are perfect for those who prefer deeper, more intense fragrances. They often feature notes of cedarwood, sandalwood, and vetiver. Top muški parfemi in this category include:

Creed Aventus – A bold and masculine scent with pineapple, birch, and musk.

Chanel Bleu de Chanel – A refined blend of citrus, sandalwood, and cedarwood.

Conclusion

Whether you're looking for ženski parfemi najbolji or muški parfemi, the world of fragrances offers something for everyone. Understanding your scent preferences and experimenting with different notes can help you find a fragrance that complements your personality and style. Remember, the best perfume is one that makes you feel confident and comfortable.

FAQs

Q1: How do I choose the right perfume for me? Choosing the right perfume depends on your personal preference. Think about the scents you enjoy, whether floral, fruity, or woody, and choose a perfume that fits your lifestyle.

Q2: How long does perfume last on the skin? The longevity of a perfume depends on the type of fragrance. Eau de Parfums tend to last longer than Eau de Toilettes, usually around 4-8 hours.Q3: Can I wear both women’s and men’s perfumes? Absolutely! Scent preferences are personal, and there’s no rule that restricts you to a specific gender’s perfume. Choose the one you feel best represents you.

[preporodbn]

Mnogi vjerovatno ne znaju da su se sedamdesetih godina prošlog vijeka u Semberiji nadmetali kauboji i indijanci. Živio je ovdje tada jedan zaljubljenik u vesterne, koji je kompletan život podredio i posvetio ovoj svojoj pasiji. Po rođenju se zvao Aljuš Musli, po opredjeljenju Hari Džekson, šerif Semberije, i prvi i poslednji semberski kauboj.

70-tih godina prošlog vijeka, semberska ravnica bila je poprište borbi kauboja i indijanaca, zahvaljujući viziji i entuzijazmu najpoznatijeg bijeljinskog kauboja, fotografa Harija Džeksona. Ljubav prema vestern filmovima uspio je da pretoči u kratkometražne filmove, i pomamu za mamuzama, konjima i kaubojskim šeširima proširi među uspavanom bijeljinskom čaršijom.

Hari je rođen 1944. godine kao Aljuš Musli, u Tetovu. U Bijeljinu je s ocem i tri brata došao 1952. godine, i izučio fotografski zanat. Uskoro je otvorio i fotografsku radnju u koju je uselio i svoj san. Jedini koji danas može da posvjedoči o tim vremenima je njegov saradnik, Juso Muratović, glumac i snimatelj u Harijevim filmovima.

“Hari je samo živio za vestern filmove. A bili smo poznati kad smo snimali, svaki dan je bilo po 5 novinara pred radnjom”, prisjeća se Juso, pomoćnik šerifa Džo, iz Harijevog filma “Ispirači zlata”.

U živom sjećanju Hari je još uvijek i njegovom bratiću, novinaru, Emiru Musliju.

“Taj njegov hobi je prerastao u pasiju i uzeo ga cijelog. Bio je dobar fotograf. Završio zanat kod čuvenog Vlade Korde i nadogradio kasnije cijelim tim imidžom. Trebalo je u to vrijeme i odlučiti se da takav pseudonim uzmeš, i dobiješ ličnu kartu na to ime. Živio je sav u tome. Neki mu prebacuju kako je u to trošio sav novac, nije sve to bilo jeftino, kamere filmske nisu bile dostupne, kao ni filmske trake, ali uspio je on sa svojom suprugom da napravi i kuću. Imao je i tri kćerke Dženitu, Dženetu i Virdžiniju”, pripovijeda Emir.

#gallery-0-5 { margin: auto; } #gallery-0-5 .gallery-item { float: left; margin-top: 10px; text-align: center; width: 33%; } #gallery-0-5 img { border: 2px solid #cfcfcf; } #gallery-0-5 .gallery-caption { margin-left: 0; } /* see gallery_shortcode() in wp-includes/media.php */

Jedna od lokacija za snimanje bio je kamenolom kod Ugljevika. Tu se snimao film, koji je i najviše koštao, “Ispirači zlata”.

“Ovdje smo snimali Rome, oni su bili Indijanci. Motorom smo dolazili ovdje, dva dana se snimalo. Zamislite sad, Hari je imao motor i tri puta je do Bijeljine dolazio po svakog od nas. A za Rome smo iznajmljivali auto jer ih je bilo puno, oko 25. 5 puta se Hari vraćao po njih. Dugo je i maskiranje trajalo, čerupali smo pijetlove za perje, šminkali ih…sve to za 4 minute filma”, sjeća se tih godina Muratović.

Kancelarija šerifa se nalazila u baraci u Amajlijama, a scena sa ispiranjem zlata se snimala kod vodenice u blizini Ugljevika.

“Naravno da su ga svi ozbiljno shvatali jer kada vi u prigradskom naselju Jabanuša čitavu kompoziciju voza zaustavite tri puta jer onaj nije uspio da naskoči sa konja, a putnici strpljivo čekaju, jer snima se film”, sjeća se nekih scena i Emir, a Juso dodaje:

“Mi smo kupovali ćevape mašinovođi i rakiju donosili, da bi on dolaskom u stanicu pustio pisak, a mi smo sa konjima i kaskaderom dolazili u galopu, i napadali voz”.

Poznati srpski režiser Srđan Karanović je diplomski rad polagao kod njih, pa se ekipa kauboja i sam Hari kasnije pojavljuje u njegovom filmu “Miris poljskog cvijeća”.

Hari je bio strog na snimanjima, snimalo se od jutra do mraka.

“Pamtim da, kad god nam je dolazio u goste, bilo je to prigodom da se gleda neki vestern film. Onda on donese mikrofone, snima topot konja, pucnjeve, jer to će trebati za njegov film. I tako, sav je bio u tome. Htio sam i ja da budem prisutan u montaži, jedne prilike, ne bi li malo naučio kako se to radi. To je bio i fotografski atelje, ali i svratište da se porazgovara”, žive su slike još uvijek u glavi, tada mladom Harijevom bratiću.

“Puno se puta ponavljalo. Hari je obučavao glumce. Učio ih kako da hodaju i ponašaju se jer školovanih glumaca tu nije bilo”, kaže Juso o svom bliskom saradniku, prijatelju i vizionaru.

“Kada razmišljam o njegovom životu, nekako su mi tu mjerodavni filmski kritičari koji su o njemu hvalospjeve napisali , Bogdan Tirnanić iz Beograda, te iz Zagreba filmski kritičar. On je išao i na festivale dokumentarnog filma i vestrena, nadograđivao znanje”, kaže bratić ovog bijeljinskog umjetnika.

13-tak kratkometražnih filmova u Harijevoj, koji su trajali od 15-tak minuta do pola sata ugledalo je svjetlost dana. Nažalost, vrlo malo je od rekvizita danas sačuvano. “To se godinama pronalazilo, čizme, mamuze, šeširi, nije do toga bilo lako doći niti je bilo dostupno kao danas. Kažu da je iz kuće gdje je živio, kada se ta druga porodica

uselila, nekoliko konjskih špeditera odvezlo na smeće sve ono što se na snimanjima Harijevih vesterna koristilo”, priča nam rado o tim vremenima Muratović, i dodaje:

“Konje smo iznajmljivali iz sela, Modrana, Suvog Polja i svi su bili ponosni da nam daju konje za snimanje, a Hari je vodio računa o njima u tim danima kada su kod njega. Imali smo i jednog kaskadera tu u Modranu, Đoju Nastića, koji je inače učestvovao i holivudskim ostvarenjima, kada smo imali potrebe za kaskadama. Svi smo taj novac skupljali iz svojih džepova. Hari je imao radnju i sve je ovdje ulagao. Ja sam imao radnju u Janji, pa svi smo pomalo. Dovoljno je bilo da svi pomalo sakupimo za hranu”.

“Hari je bio dobričina. Tako je i završio. Zidali su nekom prijatelju kuću, izlijevali ploču, sjeli da ručaju i njemu je pukla srčana aorta…1999 godine” prisjeća se njegov bratić.

Omaž grada urbanoj legendi, mural Hari Džeksona, naslikan je na zgradi bioskopa. Mit kaže da je Hari negdje sakrio i zakopao jedan dobar dio scenskog bogatstva, koje do danas nije pronađeno.

Poslednji bijeljinski kauboj, zamjenik šerifa, Džo, još jaše semberskom ravnicom…

(bijeljina.org)

Bijeljinski kauboj još jaše semberskom ravnicom Mnogi vjerovatno ne znaju da su se sedamdesetih godina prošlog vijeka u Semberiji nadmetali kauboji i indijanci.

[autoring]

Na letošním Ženevském autosalonu se představí řada nových vozidel včetně světové premiéry modelu CUPRA Formentor, který je prvním vozem vyvinutým exkluzivně pro značku CUPRA, a veřejného debutu prvního modelu CUPRA Leon.

SEAT rovněž oslaví veřejný debut zcela nového modelu SEAT Leon s kompletní nabídkou alternativních pohonů, která zahrnuje částečně hybridní i externě nabíjitelné hybridní systémy a také poprvé prezentovanou verzi na CNG. Mezi premiérami nebude chybět ani SEAT Tarraco FR.

„Ženevský autosalon bude pro zákazníky jednou z prvních příležitostí k setkání s výsledky naší produktové ofenzivy pro rok 2020, která zahrnuje modely SEAT Leon, CUPRA Leon a CUPRA Formentor, jež budou k dispozici také v hybridních verzích s možností vnějšího nabíjení. Tyto modely posunou obě značky na ještě vyšší úroveň,“ řekl Wayne Griffiths, člen představenstva společnosti SEAT odpovědný za prodeje a marketing a předseda představenstva značky CUPRA. „Vycházíme vstříc poptávce trhu a nabízíme řadu výkonných, hospodárných, síťově propojených a bezpečných vozidel, která poskytnou zákazníkům vše, co potřebují, ale současně také naplňují naše cíle ohledně snižování našeho vlivu na životní prostředí.“

Společnost u příležitosti Ženevského autosalonu představí rovněž svá nejnovější řešení pro městskou mobilitu, která byla původně plánována pro veletrh Mobile World Congress, včetně světové premiéry elektricky poháněného jednostopého vozidla eScooter.

Zcela nový SEAT Leon stanovuje nová měřítka

Zcela nový SEAT Leon se na Ženevském autosalonu představí s kompletní řadou alternativních pohonů.

Zcela nový SEAT Leon bude prezentován ve verzích s částečně hybridním pohonem (eTSI), externě nabíjitelným hybridním pohonem (eHybrid) a pohonem na CNG (TGI). Jedná se o důležitý milník ve snaze automobilového průmyslu nabízet zákazníkům ještě širší možnosti výběru.

Nový SEAT Leon oficiálně odhalen. Nabídne hybrid i pohon na stlačený zemní plyn

Motor na CNG (TGI)

Zcela nový SEAT Leon bude poprvé prezentován s jednotkou 1.5 TGI na CNG, která poskytuje nejvyšší výkon 96 kW/130 koní. Vozidlo je vybaveno 3 nádržemi na CNG s celkovou kapacitou 17,3 kg stlačeného zemního plynu. Zcela nový SEAT Leon TGI má s plnými nádržemi dojezd 440 km. Motor po vyprázdnění nádrží na CNG automaticky přepne na spalování benzinu, dokud řidič nezastaví u plnicí stanice CNG. Doplňování zemního plynu je stejně snadné jako čerpání paliva do ostatních variant této modelové řady.

Zcela nový SEAT Leon TGI posouvá na ještě vyšší úroveň také praktičnost, komfort a provozní vlastnosti. Výbava nyní zahrnuje digitální panel přístrojů „Digital Cockpit“, dodávaný značkou SEAT poprvé pro vozidlo s pohonem na CNG. Tato technologie poskytuje řidiči ještě přehlednějším způsobem veškeré potřebné informace.

Mezi novinkami ve výbavě je také volič jízdních režimů, jímž si mohou zákazníci přizpůsobit nastavení vozu podle vlastních preferencí. K dispozici jsou čtyři režimy: Eco, Normal, Sport a Individual. Zcela nový SEAT Leon TGI je díky tomu ještě atraktivnější volbou.

Externě nabíjitelné hybridní pohony (PHEV/eHybrid) a částečně hybridní pohony (mHEV/eTSI)

V rámci pokračující elektrifikace vyvinul SEAT pro čtvrtou generaci modelu Leon také variantu s vyspělým externě nabíjitelným hybridním pohonem. Kombinace zážehového motoru TSI a elektromotoru poskytuje nejvyšší výkon 150 kW/204 koní. Díky sadě lithium-iontových akumulátorů o kapacitě 13 kWh nabízí vůz dojezd až 60 km v režimu výhradně elektrického pohonu. Jedná se o ideální řešení pro zvyšování hospodárnosti a pro cestování po městě s přísnější legislativou na ochranu čistoty ovzduší.

(adsbygoogle = window.adsbygoogle || []).push({});

Zcela nový SEAT Leon nabízí také techniku částečně hybridního pohonu (eTSI), která umožňuje kompaktnímu vozu ještě hospodárnější provoz. Systém, který se dodává ve spojení se zážehovými motory 1.0 TSI 81 kW/110 koní a 1.5 TSI 110 kW/150 koní (výhradně s převodovkou DSG a technologií „shift-by-wire“ s elektronickým propojením mezi pákou voliče a převodovkou), kombinuje 48V techniku částečně hybridního pohonu se spalovacími motory. Výsledná elektrifikace zvyšuje hospodárnost.

SEAT Tarraco je nyní ještě atraktivnější

SEAT Tarraco je pro značku SEAT důležitým vozidlem, přičemž největší SUV v produktové řadě se i nadále těší vysoké poptávce zákazníků. Podle scénáře, který se již osvědčil u ostatních modelů v produktové řadě značky SEAT, se zájemci o model Tarraco dočkali nyní další fáze jeho uvádění na trh, která se týká sportovnějšího stupně výbavy FR.

Stupeň výbavy FR zvyšuje vylepšenou vnější a vnitřní výbavou přitažlivost oblíbeného modelu. V případě exteriéru dostala nová verze modelu Tarraco dostupná od modelové roku 2021 (KT 30/2020) specifickou masku chladiče, širší kola a černé lemování podběhů kol, černé podélné střešní nosiče a okenní lišty lakované společně s vnějšími zpětnými zrcátky odstínem šedá Cosmo. Záď modelu Tarraco FR zdobí nový sportovní spoiler, zadní svítilny v celé šířce vozu exkluzivní zadní difuzor, logo FR na víku zavazadlového prostoru a ručně psaný název Tarraco.

Vzhled modelu Tarraco se stupněm výbavy FR umocňuje nový, exkluzivní lak karoserie v odstínu červená Merlot. Celkový dojem završují na přání dodávaná 20“ kola FR z lehké slitiny (sériově se dodávají 19“ broušená kola FR z lehké slitiny).

V interiéru nese nový sportovní volant logo FR. Kromě toho se Tarraco FR odlišuje od ostatních verzí této modelové řady také hliníkovými pedály, 9,2“ displejem informačního a zábavního systému a exkluzivními anatomicky tvarovanými sedadly s elektrickým nastavováním a pamětí pro uložení polohy.

Tarraco FR nabízí jízdní vlastnosti hodné automobilu s logem FR díky sportovnímu podvozku, což je další aspekt, jímž se nová verze liší od ostatních stupňů výbavy (Style a Xcellence).

SEAT představil SUV Tarraco ve výbavě FR a s hybridním pohonem

CUPRA Leon

Na Ženevském autosalonu bude veřejnosti poprvé představen první model CUPRA Leon, který nabízí jako 5dveřový hatchback nebo Sportstourer progresivní dynamický design s velmi kvalitním interiérem, vysokou úroveň zážitků z jízdy a široké možnosti individualizace.

Zcela nový model CUPRA Leon však nejvíce lidí ohromí svými sportovními výkony a dynamikou. Zákazníci budou mít na výběr zážehové motory 2,0 litru ve výkonových stupních 245 koní, 300 koní nebo 310 koní (výhradně ve verzi Sportstourer s pohonem všech kol 4Drive). Všechny verze jsou vybaveny elektronicky ovládanou převodovkou DSG s technologií „shift-by-wire“. A ve světě, který se neustále snaží minimalizovat vliv na životní prostředí, nabízí CUPRA Leon poprvé vysokovýkonný externě nabíjitelný hybridní pohon, který dosahuje nejvyššího výkonu 245 koní díky souhře spalovacího motoru a elektromotoru.

CUPRA oficiálně uvedla nový ostrý Leon. Nabídne až 310 koní nebo hybridní pohon

CUPRA e-Racer

Také motoristický sport prochází zásadní proměnou a musí se přizpůsobovat rostoucím tlakům měnících se pravidel i postojů širší veřejnosti. CUPRA se na této transformaci aktivně podílí vývojem prvního závodního cestovního vozu na světě s elektrickým pohonem.

CUPRA e-Racer nabízí veškeré výhody výhradně elektrického pohonu. Čtyři elektromotory poskytují dohromady nejvyšší výkon 680 koní a maximální točivý moment 960 Nm. Jejich napájení zajišťuje sada akumulátorů s kapacitou 65 kWh.

(adsbygoogle = window.adsbygoogle || []).push({});

Od roku 2021 se bude konat mistrovství elektricky poháněných cestovních vozů PURE ETCR s důrazem na odlišnost závodů elektromobilů a nadšení, které může tato technologie vyvolávat.

CUPRA odhalila své závodní vozy CUPRA e-Racer a CUPRA Leon Competición

CUPRA Formentor

A tím zábava ještě nekončí. CUPRA představí na Ženevském autosalonu další krok ve svém růstovém plánu. Ve světové premiéře bude v Ženevě vystaven model CUPRA Formentor, který byl jako první vůz vyvinut exkluzivně pro značku CUPRA.

Příspěvek SEAT a CUPRA míří na Ženevský autosalon s mnoha novými modely pochází z auto-mania.cz

[covjek-casopis]

književna pretpremijera: ZBIRKA KRATKIH PRIČA FEĐE GUDIĆA "STOJADIN I DRUGE PRIČE", Imprimatur; naslovna priča

STOJADIN

Moji roditelji su početkom 80-ih godina, tačnije sedmog maja 1980. godine kupili zastavu 101, stojadin, bijele boje. To je bilo odmah nakon smrti Josipa Broza Tita, i moji roditelji su bili tužni zbog Josipove smrti, kao uostalom i svi narodi i narodnosti u bivšoj državi, ili barem većina njih. Međutim nakon što je stojadin ušao u njihove, odnosno u naše živote, pomalo smo krenuli zaboravljati velikog Josipa, a bijeli gospodin 101 je zauzeo centralno mjesto u našem koordinatnom sistemu konfuzije. Stojadin je bio jedini automobil koje su moji roditelji imali, ni prije, ni poslije nisu imali neki drugi automobil. Brat i stojadin su generacija, 80-to godište, prvo je u naš dom stigao stojadin, onako nov, mlad, u bijelom odijelu, markantan, a onda par mjeseci kasnije iz Travničke bolnice stiže i brat, mali zgužvani smotuljak, crn i ružan, suprotnost bijelom stojadinu. Da se razumijemo, brat mi je drag, ali stojadina sam volio više od gumenih Haribo bombona, iz Njemačke. Još kao dječak sam volio da se igram sam, da budem sam i da mi je najljepše kad sam sam. Mislim da je i bijeli stojadin dijelio moje mišljenje i da je najsretniji bio u u svojoj garsonjeri, u svojoj garaži. Znao sam satima sjediti na zadnjem sjedištu tog mog privatnog raja, ja i stojadin, introverti, obojica u nekim svojim svjetovima. Stojadin je kupljen dok još nismo imali kuću nego su roditelji stanovali u jednoj prizemnoj zgradi na drugom kraju grada. Garaže su bile male, većinom za drva, stari namještaj, zimnicu i slično, a najmanje za automobile. Stojadin, bijeli, je bio jedan od rijetkih u gradu koji je imao svoju garažu, stan, garsonjeru, svoj privatni raj.

Mama je prva položila vozački ispit. Iz djetinjstva i nemam baš mnogo sjećanja ali se dobro sjećam mamine punđe, zelenog kaputića sa ogromnim crnim dugmadima i još većim reverima, sjećam se njenih ruku na volanu (položaj ruku deset-dva) kao i naglih maminih kočenja jer bi se obavezno udario koljenima od prednje suvozačevo sjedište. Ruku na srce, ali mama je bila užasan vozač, stalno u nekom grču, opuštena tek kad izađe iz te bijele limene zastave 101, zvane stojadin. Nešto kasnije i tata je položio, i onda je on preuzeo volan. Tata je bio cool vozač, cigara (Milde sorte), u ustima, a nosio je uvijek i sunčane naočale a la Belmondo, čak i kad je bilo oblačno vrijeme. Tek kad je tata preuzeo upravljanje gospodinom stojadinom, tad je i mama postala opuštenija u vožnji. Nažalost, budući da je mama sad postala suvozač, pod njenu jurisdikciju je palo i upravljanje radio kasetofonom (ne sjećam se marke) i tad bi počela tortura jedinom kasetom koju smo imali u stojadinu, Miroslav Ilić i pjesma "Jesen Sedamdeset i neke", pjesma koju je mama u stojadinu pustila više puta nego što je i slavuj iz Mrčajevaca u životu otpjevao. Prvih stotinu puta puštanja kasete slavuja je bilo i podnošljivo, ostalih hiljadu puta je bilo mučenje. Nevjerovatne su bile tadašnje audio kasete, neuništive. Rastavio sam i sastavio Miroslava barem stotinu puta, i opet je pjevao kao i prvi put, i nikad da mu dosadi ta jesen iz sedamdeset i neke.

Početkom rata bijeli gospodin stojadin je ukraden. Ostao je u svojoj garsonjeri, u mraku, na drugom kraju grada, sam i ostavljen. Ne znam da li nam je ikad oprostio što smo ga ostavili. Poslije rata sam otišao do garaže u kojoj je nekad stanovao stojadin, taj bijeli i uglađeni gospodin. Krov od garaže skoro da nije ni postojao, vrata su visila kao neki kvaran zub, neka djeca su me posmatrala sa znatiželjom, kao da gledaš cirkus koji ulazi u grad. Čak je i dan bio obučen u sivo odijelo, da upotpuni taj tužni događaj. Bijelog gospodina stojadina nije bilo, nikad se više nismo sreli, iako sam ponekad imao osjećaj da sam ga vidio u dnu neke mračne ulice, ali to je samo moja podsvjest igrala neku samo njoj zanimljivu igru.

Stojadin nije imao neku materijalnu vrijednost, ali njegovim odlaskom ukradene su moje uspomene. Uzeta mi je fleka od sladoleda sa zadnjeg sjedišta, uzeta mi je mala rupica od cigare kada je tati ispao žar na vozačevom sjedištu, oduzete su mi male sive rupice od tapacirunga na unutrašnjoj strani krova, rupice koje sam spajao maminom crvenom hemiskom olovkom i crtao kuće, sunce, dvorište naše kuće, mamu, tatu i brata. Ukraden mi je miris bijelog stojadina, ručka od prozora, pokvarena skoro od prvog dana. Čak i Miroslav, koji je ostao u radio kasetofonu mi nedostaje.

Danas imam svoj auto, ali da se moj opel ne uvrijedi, stojadin je bio moja prva ljubav, duh slobode u bijeloj odori, kralj, Josip Broz automobila. Automobili su danas bolji, brži, sigurniji, udobniji, ali iskreno nijedan od njih ne može da stane u istu rečenicu sa bijelim stojadinom, zastavom 101, gospodinom.

_________________________________

FEĐA GUDIĆ rođen je 1975. godine u Jajcu. Ekonomski fakultet završio je u Sarajevu, a postdiplomski na Ekonomskom fakultetu u Zenici. Neke od njegovih pjesama su već objavljivane u hrvatskom časopisu "Kvaka" kao i u na Međunarodnom pjesničkom konkursu u Inđiji (Srbija) 2018. godine, a bio je finalista konkursa za kratku priču "Priče iz komšiluka 2" u Banjaluci 2018. godine. "Stojadin i druge priče" je njegova prva zbirka kratkih priča. Živi i piše u Gornjem Vakufu - Uskoplju.

[feel-good-kuharica-blog]

Fina, topla pita za hladne dane

Bogme je zahladilo. Jutros su mi promrzli prsti dok sam ostrugala led s prozora auta. Onda sam sjela u hladni auto, dok se ugrijao već sam se parkirala i opet van na hladno.

U uredu imam što i vidjeti - širom otvoren prozor. Divota. Zatvaram prozor te ledane i dodirujem radijator. “Jezuš Marija! Kaj opet ne radi grijanje?”, upitam nervozno.

Kolega supatnik rezignirano odgovara: “Prestalo jučer u večernjim satima”.

Tipkali smo u tišini u rukavicama i ispijali vrući čaj, dok napokon nije stigao domar i kresnuo bojler. Zidovi više od 150 godina stare zgradurine u kojoj radim do kraja dana nisu se uspjeli ugrijati.  

I kako se onda ne bih razveselila kad sam poslijepodne ušla u topli stan, a iz pećnice se širio miris tople pite.

“Kak' je bio na poslu?”, upita me veselo moj kuhar. Jučer sam pripremila pitu, no on je poduzeo najvažnije – stigao prije mene, uključio pećnicu i fino je zapekao.

“Mrzlo, ali čim te vidim odmah sam bolje”, odgovorih mu.

Navalili smo svojski na naš novi kulinarski uradak. Fino smo se zasitili i ugrijali. I onda ponovno odlučili preskočiti večernje trčanje, jer vani je tako neizdrživo hladno.

Poslali smo tek poruku frendovima preko Whatsupa: “Danas se navršava točno tri godine od kad ćemo sutra na trčanje”.      

Potrebno:

za tijesto:

240 gr glatkog brašna 

120 gr maslaca 

malo soli 

1 jaje 

1 žlica kiselog vrhnja s visokim postotkom masnoće 

nasjeckani svježi ružmarin i kadulja

za nadjev:

400 grama grabancijaša 

250 gr vrhnja za kuhanje  

100 gr pršuta 

1 jaje  

1 poriluk  

vlasac  

maslac

Tijesto se umijesi od navedenih sastojaka, zamota u plastičnu foliju i stavi u hladnjaku na 2 sata. Potom se razvalja i stavi u namašćenu posudu za pečenje.

Poriluk i pršut se sitno nasjeckaju i prodinstaju na maslacu. Kada se ohlade, primiješaju se sir, vrhnje, jaje i vlasac i sve se izlije na tijesto. Po vrhu se posipaju krušne mrvice i komadići maslaca. Pita se peče na 180 stupnjeva Celzijsa oko pola sata.

[mndstz]

Neispričana priča o Gran priju Beograda iz 1939.

Tridesete godine prošloga veka bile su veoma turbulentne u celoj Evropi za šta je glavni krivac bila Nemačka. Međutim i pored njihove aneksija nekih država i oblasti, život je tekao svojim tokom. Kad kažemo tekao, ne mislimo da je meandrirao, već je više ličio na neki planinski brzak. Posebno kad je reč o moto-sportu. Mnogi smatraju taj period i najznačajnijim u istoriji automobilskog sporta. Prošlo je bilo taman dovoljno vremena od kad je krenula masovna proizvodnja automobila, a pojavili su se i prvi zaljubljenici u miris benzina i spaljene gume. Širom Evrope su krenula i prva takmičenja, a posebno je bilo zanimljivo gledati trke tadašnje "formule 1". Te mašine su išle i preko 200 kilometara na sat, što je za ono vreme bilo daleko impresivnije od aktuelnog F1 rekorda koji je postavio Huan Pablo Montoja 2005. godine od 372 km/h. Osim što se dizala politički i vojno, Nemačka je bila (i ostala) lider na još jednom polju – u automobilizmu. Druga polovina tridesetih u auto-moto sportu je prošla u dominaciji dva nemačka proizvođača – "Mercedesa" (čuvene "srebrne strele") i "Autouniona" (današnji "Audi"). Vozači "srebrnih strela" je bili veoma čuveni i hvaljeni u Nemačkoj, a nacistički režim ih je prilično svojatao, bez obzira što neki od vozača nisu bili zaslepljeni naci-ludilom. Sezona 1939. je bila slična kao i nekoliko prethodnih. I protekla je u dominaciji "Mercedesa". Herman Lang je i pre poslednje trke proglašen šampionom. Ali uz kontroverzu, jer je na početku sezone bilo dogovoreno da će šampion postati vozač sa najviše bodova, a ne pobeda. Međutim, Lang je bio miljenik nemačkih vlasti…Foto: Bratislav Petrović Došlo je i vreme za poslednju trku "formule 1", ne samo te sezone, već i za narednih nekoliko godina. "Prve beogradske međunarodne automobilske i motociklističke trke" je glasio tačan naziv serije trka oko Kalemegdana, koje su se održale 3. septembra 1939. Dakle, Nemačka je već prešla Odru, a Velika Britanija i Francuska joj objavile rat. Zbog ugrožene bezbednosti u Beograd nisu došli takmičari iz Britanije, ali ni ekipe Alfa Romea i Maseratija. Ipak najbitniji timovi (Mercedes i Autounion) nisu otkazali. Posebno se to nije očekivalo od "srebrnih strela" kao miljenika nemačkih vlasti jer je "formula 1" i tada bila dobra prilika za propagandu. Tako su, sa po dva bolida, krenuli na put dug 1.400 kilometara još 25. avgusta ponevši sa sobom čak i cisternu sa benzinom, kako bi bili sigurni da će se bez problema vratiti kući. O atmosferi tih dana u Evropi, najbolje govori Mercedesov Herman Lang koji se u Beogradu peo na neko brdo kako bi bolje mogao uhvatio Radio Berlin i čuje šta se dešava kod kuće. "Na dan trke smo čuli da je Britanija objavila rat Nemačkoj, pa je takmičenje odmah palo u drugi plan. Međutim, Nojbauer (Alfred, Mercedesov menadžer) nam je, po povratku iz nemačke ambasade, rekao da se opustimo i krenemo ka stazi." – prisećao se tog istorijskog trenutka Lang. Takmičari su stazu dugu 2,79 km ocenili kao veoma izazovnu posebno zbog kaldrme, tramvajskih šina, kao i dela kod sadašnje gradske biblioteke, kada se uspon naglo prekida, usled čega su se trkački automobili pri brzini od 180 na sat potpuno odvajali od tla (na opštu radost publike).Foto: Mondo/Mario MilojevićTrasa Velike nagrade Beograda iz 1939. Pozdravili su što se vozilo samo 50 krugova. A ono što im se posebno svidelo bila je sama lokacija – Kalemegdan i Ušće su oduvek bili dobitna kombinacija. Iako se po pravilniku iz tog doba redosled za samu trku utvrđivao po zapremini motora (najveći prvi), odlučeno je da se ipak koriste najbolja vremena s treninga. Dakle, "Mercedesovi" piloti fon Brauhič i Lang su bili ispred "Autounionovog" dvojca Miler i Nuvolari (došao veče uoči kvalifikacija). Poslednji, peti je bio naš Boško Milenković sa svojim ličnim, ne baš konkurentnim "bugatijem T51", koji čak nije ni učestvovao u treninzima.Ne samo F1 Na stazi oko Kalemegdana je 3. septembra 1939. voženo još četiri automobilske i 3 moto trke. Po rečima Bratislava Petkovića, osnivača beogradskog muzeja automobila, trka automobila sa motorima preko tri litra je bila najzanimljivija. Ali već tada je F1 bio vrhunac motosporta. Na dan trke napravljena je izuzetna atmosfera sa preko 75 hiljada gledalaca od kojih su mnogi došli iz cele Jugoslavije. Naime, 26. avgusta su iz aviona bacani leci iznad Beograda, Novog Sada, Zagreba, Sarajeva, Niša, Skoplja i drugih mesta sa pozivom da se iskoriste povlastice Ministarstva saobraćaja i dođu da vide najveći sportski događaj do tad organizovan u našoj zemlji. Puštena je i posebna serija od četiri poštanske marke, a paviljon "Cvijeta Zuzorić" na Kalemegdanu je bio pretvoren u poštu gde su mogle da se kupe i posebne koverte i pošalju pisma sa ovim markicama pečatirana posebnim žigom. Tačno u 16:45 krenula je prva i za sada jedina trka "formule 1" u Beogradu. Iako je startovalo samo pet takmičara, trka je obilovala uzbuđenjima. Prvo je Lang "dobio" kamen u zaštitne naočare, kojeg je podigla fon Brauhičeva formula. Zbog toga, Langa menja Valter Bojmer, ali i on relativno ubrzo završava, nepovređen, u topolama kod kule Nebojše. U poslednjoj krivini 16. kruga, kod Francuske ambasade, fon Brauhič gubi kontrolu na uglačanoj "kocki", poprečno se zaustavlja i gasi. Situacija je bila prilično opasna. „Nuvolari se pojavio pravo niotkuda i samo zahvaljujući njegovoj fantastičnoj spretnosti izbegnut je teži incident“,izjavio je tom prilikom Manfred fon Brauhič. Zanimljivo je da skoro svi imali problema sa gumama, zbog podloge, ali i veoma toplog vremena. Na kraju, prvi kroz cilj prolazi Tacio Nuvolari sa 7 sekundi prednosti ispred fon Brauhiča i 23 ispred Milera. Naš Milenković je bio četvrti sa čak 19 krugova zaostatka za pobednika. Nuvolari, koga je publika gromoglasno pozdravila, primio je lovorov venac, novčanu nagradu, kao i veliki pehar Nj.V. kralja Petra II. Ovo je bila poslednja pobeda u bogatoj karijeri Tacija Nuvolarija, koga je doktor Ferninand Porše proglasio "najboljim vozačem prošlosti, sadašnjosti i budućnosti", a Enco Ferari rekao da je Tacio vozač koji nikad ne skida nogu s gasa. Trka oko Kalemegdana je poslednji gran pri zlatne ere automobilizma. Prvi naredni je održan sedam godina kasnije. Na žalost, ova trka je pala u zaborav i kod nas iz nekoliko razloga: moto-sport kao elitni nije bio poželjan međ’ radničkom klasom, glavni sponzor je bio lično kralj Petar, a i većina učesnika je bila iz fašističkih zemalja. Zahvaljujemo se gospodinu Bratislavu Petkoviću na pomoći oko prikupljanja arhivske građe i na ustupljenim fotografijama. Pogledajte i video materijal iz 1939. Kolor snimke je napravio Vladeta Limić i to su ujedno i prvi snimci Beograda u boji. Izvor: Dailymotion (Autor teksta: Marko Tanasković) Let's block ads! (Why?)