lusaloma - Tumblr blog

[lusaloma]

Zastoj

On mi pokazuje preskupi sat,

ne razum zašto,

samo će ga podsećati da nikad nema dovoljno vremena.

Ja ne nosim satove.

Vreme je relativna stvar,

S njim su mi proletele godine,

a razgovor o vremenu nikako da prođe.

Zašto svi pričaju o tamnim oblacima,

to je usputna pojava u ovo doba godine.

Dok se mrači sa druge strane prozore,

on zna da unese sunce u moju sobu.

Jednom je sipila kiša niz moje lice danima,

usred jula,

dok se ostatak sveta pretumbavao na plaži.

Vreme je relativna stvar,

i nemoj da te lažu da niko ne može da ti ga ukrade.

[lusaloma]

Dašak

On baca opiljke pred moje ruke,

ko da bih ja to htela da hvatam.

A uhvati me nekad na bol,

koja se proteže iza rožnjače,

i vijugama tumara.

Uhvati me nekad na namig,

dobru foru,

bačenu ko mamac.

On baca opiljke,

 u moje oči,

ko da nije već zamagljen pogled,

nekada sam gledala i preko brda,

sad samo piljim u podnožije.

I to je ok,

dan za dan,

trenutak za trenutak.

Duge staze su bogaze.

Korak je pravi dok ne staje.

[lusaloma]

VAGANJE

Video si smrt.

Rat.

Vojsku,

bomba je samo prasak,

prasak je sekund,

sekund brzo prodje.

Video si svet,

kotrljajući tuđe reči preko svoga jezika.

Gurao si jezik nekoj crnoj Meri,

svuda baš

i bilo je kobno.

Video si kišu,

i metaka,

i mržnje,

šamare na ulici,

babe s pocepanim čarapama,

babe sa penziom,

dede bez ičega,

oca bez dece,

sebe bez oca

dok majka ti plače nad zemljicom crnom.

Video si svašta,

al nikad daleko,

zato ljubav nećeš da daš.

[lusaloma]

PISMO

Dragi Marko, 

više nisam devojčica. 

Čupala sam te više puta iz sebe, 

iz dosade, 

iz svakodnevnice. 

Moja stopala su i dalje hladna. 

Imam neku boru kraj oka, 

to je posledica mrštenja, 

na sve što nisu trenuci s tobom. 

Na kišu, 

na propuštenu šansu, 

na oblak sivi. 

Dragi Marko, 

mislim da znam još uvek da volim, 

ne mogu često, 

jer prolaznika ne treba zadržavati, 

i proći će ljutnja, 

proći će i loš sastanak, 

proći će i leto, 

pa zima ... 

Al dolaze ciklično. 

I ne znam kako da ih prekinim, 

sem da se setim, 

kako je s tobom limbo bio, 

sve što treba duši da dodirne smisao.

[lusaloma]

JA

Ej ti, koji kosu ne mrsiš moju, danas su me mleli. Niko me nije zaštito, oblak je postao veliki, hteo je pući ko balon, ja nikada pre to nisam videla. Hej ti, na drugoj strani obale, na drugom kraju misli, tamo pokraj prozora, ne slutiš da gule me. I kožu s leđa, i reč sa usana, I život iz očiju, i sve jednako boli. Hej. Ti, i dalje veruješ u moju hrabrost, koju je vreme zgazilo, sasvim tiho, samo opiljci lete. Ja nažao ne činim, al ljudi znaju biti grdobe. Znaju da čupaju lepotu. Znaju da uzimaju, Ne znaju da ne znaju. Hej. Imam još neki put. Ne znam sad baš gde ide. K tebi ne. Hej ti, još samo u tebi me ima malo, onakve, kakva bih i sad da sam. Hej. Vrati me meni.

[lusaloma]

DVE GLAVE

Imam zemljicu, imam zastavu, imam narod na ulici, Imam zakon, koji baš briga za tebe i mene. Zemljica je ista, ma kojim imenom je zvao. Zemljica je menjala imena, i pozivala se na našu slobodu, na moje bolje sutra, na moju decu koju nemama. Zastavica se viori, treća ili četvrta od našeg rođena. Narod ide ulicom, i maršira i psuje, sve zastavice i sva imena. Narod psuje mene što ja ne koračam, narod koji ne korača psuje ove što marširanu, narod kažu može. A ne može. A zakon su slova… A slova nisu poenta, niti raspored boja na platnu, niti ime zemljice. Zemljica je ista ma kako je zvali, tabamo je, a ona taba nas. Nemamo je. Samo stojim na njoj, sad.

[lusaloma]

HRIDI

Ja nisam bila sigurna,

ni u noć,

koja tminu razvlači,

ni u dan,

koji se vuče.

Ja nisam bila sigurna u sebe,

da znam da pružim,

tek tako poverenje,

tek tako sebe,

tebi,

koji umeš da nasmeješ,

koji umeš da ulepšaš,

dan koji se vuče,

i mrak koja nema kraja,

tek tako,

zagrljejem,

pogledom,

a to nisu male stvari.

[lusaloma]

METASTAZA KAPITALIZMA

Ja sam vodila gradski život.

Išla sam u barove, 

videla sam splavove,

jutra kraj Save,

pijance,

narkomane,

frajere. 

Ja sam vodila gradski život,

ispijala sam kafe,

po lokalima od cigle,

na metalnim stolicama,

od kojih boli kičma,

i stražnjica ti se ukoči.

Ja sam jurila ništa,

pisala brze poruke,

samovola...

Živela u garsonjeri...

A samo želela moju šumu 

i dedinu kuću,

i jezoro kao ogledalo,

koje šljašti bolje od svake disko kugle,

al zmija se plašim.

[lusaloma]

VAKELA

Ja kad sam bila mala,

u malom gradu znao se red.

Kad se ide kod komšije na kafu,

kada se kupamo,

kad gledamo serije.

Ja kad sam bila mala znao se red u ulici,

u kući,

u porodici.

Deda je uvek držao slovo.

Mi ga nismo slušali ništa,

zato nam je ovako.

[lusaloma]

UDAR

Prikovana,

za zemlju, koja se urušava,

za tlo, koje lebdi,

za reč koju čujem.

Rasporena,

time što slušam,

preko imaginarne veze,

preko zemlje,

preko mora,

preko pola sveta...

Tek tako putuje vest.

Tek tako život teče,

tek tako te trenutak odredi.

Neko drugi donese odluku,

koja kaže kako dalje ti,

ploviš.

[lusaloma]

JUČE

Sutra je uvek, i niko ga ne dočeka. Sutra nije nikad sad. Sutra je prevara, u mogućnosti. Uvek će postojati, i nikad se ne može uništiti. Sutra je ideja, da pravo je vreme, da pravi je dan, posle ovoga, koji se preživljava uz flašu.

[lusaloma]

Sloboda, jednakost, bratsvo

Pravim gluposti, pravim od konja, muvu. Pravim od laži, javu. Pravim od kišnog popodneva zabavu. Prvaim čoveka od tebe, al nećeš. Pravim gluposti, jer mi fali, mir i dom. Ćebe za dvoje. Krevet za dvoje, život u dvoje. Pravim gluposti, jer verujem u revolucije, i mislim da lažeš da će me pojesti. A i ako, neka.... Tebe je pojela površnost.

[lusaloma]

Parametar

Kopam po nekad. Kopam po porukama. Razgrćem sećanje. Ne treba mi u ovom danu nada, da će biti opet, da te nadjem ko nekad… da smejem se oko glave. Jer znam da je bilo. I još uvek mogu da ga zagrebem, izvučem iz fioke, postavim ispred sebe, i omirišem srž.

[lusaloma]

TAKO

Psujem te noćas,

sve pogane reči 

koristim odveć,

i pljujem na nemoć,

koju sam stiskala,

u nedrima,

duboko zarivena,

u grudi moje,

u bedra malena.

Psujem te noćas,

sa svim rečima,

zbog kojih su me po gubici lupali,

u godinama ranimi,

na početku života,

kad značenje nije bilo važno.

Psujem te noćas,

iz pete,

iz žile,

iz srca,

iz nemoći.

Psujem te noćas.

Psujem te,

psujem.

Jer jebi ga

[lusaloma]

30

Mi smo išli ka životu, 

a on je prolazio pored nas, 

samo zato što ih je briga, 

da li smeš da nunaš čedo, 

pokraj zdravog srca, 

znajući šta da mu kažeš, 

i kako će biti sutra. 

Samo zato što ne misle, 

o tebu, 

o meni, 

o njima, 

urušava se, 

kuća, 

I put, 

i blato se penje. 

Samo zato, 

zbog dzepa, 

zbog škole, 

koju oni nemaju, 

a mi imamo. 

Samo zato što su smislili, 

skrnave spomenik kraj koga smo rasli.

[lusaloma]

SAMA

Crna haljina,

crna kosa,

mrak u klubu.

Neko svetlo ide tamo - amo.

Misli moje idu svuda, 

nigde.

Crno oko,

crne pantalone.

Noć kada sam krenula za nečim,

ne misleći ništa,

ceneći da me je briga.

Šališ se na ikavici.

Melodija me leluja,

tamo  -   amo,

ka svetlu,

od njega.

Pratim te u stopu,

izmičeš ka moru.

Ispred mene je brdo,

iza planina.

Gledam prema gore.

Nije svako plavo, 

more plavo.

Crna haljina,

smeđa kosa,

duva bura,

pločnik nije napravljen za štikle.

Treba mi oslonac, 

da hodam sigurnije.

Nudiš mi rame,

odbijam,

jer mogu sve sama.

More ima boju noći.

Pratim te do crnih kola.

Kažeš da treba ti mene da pratiš.

Odmahujem glavom,

ne plačem.

Ne smeješ se.

Udaljavaš se,

u mašini koja stiže svuda.

Stojim nigde.

Kako da iskoračam sama do zgrade.

[lusaloma]

Gavran

Od kad te nema reka ne žubori, nego samo teče. Od kad te nema noć je tama, nije više veče. Od kad te nema, u obliku koji jasno vidim, urlam i grcam, i sudbu psujem. Ječim i slinim, i toga se ne stidim. Od kad te nema u vremenu ovom, ne razumem gde si, i kako si bio, tako velik svakom, a nikada gord, jedan sasvim čovek, pametan i mio.