nekonepostojan

[nekonepostojan]

Falilo je tu dosta toga.

Makar još jedna šetnja Kalemegdanom,

Malo duže filozofiranje Nemanjinom,

I još poneki sastanak na Savskom.

Ne bi bilo previše ni da je bio poljubac u čelo više,

I da si me malo češće držao za ruku.

Bilo je premalo priznanja,

A previše lažnih junaka,

Ponosnih ludaka,

Koji beže od ljubavi.

Nedostaje i ona zakazana,

A nikada neispijena,

Kafa,

Da mi ispričaš još nešto o sebi,

Jer i pored svega,

Toliko malo znam o tebi.

I taj jedan kasni poziv,

Jer noću su ljudi iskreniji,

Pa bi možda priznao,

I konačno rekao,

Da smo ipak pogrešili.

I moglo bi se sve ovo nadoknaditi,

Ali u našoj priči, već odavno falimo mi.

Čak i u kafeteriji,

Kažu odavno nas nisu zajedno videli.

I znaš, fali mi deo mene koji si poneo sa sobom.

Ako i sebi fališ ti,

Javi mi.

Kod mene te previše ima.

[nekonepostojan]

Bežim.

Od sebe,

Tebe,

Bežim od nas.

Bežim iz ovog grada,

U kojem me svaki ćošak podseća,

Na mene i tebe,

Na tvoju ruku u mojoj,

Na tvoje poglede.

U kojem me stanice podsećaju,

Na tvoje poljupce u čelo,

Najsnažnije zagrljaje.

Bežim od svega u čemu te ima,

Od ljudi sa tvojim likom,

Hodom,

Tvojim očima.

Bežim po svojim mislima,

Lutam,

Samo da te negde ne sretnem,

Samo da se nečeg ne setim.

A uvek me stigneš,

Na korak od zaborava.

A najmanje sam te imala,

A najduže te pamtim.

[nekonepostojan]

Ti si na kraju bio samo jedna dobra lekcija,

Iz koje sam naučila kako da volim sebe.

Znaš, idem još uvek u onu kafeteriju,

Ali najlepšu kafu pijem sa sobom.

I znaš ona mesta koja smo planirali da posetimo,

Obilazim ih sama.

Budim se bez čekanja na tvoju poruku,

I ležem ne pitajući se zašto te nije bilo celog dana.

Sada ponovo volim jutra.

Konačno se opet budim bez suza.

Ne plačem više pod tušem,

Ponovo pevam.

Cirkus se vratio u grad.

Ili moju glavu.

Umesto da čekam tvoje priznanje,

Sada ga odajem samoj sebi.

I znam da vredim.

Iako tebi možda nisam bila dovoljna,

Iako nisam bila vredna tvog vremena.

Sada sve vreme ovoga sveta imama za sebe,

I ljude koji zaista vrede.

I možda ti je bilo teško voleti mene,

Ali zato ja sada konačno volim sebe.

I zapravo, tako je lako.

Samo ti nisi znao kako.

Tačnije, nisi želeo.

Da se na kraju makar ne lažemo.

[nekonepostojan]

Večeras negde u tami,

Posle flaše crvenog vina,

Svlačiš bretele satanske haljine,

U nadi da će njegovi dodiri

Obrisati moje tragove.

[nekonepostojan]

Imaćeš sve što si ikada poželeo,

Tu diplomu,

Posao iz snova,

Omiljeni auto,

I kuću iz bajke.

Imaćeš sve,

A faliće ti ona.

Bićeš najbogatiji,

A najsriomašniji čovek na svetu.

[nekonepostojan]

Spakovala sam kofere i otišla.

Ne jer sam prestala da te volim,

Već jer nijednan tvoj gest nije govorio 'Želim te'.

A u reči već odavno ne verujem.

[nekonepostojan]

Čudno je to,

Pojavi ti si neki stranac,

O kojem ne znaš apsolutno ništa,

Ni datum rođenja,

Ni grad,

Omiljenu boju,

Film,

I nekoliko zajedničkih uspomena između,

Opet je stranac,

Ali ovoga puta znaš šta ga to rasplače,

Na šta je slab,

Znaš o čemu sanja,

I za šta živi,

Odejnom se moliš za tog stranca,

Da bude srećan,

I dobro,

Gde god bio.

[nekonepostojan]

Pozovi me,

Ako su ti one šetnje Knez Mihailovom išta značile,

I ako te mesec sa Kalemegdana ikada podseti na mene.

[nekonepostojan]

Volela je život,

Ljude,

Glasan smeh,

Sunce,

Pa i kišu,

Kafu,

Čokolade...

U svemu tome,

Volela je i mene,

A ja budala,

Pustio sam je.

[nekonepostojan]

Zbog tebe srce i mozak mi se poklaše.

[nekonepostojan]

Ova noć je tako - 'nedostaješ mi' poruka. Neposlata.

[nekonepostojan]

Želela sam sve sa tobom, a dobila ništa.

[nekonepostojan]

Nisi mi dao mnogo razloga da te pamtim.

Ali ipak te ne zaboravljam.

[nekonepostojan]

Gubiš me, a da ni ne znaš to.

[nekonepostojan]

Počela sam da se pitam šta radim više sa tobom. O početku našeg kraja.

[nekonepostojan]

Ono je što ti probudiš u njoj. Pazi.

[nekonepostojan]

Vrati mi barem srce, kada se ti već ne vraćaš. Želim ponovo da volim.