raspevana

[raspevana]

the Little Butterfly’s longing and regret

I can’t say hello and risk another goodbye

[raspevana]

Првим пролећним свитањем те већ бришем, и не одлазиш у црном капуту,

већ на коленима одмичеш, скрећући поглед на мене која те остављам,

а стојим.

Одлазим, а нисам ни устала да идем.

Сијај, као светла града

која се изнад мојих облака

готово не виде.

[raspevana]

7.7.2023.

“No, Elouise, the truth is, she is everything I’ve ever wanted. I am afraid of her. I’m afraid of myself about her. It’s aggravating how vigorously she thrives in my body. She is the living vixen in the ashes of my tired bones. I want her, Dayenne, so much, that I would drown in her being and vanish in her colours, willingly. I cannot have her, because she’d have me whole. I couldn’t grip her like that, regardless of how much I wanted to suck my own life out of her, because I’d give it to her, again. She’s in me, Lola, she is all I am and if I touch her like I am touching you, she is going to leave and if she leaves, I will die.

— “Robyn’s dialogs with women that are not and will never be her”

27.9.2023.

[…]

…The truth is,

The World Is His

& then he said:

„we’ll conquer the rest” -to me.

The truth is

he decided to risk all his world he’d already had

for „Our” home.

That is when I realised that he is my peace I want to end it’s wars

and now I say to him:

„The World Has Never Been

More

Yours. “

- Jezebel’s monologue for The World

[raspevana]

the longing

I chase her whilst she’s haunting me

[raspevana]

Све што мислиш да си ти

То сам само ја

Сви желе да буду као ти

све их позиваш себи,

а ја се не оглашавам

ни када знам да ми дозиваш име

док ти неко други пружа

све што сам ја одбила -

заједно са тобом.

Напослетку, ти си остао иза мене,

жељан мојих праменова

и луд за мном,

луд, од мене;

луд са неким другим девојкама

које немају никога сем тебе,

којима си појео последње парче „себе”.

како би те помало одгризале

сваку ноћ

не би ли нешто осетио.

И, о… како те волим. Волим те.

Издалека.

Мазила бих те, и шапутала ти фино

док се презнајаш и

док те несносно муче

сви ти демони које си себи сам створио

у мањку мог присуства

и не бих их спречила

пустила бих их да ти то раде.

Толико те волим.

Ја уживам у твоме болу,

јер нико не види како дуго умеш да плачеш на некој непомичној макети

скици мојих груди које дишу за тебе

након што запалиш (нечији) свет.

Ја сам твоја казна

ти то заслужујеш

и све је твоје

свако парче мене којим те сваки пут у мислима изгладњујем

сваки капилар у мом оку који пуца

и суза коју у грлу осетим

и јецај који ми под јагодицама одзвања

сваки мој мук који запомаже

и свака трепавица

коју ишчупам

и пустим ветру

да пожелим

да те све то боли

још д��адесет пута јаче.

[raspevana]

Ok, that’s hot!

[raspevana]

instagram | jwhorner_

[raspevana]

[raspevana]

ona i moj bol su generacija

[raspevana]

Na svet smo došli jedno od drugog

a nikada više

jedno drugom

nećemo doći

[raspevana]

zov anđela / gijom muso

[raspevana]

Скинула сам трње са коже, намењено свакоме ко није био ти

и прогутала га са ледом у чаши

[raspevana]

The haunting restlessness. Unbearable frequency. A song of a martyr in a gown. The victory I’ve never won. My own deception. She has never been mine. She has never been here. My heartbeats are contained in her absence, and I know she could hear them. She is everywhere. My own deception. My failure.

[raspevana]

Kdo sem jaz

i dont know

[raspevana]

Понекад пожелим да „вас све” склоним, тако трезвено, у/под окриље свог тела;

да вас окупим, и, скупим, тако темељито стегнем у загрљај,

као сентиментално моје,

као симбол и компензацију моје жеље да, сама од себе, собом, из изобиља руина, некако саставим парампарчад зидова свог „дома”,

иако сам много пута ломила руке

држећи тај стуб,

грлећи га,

гледајући врхове који се по мени обрушавају, озлојеђена и вилена, јер сам себе убедила да сам изнад њих

а прашина ми је упадала у очи.

Но, ја сам увек била изложена у свом кавезу;

Лутка у нечијем излогу, без израза на лицу- и превише трептаја, због којих су м�� гледали и из других углова.

Дивљењем кратког даха, брзо одавајући намере препуњене горућом похлепом и насиљем,

с мене тргајући ништавне прње које сам морала да носим, суштина моје улоге била је то.

На крају дана,

моја улога ме је остављала огољену.

Бахати ловци би навукли кожу звери и на себе,

ја из ње никада нисам нашла излаз.

Но, лагала бих када бих рекла да сам га тражила.

Напослетку, мене су само пекле очи.

И дан данас их затварам када видим да странац у њима тражи свој одраз.

Излог је ипак, и огледало.

Дакле, ја никада нисам умела да оградим свој „дом” од свих зала што се збивају;

Нити да одржим зидове,

али, схватила сам, да једини мој зид који није пао

сам сама ја.

Стуб, на који сам, као девојчица, тражила да се ослоним

сам одувек била ја.

Како сада да објасним то што желим да вас све наслоним на своја леђа, и сакријем у свом наручју?

Толико ми дрхти душа

за нечим.

Могу ли, болесна, да лечим?

[raspevana]

me: I should do laundry

my brain: you should die

me: touché

[raspevana]

If you want to wake up happy in the morning, know who you are talking to at night

محمود درويش