kovacevicsavo-blog

[kovacevicsavo-blog]

Mogućnost (političkog) ostrva

Ovo što sledi je skup nekih razmišljanja i posmatranja funkcionisanja određenih političkih aktivnosti u zemlji, ali i u nekim zemljama zapadne Evrope. Bliža istorija srpske demokratije i uloga "službenika" u istoj deluje kao matematički potpuno nerešiv problem. Pri tome, mislim na čitav niz događaja koji su obeležili, na primer, samo period od 9. marta 1991. pa do danas (cepanja DS na komadiće tokom svoje istorije, kompromise, pomaganja u sklapanju većina na lokalnim nivoima i više, fenomene "omiljenih opozicionara", pojavljivanje "ekonomskih eksperata" i "iskusnih privrednika" na ministarskim mestima itd). Ponavljam, ovo su neka moja hipotetička razmišljanja na temu odnosa konkretne politike, softvera, aktivizma, društvenih mreža u kontekstu balkanskih krutih stranačkih i državnih aparata.  Razmišljanja koja nisu inicirana samo ovim nesrećnim događajima u Srbiji poslednjih godina, ali koja su svakako intenzivirana u tom periodu. Zapravo, hipotetički vid organizacije aktivističko/političke grupe u 2019 godini, u državi koja pruža izuzetno limitirane mogućnosti normalnog i zdravog angažmana.

1. Organizacija bi morala da funkcioniše nezavisno od dejstva svakog pojedinačnog člana,  te da nastavi da postoji u svom neizmenjenom obliku i u slučaju napuštanja bilo kojeg člana ili grupe članova. 2. Organizacija bi morala da poseduje mehanizam regulacije - određeni izabrani podskup članstva bi morao da ima sposobnost da reaguje i blagovremeno eliminiše grupe ili pojedince koji svesno ili nesvesno, planski ili ne, narušavaju osnovne postulate delovanja organizacije. 3. Organizacija bi se svojim dobrim delom bazirala na softveru, odnosno konkretnoj implementaciji odgovarajućih algoritama koji obezbeđuju transparentnost odlučivanja, reprezentativnost uzorka (digitalni kvorum, primenom osnovnih statističkih formula), detekciju anomalija pri aktivnostima, dostupnost celokupnog delovanja organizacije 24/7 (uptime), mogućnost predlaganja problematike, odgovaranja na postavljene problematike i komunikaciju između članova, uz obezbeđivanje "relativne" anonimnosti. Softver bi morao da bude open-source i podložan proverama i modifikacijama (videti iskustva Nemačke i Italije) 4. Osnovni postulati organizacije bi bili neka vrsta osnovne povelje, kriterijumi pripadnosti uopšte, zdravorazumski principi koji se ne dovode u pitanje i koji bi bili doneti u užem krugu članstva - inicijativnom odboru - i odnosili bi se, pre svega, na demokratičnost unutar i van Organizacije, uvažavanje mišljenja unutar Organizacije, borbu protiv diskriminacije unutar Organizacije, ali i uz polaganje najosnovnijih smernica Organizacije: demokratičnost, ljudska prava, efikasnost, socijalna pravda, beskompromisnost u tačno definisanim situacijama i pitanjima, bez ulaženja u konkretna političko društvena pitanja.  Ovi postulati, nekakav pandan "statutu" klasičnih stranaka, bi zapravo trebalo da budu garant očuvanja pravca delovanja, ali i batina za isterivanje onih grupa i pojedinaca koje, svesno ili nesvesno, deluju protivno istima. 5. Jedna od osnovnih funkcija Organizacije bi bilo uspostavljanje, održavanje i zaštita Platforme: skupa logičkih, etičkih, organizacionih i sistemskih pravila koji bi omogućavali članovima da direktno, transparentno i "relativno anonimno" putem izjašnjavanja o pojedinačnim problemima kreiraju politiku Organizacije. 6. "Relativna anonimnost" bi morao da bude jedan od ključnih koncepata Organizacije - jedna organizacija ovakvog tipa bi bila izložena pritiscima, dok bi članovi mogli biti ugroženi na najrazličitije načine, danas ili sutra. Platforma/softver sa te strane bi morao da zadovoljava izrazito suprotstavljene i sofisticirane tehničko-softverske zahteve: sa jedne strane neophodna bi bila bezuslovna, precizna i jedinstvena identifikacija članova koji učestvuju u radu same platforme, te kreiraju i definišu njenu Politiku, dok bi se istovremeno onemogućavalo "curenje" podataka o članovima van platforme. Polazilo bi se od činjenice da se svi članovi nalaze u različitim situacijama i da nisu svi niti spremni, niti u mogućnosti za isti nivo izloženosti sopstvenih političkih pogleda, ali da zbog toga ne treba da budu sprečeni da politički deluju kroz istu. Polazeći od činjenice da je praktično nemoguće obezbediti idealnu anonimnost, odnosno savršenu bezbednost bilo kakve online platforme, neophodno bi bilo pronaći balans između tehnologije i konkretne akcije. 7. Pripadnost Organizaciji bi povlačila i obaveze, od kojih bi najznačajnije bilo poštovanje donetih odluka i politika Organizacije, izlazak na konkretne eventualne izbore, podrška inicijativama i aktivnostima Organizacije koje usvoji većna i slično. Članovi ne bi trebalo da imaju obavezu eksponiranja  (u slučajevima da to sami ne žele ili postoje objektivni ili subjektivni razlozi), ali bi imali obavezu da implementiraju odluke Organizacije. 8. Članovi Organizacije koji bi želeli da implementiraju politike Organizacije u skupštinama, u slučaju da se izlazi iz sfere aktivizma i ulazi u pravu politiku, odnosno kandidati na eventualnim izborima, birali bi se unutar organizacije, na osnovu kompetentnosti, aktivnosti unutar Organizacije, sposobnosti komunikacije i slično. 9. Organizacija bi, pre svega, bila okrenuta lokalnim pitanjima i konkretnim problemima, ali je osnovna ideja da koristi mehanizam umrežavanja i, posledično, efekat mreže, kako bi implementirala rešenja koja uveliko prevazilaze mogućnosti jedne lokalne grupe. 10. Organizacija bi se bazirala dobrim delom na poverenju, altruizmu, aktivizmu, empatiji i dobroj volji članstva, kao osnovnim ljudskim vrednostima, ali bi morala da raspolaže i softverskim i proceduralnim mehanizmima detekcije i reagovanja na potencijalne anomalije u ponašanju članova (videti tačku 1). 11. Problem "infiltracije" je, praktično, nerešiv. Jedini način koji mi deluje smisleno u ovom trenutku je korišćenje "kritične mase", odnosno "zdravog jezgra" koje bi bilo u stanju da svojom brojnošću amputira neminovne pojave kanceroznog tkiva.

Kako bi u praksi ovo moglo da izgleda? Pa, na primer, član X postavlja na "board" nekakav problem, rušenje parka u gradu... Valjevu, sečenje stabala, lupetam. Nakon kraće diskusije - da li je vredno pažnje, neophodno, opravdano, izvodljivo učiniti nešto po tom pitanju, definisalo bi se šta je moguće uraditi, kakvu konkretnu akciju, kakvo oglašavanje, ukoliko je neko grafički dizajner napravio bi se nekakav baner, uradila bi se kampanja na društvenim mrežama, kontaktirali bi se nadležni (opština...), poslali bi se dopisi novinama, organizovalo bi se nešto u samom gradu. Ukoliko bi bilo odziva, deo zainteresovanih bi mogao da dođe da *flashmobuje* park, itd, dodajući vidljivost problemu i gurajući ga pod oko javnosti. Osnovna ideja je da se ljudima omogući da podrže ono za šta negde u dubini duše znaju da je ispravno, ali nemaju alata, volje, snage, mogućnosti da sami istupaju. Sve ovo bi moglo da bude organizovano neuporedivo brže nego preko klasičnih fejsbuk grupa, zato što bi bilo mikrotargetirano celom skupinom ljudi koja se zato i organizovala na prvom mestu. Na široj skali je slično - kod eventualnih izbora, organizacija bi, nakon interne diskusije, odlučila koje je "manje zlo" i da li želi ili ne želi da podrži nekog od postojećih kandidata. Suština bi svakako bila u činjenici da bi svako mogao (teoretski, ali i suštinski) da učestvuje u donošenju odluka, te na taj način, valjda bio više motivisan za učešće u političkom životu - a ono počinje od rasporeda i broja kontejnera u naselju, preko borbe za zelene površine, pa do osvajanja osnovnih sloboda, ukazivanja na nasilje, kriminal, diskriminaciju i slično.

Do izražaja bi ovakav sistem došao posebno u ovakvim situacijama, kada ili vlast ili sama heterogenost i dezorganizovanost opozicije čine da se različiti (opozicioni) faktori svađaju, upiru prstom jedni u druge i slično. Ukoliko Organizacija, većinom (digitalnih) glasova svoga članstva odluči - neko je prihvatljiv za sve ili nije uopšte prihvatljiv. Ovo je neka, blago seljačka, interpretacija koncepta direktne demokratije u kojoj svakako pojedinac, član, ima mnogo veći uticaj na sam proces donošenja odluka, a sa druge strane nije previše skrajnut kada su u pitanju konkretna i lokalna pitanja - kao što je na primer ovo - ko je prihvatljiv govornik, ko nije, koja akcija je svrsishodna, a koja kontraproduktivna i slično. Vox, na primer, je pokazao mnogo puta do sada taj stabilizujući efekat povratne sprege i meni samom, vraćajući neka moja razmišljanja i rezone koji su otišli u pogrešnom pravcu, na neku prihvatljiviju i, što je važnije, koherentniju liniju.