knjigolina-blog

[knjigolina-blog]

O gresima, ženama, senkama i vukovima

“ Svakom čoveku nedostaje neki deo srca. Nekom onaj u kojem se nalazi hrabrost, nekom deo gde stanuje ljubav. Pojedinima fali dobrota, a drugima odanost. I čovek živi bez tih delova. Teško, ali živi. Zna on da bez celog srca nije potpun. I onda... naiđe čas kada se pojavi deo koji nedostaje. I to baš u trenutku kada je najpotrebniji." 

Ovako o ljudskoj prirodi, o grehu, o spasenju i onome što nas čini ljudima u svojoj knjizi “Suze Svetog Nikole” piše Branislav Janković.  I svojim pisanjem prodire u srž ljudske prirode. iskustvom veštog psihologa čita sve one obične ljude, njihovu prirodu, skrivene strasti, htenja i snove, ma koliko one puste i proklete bile. 

“Srpski seljak ima dve duše: jednu mučenu i drugu poganu. Pa se nikad ne zna koja će da nadjača. Zato plače ili se svađa."

Jer ljudi uvek žele više od onoga što imaju i zbog toga nikada nisu srećni niti zadovoljni. Takvi smo. Grešni. Nesmireni. U večitom traganju i lutanju za srećom, za ljubavlju, za smirenjem. I baš to, za čime toliko žudimo, baš to što tako očajnički tražimo, to nam beži. O svim našim potragama, o onome što nam beži, o onome što nas proganja piše Branislav Janković. 

O vukovima, o senkama, o gvozdenim oblacima koji se nadvijaju nad nama, o vetrovima zla koji prete da će nas oduvati. A kojima, kroz njegove mudre reči hrabro i postojano odolevamo. 

I o ženama kao središtu Tajne univerzuma. One su u knjigama Branislava Jankovića na pijedestalu, skoro božanstva. Tajanstvene, predivne, lepe, grešne, požrtvovane, snažne i hrabre. To su žene koje svakodnevno srećemo, majke, žene, sestre, ljubavnice, umetnice, mi, u čiju dušu pisac prodire tako lako i ruši stereotipe o ženi kao večitoj tajni koju muški um ne može da razume, da shvati a ponekad i prihvati. 

“Ćud je ženska smiješna rabota” napisao je davno vladika Njegoš a danas, skoro dva veka kasnije Branislav Janković ga demantuje, vraćajući svojim junakinjama onu iskonsku ženstvenost i urođenu ljupkost, praštajući im njihovu zemaljsku prirodu i učinjena sagrešenja.  

“Nisu čudni samo Božji putevi, već i naši. A tvoji su putevi postali blatnjavi i neprohodni” ali, nikako neoprostivi. Za svaki ženski greh postoji samilost, postoji opravdanje i oproštaj. Ko prašta? otac Tadej,  Jevrem Utvić, istražitelj, raspop, nesrećnik i grešnik, sam pisac koji se oglašava njihovim rečima ili mi, čitaoci? Svi pomalo, i u tome je iskazana neograničena moć pisca da prodre u tananu žensku psihu i doatkne dušu i svojih junakinja i svojih mnogobrojnih čitateljki.

Senka i Vuk, Gmitar, Teodora , Jevrem i jusuf, Savka i Anka. To je naša istorija, to su naše senke i naši demoni, naši grehovi koji nas progone, to smo mi, Studenac i Davidovac, prestoničke ili jugom i njegovom egzorikom naparfemisane ulice, sve smo to mi - sa svim svojim manama i vrlinama. Igra svetlosti i tame i mnogo suza, opisani a kao naslikani perom Branislava Jankovića. 

“ "Svetlost bez mraka ne može da postoji, samo se u tami vidi žiška."

[knjigolina-blog]

Čarobna putovanja u knjigama Gorana Gocića

Kada tražite čarobne svetove koji vam do sada nisu bili poznati, tražite nešto iznad naravno, čulno, neobično, nešto o čemu se često mislilo, ali, ne tako često pisalo. Tražite svet koji će u vama probuditi lutalicu, nekoga ko će staviti ranac na leđa i krenuti. Negde, nekada. Ili nekoga ko će se samleven rutinama, nakon promašenih godina spakovati i krenuti daleko iznad granica očekivanog, u svet koji je obojen mirisom egzotike i erotike, čulan i iskren, otvoren za one preumorne koji dolaze da nađu mir. Jedan sasvim drugi i drugačiji svet.

Jer Istok je mir za srce izlomljeno od strasti i konzumerizma Zapada. Smirenje je preko potrebno putniku, namerniku, istraživaču koji se traži daleko od dnevnih rutina koje su ga samlele i pretvorile u amorfnu, bezličnu masu.

„Istočni pogled i Zapadni flert“

…Flert je međutim i demonstracija sile koja ne postoji, jer je najpre znak nemoći: onaj ko ima ljubavi i strasti taj se zaljubljuje brzo, ne flertuje u beskraj. U tom pogledu, to je figura dekadencije, figura Zapada, figura ohlađenosti. U istočnjačkim pričama nema flerta, samo kobnih ljubavi. Istočnjački pogled se ne troši: on ostaje istog intenziteta, interesovanja i predavanja, tako da mora da se prekine, skrene, odvrati pre nego što postane prekasno…. „

To je ta igra strasti obojena ukusima i mirisima slobode istoka, ukusima čarobnim, zavodljivim, predskazujućim, koja čoveka sa Zapada oslobađa nametnutih stega i okova koje su mu nametnute životom po ustaljenim šablonima.

Istok su hramovi, smirenje i nežnost pogleda jedne divne plesačice koja se stidi sebe, i koja se traži u vezi sa čovekom u kome umorno srce ponovo počinje da kuca, koji se budi iz hibernacije i ponovo oseća želju i potrebu da bude, da štiti, čuva, udovoljava, ljubi. Koji ponovo oseća potrebu da živi.

„Želja da prigrlim i zaštitim tu osobu, želja koja se pojavila silno i nenadano čim sam je ugledao u baru, nije jenjavala ni to veče ni kasnije. Bila je tako intenzivna i neprestano se uvećavala da sam se usredsredio na nju i na toj pregači rasprostro svoje ambicije. „

Njena podatnost, mekoća, tradicionalna orijentalna pokornost i smirenje predane budistkinje, koje nosi u bogatstvu svoje duše, pretvaraju čoveka sa Zapada, naučenog da bude „alfa“, snažan, mužijak opet na neki ustaljeni način po šablonu – škola – posao- porodica- borba, i to svakodnevna, bespoštedna koja mu lomi duh, koja ga umara, da se otvori, da ponovo počne da oseća, da razbije svoje štitove, skine oklop i pokaže ranjivu prirodu čoveka koji traži smirenje, ljubav i neku novu snagu.

Tu je i nevidljiva osoba, „Gos“, sa kojim junak razmunje mejlove. I to je jedini dramski element u knjizi. Ta fantastična prepiska je delo u delu. U mejlovima koje razmenjuju ogledaju se dva duha zarobljena u međusprostoru, koja se traže i pronalaze u vrcavim, filozofskim diskusijama o umetnosti, svetu, životu, Istoku, Tajlandu koji je otvorio svoje dveri za sve one koji dolaze rekom Čao Praja u tajanstveni Bangkok koji ih dočekuje otvorenog srca i nudi im se poput kolačića sudbine položenog na dlan pridošlice.

Tražila sam neku manu ovoj knjizi i koliko god da sam htela da joj ubeležim bar jedan minus, da ovo ne zaliči na panegirik, nisam uspela. Ovu knjigu o proputovanju u sopstvenu dušu nije lako kritikovati, jer u njoj svako može da se pronađe. 

Ono drugo putovanje, a u stvari prvo, sasvim je različito od čarobne priče o Tajlandu o kojoj je Goran Gocić pisao u knjizi „TAI“. Dve sasvim različite priče o dva sasvim različita putovanja. Cilj je isti. Pronaći sebe u lutanju svetom.

„Poslednja stanica Britanija“ je u potpunosti različita priča o jednom različitom životu, skrivenom od radoznalih očiju prolaznika. Ovo nije priča za osetljive duše, tananih osećanja. Ova priča nema savršeni, pitki lirski izraz kao priča o Tajlandu. Jer ni Britanija, a ni emigracija koja je živela sktvoterskim životom u četvrtima Londona nemaju tanana osećanja. To je borba za preživljavanje, a ona je surova. nema u noj mesta za lirske izlive.

Ova na trenutke gorka priča o snovima, balkanskoj mladosti koja u matičnim zemljama ratuje a u emigraciji se grčevito drži „zemljaka“ jer drugačije ne bi mogla da sanja, da živi i preživi daleko od sveta koji je ostao za njima, a tako blizu snova koje su sanjali i koje će možda, ako budu dovoljno istrajni jednom ostvariti.

Priča o skvotingu, ispričana iz vizure tri potpuno različita čoveka – Antonia koji je u London stigao sa Sicilije, koji se u Londonu bavi sitnim krađama u prodavnicama, jer to je njegov način da iskaže bunt, nezadovoljstvo i bes zbog spostvene nemoći da se izdigne i bude nešto više od emigranta, o svojim cimerima iz tog neobičnog života sa druge, mračnije strane londonskih sivih, kišnih ulica, kada je svaki dan prebrajanje praznine i osećanja sa kojima on ne zna kako da se bori. Tu je Ivan, politički emigrant iz Praga, željan slobode, željan normalnog života bez sputavanja i ograničenja koje je pred njega postavio život pod „Gvozdenom zavesom“ i surova ruka još surovijeg režima. Goran, budući novinar, pesnik čija pisaća mašina čakće po čitavu noć u želji da zaboravi odakle je krenuo, i da ne misli o onome što je ostavio na Balkanu gde krv i med podjednako klize po ratnim ranama onih koji su ostali.

Za sve njih – Britanija je bila poslednja stanica ka slobodi, ka snovima, ka životu. Ovo je roman o običnim mladićima koji lutaju Londonom u želji da probaju život velikom kašikom, da pobede, da se izbore, da postanu neko da se u zemlju iz koje su otišli ne vrate kao „niko“, kao luzeri, kao brodolomnici davno izgubljeni na moru koji su ostali na pustom ostrvu. „Poslednja stanica Britanija“ nije samo ispovest, nije samo roman toka svesti, to je više od toga, to su flešbekovi na život u teskobi, sivilu, to je priča o bekstvu, to je fantazmagorija, i pokušaj da se ti, mali ljudi izdignu iz surovog statusa emigranata, da pobede sve one „Tomije“ i „Bobije“ koji su se okomili na njih poput lešinara. to je podsećanje na hladnu ne dobrodošlicu ružnih carinica olovnog pogleda koje skeniraju one koji dolaze pogledom hladnijim od norveških fjordova.

Jedino što je meni na trenutke smetalo kod „Britanije“ je pomalo razvučena radnja i tek poneka refleksija o ženi i ljubavi. Kako se daljina i tuga leče bez jasnog ženskog lika zbog koga se to traženje produbljuje? Žene se na ovom čudesnom proputovanju kroz London na kakav nismo navikli javljaju tek u obrisima, kao senke, slučajne prolaznice i snovi koji nisu lako dostižni. A možda bi snovi i trebalo da budu takvi, nestavrni i teško dostižni? Možda su i te žene san i igra mašte i duha, nedostajanje, obrisi nečeg što je prošlo sa prelaskom granice između dva potpuno različita sveta, onog koji je ostao i onog koji se pred smelim mladim ljudima otvara i sa kojim oni igraju vasionsku partiju šaha u kojoj je pobeda neizvesna.

Odgovor na ovo pitanje krije se negde među dubinama autorovih misli, na poslednjoj stanici u Britaniji.