tsrureviews

[tsrureviews]

Boston Manor - Welcome To The Neighbourhood (Pure Noise Records)

“Be Nothing” predstavlja izdanje koje me je zaintrigiralo za Boston Manor ali ne i nužno zadržalo na njemu” - ovako važi definicija rečenice iza koje sam snažno stajao sve dok nisam čuo “Drowned In Gold” i odlučio da bendu ipak dam još jednu šansu uzevši u obzir pravac u kom su se onda uputili. Godinu dana kasnije njihov prvi singl mi iskače u youtube subscription box pod nazivom “Halo” popraćen sa sad već stereotipičnim spotom kroz koji bend maltene od početka do kraja samo svira u prvom planu pod nekim iznenada ubačenim (estetski posle tematskim) crvenim neonskim svetlom - na prvu loptu bih verovatno otpisao stvar da nisam već u startu primetio koliko su momci zapravo napredovali i koliki su majstori refrena & ekperimentacije postali kroz svega par godina rada. Vrlo ubrzo BM najavljuje “Welcome To The Neighbourhood”, svoj 2. album po redu i time izbacuje još jedan spot za “Bad Machine” što se po mom mišljenju pokazao kao pun pogodak baš iz razloga što su širem auditorijumu dokazali da su u stanju da napišu krajnje prepoznatljiv hit & u isto vreme takav slowburner koji jednostavno ne možeš da ne pustiš bar još par puta nakon prvog slušanja. Stiže septembar, pronalazim leak na netu (ups) i iskreno vam ovim putem moram priznati da mi se na telefonu vrteo minimalno 6 meseci; ispostavilo se da im je produkciju radio niko drugi nego Mike Sapone, po meni legendaran producent koji je prethodno radio sa bendovima poput Brand New, Taking Back Sunday, Sorority Noise gde se njegov uticaj pokazao i više nego učestalim. Pored odličnih singova uključujući i “England’s dreaming” vidno ostajem zatečen svakom narednom numerom bilo da je to heavy bass distorzija na “Flowers In Your Dustbin”, još nagruvanija instrumentacija na daljim “Digital Ghost” / ”Funeral Party” ili neizbežan catchiness na “Tunnel Vision” /  “Stick Up” - prosto nisam mogao da verujem da bend sve više osciluje od etikete koju su nekada sebi nalepili na čelo i to ovog puta sa jakom željom da se žanrovski sve manje ograničavaju bilo da su kroz proces pisanja uključeni post-hardcore, emo ili alternative rock uticaji & njihovi elementi. Za kraj bih još samo spomenuo da su ovog leta izbacili još jedan odličnan singl “Liquid” sa pevačem Trophy Eyes i iskreno jedva čekam da čujem šta su nam to još u budućnosti spremiti.

[tsrureviews]

Have No Clue - Retrospective | Recreative Tačno se sećam te svirke u Fabrci, bio je to mart 2017. ako se ne varam kada su nekadašnji Against The Odds & FAWGF delili binu sa pop punk/melodic hc bendom Have No Clue - “mađarski The Story So Far” koji nas je apsolutno sve oduvao sa svojom energijom i dinamičnim setom. Od te večeri su mi momci konstantno bili na radaru u nadi da ćemo uskoro dobiti i album prvenac s obzirom da sam prethodna dva singla i EP “Same Stories, Different Faces” izvrteo do iznemoglosti. Dve godine kasnije moja želja se konačno ostvaruje gde na facebook-u nailazim na najavu u kojoj piše da će “Retrospective | Reactive” izaći za nešto manje od nedelju dana ili tačnije internacionalni “Go Skateboarding” dan. U nešto manje od pola sata dobijamo 5 novih numera i jedan interude zajedno sa “nosedive” i “Reprise” koje su se takođe našle na novom izdanju. Ono što u startu želim da pohvalim jeste produkcija i to koliko sve oštro, čisto i pre svega usvirano zvuči od početka do kraja kao i to da gitarske deonice & prelazi koji trebaju da se naglase u određenim momentima potpuno dolaze do izražaja. Druga stvar koju bih akcentovao jeste to što svaka stvar ima određen atribut koji je čini prepoznatljivom već posle prvog slušanja bilo da su to zarazni refreni na “Floud”, hook: “I’ve got bent, but I’m not broken” provučen kroz “Yield”, prelepa gradacija usred “Focused” ili pak nešto tvrđi momenti na “Trenches” - svi ovi promišljeni i kvalitetno realizovani detalji dodatno ukazuju na to koliko HNC odskaču od šablonskog pisanja po kojem svaki treći bend ovog kalibra, nažalost, sve češće štancuje pesme. Primetan kontrast dva vokala koji se u cik-cak smenjuju čini album dodatno razigranim & zanimjivim za slušanje što i jeste vibe kojem sam se nadao, pogotovo kad se pristetim srednjoškolskih dana i koliko sam obožavao slične momente kod This Time Next Year, Set Your Goals, Four Year Strong i ostalih dvoglasnih easycore pionira. Za kraj, sve što želim da poručim jeste da je ovo savršen letnji album koji uspeva da zvuči i sveže & nostalgično u isto vreme - s vremenom se nadam da će Hopeless Records ili neka veća izdavačka kuća primetiti njihov marljiv rad, a do tada nam ostaje da bar ako ništa razglasimo reč i time ih podržimo jer što bi nam i sami poručili u “Haven”: “I never surrender, I can take the pressure // I will go the extra mile, whatever it takes // Have decided that rising skyward is the only way“.

[tsrureviews]

Basement - Beside Myself (Fueled By Ramen) Izdanja koja su mi se našla na prošlogodišnjoj AOTY listi su ona koja sam najduže i iščekivao, a akcenat bih ovom prilikom stavio na Hellions i Basement. Basement su bend sa kojim ste manje-više svi upoznati, bend koji po mom mišljenju do sada nije izbacio ni jedan loš album i koji iz izdanja u izdanje iznova pomera svoje granice: “Beside Myself” predstavlja ogromno osveženje i nešto što u meni budi izuzetno redak osećaj - osećaj ekvivalentan onom od pre desetak godina nakon što sam po prvi put čuo ikonični “Bleed American” od Jimmy Eat World. Da, dobro ste to pročitali - još početkom avgusta kvintet izbacuje prvi singl “Disconnect” gde u startu na kilomentar prepoznajem hit koji mi se i dan danas vrti na listi za trčanje. Par nedelja kasnije dobijamo i odličan video za nešto melanholičniju pesmu “Stigmata” gde primećujem jačinu jednostavnog ali iznenađujuce efektivnog liricizma pevača Andrew Fishera - ovo naglašavam iz razloga što sam kroz svoje slušanje muzike često nailazio na sličan / minimalističan pristup koji mi je u recimo 90% slučajeva bio odbojan upravo zbog toga što malo ko danas ume da ga zapravo iznese na pravi način. “U redu”, već sam se zapitao: “da li je moguće da su mi na konto samo dva singla izgradili toliko visoka očekivanja za novo izdanje?” Anticipacija je polako počela da me izjeda, oktobar nikako da stigne i, iskreno, ne znam šta se desilo u univerzumu te nedelje da usliši naše molitve ali iz vedra neba nam stiže treći i konačan singl “Be Here Now” kojim Basment na keca “prelazi igricu” i apsolutno nadmašuje sebe i sve što je do sad izbacio u svom poprilično obimnom katalogu. Tematski, pesma pokriva romantizovanje prošlosti / budućnosti gde se baš u tim trenucima kao individue susrećemo sa određenom dozom osećaja odsustva misli koji sa nama rezonuje nekada i više nego to bismo to zaista i želeli. Ceo album predstavlja jednu veliku “borbu sa samim sobom” koja nas pre svega podstiče da cenimo više sebe, da za promenu uživamo u trenutku i generalno tome što radimo bez tog iracionalnog i nepravednog pristupa koji smo iz straha sebi davno ulili. Što se tiče samog zvuka, album je pre svega konotiran ka šarenolikom gitarskom radu koji vuče uticaje mid 90s/early 00s emo bendova, ali isključivo na taj način da privuče pažnju ne samo poznavaocima žanra već svakom ko je tek prošle godine po prvi put čuo za njihovo ime s obzirom da se trenutno nalaze na većoj izdavačkoj kući Fueled By Ramen. Ono što bih za sam kraj pohvalio jeste produkciju Colin Brittaina i način na koji je kontrast između pesama (akustične Changing Lanes / nešto sporije Right here naspram dinamičnih Nothing Left / Reason For Breathing) toliko vešto izbalansiran od početka do kraja da na kraju dana sve što ti preostaje kao opcija jeste da odvojiš jedan školski čas i preslušaš ovo prelepo izdanje koje ću s vremenom verovatno nazavati remek-delom.

[tsrureviews]

The Get Up Kids - Kicker (Polyvinyl Records) The Get Up Kids su jedan od onih bendova koji apsolutno svi navode kao svoje uzore uključujući i mene. Nakon 7 godina od kada su se ponovo sastali i izbacili “There Are Rules” TGUK su periodično bili aktivni dok novi EP “Kicker” nije najavljen iz vedra neba; u pitanju su 4 odlična hita koja za kratko vreme bez po muke stvaraju nostalgičnu vrednost za kojom smo svi toliko žudili. Ono što je uvek posebno krasilo njihove pesme jesu osećaj za melodiju i prepoznatljivi sintovi klavijaturiste James Deweesa koji već na uvodnoj “Maybe” stvara prepoznatljiv STWHA vibe, onaj koji smo mislili da je potpuno ispario nakon izdanja “On A Wire”. Produkcija je međutim na trenutke pobacana malo na sve strane, pesme sa parnim brojem naspram neparnih imaju potpuno drugačiju dinamiku što na neki način dodaje na sirovini bez koje nam “Four Minute Mile” ne bi bio ono što je danas. Još jedan ključni faktor ove ubitačne formule petorke jesu vokali Matt Pryora i njegova sposobnost da napiše ili dobar refren (“Better This Way”) ili da ostvari izuzetno lep i introspektivan pristup sa još boljom gradacijom prisutnoj na “My Own Reflection”. Ipak kao favorit ovog puta izdvajam pretposlednju i najdinamičniju stvar na celom EP-u a to je “I’m Sorry” gde vokali gitariste Jim Suptic odnose show, baš kao što je to uradio na “10 Minutes” ‘99. Jedina mana ovog izdanja jeste to što je dosta kratko, pogotovo ako uzmemo period koji je prošao između. Iskreno, nadam se da će članovi benda bar malo izmeniti svoje dnevne rasporede i time pronaći vremena za probe, pa i koju svirku više (naravno tek nakon što klince odbace u školu). FFO: Saves The Day, The Promise Ring, Motion City Soundtrack etc

[tsrureviews]

Trash Boat - Crown Shyness (Hopeless Records) Ono što najviše zameram pop punk bendovima i generalno žanru koji sviraju jesu predvidivost, repetitivnost i strah za bilo kakvim većim eksperimentisanjem i napretkom (dovoljno vam je da na netu ukucate poslednja izdanja na kojima je John Feldmann radio produkciju i sve će vam biti jasno). Međutim, za razliku od prošle godine pomak je ovog puta i više nego primetan a Boston Manor, Hellions i The Wonder Years su samo neka od imena koja pravdaju status. Na listi učesnika za ovogodišnji album godine se letos našao i “Crown Shyness” benda Trash Boat. Prvi atribut koji pridodajem Tobiju i ekipi jesu iskrenost i iskusno izbegavanje brzopletosti u procesu pisanja i sastavljanju ovog dela; 2 godine su prošle od kad je “Nothing I Write You” izbačen i promovisan na svakojekakvim turnejama koje su pokazale ogromnu učestalost u treniranju benda, što se definitivno i oseti već u startu sa rapidnim naglašavanjem od doboš na uvodnoj “Inside Out” i prvom singlu “Shade”. Za razliku od prethodnog izdanja gitarski rad je dosta pregledniji i oštriji bez ikakvog štrčanja i preklapanja, ritam sekcija po običaju održava svoj kontinuitet i stabilnost uz sveže melodic hardcore elemente, iako mi je highlight ipak frontmenova kontrola glasa i to koliko zajedno sa njim sve pitkije i temeljnije zvuči. Lirički, bend bez premišljanja odskače 16 stepenica od koša u koji su po meni bespotrebno svrstani, bilo da uzmeš da razmatraš kontrast između “Controlled Burn” i “Crown Shyness” po tematici ili samu simboliku koja čini album nešto više konceptualnim. Tematika naslovne trake je pisana iz prespektive “usamljenog” drveta u sredini guste šume razmatrajući prostor i udaljenost koja postoji između krošnja u odnosu na ostatak sredine gde baš to ujedno i stvara pregledniju sliku na samom omotu. U prenesenom značenju, za Tobija taj prikaz/pejzaž predstavlja poteškoću u direktnom iskazivanju emocija, otuđenost i na trenutke nemogućnost razvitka empatije sa drugima ma koliko mu se svi činili bliskim. Mnogi će smatrati ovaj album mračnim zbog težine koja dolazi sa liricizmom koji je izuzetno ličan ali time i katartičan; za primer ovde izdvajam “Old Soul" ili priču o njegovom dedi - njegovoj generaciji i na koje ga je sve načine motivisao i inspirisao da bude bolja osoba. Takođe album ima i neverovatan završetak sa “Love Hate React Relate” koja govori o psu kojeg je nekada imao sa izvučenim paragrafom iz romana Margaret Atwood “Surfacing” koja pokušava da kvantifikuje svoje emocije dok prolazi kroz nešto traumatično. U tom periodu Tobi pronalazi povezanost sa njenim načinom razmišljanja gde direktno citira poslednjih 8 reči iz paragrafa a to su: “Joy, peace, guilt, release. Love, hate, react, relate.” Šta još dodati a da nisam već rekao - topla jesenja preporuka za sve ljubitelje pop punk/melodic hardcore zvuka, a ostali neka sledeći put stave prst na čelo kada odluče da štancaju nešto što je nekome sve.

[tsrureviews]

Tiny Moving Parts - Swell (Triple Crown Records) Slušajući konverzaciju između voditelja Washed Up Emo podcasta Tom Mullena i pevača Dashboard Confessional (poznatiji kao Chris Carrabba), naišao sam na zanimljiv članak sa gomilom kvalitetnih predloga za slušanje i meni do tad nepoznat pseudonim - u pitanju je "emo revival" ili jedna po mom mišljenju konstantno sveža, kreativna i izuzetno otvorena sfera začeta još 2010. koja obuhvata bendove nastalih pod uticajem kultnih midwest emo pionira devedesetih u kojoj se danas mogu naći imena poput The Hotelier, Sorority Noise. Pianos Become the Teeth. The World Is a Beautiful Place.. i njima slični. Tiny Moving Parts definivno spada u užu selekciju onih koji su mi se na prvo slušanje istakli više od ostalih, što doduše u njihovom slučaju može da bude mač sa dve oštrice. Početkom godine sam se opasno zahvatio za “Celebrate” i ostala izdanja benda gde tačno prvo što primećujem u neku ruku jeste očekivani pop punk prizvuk, ali na moje iznenađenje sa izuzetno kvalitetnim math-rock/ finger-tapping deonicama koje su mi i održale pažnju uz apsolutno nepredvidive aranžmane braće Chevalier. Najprostije rečeno, svaka pesma predstavlja novu puzlu koju sam jednostavno ne možeš sastaviti. Igrom slučaja pred kraj januara nam je stigao i "Swell" čiji tajming ovog puta igra veliku ulogu u zimskom periodu godine - već na samom startu sa uvodnim "Applause","Smooth it Out" i “Feel Alive” se oseća vedrina, dinamičnost i određena doza optimizma prisutna u liricizmu što je istovremeno atribut i prava retkost u ovom žanru. Ono što posebno cenim na albumu jeste iskrenost i sam osećaj realnosti sproveden kroz Dilanovu interpretaciju prema nekada neizbežnim tegobama u glavi sa kojima se kao individue svakodnevno susrećemo, ali i paralelno sagledavanje na koje sve načine možemo da ih prebrodimo (akcenat na poslednja dva stiha pesme “Wishbone” i povezanost sa simbolikom iza pohabane ruke što stoji na omotu). Takođe bih naglasio i ujedno pohvalio kompleksan i izuzetno tačan gitarski rad nekog ko sa lakoćom sve iznova uspeva da odsvira i otpeva podjednako dobro uživo, a za pesme kao što su "Caution" i "Warm Hand Splash" sam maltene siguran da će pronaći svoje stalno mesto ako ne i na svim budućim setlistama. Ne znam šta bih još mogao ovde da dodam sem da napomenem da bend i dalje radi ono što najbolje ume i da na neki način uspeva da ostane dosledan sebi i svojim slušaocima iz izdanja u izdanje. Jedini problem nastaje sa pitanjem da li če uspeti da održi kontinuitet, a da pritom ne zvuči izlizano nakon svog desetog albuma?  

[tsrureviews]

Casey - Where I Go When I Am Sleeping (Rise Records) Znaš da je u pitanju odličan album kada ti snažan liricizam već na uvodnoj numeri zahvati pažnju, a “forward” opcija na plejeru apsolutno izgubi svoj učinak. Iskazivanje ličnih iskustava onoliko da slušalac izvuče nešto svoje iz priče a da ona opet ostanu stvar individue je izazov za svakog pevača gde Tom Weaver tu određenu dozu emocije i iskrenosti dočarava na najbolji mogući način. Dugo je u meni postojala sumnja da neću naići na bend koji me neće ostaviti ravnodušnim u melodic hardcore vodama, a da to nisu More Than Life, Defeater i tipa Counterparts koji su mi u određenom periodu mnogo značili. Da mogu da vratim vreme unazad, “Where I go..” bih bez premišljanja stavio u isti koš tada sa “Love Let Me Go” i “Empty Days & Sleepless Nights”. ”Where I go..” pokriva teme fizičkih i psihičkih tegoba osobe u kasnim dvadesetima i griže savesti koju oseća zbog položaja u kom se nalazi. Nije svako u stanju da napiše tekstove ove težine. Slušajući podcast “100 Words Or Less” saznajem da je pevač prošao kroz dosta težak period za vreme odrastanja, bilo da je u pitanju Osteogenesis imperfecta ili bolest krhkih, odnosno lomljivih kostiju sa 16 godina, simptomi manične depresije sa 20 ili saobrajna nesreća sa kojom su usledili srčani i moždani udar. Odnos sa majkom za vreme dok je bio hospitalizovan u pesmi “Flowers by the bed” stvara sliku iz njene tačke gledišta i ujedno sagledavanje na sve načine na koje nečije stanje može da utiče na ljude oko sebe. Strah, strepnja ali i borba za bolje sutra su teme neizbežne da bi priča usledila željeni tračak nade sproveden kroz poslednje minute albuma ili spoken word na završnoj “Wound” rečima:“In all the ways that I am weak, I am also strong. Learning how to speak gave me the strength to carry on”. Ovde bih naglasio povezanost i aluziju stiha pesme “Fluorescents” koji glasi:“In every way that I am strong, I am also weak” - možda deluje slično ali zapravo daje skroz drugu perspektivu na nekadašnju situaciju i time posle određenu dozu optimizma. Liricizam je prelepo usklađen sa energičnom i atmosferičnom instumentacijom koja na moje iznenađenje ni u jednom trenutku zvuči repetitivno i dosadno što ume da bude slučaj za žanr koji sviraju. Takođe bend sve bolje i bolje pravi balans između tiših i glasnijih trenutaka koliko u instumentalima “&” / ”Where I go..” toliko i u samim pesmama, a za najbolji primer bih definitivno istakao “The Funeral”. Svaki interlude daje slušaocu kratak izdah i želju da album presluša u celini što svedoči ako ne i najbolji fade out/fade in koji sam čuo u poslednje vreme i to baš iz “Morphine” u “Bruise” ispraćen taktovima ambijentalnih gitara i neverovatnog rada bubnjara na kojeg bih stavio akcenat. Za one koji žele da zađu malo dublje u sam proces snimanja, Casey su izbacili zanimljiv dokumentarac na youtube kanalu “Dreambound” za koji je malo reći da im je otvorio vrata i omogućio priliku da potpišu za Rise i da uostalom uopšte i čujem za njih.

[tsrureviews]

Turnover - Good Nature (Run For Cover Records) Izlaženje iz zone komfora je zastrašujuće ali i nagrađujuće, a za primer vam prezentujem bend o kojem ćete dalje čitati - Turnover sam počeo da pratim još 2013. sa albumom “Magnolia” i nekako imam osećaj da su konstantno na istoj paraleli muzičkih izdanja sa ekipom iz Citizen čiji je prvenac “Youth” izašao svega par meseci posle; zajedno su išli na prve turneje, snimili split koji me je i uvukao u celu tu priču i definitivno je bilo zanimljivo videti i ispratiti njihov napredak kroz godine što su dolazile. Od pop punk korena (da ne kažem repova) preko instrumentalno nešto drugačijeg EP-a “Blue Vision”, sa 80s rock i dream pop elementima Turnover izbacuje poprilično mračniji i do tada najeksperimentalniji “Peripheral Vision” koji je pokupio isključivo visoke ocene kod kritičara i time otvorio vrata novoj grupi fanova. Negde pred kraj leta nam je stigao i “Good Nature” koji zrači kontrastom, ali i na naše iznenađenje dosta pozitivnijom energijom isporučenom singlovima “Super Natural” i “Sunshine Type” čiji catchy zvuk i refreni danima ostaju u glavi (ovo je ujedno i najveći atribut na albumu, a radi sopstvenog uverenja pustiti Breeze i Curiosity). Pesma na koju bih takođe stavio akcenat jeste “All That It Ever Was” iz razloga što sam je nedavno pustio ćaletu koji ju je vrlo lako stavio u isti koš hitova George Harrisona i iskreno, bolje poređenje nije mogao napraviti. Ono što se po mom mišljenju najviše ističe jeste odličan flow koji teče sa izuzetno pretpoznatljivim gitarskim radom, stvarajući melanhoničnu i krajnje opuštajuću atmosferu prilikom slušanja bilo da je uz jutarnju kafu, negde u vozu na putu ili predveče uz zalazak sunca; jednostavno album uvek ide u prilog i mislim da baš Turnover treba da predstavlja primer bendovima kada su u pitanju otvorenost i konstantna težnja ka novom i zanimljivijom zvuku. “We’re so wide-eyed it gets hard to look at things from different perspectives / What you think is backwards could be inside out.”

[tsrureviews]

Citizen - As You Please (Run For Cover Records) Run For Cover bendovi i jesenje vreme su na neki način uvek išli zajedno nosivši sa sobom određenu dozu melanholije i nešto glasnijih trenutaka koji doprinose amplitudi više u zvuku; baš ta post hardcore/emo kombinacija se najbolje može osetiti na uvodnoj “Jet”, ali takođe i ekperimentalan rad prisutan na “In The Middle Of It All” sa modulisanim refrenom gde se naslov numere ponavlja na određenim delovima. S obzirom da su obe prethodno izbačene kao singlovi, u samom startu primećujem raznolikost i znatni napredak nakon nešto slabijeg “Everybody Is Going To Heaven” iako se i dalje na momente može osetiti shoegaze uticaj (akcenat na I Forgive No One) i odličan sklop elemenata sa debitantnog “Youth”. Citizen je sa odlučnošću ušao u studio gde im pečat na produkciju ostavlja njima već domaći Will Yip; sa maltene unapred spremljenim materijalom, novim bubnjarem i pomoćnom instrumentacijom kao što je klavir na “Discrete Routine”, svaka od ovih “sitnica” ukazuje na to koliko je album neverovatno dobro sročen i sastavljen. Prelazi iz akustičnih aranžmana u one sa teškim distorzijama i prepoznatljivim bas linijama drže pažnju kroz celo slušanje uz tekstove koje Mat Kerekes isporučuje kroz bezbroj metafora svojim jedinstvenim i krajnje emotivnim glasom. Iz tog razloga i stiha: “For every moment that you’ve seen there’s one you’ve missed” iz pesme “World” impliciram na temeljnije slušanje svega što bend servira na tacni. Glavno pitanje jeste da li je album nadmašio publici izuzetno prihvaćen prvenac, a na vama da to sada i procenite.

[tsrureviews]

Brand New - Science Fiction (Procrastinate! Music Traitors) Nakon nešto eksperimentalnijeg “Daisy” iz ‘09 i par singlova između, Brand New iz vedra neba izbacuje svoj 5. i verovatno poslednji album bez da je prethodno za njega napraviljena ikakva najava. To veče sam ušao u stan, upalio face i jedina stvar koju sam na početnoj video jeste bila fotka dve devojke u prvom planu koje iskaču sa terase, sve sa nekim automobilom levo čija registarska tablica blješti inicijalima SOS - 666; upravo te večeri je isporučen limited run od 500 diskova gde je svaki sa sobom nosio jednu traku pod nazivom “44.5902N104.7146W” (koordinate Đavolje kule) koja traje tačno sat i minut sa nepredivim uvodnim monologom i tekstom iz filma “2001: A Space Odyssey”. Nisam mogao da verujem šta čujem i da je to zaista bilo “to”. Pshioterapija je najavljena, bass deonica već na uvodnoj “Lit Me Up” unosi jezu pod kožu koja ostaje prisutna sve do poslednjeg odsviranog takta sa konstantantim zapletom emocija bilo da su one izazvane akustičnim aranžmanima(Desert/Could Never Be Heaven), odličnim gitarskim radom(Out Of Mana/In The Water), besprekornim gruvom(čitaj 451) ili budućim klasicima “137″, “Waste” i po meni najboljoj “Same Logic/Teeth” koja apsolutno pokriva sve što sam od njih mogao zaželiti. Takođe je opšte poznato da im je svaki album do danas priča za sebe, a na “Science Fiction” je taj diverzitet i više nego prisutan, bilo instrumentalno ili vokalno iako toplo preporučujem slušanje u celini. Jednostavno, svaka prethodna numera prelepo teče u narednu gde vam garantujem da ćete sigurno pronaći nešto za sebe čak i da niste najveći fan. 8 godina čekanja se konačno isplatilo, Brand New su kroz karijeru ostavili snažan pečat na gomilu kvalitetnih bendova(Citizen, Balance & Composure,Tigers Jaw itd) gde bez premišljanja mogu da kažem da je baš ovo po nekom mom mišljenju album godine. Preslušaj, ostani zatečen pa sve ponovo u krug uz duboki naklon.