osetivajb

[osetivajb]

Ja sam dete porušenog doma. Dete koje je naučilo da se snalazi među pukotinama onoga što je nekada trebalo da bude sigurno mesto, utočište, toplina, ljubav. Umesto toga, dobila sam zidove koji pamte viku više nego smeh, podove koji odzvanjaju tišinom težom od svake buke.

Odrasla sam prerano. Ne zato što sam to želela, već zato što sam morala. Bilo je to kao da su mi oteli detinjstvo, kao da su godine igre i bezbrižnosti preskočene… kao da sam u jednom trenutku bila dete, a već u sledećem neko ko mora da razume stvari koje ne bi trebalo ni da zna.

Nosim u sebi posledice. One ne blede. One ne prolaze. One su tu, svakog dana. U mislima, u telu, u reakcijama. U načinu na koji ne umem lako da verujem. U stalnom osećaju da nešto može da pukne svakog časa. U strepnji kad je sve mirno, jer znam koliko brzo mir može da se pretvori u oluju.

Traume su postale moji saputnici. Tihi, uporni. Ne najavljuju se, ne pitaju da li smeju da ostanu. Samo su tu, u rečima koje ne izgovaram, u suzama koje se trudim da ne pustim, u napetosti u grudima koju više ni ne primećujem jer je postala normalna.

Ne izlaze iz glave. Slike, reči, tonovi. Urezani duboko, poput senki koje se pojavljuju i kad zatvorim oči. I kad pokušam da zaboravim, one me pronađu. Kao da žele da me podsete: “Ovo si ti. Ovo ti je ostavljeno.”

A ja samo sam želela dom. Ljubav. Da budem dete.

[osetivajb]

nedostajes

u recima koje ne govorim

u pogledima koji padaju kad se smejem na silu

u trenucima u kojima je trebalo da budes a nisi

u pesmama

na mestima gde smo bili srecni

u tisini pred spavanje

dala sam sve

i sebe i snove

borila se glasno

za svaki osmeh

svaki zagrljaj

svaki trenutak u kojem sam verovala

da smo moguci

i izgubila glas

zao mi je

sto nismo uspeli

sto nismo znali bolje

sto nismo bili spremni

sto sve sto smo imali nije bilo dovoljno

da nas sacuva

sto su nam se srca umorila

sto smo prestali da se prepoznajemo

sto smo poceli da cutimo umesto da volimo

sto si otisao

ali si mi ostao u grudima

kao sapat koji ne ume da cuti

mozda sam ponekad gresila

bila teska

preosetljiva

ali bila sam tu

bilo je stvarno

mozda smo se nasli u pogresno vreme

u svetu koji nije imao strpljenja za nas

nadam se da si dobro

da se smejes

da te ne boli

da si srecan

nikada neces znati koliko sam puta

u mislima prosetala kroz sve sto smo bili

i molila se da mi se vratis

ali ipak nisi

(neko te voli vise nego sto je umeo da pokaze, izvini)

[osetivajb]

Zar sam stvarno prošla?

Možda je muškarcu mnogo lakše ovo da prizna, nego jednoj ženi kao što sam ja. Naglašavam ti ovo kao što sam ja. Jer ti najbolje znaš kakva sam. I sad kao nešto dramim, ne razumem zašto si srećan i šta ona traži pored tebe. Kao da ti lično ja nisam poželela tu sreću i nastavila dalje. Jer prošao si me. Stvarno. Ne želim te više, ali očigledno nije dovoljno. Jer ne želim ni da mi se nikad više ne vratiš. Jel razumeš smisao ove rečenice? Ni ja. Ali svakako ti i ja nikad nismo ni imali smisla. Ni naša ljubav, ako je uopšte bila ljubav. Ni naše danas, koje nikad nije imalo sutra. Ali uvek smo živeli za ono naše juče, kako to, ne znam. Ali živela sam mnogo više to juče sa tobom, nego ovo danas bez tebe. I svako to naše juče mi sada deluje tako daleko. I sva ta naša sećanja, uspomene i trenuci koje smo proveli zajedno mi se podsmevaju danas i govore mi da u mojoj budućnosti ti ne postojiš. Mene nikad niko nije činio tako srećnom kao ti. I niko me nikad nije razumeo. Nikad. I bila sam ubedjena da nikad neće. A onda si došao ti. I razumeo si me. Čak i onda kada ni samu sebe nisam razumela. I samo jednom si bio ljut na mene. One noći kada smo mi prestali da postojimo. I te noći me prvi put nisi razumeo. I znala sam da je to naš kraj. Nisi me uplašio ljut, ali jesi srećan. Sa njom. Ali želim da znaš, ako ikada pročitaš ovo, da je postojao period kada bih radije imala tebe pored sebe nego ove reči. Ali sada su mi i one dovoljne. I želim ti da nikada ne moraš da misliš ovoliko o nečemu, koliko ja mislim o tebi. I da, za mene jeste bila ljubav.

[osetivajb]

oni su meni tebe opisivali kao najvećeg ološa,

a njima sam ja tebe opisivala kao nešto najlepše što

mi se desilo u životu.

[osetivajb]

[osetivajb]

my words were always so soft for you, but now they’ve turned cold, very cold.

i’m scraping every corner of my mind trying to find excuses for you, i refuse to believe you’re a bad person.

in your absence, i grasp desperately for anything, hoping it speaks to my soul as you once did, but it never does. it never will. you were one of a kind.

in my dream you ask me if i’m gone and i say no, i’m right here, you’re the one who’s gone. you laugh and you say look at me, how can i be gone? and i echo it back, i look at you and i say how can you be gone?

and now i can’t find the words to say to you anymore.

it just hurts.

[osetivajb]

Ernest Hemingway // Unknown

[osetivajb]

i dreamt of you last night woke up so angry with longing you’re not for me my heart and my mind knows but for a second you felt like love i realized i can’t blame my dreams for getting that part so very wrong

~why won’t you stop pestering me with possibility

[osetivajb]

Federico García Lorca, from "3 Tragedies; Blood Wedding, Yerma, Bernarda Alta,"

[osetivajb]

[osetivajb]

I had met the absolute love of my life in you, from the moment I first saw you, i knew.

But I owed karma a debt, and I paid it in full.

[osetivajb]

to say i miss you doesn't even begin to capture the despair your absence has brought me.

— mae s. (journal entry to the one i still love)

[osetivajb]

Frida Kahlo, from a letter featured in "The Letters of Frida Kahlo,"

[osetivajb]

I miss you.

Whenever something funny happens, I always want to tell you.

[osetivajb]

"We make each other alive. Does it matter if it hurts?"

- Ingmar Bergman, from a letter to Liv Ullmann

[osetivajb]

[osetivajb]

oprostila bih ti

samo kad bih znala

da više nikad nećeš otići