#ostala je samo java

[katalizator-kaosa]

3 od 4 kolegija kolokvirana

[poeticlicense12345]

TRENUTAK VEČNOSTI

Čovek je ono čega se seća.Da li naše sećanje zaista oblikuje našu ličnost? Da li to znači da ono čega se ne sećamo nije ni postojalo? Život mi ponekad liči na mnogo fioka sa kojekakvim stvarima, koje treba, bar s vremena na vreme, pospremiti. U tom spremanju fioka ( ili “ćišćenju dimnjaka”, kako kaže Frojd) mnoge stvari nas, za trenutak, odvedu na neka daleka mesta, ožive neke davne sate, koje smo zaboravili ili ih svesno potisnuli. Sređujući te “životne stvari”, mnogo toga moramo “baciti”da bismo lakše ili sa manje bola hodali napred. Od onog što smo zadržali gradimo svoje sećanje, oblikujemo svoju ličnost.

Da li je suština mudrosti, koja je esencija života, pamćenje ili zaboravljanje? Sve više verujem da je, upravo, zaboravljanje onaj regulativni mehanizam, koji nas štiti da ne umremo od sreće ili od tuge u nekim emotivno nabijenim trenucima. Nije samo java, nego su I snovi ponekad toliko zastrašujući da bismo poludeli kada ih ne bismo zaboravljali. Može li se umreti I od ljubavi, pita se Arsen u Jednoj svojoj pesmi. Istina je da se od nje ne umire samo jednom! Koliko to onda života imamo, ako stalno preživljamo da bismo ponovo umirali od nje? Ali nisam htela o tome!

Ljudsko pamćenje je vrlo nepouzdano, pa često nostalgijom nadograđujemo prošlost. A kad “pletemo” to zlatno pletivo prošlosti, našom čežnjom za njom , ono je svo od pene I nedosanjanih snova, činimo je lepšom nego što je bila. Zahvaljujući čaroliji pamćenja iskrsava ispred mene dvorište Gimnazije. Zujimo na sve strane kao u košnici. “Miro, imaš jednu cigaru?“- pita Aca. Ona ga pogleda kroz kragnu od kaputa, koja je dosezala gotovo do očiju, i dajući mu cigaretu, svojim karakterističnim, malo promuklim glasom, kaže : „ J... ga Aco! Kupi jednom kutiju“! Ja je gledam fascinirana blaženim izrazom na licu dok uvlači dim, kao da „konzumira“ nešto neodoljivog ukusa. Kad sam probala, ništa me tu nije očaralo, naprotiv, ali bi me Mirino lice uvek „prevarilo“. Ovoj nestvarnoj slici ništa ne nedostaje, čak ni fijuk vetra, tako karakterističan za Prištinu. Meta se sprema da pobegne sa filozofije sa uvek istim obrazloženjem: „Spremiću se za sledeći čas, mada ne znam u čemu je fora sa tom filozofijom. Šta će mi ona u životu“ ? Dragi Meta, znao je da nam ulepša školske dane svojim humorom i dosetkama. Ni njega nema više!

Poznajem taj čarobni krug, odlazaka i vraćanja starim predelima, putevima bez putokaza, kompasa bez igli, nasumičnih putovanja ka sreći... Umorna sam od čežnje za onim čega više nema : grada sa našim licima, toplim osmehom moje majke, glasom mog oca, naizgled strogim, a, istovremeno, nežnim i zašitničkim, grajom dece ispred zgrade A-4 u Ulpijani, mirisom sveže pržene kafe... Ponekad pomislim da su svi otišli nekuda daleko, samo sam ja ostala zarobljena u paučini sećanja.

Još jedna slika je „zakucana“ u mojoj svesti: poslednji pogled moje majke, tužan, a smiren, odlučan, a opet pogled koji kao da mi se izvinjava što ona odlazi drugim putem. Njen pogled me je pratio dok nisam zatvorila vrata bolničke sobe. Taj trenutak je postao večnost.Prošlost je kao bumerang koji nam se vraća uvek onda kad smo najranjiviji. Ona, moja majka, je bila je od onih osoba koje su opravdanje sveta i samim svojim prisustvom čine da on bude bolji. Kao devojčica sam verovala u večnost sreće, dobrote, života, pa sam čak od svoje majke tražila da mi obeća da će biti večna. Te večeri sam spokojno zaspala.

Kad sam odrasla, shvatila sam da je večnost u trenucima, kratkim ali nezaboravnim, lepim, tužnim, radosnim, nesrećnim. Sve je, zapravo, trenutak. Čitav život je, u stvari, niz trenutaka, duboko proživljenih...

text author: Tanja Petrović Krivokapić