draganevenka

[draganevenka]

Kuća

Sudeći po svemu što se nalazilo na malom i velikom stolu, moja baba nikad nije bila siromašna.

Čaša vode, činija sa šećerom i mentol bombonama, činija sa slatkišima, đedove naočare, još jedne đedove naočare, babine naočare, pepeljara iz Bjelasice (hotel u kome je radila), druga pepeljara u kojoj se nađe nekad lješnik, nekad orah. Korpa sa voćem, novine nekad stare nekoliko dana, nekad nekoliko godina.

Ispod jastuka moje babe može se naći milje (ne pitaj zašto), vunene čarape dovršene, vunene čarape nedovršene, krema za ruke - Nivea, plava, ogledalo malo, otučeno, bez okvira. Preko jastuka je ćebe, kafeno, sa medom.

Na ugaonoj leže i stari časopisi, crvene lektire.

Iznad ugaone je slika nekog cvijeta, tu sliku sam joj ja kupila i Sveti Đole (to nam je krsna slava, Sveti Georgije) i fotografija pokojnog sina urađena nekom starom tehnikom gdje su se detalji iscrtavali, doslikavali, kako li već i fotografija moj đeda koji sjedi na nekom panju i u ruci kao da drži slamčicu.

Tu sam fotku kao srednjoškolka prislonila uz prozor i stavila papir preko nje, ne bih li precrtala đedov lik na papir.

Kuća moje babe je puna života i u njoj nikad nije dosadno.

Ali baba je imala bolesno srce, pa su ga doktori zašili. I noga joj ima ožiljake i duž grudi ima ožiljak. I ona je sad sva iz zakrpa. 

autorka: Anđelija Rondović

ilustratorka: Maja Vulović

[draganevenka]

None

Moja none živi na vrh brda. Možda ne doslovno, ali svi imamo takav dojam. Kad se penjem do njezine kuće na neugodnih +35 stupnjeva, dok mi srpanjsko sunce žari leđa, često požalim što ne vozim auto. Svaki skalin je čitava vječnost, a ja sebi govorim da je to dobro za zdravlje, dok mi je svaka treća “Ajme meni, ovo je pako”. A volimo reći da živi u Boga doma. Paradoks.

Kad konačno stignem, none uvijek me dočeka raširenih ruka. Ako se dogodi da me čuje svrata, maknut će se sa špahera, doć na dno skala i reć “brza si!!” Onda će pričekati da se presvučem, jer “ja već znam đe sve stoji”. Po silasku u komin, zagrlit će me svom snagom jedne 85-ogodišnjakinje, iako ću ja protestirati da sam oznojna i nikakva. Ali mojoj noni to ne smeta.

Zahvaljujući njoj i jedino njoj, sjedim u kominu u kojem svako drugi dan pijem freško cijeđenu lemunatu. Ne samo da je ona posadila, ubrala i iscijedila te lemune, nego je ona izgradila cijelu kuću. Možda ne doslovno, ali da nije bilo nje, možda bih se i ja bila rodila u iznajmljenom stanu od 30 kvadrata i spavala na madracu na podu. Tako je započeo njezin bračni život. To mom nonu nije smetalo. On je često bio na terenu, izbivao bi i po nekoliko setemana i uvijek dolazio doma “na gotovo”, dok je ona i radila i odgajala dvoje djece. I nikad se nije žalila. Ali kad je shvatila da od njega nema pomoći, uzela je stvari u svoje ruke.

Dovoljno je zaradila i uštedila da pokrene izgradnju familjarne kuće. On je, naravno, pomogao u financijskom smislu, ali zahvaljujući njoj nastala je kuća u kojoj sam se i ja rodila. U tom tinelu nas dvije sjedale smo na podu dok bi mi ona čitala slikovnice. Tu smo zajedno gledale Milijunaša četvrtkom navečer i Jamie Olivera subotom ujutro. Tu se ja i dan danas sunčam na kamenoj trpezi, što je ujedno I jedino mjesto đe se moja sestra i ja nikad nismo posvadile. Ta velika kuća nikad nije djelovala prazno zahvaljujući noninoj toplini, bilo u njoj desetero ili dvoje ljudi.

S godinama smo iz kuće pomalo svi iselili. None i nono ostali su sami, no noni se često čini kao da je ona tu jedina. Nono vozi, ona ne. Jedini izleti ubrzo su joj postali placa subotom dok on pije kafu s prijateljima i jednako kratki odlasci frizeru. Koliko njegov raspored to dopušta. Pritom se nono često žali na nju, bez ikakva opravdana razloga, dok se uredno diže na noge usred objeda jer je on prije završio i mora pojesti dezert koji je, naravno, ona napravila. Nikad ne pokupi za sobom, a uvijek očekuje doći na čisto i skuhano. None je par puta pokušala razgovarati s njim, ali bezuspješno. On tvrdi da je on “uvijek za sve kriv” i ne želi je slušati, čak ni u situacijama kad je ona objektivno u pravu. Na nonu svi povisuju glas, a ona i dalje ostaje dobra i mirna, znajući da te bitke nažalost ne može dobiti. I meni zbog toga ključa u glavi.

None je sebi i nonu, nakon puno godina štednje na sebi i pružanja drugima ono što im treba, kupila manju kuću bliže gradu. Da se presele u starosti, da može poći na placu, u teatar, prošetati se. Nono ni da čuje za to. Taj prostor je za njega premal i nedovoljno komodan. Tu nema slobodu koja je njoj uskraćena. I tako je ta kuća prenamijenjena, a nonina nekadašnja kuća iz snova postala je dvorac iz kojeg se ne može spustiti. Divim joj se jer uvijek stavlja tuđe potrebe i želje ispred svojih. I unatoč tome što su njezine neostvarene, ne buni se protiv te nepravde jer zna da nema smisla. Svaki prigovor završi prigušivanjem. Nijedan moj zagrljaj to ne može popraviti, nijedna topla riječ. Ali me zato uvijek učila da je to što sam žena moja snaga, a ne slabost. I da to iskoristim najbolje što mogu, čak i kad djeluje nemoguće. I zato ću je držati za ruku dok god mogu, ako joj već ne mogu napraviti manji zamak. Jer to je najmanje što moja none zaslužuje.

autorka: Lina Michl

ilustratorka: Maja Vulović

[draganevenka]

Bugarske ruže

Na žutom, isprljanom papiru, tankom i jeftinom, pisanim ćiriličnim rukopisom, ispisan je recept za bugarske ruže. Plavom hemijskom. Recept moje bake, koja do penzije nije imala vremena za pravljenje kolača koje zahtijevaju posebnu pažnju i nježnost. Bugarke je, posle penzionisanja, pravila za slavu. „Odokativno.��� „Da osjetiš kroz ruke.“ „Kad krene da ti se odvaja od kante.“ „Malo čvršće od krofni, a malo mekše od leba kad mijesiš.“ „Moraš to sama da osjetiš, naučiće te baba.“ „Naučila je tvoju majku njena strina, a ja ću tebe.“

Strina nije imala djece, bila je domaćica, a baka je bila građevinski inženjer i nije imala kad da uči svoje kćeri da kuvaju, peku kolače i razvlače pite. Nije baka imala ni vremena za štrikanje i peglanje, ni za heklanje, ni za pletenje. Nije imala ni vremena za delikatni dekupaž, ni za vez. Ona je morala da sprema za šestočlanu porodicu, da pere tradicionalne nošnje za folklor, Đedove radne uniforme u veliku kadu potapane varikinom. Nije ni imala vremena za mjere – šaka toga, čaša onoga. Morala je i da obrađuje zemlju na selu, da uzgaja lubenice i da drži kravu i kokoške.

Šutka se zvala bakina krava. Kasnije, kad su je zaklali te zime, baka nije jela meso. Uvijek sam se pitala što je sve rekla baka Šutki, a da niko ne čuje. Je li pričala sa Šutkom kao što bi pričala sa njenim prerano preminulim bratom? Je li govorila Šutki o svom tati? Je li ispričala Šutki, kao što je nekad meni, o njenom najljepšem sjećanju iz djetinjstva? Zna li Šutka da je baka uvijek imala hladne noge, koje joj je tata grijao pored ognja? Zna li Šutka još neki recept?

Baka se, otkad joj je preminuo brat, ne kupa u rijeci. Ona nije porasla pored rijeke, ali njena djeca jesu. Nikad mi nije dala recept za riblju čorbu, jer, po njenom mišljenju, „nema tu puno filozofije“. A ja imam osjećaj da nikad neće niko znati kao baka da napravi tu riblju čorbu.

Valjda je to tajna starih majstora – da nema recepta, da tek nakon 40 godina pravljenja istog jela mišići u ruci daju mjeru sastojcima. Valjda je tako i za život. Možda i može neko da ti da recept, ali ti nemaš taj krompir iz te zemlje i iz te bašte. Možda nemaš ni taj ruzmarin, ni tu so, ni taj lovorov list.

I ja nemam četrdeset napravljenih bugarskih ruža u toj rerni, s tim šporetom. Ja možda ni nisam bugarska ruža. Ja sam možda sutlijaš. Neko ruža, neko riža.

autorka: Kaća Žarić

ilustratorka: Maja Vulović

[draganevenka]

Baba Mileva

Bila sam tek cura njenog unuka koja joj se, pored šire familije i prijatelja, svakog ljeta tovarila na grbaču, i kojoj je ispod oka u predvečerje brojala prazne zidarske flaše Žuje naslagane uz stolicu na rasklapanje. Jednom je, nakon što me je prekorila da sam joj ošporkala šugaman, na moj upitni pogled digla ruke ka nebesima za spas (a što zna Podgoričanka što je šugaman, tek šporki).

- Što će biti za večeru, pitala sam je tek tako, da nešto progovorim, pakujući rekvizite za plažu.

- Kurčići, odgovorila je odsječno u prolazu, pa nestala kroz zavjesu od drvenih perli.

Na trenutak su se i ošamućene muve zamrzle u letu, a u meni se omanji ponor srama otvorio. Pognute glave sam izašla za njom i cijelo popodne na plaži bila ćutljiva razmišljajući je li u konačnici, možda stvarno, došlo vrijeme da bacimo rep na pleća i ostavimo Milevu da u samotnoj rutini i zasluženom miru dočeka početak jeseni.

Zalazak sunca nas dvoje uobičajeno smo hvatali ispod smokve, bez riječi zagledani u talase što jadno zapljuskuju krše. Kroz zasijenčeno dvorište vidjela sam njenu koščatu pojavu, a siva kosa joj se presijavala na posljednjem suncu dana. U rukama je nosila duboku emajliranu posudu, a miris nečeg ukusnog prestigao ju je za par trenutaka. Primaknuvši se, oštrim pokretom glave ponudila mi je da uzmem. Ispravila sam se da pogledam u vanglu, i stvarno su bili tu: veliki i mali, debeli i kratki, skvrčeni, par njih čak i zagorjelih na pola, neki ponosno pravi, drugi sramežljivo krivi. Ne veći od palca, ali nesumnjivo - kurčići.

Bilo je toliko toga da se nauči od babe Mileve (između ostalog kako od pirea kojeg smo za ručkom izmrcvarili napraviti najukusnije krokete-kurčiće), ali dok sam sazrela dovoljno da je razumijem - nije nam bilo ostalo mnogo vremena za druženje. Neprocjenjive su lekcije iz održivosti i gotovo alhemičarska umijeća naših starih, kojim su iz ničega znali stvoriti nešto. Mileva stvarno nikad ništa nije bacala, sem prezrive poglede na našu bahatu mladost.

P.s. listala sam stare fotografije, pa naišla na ovu, slikanu leđima naslonjenim o živu ogradu njenog dvorišta. Zalazak sunca u Žuljani na Pelješcu, filtera bez, mogla je biti 2008.

Autorka priče i fotografije: Ana Pajović

Ilustratorka: Maja Vulović

[draganevenka]

Nedeljom veče

Danas je bilo oblačno i nedelja je, a meni nedelja uvek prolazi u nekom setnom raspoloženju. Večeras se to pretvorilo i u tugu, kada mi je stigla ova poruka:

Tužna sam što moja starija sestra ne dobija dovoljno priznanja za sav trud koji ulaže da se uklopi u konstrukte sveta odraslih... Bude odgovorna, vredna i ostane objektivna; potiskujući emocije, nezadovoljstva i verovatno strahove.

Sutra je ponedeljak i njenih narednih pet dana će izgledati ovako: ustajanje u 7.15, doručak i spremanje do 8 kad žuri na tramvaj, zatim putovanje od 40min i hodanje još 15ak, da bi u 8.55 bila u kancelariji. Od tog momenta radi narednih 9 sati, bez pauze... Onda opet 15ak minuta hoda, pa 40min vožnje i konačno je kod kuće. Onda mora da ode u prodavnicu po nekoliko namirnica, da napravi večeru i u isto vreme sutrašnji ručak, jer ne može da izađe po njega. Neretko od umora pokuša da izignoriše tu potrebu ili zavara keksom i Cedevitom (njenim omiljenim sokom koji uvek u kilogramima nosi avionom iz Srbije, nežaleći što joj težak ranac krivi kičmu). Nakon toga nekad ima čas stranog jezika od sat vremena i kada to završi već je 21h. A onda joj neretko stigne poruka: da li možeš da dođeš sutra ranije ili ostaneš kasnije ili dođeš u subotu ili svratiš u nedelju... imamo deadline i hitno je...

I ona ode, uskrati sebi i to malo vremena što joj je preostalo za život, skrati san, poziv sa mamom, viđanje sa prijateljima, spremanje stana, jelo... u nadi da će tako pomoći sebi u budućnosti.

Ali i posle svih prekovremenih sati, vikenda, pauza za rucak... ona ima samo dva dana za Uskrs koji slavi na drugom kraju kontinenta... samo zato što je na praski. A u njenom slučaju se posao prakse ne razlikuje od posla "zapravo" osim po tome što ona "mora da se dokaže". 

Kome? 

Za šta? 

I dokle?

I iskreno Nevenka, tužna sam i ljuti me što znam da mnoge njene vršnjakinje prolaze kroz isto, u nemogućnosti da izbalansiraju posao i svoje lične potrebe, pitajući se da li je sada to to - ovako će biti ceo zivot? I što su umorne od života kad život tek počinje, što se iskorišćava njihova mladost, želja, ambicija... ali i strah i nedostatak prilika. A samo razumevanje, ljudskost i poneka pohvala bi toliko toga promenili... zar ne?

Ipak, ja sam neizmerno ponosna na nju i na njenu stoičku snagu, ali i na sve mlade devojke koje se bore za svoje karijere i ne odustaju od ideje da je moguće spojiti corporate girlie i život... Iako to trenutno nije slučaj i iako je sada privatni život stavljen na pauzu, verujem da će doći njihovo vreme... baš zato što ga ne čekaju skrštenih ruku.

Ali sutra je najavljeno sunce i nadam se da je tako i kod tebe i kod nje, na drugom kraju Evrope.

Šaljem ti ogroman zagrljaj i hvala ti za slušanje (čitanje) <333

Mlađa sestra

Ilustratorka: Maja Vulović

[draganevenka]

Čitanje

Moja baba bila je najstarije od šestoro dece svojih roditelja. Međutim, pored njih šestoro, njen otac, odnosno moj pradeda, odgajao je u svojoj kući i decu svoje dvojice braće koja su poginula, a ona, moja baba, bila je starija od svih njih, dakle najstarije dete u kući. Kada je završila prva četiri razreda osnovne škole, njen otac je odlučio da je to dovoljno i da ona sada treba da napusti školu i pomaže svojoj majci i strinama u brizi za mlađu decu. Budući da je bila dobar đak, njen učitelj je molio njenog oca da je ne ispisuje iz škole, međutim to nije pomoglo i ona je napustila školu. Godinama kasnije, njen najmlađi brat, poslat je ne samo da završava gimnaziju u gradu, već i da završi fakultet, postavši tako prvi član porodice koji je stekao fakultetsko obrazovanje. Kada je moja mama bila mlada i kada je došlo vreme da upisuje fakultet, nije bilo ni govora o tome da se to neće desiti. Tako su ona, i mnoge njene drugarice iz sela, upisale i završile fakultete. Neki prijatelji koje je upoznala kasnije u životu često su komentarisali kako je zanimljivo to da je, u jednom tako malom selu, tako mnogo porodica slalo svoju decu na fakultet, a ona je uvek govorila da se to nikada nije ni dovodilo u pitanje. Ja sam sve ovo saznala prekasno da bih stigla da sa mojom babom pričam o svemu tome, ali nikad neću zaboraviti koliko mi je, kao maloj, bilo zanimljivo kad god je zateknem da čita neku knjigu. To su obično bile neke mamine školske lektire ili bilo kakve knjige koje su se zatekle u kući, a koje je često čitala iznova i iznova. Čitala je sporo i retko, jer nije imala mnogo vremena od svih poslova koje je obavljala u seoskom domaćinstvu i u polju ili na njivi, ali je volela to da radi. Tek skoro sam razumela šta to znači, koliko se divim njenoj želji i upornosti i koliko me to podstiče (i obavezuje) da koristim privilegije i mogućnosti koje danas imam. 

autorka: Tijana Grumić

Ilustratorka: Maja Vulović

[draganevenka]

Žuti komplet

Pisaću o maminoj mami. Ne prođe ni dan da ne pomislim na nju.

Moja baka je bila učiteljica, i to onako kako vjerovatno možeš zamisliti jednu učiteljicu 20. vijeka: topla, nježna, obazriva. I takva je ostala do posljednjeg dana. Njena elegancija i humor nikad nisu otišli od mene.

Elem, mogla bih o njoj da pišem satima, pa evo jedne interesantne priče iz njenog života.

Baba i deda su se upoznali na učiteljskom poslu (moj deda je bio profesor ruskog). Oboje iz različitih (današnjih) država, odvojeni od kuća na tom poslu, zaljubili su se i, kako priliči tom vremenu, ubrzo su se vjenčali.

Nakon vjenčanja, pošli su da se upoznaju sa dedinom porodicom, u selo u kom je porastao. Stigli su u grad, na stanicu i rođaci su autom došli po njih. Baka, u šivenom žutom kompletu i žutim cipelama, ušla je u auto. Nakon neduge vožnje, na bakino zaprepašćenje, auto je stao. Deda joj je objasnio da je tu kraj vožnje jer se ostatak puta ne može proći autom. Dugačko ili ne, to pješačenje blatnjavim seoskim putem bilo je više nego dovoljno da uništi bakine žute cipele i isprlja žuti komplet šiven specijalno za tu priliku.

Stigli su ispred dedine porodične kuće. Bakinom iznenađenju nije bio kraj. Na vratima su stajali dedini roditelji, a poseban utisak ostavila je moja prabaka: u crnom od glave do pete, sa širokim osmijehom. Iznervirana, blatnjava, umorna i iznenađena prizorom pred sobom, baka nije mogla ni da nasluti koliko će ljubavi i pomoći dobiti od svoje svekrve. O tim pričama i dalje slušam od mame.

Ipak, kao školovanoj ženi i djevojci iz posve drugačije sredine, baki ove okolnosti nisu predstavljale prepreku. Baš to selo i kuća koju će napraviti na obliženjem imanju da bi imali gdje da borave tokom raspusta će im u kasnijem životu biti spas.

Baka i deda ostali su zajedno do kraja života. Ona je umrla dvije godine nakon njegove smrti, čak na isti datum. Otišla je tako kakva je i bila zadnjih godina, tiho i nenametljivo.

Naučila me mnogo čemu. Kuhinju i kolače sam zavoljela uz nju, ali je ipak dobar humor u teškim trenucima možda i najbitnije što sam naučila od nje. Često sam je zvala da joj ispričam stvari koje drugima nisam mogla ili nisam željela. Razumjela me je, a kako vrijeme prolazi, shvatam da ja nju razumijem sve više.

Uvijek sam se pitala zašto me pjesma Pismo mojoj učiteljici , Vita Nikolića, toliko pogađa. Dok ovo pišem shvatam zašto.

autorka: Jelena Laban

ilustratorka: Maja Vulović

[draganevenka]

Šaptačice

Ovo nije priča o jednoj, niti o svakoj - već možda o onoj koja tek treba da postane žena.

Odrasla sam u patrijarhalnoj sredini, s mnogo žena u svojoj porodici. Svaka od njih je vrlo specifična i drugačija na svoj način. No, krasi ih jedna zajednička osobina: uvijek sve znaju bolje od muških. 

I fakat znaju! Obavljale su kućne poslove dok su još bile djevojčice. Znale su zamijesiti hleb prije nego što su naučile pisati. Imale su sve petice u đačkoj knjižici. Sada uspješno upravljaju svojim biznisima. Zarađuju za svoje porodice. Brinu o kućanstvu. Idu na roditeljske sastanke. Okupljaju i ugošćavaju. Pamte rođendane (i sve važne datume). Planiraju putovanja. Štede za crne dane itd. Gotovo da ne postoji nešto što ne mogu uraditi same, bez muške pomoći. 

Ponekad se iskreno zapitam, šta će im onda muški? 

Onda se sjetim strogo čuvane tajne koju mi je povjerila majka, a njoj moja baka, mojoj baki njena baka i tako generacijama unazad. Svijet se okreće tako što naveče kada svi sanjaju, žene tiho šapnu muškima šta da misle sjutra – a oni se ujutru probude sa ubjeđenjem da je to što misle njihova ideja.  Nazdravljam svim majkama, bakama, tetkama i nama koje smo čvrsto vjerovale da nećemo biti kao naše majke, bake, tetke – a ipak jesmo. Nazdravljam svim jakim ženama, šaptačicama!

autorka: Ana Mitrović

ilustratorka: Maja Vulović

[draganevenka]

Draga Nevenka, 

Kako si? U kom životnom trenutku sam te zatekla? 

Nedavno sam počela da pišem priču o istoriji ljubavi babe i dede, ali sam shvatila da o tome uopšte ne znam mnogo. 

Pokušavala sam da spojim sve kockice babine priče o njenom braku s dedom, ali je bilo previše rupa. Neprestano sam izmaštavala početke i krajeve pojedinih događaja, babin karakter, kakva je bila kad je bila mlada, šta je sve trpela kao žena sa sela i 10 godina mlađa supruga koja se hvata za poslednju slamku spasa i odlazi kod Baba Vange ne bi li joj ova pomogla kako da zatrudni. Jer, zna se, ako ne zatrudni, deda će je ostaviti i pukla bi burka.  Fiksacija mojom bakom prerasla je u zamisao o svim bakama. Izmaštala sam da bi bilo sjajno sakupiti priče o svim ženama koje su rasle u potpuno drugom društveno - političkom kontekstu, kad je retko koja bila obrazovana, kad svet još nije bio tehnološki razvijen…Iz ove tačke se osećam poluprivilegovano, jer moja baka jeste delom zaslužna što sad sedim u toplom, pijem bio kakao i pišem na novom kompu, s druge strane se osećam kao ovaj meme: 

A onda sam shvatila da, koliko god bi bilo zanimljivo i pomalo bolno čitati o prošlim životima žena koje nisu imale ista prava koja mi danas imamo, ili ih još nismo osvestile i za koja se još uvek borimo, život bilo koje žene danas je podjednako zanimljiv i bolan. 

Na kraju sam ipak zaključila da bih želela da sakupim priče mojih prijateljica o drugim njihovim prijateljicama, mamama ili bakama, profesorkama, ženama koje su sjajne, jake, stamene i koje se, možda ne javno, a one u sopstvenom životu bore za svoj glas i mogućnost na suverenost.

Volela bih da skupim što više priča i da onda napravim zajednički virtuelni prostor u kom svaka od vas može pročitati priču o životu raznih super žena, prostor u kom se međusobno inspirišemo i podsećamo se da smo carice koje mogu sve. 

Ako si voljna, bilo bi mi drago da napišeš priču posvećenu nekoj takvoj ženi iz svog okruženja i pošalješ mi. 

Možeš ovo slobodno poslati i nekoj svojoj dragoj prijateljici za koju misliš da želi da napiše malu odu drugoj ženi. 

Grlim te mnogo

tvoja prijateljica. 

17.12.2024.