putokazkrozvreme

[putokazkrozvreme]

" Rast je bolan, promena je bolna, ali ništa nije tako bolno kao ostati zaglavljen"

" Najbolje moguće mesto za uspeh je ovde i sada"- Čarls

Još jedan septembarski dan je osvanuo i doneo sa sobom jednu novu svežinu. Svežinu i bistar um koji nam otvara neke nove puteve samospoznaje.

Rečenica koja me probudila iz dubokog sna i naterala da razmišljam o određenim stvarima je upravo ta da kakav bi to tužan život bio da se sve može postići preko noći, da se sve može promeniti istog časa kad mi to poželimo i zatražimo? Kakva čar bi bila u svemu tome i da li bi uopšte postojala? Iskreno verujem da stvari koje su postignute brzo i do kojih se došlo lako, preskakajući stepenice, da u čoveku apsolutno ne mogu probuditi emociju i zadovoljstvo na neke duže staze, upravo zbog te brzine i načina na koji smo došli do nečeg. Čak iako osetimo zadovoljstvo usled promene nečega što smo želeli a opet tako lako došli do istog, to zadovoljstvo će brzo nestati i možda nikad nećemo spoznati jednu bitnu stvar u celoj toj priči a to je upravo zahvalnost. Zahvalnost za naš trud, upornost,vreme koje smo uložili u to nešto ne bi li to isto promenili. Nema ništa lepše od priče koja je prepuna uspona i padova a koja se naposletku završi srećnim krajem. Ono što je bitno u toj priči u kojoj smo mi glavni akteri je upravo to da smo mi jedini koji ćemo odrediti gde će nas put odvesti i na koji način. Ključan element u celoj priči leži u istrajnosti junaka i njegovim upornim pokušajima da se iz nečeg izvuče i da nešto promeni.

Kad se samo malo osvrnem, uviđam da je život i suviše kratak da bi negde bili zaglavljeni, da bi nešto trpeli, da bi se osećali tužno,sputano,nesnađeno,nevoljeno, obeshrabreno,odbačeno,neprihvaćeno,mrzovoljno. Sve što nas ne ispunjava treba menjati. Sve što iz nas ne izvlači pun potencijal, treba menjati. Sve što nas čini sputanim, obezvređenim, treba menjati. Čvrsto verujem da je svaka osoba na ovom svetu za nešto nadarena, sposobna, samo jednostavno i nažalost mnogi do kraja svog života ne spoznaju na pravi i odgovarajuć način vrednost svoje ličnosti i kvaliteta koje imaju, kako bi možda znali gde da se upute i na koji način svoju energiju da ustreme ka nečemu. Upravo iz tih razloga, dosta ljudi skrene sa puta, odlazeći u neku drugu krajnost ili ostaju tokom života na tom jednom istom dobro utabanom putu koji im ništa inspirativno, niti dobro po njih ne donosi. I onda dolazimo do zaključka da sve više ljudi biva nezadovoljno, nesrećno, radeći poslove koji ih fizički i psihički uništavaju, provodeći vreme u lošim brakovima koji su sve, samo ne primeri onog šta brak treba da bude i predstavlja, družeći se sa ljudima i praviti se naizgled pravim prijateljima, zarad određene koristi, statusa, titule, pozicije koju ta osoba ima. Većina ljudi kad im se ovako nešto napomene,ne shvata za ozbiljno kao i da što više vremena provode u takvim odnosima, na takvim mestima, u svakakvim društvima, da time sve više gase svoju životnu energiju i menjaju je za onu lošu, usled koje dolaze i te loše emocije koje čoveka znaju da sputaju i obeshrabre do krajnjih granica. Šta su to loše emocije? Bes, frustracija, sujeta, zavist, sumnja-spisak je dugačak. Sve te emocije se talože u nama, nekad na svesnom,nekad na nesvesnom nivou. Dok shvatimo šta nam se dešava , uvidimo da smo već duboko zagazili u stanja kao što su anksioznost i depresija. Stanja u kojima smo zaglavljeni i krajnje sputani. Sedimo u prostoru, malom i zatvorenom,pokušavajući pronaći ključ za naše odgovore i stanje u koje smo se doveli a isto ne pronalazimo. Sve ono što je dobro, što istinski želimo, ka čemu stremimo ima svoju cenu, a cena je istrajnost,volja i strpljenje da ništa ne dolazi preko noći i da za sve postoji svoje vreme. A opet sa druge strane sve ono što trpimo, sa čim smo nezadovoljni, u čemu smo nesrećni, šta odlažemo za dan posle, zbog čega se osećamo zaglavljeno u vremenu, isto tako ne dolazi preko noći, već se taloži do svojih krajnjih granica pucanja. Što pre prepoznamo te granice, pre ćemo moći da uradimo nešto, promenimo i delujemo u našu korist i time sprečimo sebe daljeg sedenja u prostoru koji nam ne donosi apsolutno ništa. Svi u životu imaju određene lomove,padove, traume, dobre i loše dane, loše poslove, loše partnere, loše brakove, loše prijatelje ali da ako sami nešto ne uradimo po pitanju promene svega tog lošeg i nakupljenog u nama tokom godina, da se ništa neće promeniti. Prvi korak ka promeni leži u spoznaji da prihvatimo da nešto nije dobro, da nam tu nije mesto, da je vreme da se pomerimo i onda sitnim koracima iz dana u dan da nastojimo da to nešto promenimo sve dok to nešto ne bude ono što želimo i šta nas čini istinski srećnim i zadovoljnim. Život je avantura. Istrajnost je osobina koju je možda i najbitnije da posedujemo. Sasvim je uredu iznova i iznova nešto pokušavati, menjati, sve dok ne pronađemo sebe i svoj put. Možda u nekom trenutku života nećemo znati šta želimo ali ono što je mnogo bitnije je znati šta je to šta ne želimo.

Zato, menjaj posao ako te ne ispunjava. Ne dozvoli da živiš u strahu, bežeći u svoju zonu komfora jer iz nje ništa nećeš postići. Menjaj partnera, supružnika, ako si u tom odnosu nesrećan, nepoštovan,neprihvaćen. Možda baš tamo negde neko čeka na tebe i tvoj potencijal i kvalitete svega onog šta nosiš u sebi a ko će to znati da prepozna i vrednuje. Menjaj prijatelje, ako vidiš da ti isti "prijatelji" bivaju tu za tebe samo kad ti ide sve dobro, a kad je loše ostaješ sam i prazan.

Kad uspemo jednu od navedenih stvari da promenimo u svom životu ili makar za početak da spoznamo da u tom nečemu nismo potpuni i da želimo da se pomerimo sa tog mesta, uvidećemo da sve možemo, da je život jedna promenljiva linija i da ako ne želimo da budemo zaglavljeni na toj liniji da je svakako bolje da prihvatimo konstantan rast i promenu, koliko god ona ponekad bila bolna i teška,ono što je najbitnije od svega, ona će nam otvoriti jednu novu dimenziju i put šarenolikih boja,umesto sive utabane staze, pune nezadovoljstva i loših emocija po kojoj smo koračali sve do trenutka dok nismo spoznali da je upravo sad došlo vreme za promenu.

[putokazkrozvreme]

Neretko i uglavnom slučajno kroz život povređujemo ljude. Nekad izgovaramo reči za koje nismo ni svesni kakvu težinu imaju i koliko umeju da povrede. Ponekad radimo stvari za koje smo tvrdili da nikad ne bi uradili. Kroz čitav život pravimo greške, loše izbore, donosimo pogrešne odluke. Međutim, ono što je suština je upravo da je sve to normalno i za ljude. Na greškama, lošim izborima, teškim rečima koje ponekad izgovaramo, mi zapravo iznova i iznova učimo i ponavljamo određene lekcije iz kojih izvlačimo upravo jednu novu veličinu i kvalitet onog šta smo svi mi zapravo i iz čega naša ličnost raste i kroz vreme postaje celokupna i potpuna. Suština je da smo svi mi, upravo takvi kakvi jesmo vredni ljubavi i prihvatanja. Jednom kad sretnete i upoznate nečiju dušu i ta duša vas iskreno i čisto zavoli, čuvajte je. U moru danas površnih i brzih stvari, kad jednom prepoznate u nekom vrednost i iskrenost njegovog bića, biće vam drago što to nešto upravo imate kraj sebe. Jednom slomljeno staklo je uvek slomljeno staklo i više se ne može popraviti.

[putokazkrozvreme]

Tajna dobrog uspeha

"Odavno sam zapazio da uspešni ljudi retko sede i čekaju da im se stvari dešavaju. Oni izađu i dese se stvarima."-Leonardo da Vinči

Još jedan petak je osvanuo i sa sobom doneo vedro, sunčano, toplo, pravo prolećno vreme. Kako čovek da ne bude pozitivan i radostan kad ga jutrom budi sunce koje se vešto probija kroz poluspuštenu roletnu. Dok lagano ustajem, podižem roletnu i otvaram prozor, prožima me i u isti čas obuzima osećaj mira i blaženstva. Osmeh mi krasi polupospano lice. Srećna sam. Srećna sam zbog onog što jesam i još više zbog toga što sam u proteklom periodu napokon još više spoznala sebe u tom pogledu šta je to što bih volela, želela, gde bih volela da se nalazim, koje ciljeve da ispunim i naposletku možda i ono najbitnije nekad od svega, kako da postignem uspeh? Koje su to tajne dobrog uspeha i kako da dođemo do istog?

Svet zapravo veoma jednostavno funkcioniše. Ljudi su jednostavni, samo što mi sami ponekad od naših života napravimo pravu zbrku u našim mislima, postupcima, odgovorima koje dajemo sredini u kojoj se nalazimo, stvarajući upravo jednu konfuziju, tenziju, suštinsku bespotrebnost jer ako samo malo razmislimo, uvidećemo da svi odgovori, sve ono sa čim treba da se povedemo, kako da postupimo, koje smernice da pratimo, da se sve to upravo i isključivo nalazi u nama. To su nevidljivi principi koji upravljaju pretvaranjem želja u stvarnost a koji počivaju u našem umu. Kada neki cilj zacrtamo u našem umu i odredimo ga voljno da to iskreno želimo, naš um je već tu na samom početku već sposoban da odradi pola posla i postigne uspeh. Kada svoje želje, snove, ciljeve pretočimo u naš um, on dalje sve to detaljno analizira i procesuira te iz svega toga nastaje ideja. Ideja kako da taj cilj koji smo odredili da želimo da postignemo, kroz tačne korake i smernice realizujemo. Kroz ozbiljan trud, prilike, rad na sebi, mogućnosti i uz viziju, spremnost, doslednost i konstantnost u svemu što započnemo, mi možemo ostvariti bilo šta u životu. Apsolutno i potpuno, na način koji smo sami odredili. Prava tajna dobrog uspeha ne postoji, ona se stvara. Prava tajna uspeha nije u imanju dobrih veza, dobre porodice, dobrog obrazovanja,dobrih prihoda, dobro situiranih supružnika. Tajna svakog pravog i iskrenog uspeha je besplatna, dostupna svakom čoveku ponaosob. Tajna za svaku zamišljenu srž koja se prožima vešto i nevidljivo u našim životima se nalazi u nama. U našem umu. To je ono što nas ljude čini jednakim u ovom svetu a opet drugačijim jer svako od nas ima um za razmišljanje, samo što neki nisu dovoljno vešti da te misli i razmišljanje kanališu u pozitivnom pravcu. Nažalost vreme je takvo da u današnjem društvu i sredini u kojoj se nalazimo, sve više ljudi poseže za alternativnim pravcima, bez puno truda i uloga, svi žele da brzo dođu do svojih ciljeva, pozicija, titula,statusa, radnih mesta jer smatraju da tajna dobrog uspeha leži u tome da nije bitno koliko se trudiš, koliko daješ, čime se vodiš, kako razmišljaš, već da je tajna uspeha ključ koji leži u nekom od naših dobrih i jakih poznanstava, situiranih supružnika, gde se smatra ako se dobro udamo ili dobro oženimo, da više nikad ništa ne moramo da radimo, jer smo takoreći materijalno potkrepljeni za sve i ne moramo da mislimo ili ako imamo novca, smatramo da možemo sve da kupimo, počev od škole, raznih titula, priznanja. Spisak je dugačak. Ono što bih iznela kao zaključak je da su naš um i misli kojima se vodimo moćnije oružje od bilo kog novca, uticaja i prilika i upravo te misli su jedini i odlučujući faktor koji određuje da li ćete biti pobednik ili gubitnik. Bilo koji cilj da postavimo da želimo da ostvarimo je moguć samo ako smo spremni da od prvobitne želje, stvorimo ideju a onda tu ideju vešto projektujemo u viziju i pratimo je sve do ostvarenja te naše zamisli. I to je jedina i potpuna istina tajne dobrog uspeha jer nikad sebe nećemo nadograditi i spoznati vlastite potencijale ako putujemo lakim ulicama, prečicama ili tražimo brza rešenja za sve što nam se kroz život nametne ili odlučimo da želimo da postignemo.

Za sve je potrebno vreme, snaga,volja i najbitnije od svega bistar um. Ako to posedujemo, uspeh je zagarantovan. Ključ je u nama, ne u drugim ljudima ko što mislimo i zavaravamo se. Sve što treba uraditi je prepoznati taj ključ i iskoristiti ga u pametne svrhe, na pametan način u najboljem mogućem trenutku.

[putokazkrozvreme]

Ispunjen život je kada u svom životu mi živimo neku našu istinu. Kada smo svesni ko smo, šta smo, koji su naši kvaliteti, kada imamo samopouzdanje, kada to samopouzdanje niko ne može narušiti i učiniti manjim nego što ono prvobitno jeste, kada imamo viziju. Svesni smo gde smo sad ali isto tako svesni smo i toga gde možemo biti i šta je to šta zaslužujemo. Ispunjen život je konstantan rad na sebi, na našim uverenjima, ciljevima, željama. Ispunjen život je ako smo mi srećni sa time šta radimo i gde se nalazimo. Ispunjen život je kada sve ono što radimo i ka čemu težimo od nas čini kompletnu,srećnu i zadovoljnu osobu. Osobu koja može nekom poslužiti kao dobra inspiracija. Ispunjen život je spremnost na promene koje pravimo u životu, ispunjen život je borba i konstantni usponi i padovi. Ispunjen život je istina i ništa sem toga. Ako tu istinu na vreme prepoznamo i prihvatimo je kao sastavni deo nas, verujem da će nam upravo ona otvoriti oči na mestima gde je to potrebno i učiniti da neke stvari promenimo i učinimo drugačije. Istina koju mi živimo i čime se vodimo u našim životima je jedina stvar koja nam pruža tačnu sliku nas i toga da li je naš život ispunjen ili ipak nije.

[putokazkrozvreme]

Provedite samo sat vremena u društvu ljudi koji su uspeli nešto u životu, koji su ambiciozni, gladni znanja,uspeha,rada,puni samopouzdanja,koji hrabre i motivišu da sve možeš i trebaš ako dovoljno želiš i videćeš koliko zapravo možeš i sposoban si. Provedi samo 15 minuta u društvu onih koji su skeptični, bojažljivi, nesigurni, nezadovoljni sobom, nespremni,pusti, neambiciozni, zadovoljeni sitnicama bez volje za napredkom i usavršavanjem i videćeš koliko je zapravo sredina u kojoj se nalaziš kao i društvo u kom sediš presudna za mnoge stvari u životu kao i uticanje na ono što radiš i šta želiš da postigneš za sebe.

[putokazkrozvreme]

Kad ljudi ne znaju šta tačno žele u životu,koji su im ciljevi kao i tačni koraci kako da to ostvare i dođu do toga, oni posežu za bilo čim, ne bi li se osećali zadovoljno u svojoj koži. Međutim to je jedan začarani krug besciljnog lutanja, kao kad bi odlučili da želimo da više putujemo a kad bi nas pitali gde, istog trena bi zaćutali jer ne bi imali predstavu kao ni viziju mesta na koja želimo da idemo. Zato u životu ako želimo da budemo uspešni i da svoje ciljeve ostvarimo,nije dovoljna samo volja i odluka po pitanju bilo čega šta odlučimo. To je dovoljno za početak svakako ali za duže staze i sam ostvaren cilj i uspeh potrebno je mnogo više. A to više predstavlja tačne korake koje ćemo pratiti prilikom realizovanja našeg cilja, u smislu kako, na koji način, kada, koji je vremenski rok, šta treba uraditi, šta treba usavršiti, koliko vremena izdvojiti, zbog čega to nešto želimo i stremimo ka tome a onda kad odgovorimo na sva ta pitanja i zapišemo ih negde na korici naše omiljene sveske, tada verujem da nema promašaja, nema neuspeha i uz tačne smernice uspeh je zagarantovan. Sve je u nama. Ako nemamo viziju gde želimo biti sa tačno ispisanim koracima kao smernicom za taj put, vrlo je moguće da ćemo besciljno lutati i da se nećemo pomeriti sa mrtve tačke od koje smo neminovno i svakako svi mi krenuli na početku. Svaki korak, svaka vizija, svaki cilj, svaki uspeh, apsolutno sve je u nama i na nama. Ništa nije nemoguće, čak šta više verujem da je sve moguće u životu. Apsolutno sve šta smo zamislili i šta želimo za sebe u životu je moguće ostvariti. Ključ je u nama, samo ga treba vešto prepoznati i iskoristiti na pravi način.

[putokazkrozvreme]

Sve se u životu dešava sa razlogom

"Nikada nećete nadograditi sebe ako putujete lakim ulicama ili idete prečicama.Potrebna je istinska snaga i volja za napredak kako bi izašli iz svoje zone komfora."

Zona komfora je posve jedna vrlo udobna fotelja u kojoj volimo lepo da se smestimo i uživamo većinu svog vremena. Međutim ukoliko se previše zadržimo u toj istoj fotelji ili našoj zoni komfora, izgubićemo sebe kao i svest o tome koliko bi stvari mogli više u životu uspeti i pronaći, samo da smo u pojedinim trenucima imali više hrabrosti i volje da se otrgnemo sa dobro utabanih staza po kojima smo koračali veći deo života iza nas a gde su napredak i uspeh odavno iščezli, samo zato što smo sa ostankom u svojoj zoni komfora,mi zapravo prestali da napredujemo već da stagniramo. Ljudi su stvoreni da bi napredovali a ne da bi preživljavali. Verujem da smo svi mi u nekom periodu života bili u režimu preživljavanja, baveći se poslom koji nas ne ispunjava, ne zadovoljava, guši nas okruženje, propuštene prilike, gubimo vidike, ne prepoznajemo sopstvene potencijale. Sve je to režim preživljavanja. Da li zaista želimo svoj život da preživljavamo?

Život je jedna vrlo dragocena stvar,prolazi brzo,godina za godinom, mesec za mesecom. Dok se osvrnemo, uvidimo da nam je više od pola života proteklo. Pitanje je, šta smo uradili do tada? Da li smo zadovoljni? Šta želimo trenutno? I najbitnije od svega šta smo uradili povodom toga što želimo trenutno da uradimo? Uspeh i napredak u životu svakog pojedinca ne dolaze tako što sedimo u dobroj, staroj fotelji, ne radimo ništa, očajavamo, mrzeći sebe i druge, kriveći situacije i životne okolnosti koje su nam se nametnule i usled kojih eventualno nismo uspeli u nečemu. Suština je da svi mi u našim životima imamo svoj nered, nešto što nam preokupira pažnju, troši energiju, nešto što nam se ne dopada, što želimo da menjamo. Taj nered koji smo nakupili, jednostavno treba počistiti, izvući poruku i nastaviti dalje. Sve što poželimo u životu, sve možemo i ostvariti. Ja čvrsto verujem da univerzum, energija koja kruži oko nas i sam Božji glas negde u dubini nas, prave od našeg života upravo ono za šta smo predodređeni. Kockice se nevidljivo sklapaju i svakim danom smo bliži tamo gde želimo i trebamo da budemo. Međutim želja je nedovoljna.Za sve je potreban plan,volja i naposletku realizacija. Ukoliko nismo smeli, hrabri, ambiciozni, željni uspeha i napredka na svim životnim poljima našeg života, nikad se nećemo pomeriti sa mrtve tačke. Provešćemo život u režimu preživljavanja, zavaravajući se da će se nešto promeniti a ništa se apsolutno neće promeniti dok mi sami ne uradimo nešto drugačije za nas. Ponekad je zaista smešno koliko nam neke stvari mogu promeniti putanju i tok života. Svrha je u tome da sve to što nam se dešava u nekom periodu života treba prigrliti a potom smelo i hrabro uzdići sebe na neki drugi nivo. Ljudi se u životu jako plaše neizvesnosti, izlaska iz svoje zone komfora gde jasno znaju kako funkcionišu u određenim situacijama, plaše se neuspeha, večito se preispituju, pitaju se "šta ako se desi to i to", odma sebe blokiraju sa negativnim razmišljanjima u kojima već misle kakav će ishod biti ukoliko ne uspeju u nečemu i tu se gubi svaka nit, svaki korak na putu do uspeha. Sve što treba da uradimo u određenom trenutku je da zagrlimo i pozdravimo određen deo nas, našeg dotadašnjeg života, svega što nas ne ispunjava i iscrpljuje a onda odemo po nešto bolje i nešto više. Nešto što zaista zaslužujemo. U trenutku kad se pozdravimo sa ustaljenim stvarima, navikama, rutinom, zonom komfora, tek tada ćemo proširiti svest koliko zapravo možemo biti jaki, snažni,uspešni i to samo ako smo isključivo voljni da proširimo sopstvene vidike i da se vešto distanciramo od svih i svega što nas remeti na našem putu ka uspehu i boljem sutra.

Suština dobrog napredka i uspeha je kontinuiran rad na sebi, vizija i samosvest. Gradimo mostove a ne zidove. Ako želimo napredak, nastavimo koračati, produžimo dalje. Taj korak dalje od svega za šta smo mislili da nismo sposobni, odvešće nas tamo gde ćemo shvatiti koliko smo zapravo sposobni i koliko smo se ograničavali pogrešnim uverenjima i ustaljenim obrascima ponašanja. Sve što nam se trenutno dešava u životu, priprema nas za ono što tek sledi. "Ne možete imati zadovoljstvo uspeha ako niste prošli kroz patnju prouzrokovanu bolom." Sve što nam se trenutno dešava, čini nas otpornijim i sprema nas za ono što trebamo da budemo i gde treba da se nalazimo. Svi mi nesumnjivo imamo ožiljke koje smo skupili tokom života i koje ćemo tek skupiti. Ti ožiljci će nas jednog dana podsetiti gde smo bili, gde smo sad i koliko smo zapravo ostali jaki, nepokolebljivi i živi. A to je dovoljan motiv da spoznajom samog sebe i koliko zapravo možemo je početna faza ka ostvarenju svih naših zacrtanih misli. Suština svega što kroz život treba da radimo i ka čemu da težimo je u tome da za početak prihvatimo sebe, prigrlimo sve naše dosadašnje izbore, dobre i loše strane, uspehe i neuspehe, lekcije koje smo naučili, nerede koje smo počistili a potom da izađemo iz svih tih starih ograničavajućih obrazaca ponašanja u kojima sputavamo sebe u realizaciji bilo čega šta želimo. Gradimo sebe i svoju ličnost.Gradimo lice koje prikazujemo svakog dana svetu. Neka sija,treperi, srećno i zadovoljno. Gradimo lice koje prikazujemo porodici, prijateljima,bliskim ljudima. Neka jednog dana svi oni koji su nas podržavali i bodrili na našem putu budu ponosni koliko smo postigli i gde smo stigli, samo zato što smo imali malo više hrabrosti i volje da svoj život uzmemo u svoje ruke i ništa ne prepuštamo slučaju. Gradimo čak i ono lice koje nikom ne pokazujemo. To lice je ono lice koje imamo kad smo sami sa sobom. Sve to smo mi i sve to je ono na čemu večito treba da radimo i gradimo sebe kako bi jednog dana kad se pogledamo u ogledalo, bili ponosni na ono šta smo postali, bez da spuštamo pogled zbog loših dela, iskustava, ponašanja, već da gordo stojimo, zauzemo stav i ponosno krenemo tamo gde želimo da budemo.

I za kraj, promenimo perspektivu, okružimo se pozitivnim ljudima, ljudima koji nas hrabre i motivišu da svakog dana budemo sve bolji dok one koji nas sputavaju, ograničavaju, ne poštuju naše odluke i životne korake koje preduzimamo, polako ali sigurno distanciramo iz našeg života.

[putokazkrozvreme]

365 dana u godini

31.decembar 2021.godine.Spremam se užurbano i pomalo nervozno za posao. Misli mi lutaju. Osećam se rastrzano, čak šta više pomalo i umorno. Uviđam da mi ova godina i nije bila baš najbolja moguća. Ne očajavam jer generalno razmišljajući ne može svaka godina koja nam dolazi da predstavlja ispunjenje svega onog o čemu maštamo,sanjamo ili ka čemu težimo. Ponekad određene stvari i situacije promene tok svog kretanja, ponekad nam dugo osmišljeni planovi propadnu,ponekad se uverimo po ko zna koji put da je život uporno sve nešto ispočetka, ponekad nas sudbina i životni putevi odvedu u smeru o kom nismo ni razmišljali.

Da,kad bolje pogledam, ovo sam sve shvatila u protekloj godini. Nije loše osvrnuti se ponekad,pogledati i uporediti prethodnu sa godinom u kojoj se trenutno nalazimo, a koja se prema svemu sudeći uskoro bliži kraju sa obzirom da je danas 27.novembar '22. godine. Dok posmatram proteklu godinu i situacije u kojima sam se nalazila, ne mogu ni da je nazovem ili obeležim toliko lošom. Možda mi nije donela ono što sam tražila ali je nesumnjivo učinila ono što je bilo potrebno i neophodno mom životu. Zapravo, proživljavajući prethodnu godinu, dok sam se susretala sa određenim usponima, padovima,dobrim i lošim danima, uvidela sam da sam sada u ovom trenutku za 365 dana kasnije koji su usledili nakon toga negde zrelija, sposobnija, jača, manje ranjivija i mnogo više svesnija stvari,ljudi,okruženja i okolnosti koje nam se katkad nametnu. Ja nisam neko ko voli da gleda unazad jer smatram da je tamo stanje uvek nepromenjeno. Jednostavno, uvek treba gledati napred i skocentrisati se na period koji nam tek dolazi u budućnosti. To je nešto što nam tek sledi, šta možemo da očekujemo i na čemu možemo da poradimo. I to je sigurno nešto što kod mene izaziva dozu uzbuđenja i optimizma upravo zbog neizvesnosti toka budućih dešavanja koja mi slede. Međutim, iako ne volim da gledam u prošlost, katkad volim da se osvrnem i pogledam unazad prethodnih 365 dana kako bi se podsetila nekih stvari i kako bi zapravo videla gde sam, šta sam postigla, koliko sam napredovala kao osoba i ličnost, šta bih mogla da promenim, šta da poboljšam i naposletku šta je to na čemu sam uvek zahvalna i eventualno šta bi volela da mi naredna godina donese.

Danas je 27.novembar 2022. godine. Za nekih mesec dana i ova 2022. godina će biti deo prošlosti kao i prethodna koju sam spominjala. Baš iz tog razloga, želela sam da pre nego što i ona postane deo prošlosti, još jednom podsetim sebe na sve što je bilo dobro u ovoj godini i šta mi je donelo mir i spokoj posle izvesnog vremena. Kad bi krenula da nabrajam, verujem da bi se spisak dosta odužio ali kad uporedim 2021. i 2022. godinu nesumnjivo mogu da potvrdim uz priznanje samoj sebi da je ova godina bila mnogo bolja, mnogo ispunjenija, lepša u odnosu na prethodnu, te negde sad naposletku i ove godine mogu da je nazovem još jednom uspešnom misijom. Smatram da svaki pojedinac, pred kraj godine, treba udobno da se smesti u svoju omiljenu fotelju, skuva sebi šolju tople kafe, čokolade, čaja ili čega već a onda obradi sve prethodne događaje, situacije, dešavanja, uspone i padove, dobre, loše dane i iz svega toga izvuče suštinu onog najbitnijeg. A suština bi bila koju smo pouku, smisao,lekciju pronašli u svemu tome i kako ćemo to sve uokviriti, sastaviti i spremiti za narednu godinu koja nam sledi, kako bi određene stvari poboljšali, a druge pak izbacili ukoliko su štetne po nas i ukoliko ne izvlače ono najbolje i najbitnije od svega. Svesnost u određenim situacijama i posmatranje tih istih situacija kasnije u nekom periodu mogu znatno da nam pomognu da se suočima sa određenim teškim situacijama u kojim smo se našli i prebrodimo ih na isti način. Zato je ponekad bitno osvrnuti se unazad, samo kako bi bili svesni nas i svega što smo prošli, koliko smo zapravo jaki i koliko možemo, u zavisnosti od situacija koje nam se ispreče u životu. 365 dana su zapravo 365 novih mogućnosti, šansi, prilika koje imamo na raspolaganju, sve je u tome kako ćemo odlučiti isto da iskoristimo. U životu uvek treba ciljati visoko, stremiti ka boljem koliko je to moguće. Takav način razmišljanja treba da bude ujedno i ciljni za svakog pojedinca,da je težnja ka određenim stvarima od izuzetnog značaja, da je borba ta koja je neophodna za opstanak jer je upravo čitav život borba, da su prilike dragocene i nužne da se koriste ukoliko su dobre, dok one loše stvari koje nam se nametnu kroz život treba da budu osnova za dobru lekciju i iskustvo koje će nam služiti kad tad.

Splet svih dešavanja koja nam se nametnu kroz život, bilo dobra ili loša, koja iskusimo i osetimo na svojoj koži, načine od nas osobu kojom se ne bi mogli nazvati danas, da upravo sve to iza nas nije ni postojalo. U tome leži jedinstvenost i unikatnost svake osobe. U posebnosti što smo drugačiji i što svako ima svoju priču. Zato, za novih 365 dana, prilika i mogućnosti koje nam slede u narednoj godini, bitno je znati da se nekad treba osvrnuti, pogledati iza sebe, izraziti zahvalnost ka svemu i shvatiti da mnogo bolje stvari su ispred nas nego one koje ostavljamo iza sebe.

[putokazkrozvreme]

Put ka promeni

Nedelja, 28.avgust. Budim se dok sanjivo i polupospano trljam oči. Prethodna noć je bila izrazito topla,sparna i zanosna u svojoj toplini koju je pružala,čineći da moji snovi budu uzburkani, rastrzani i golemi. Dok kazaljke na satu skoro otkucavaju podne, okrećem glavu ka drugoj polovini kreveta i posmatram prizor koji mi pruža mir, sigurnost i toplinu kraj srca. U tom trenutku, deliću sekunde, shvatam koliko je u životu zapravo bitno imati nekog ko će nas voleti upravo onakvim kakvi jesmo i biti uz nas kad nam život donese i ne baš tako lepe trenutke. Dok ovo pišem, kroz mene se prožimaju i u isti mah prelamaju samo pozitivne i tople emocije. Emocije koje me podižu,uspravljaju i teraju da koliko god nam se u životu neka stvar učinila teškom,zapravo nismo ni svesni koliko smo jaki i neustrašivi dok ne pređemo preko istih tih teških i nezadovoljavajućih trenutaka i etapa koje nam život nametne. Sve što je bitno u tim i ne tako lepim trenucima je upravo emocija, ljubav koju nosimo u sebi i koju nam isto tako pružaju ljudi koje volimo kao neki vetar u leđa. Taj vetar jačine, ljubavi,volje,želje i težnje da promenimo nešto u svom životu ukoliko nam to nešto ne odgovara je zapravo sve što nam je potrebno u odgovarajućem trenutku kad za promenu dođe vreme. Nedavno dok sam čitala jedan tekst, naletela sam na rečenicu koja mi se već danima prožima u mislima a koja glasi: "Put od hiljadu milja, počinje jednim korakom." Dok sam iznova i iznova čitala pomenutu rečenicu, odjednom sam osetila ohrabrenje i jednu nesalomivu volju koja se krije u meni a koja me podseća i tera da određene situacije,događaje,iskustva i još mnoštvo toga u mom životu mogu da promenim ukoliko mi se to isto ne dopada i nije adekvatno po mene. Mnogo puta u životu sam čula od ljudi da kad treba nešto da promene i krenu od tog nekog "prvog" koraka ka nečemu prema čemu streme, da isti taj svoj prvi korak često odlože, zanemare, smetnu, šta god to bilo i značilo, za sledeću nedelju, mesec ili godinu, pritom ne shvatajući da vreme prolazi i da što duže čekamo i zavaravamo se da će nešto biti bolje ili drugačije, zapravo uviđamo da ništa neće biti bolje i drugačije ukoliko nismo smeli i voljni da to nešto promenimo. Zato je put ka svakoj promeni trnovit i težak ali isto tako isplativ i umnogome bolji jer su promene upravo ono što nam je nužno i potrebno kroz život,kako bi naše mentalno i fizičko biće dosegnulo sklad i postalo najbolja moguća verzija onog šta želimo za sebe. Kroz određenu promenu, bilo da se radi o promeni partnera, prekidu dugogodišnjeg prijateljstva,braka, promeni radnog mesta, promeni mesta boravišta, mi postajemo jači,zreliji i spremniji za nove izazove i iskustva koje nam ta promena donosi. Zato sve ono što nas čini nezadovoljnim, rastrzanim i nesrećnim treba menjati. Naravno, ne treba menjati naglo i brzo, već krajnje osmišljeno i spremno za jedan nov početak. Na kraju, život je sve nešto ispočetka. Koliko puta smo do sada nešto započeli, uradili drugačije ili pokušali? Sve je to početak i neka promena kroz koju prolazimo a da ponekad toga nismo ni svesni. Najbitnije od svega je da se tih promena ne plašimo već da ih doživljavamo kao prolazni period našeg života koji će se neminovno završiti i od nas načiniti nešto još puno bolje i lepše od onoga šta smo sad i gde se nalazimo. Jednostavno je, a to je da ako se ne menjamo,tada ni ne rastemo. A ako ne rastemo, tada ni ne živimo.

I za kraj par smernica koje sebi ne dopuštam da zaboravim je da ukoliko nam se nešto ne sviđa, promenimo to. Ako ne možemo da to isto promenimo ovog trenutka, promenimo svoj stav. Promena u bilo kom segmentu našeg života je nužna i potrebna jer ukoliko je razumemo i prihvatimo kao takvu,tek tada možemo i da je priželjkujemo i jurimo joj u susret, dok je se većina svih ostalih plaši i trpi je kad ih snađe. Zato "Budi promena koju želiš u svetu." Budimo svoji, jedinstveni i unikatni baš takvi kakvi jesmo. Kroz rad na sebi i volju za napretkom iskažimo svoje skrivene potencijale koji leže u nama. Budimo hrabri i smeli da se odvažimo i odemo od nečeg ili nekog ukoliko to nije dobro po nas. Budimo istrajni u svemu što poželimo a onda i dovoljno uporni da to i ostvarimo i ukoliko je dobro i čini nas srećnim, isto tako zadržimo. Budimo promena koju želimo da vidimo u svakom novom danu, svitanju i trenutku. Promenimo sve što nas lomi i unesrećuje. Život nam neprekidno izmiče, dan za danom prolazi, vremena se menjaju. I jedino što trenutno znam je da će budućnost biti drugačija.

K.S

[putokazkrozvreme]

Od kad sam tebe upoznala

"Dok je čitao, zaljubila sam se na način na koji utonete u san, isprva polako a onda u potpunosti." - John Green.

Upravo sa ovom rečenicom koju sam pročitala nedavno, započinjem današnji dan. I mogu slobodno reći, započinjem ga sa širokim osmehom na licu. Odlazim do ogledala u spavaćoj sobi i sve što vidim kad se pogledam je jedna sasvim nova,ispunjena i prevashodno srećna osoba. Osoba koja sam postala i koju posmatram u ogledalu je pozitivno drugačija. Osmehujem se ponovo. Osmeh je stalno tu. Prosto ga u poslednje vreme ne skidam sa lica. I zato, u čast mog osmeha koji nikad nije bio lepši, sjajniji i ispunjeniji, želim da se zahvalim svim stvarima, situacijama, izazovima koje mi je život nametnuo i osobama koje su me u proteklom periodu nečemu naučile i posle čega moj osmeh i odraz u ogledalu, sada cenim mnogo više, nego što sam to činila pre.

U životu sve ima svoje zašto i zbog čega se odvija baš na način na koji bi trebalo. Sve što je potrebno je vreme da bi to i shvatili. Ono što sam ja shvatila je da ljudi koji nam iznenada i spontano ušetaju u naš život i posle kojih kad se pogledamo u ogledalo, izgledamo sami sebi drugačije, bolje i srećnije su ljudi koje definitivno treba da čuvamo i ne puštamo iz svog života, jer su upravo oni takvi kakvi jesu unikatni i posebni i teško da ćemo sresti ponovo primerke slične njima.

Zapravo, tek kad upoznamo takve ljude koji nam iz dana u dan mame osmeh sa lica i čine nas ispunjenim, shvatimo da smo svo vreme pre toga živeli u jednoj velikoj zabludi. A onda se trgnuli, probudili i jednostavno pustili da se neke stvari dešavaju i da ti ljudi, osobe koje smo spoznali kroz naš život ispišu svoju priču. Za početak, ono što sam shvatila u proteklom periodu je da tek kad počnemo da volimo sebe, ono šta smo mi zapravo i da kad se pogledamo u to naše ogledalo, ne spuštamo pogled, nego se divimo prizoru koji vidimo i srećni smo zbog toga, tek tada ćemo u naš život privući još lepših, pozitivnijih stvari, situacija, zbivanja i naposletku osoba za koje ponekad nismo ni svesni koliko naš život mogu učiniti punijim i sjajnijim. Ne kaže se uzalud da kakvom energijom zračiš, tako i privlačiš određene situacije i osobe u svoj život. Ja doslovno ovog nisam bila svesna do skoro a onda sam uvidela da je to zaista tačno. Kad god sam bila nervozna, negativna i stalno tražila zamerke sebi i drugim ljudima oko sebe i tim zamerkama opravdavala svoje određene postupke i raspoloženja, shvatila sam da sam samo privlačila na taj način loše stvari, lošu energiju i loše ljude. Od svoje nervoze, bezvoljnosti, postajala sam samo još više razdražljiva, ogorčenija. Situacije koje su se nizale, same po sebi su bile negativne i iscrpljujuće. Sve češće sam bila umorna, rasejana, odsutna. A onda sam stala i shvatila da sam svo vreme živela u zabludi. Zapravo, samo sam reflektovala iz sebe ono kako sam se osećala, prenoseći negativnu energiju koju sam imala na sve oko mene a potom krivila za to isto druge ljude i situacije kako su uzroci mog stanja u kom sam se našla. Greška. Sve je počelo u meni. Samo toga poprilično dugo nisam bila svesna. Celokupno nezadovoljstvo i loše osećaje koje sam skupljala duboko u sebi samo su kao lavina navirali iz mene i na taj način u moj život privlačili još lošijih i negativnijih situacija, pojava i osoba. Suština je da je sve u nama. Apsolutno sve. A onda kad sam u jednom trenutku postala svesna svojih postupaka, misli, razmišljanja, stala sam ispred ogledala. Trebalo je vremena i pomalo hrabrosti. Ali od tog trenutka je krenulo jedno novo poglavlje, životno razdoblje, jedan nov list. Na tom čisto belom listu, odlučila sam da više ne želim da budem ona stara, negativna, večito nezadovoljna, nesrećna osoba. Odlučila sam da ću se truditi da svakog novog dana koji mi je podaren, budem najbolja moguća verzija sebe. Odlučila sam da želim da uspostavim mir sa sobom. Odlučila sam da i dalje želim da budem puna ljubavi, empatije i razumevanja. Odlučila sam da želim ponovo da zavolim. Odlučila sam da želim da bez obzira na životne prepreke i izazove, budem nasmejana,vedra, raspoložena i da tu pozitivnu energiju širim i na druge ljude. Mnogo stvari sam odlučila i spoznala u tom jednom deliću vremena.Suština je da je sve počelo sa mojom odlukom i da od tog trenutka stvari koje su usledile u mom životu su puno bolje i sjajnije.

Od tog trenutka u kom sam spoznala određene stvari i promenila svoju putanju po kojoj sam koračala, nije prošlo puno vremena. Svega par meseci. Čak šta više, nisu se ni desile neke preterano velike stvari koje bi učinile da se osobito osećam puno srećnije, ali se desilo ono što mi je najviše trebalo a to nešto nazvala bi svojim mirom. Mir koji sam uspostavila sa sobom dragoceniji mi je od bilo kog drugog osećaja i on jednostavno nema cenu. U trenutku kad sam odlučila određene stvari i počela pozitivnije i drugačije da posmatram zbivanja i situacije oko sebe, u moj život se pojavio baš on. Da, on. Od tog trenutka sve je drugačije, sve je lepše. A njega bi mogla nazvati svojim Božjim darom jer mi je baš takav poslat u trenutku kao nešto što mi je najviše trebalo. Kroz njega ja sam spoznala sebe, počela da cenim svoj osmeh više i otkrila svoj mir. Može se reći da mi je u trenutku kad sam stala pred ogledalo i zatražila mir i balans u svom životu, život i sam Bog poslao baš njega, koji mi je upravo u tom mom životu punom uzburkanih misli, osećanja i nemira, pružio stabilnost, smirenost, balans i ravnotežu koja mi je manjkala. Njegova pojava, stav,ponašanje i izgrađeni karakter koji odiše pozitivnošću, smirenošću i dubokim mirom, učinio je da se osećam bolje, pozitivnije i srećnije nego što sam mislila. U najgorim trenucima svoje uznemirenosti, lutanja, nervoze, on bi mi pružio ruku za spas. I to sve samo sa jednim pogledom, jednom smirujućom rečenicom, gestom i osećajem za pripadnost. Zaista je ponekad potrebno jako malo za sreću. Upitam se ponekad, da li je sudbina umešala prste ili mi je kao što sam već napomenula Bog poslao ono šta sam tražila u trenutku kad mi je najviše trebalo? Kako god da okrenemo, ja sam naučila i savladala jednu lekciju više u životu. A to je da za početak sve počinje od nas kao i da ponekad određene stvari samo treba da zatražimo a onda sa dovoljno vere, ljubavi u nama, odmaknemo se na prikladnu distancu i pustimo stvari da se odvijaju u našu korist, na najbolji mogući način. Ja sam to uradila a onda u trenutku kad sam se najmanje nadala, spoznala sve što mi je prevashodno bilo potrebno. Spoznala sam sebe, zavolela sebe. Otkrila svoj mir i u tom miru i veri koju sam duboko usadila u sebi, pronašla njega. A onda kroz njega spoznala stabilnost, ravnotežu, smirenost i naposletku ljubav. Mislim da sam dostigla svoj cilj i da mi više u životu ništa nije potrebno. Sve što sam tražila, to sam i dobila. I za kraj ono što je bitno je da nikad nećemo postići mir u spoljnom svetu i sa nekom osobom, ukoliko za početak nismo postigli mir sami sa sobom. A kad to postignemo,sve što nam je potrebno je vera i pomalo ljubavi koja je neizostavna da začini svaki trenutak u našem životu.

Sa ljubavlju,

Kristina🍀

[putokazkrozvreme]

U potrazi za srećom

" Moraš se privići na malo tuge u životu. Nećeš znati šta je prava sreća, ako je ne budeš imao sa čime uporediti."- Paulo Koeljo.

Utorak, 24.maj. Alarm na telefonu kao i svako jutro, vešto me budi iz sna. Otvaram oči sanjivo. Lagano ustajem iz kreveta,odlazeći do prozora. Podižem roletne. Vreme je oblačno, deluje kao da će svakog časa pasti kiša. Odlazim do kuhinje, spremam svoju prvu jutarnju kafu a potom se povlačim u udobnost i komfor svoje omiljene fotelje kraj prozora. Posmatram u daljini kako se krošnje drveća blago povijaju usled vetra koji lagano duva. Tamni i gusti oblaci kao da su se sad već malo razvedrili.

U trenutku,osećam se nekako mirno i spokojno. Posle dužeg vremena, shvatila sam da tokom života, veći deo vremena provedemo u potrazi za srećom a da nismo ni svesni da je ona već tu, ispred nas i u nama samima. Vrlo često, sreću poimamo sa drugim ljudima,stvarima, ostvarenim ciljevima,ambicijama. Čitav život postavljamo sebi određene zahteve, ciljeve, kroz koje izražavamo naše najdublje,potajno skrivene želje koje ukoliko dosegnemo, smatramo da ćemo tek tada u tim trenucima spoznati termin sreće. Ali ukoliko nam se iste te želje, snovi, težnje, po kojima se negde vodimo, ne ostvare, sve češće bivamo neraspoloženi,nesrećni, depresivni,apatični i to može ići u nedogled, sve do trenutka dok ne sednemo,razmislimo i naposletku shvatimo da sve što nam je istinski potrebno za sreću, nalazi se u nama.

Pre jednog izvesnog vremena, probudila sam se jedno jutro krajnje neispavana i mrzovoljna. Tog dana obaveze koje sam imala, nizale su se kao slagalica jedna za drugom, nanoseći mi talase nervoze, razdražljivosti, tenzije. Odjednom sam shvatila da što sam više bila nervoznija, neraspoloženija, samo sam sebe sve više ukopavala time što sam produbljavala splet negativnih emocija da se šire u meni a od kojih su mi podrazumevane obaveze tokom dana padale užasno teško za ispunjavanje, pa samim tim i realizaciju. Dok kad sam u svoje svakodnevne obaveze pristupila sa malo više optimizma, elana, volje, pozitivnog razmišljanja, nekako mi u tim trenucima ništa nije padalo teško i sve se učinilo mnogo podnošljivijim. Sve je u nama. Kako odredimo pojedine stvari, tako će nam biti. Svaki zahtev, odluka, cilj, svaka emocija koja se prožima u nama, počinje od nas i završava se u nama. Sve što se odvija oko nas, počinje u nama. Tako da smo mi jedini i mogući odgovorni za sebe i stanja u kojima se trenutno nalazimo. Zato, smatram da svaki pojedinac kako bi se osećao bolje treba polazište svojih stanja u kojima se oseća nezadovoljno i nesrećno potražiti u sebi, bez da okrivljuje druge ljude i situacije kao moguće odgovorne uzroke tih istih stanja. Jedino što treba uraditi je smelo i hrabro zagrebati ispod površine ispod koje se vešto skrivamo. Ono sto sam u proteklom periodu kao lekciju prošla i šta sa sigurnošću mogu da potvrdim je da što smo više ispunjeniji, srećniji unutar sebe, sve više će nam se i stvari, ljudi, situacije u spoljnom svetu činiti boljim, podnošljivijim, lakšim a verujem i lepšim. A ukoliko smo nezadovoljni sobom, nesrećni, nespremni na izazove koje nam život nameće,bićemo doslovno uvek i svuda gde god da se nađemo nezadovoljni i nesrećni sa svim drugim ljudima, stvarima u okolnom svetu. Ako ustanemo loše raspoloženi i nervozni, kakav nam dan može biti? Pretpostavljam ništa bolji. Ali ukoliko ustanemo polako, smireno, spremno za nove izazove, radne obaveze, ljude koje volimo, kakav nam dan može biti? Verujem puno bolji. Mi smo sami krojači svoje sreće.

Da bi spoznali pravi termin sreće, da bi bili uspešni i zadovoljni sa onim šta radimo i gde se nalazimo, svaki dan treba da doživljavamo kao jedinstvenu priliku da uradimo nešto bolje, lepše, nadahnutije što smo do sada radili. Nešto posle čega ćemo se osećati lepše i bolje u svojoj koži. Sami biramo šta će to biti i kako će izgledati. Ako neku situaciju koja nam se više puta nametnula, rešimo bolje, bićemo srećniji i uspešniji. Ako smo strpljivi, saosećajni u odnosima sa drugim ljudima, bićemo srećniji i uspešniji. Ako pružimo nekom pomoć kome je neophodna, bićemo srećniji i uspešniji. Ako imamo veru u nas i ono za šta smo stvoreni, bićemo srećniji i uspešniji. Ako opraštamo,činimo dobra dela, ako iznenadimo nečim lepim drage osobe, ako smo ljubazni prema nekom, ako volimo sebe i ako smo zahvalni na tome što smo živi,imamo priliku, razvijamo se, živimo, bićemo srećniji i uspešniji. Ako bar u nečemu od svega što je napisano, pronađemo sebe, verujem da smo na dobrom putu.

Zato, sreća je uvek tu. Uvek blizu. Nikad daleko. Nalazi se u nama. Samo treba da je prepoznamo. A jednom kad je prepoznamo, da je više nikad kao takvu ne ispuštamo iz sebe i onog za šta smo stvoreni. A stvoreni smo za velike stvari. Samo toga još nismo svesni. Ali polako, bićemo. Vrlo brzo.

Sa ljubavlju,

Kristina

[putokazkrozvreme]

Prekretnice u životu

"Čovek živi samo sadašnji trenutak.Sve ostalo je već prošlo ili je neizvesno hoće li doći."-Marko Aurelije. Upravo sa ovom rečenicom negde otpočinje moj današnji dan. Dugo sam sedela razmišljajući kako da započnem tekst o kojem bi pisala. A onda sasvim spontano tokom radnog vremena, u jutarnjim časovima, došla sam na ideju da bi mogla koju rečenicu napisati o tome koliko je život oko nas zapravo lep kao i da kad se nađemo na nekoj životnoj prekretnici, da li da istu doživljavamo kao krizu, trenutak presude ili kao trenutak lične transformacije, ponovnog rođenja?

Pre jedno par dana, u ranim jutarnjim časovima našla sam se na autobuskoj stanici. Jutro je bilo sasvim prijatno, sa laganim povetarcem koji je odisao nekom svežinom. Čekajući autobus, pažnja mi je bila okupirana posmatranjem ljudi i svega što se oko mene dešava. Dok su na jednoj strani ljudi užurbano prolazili kraj mene žureći na posao, sa druge strane nalazili su se ljudi koji su već od ranog jutra nekako bili vidno raspoloženi, sa blagim osmehom i sjajem u očima. Oni su jednostavno zračili. I meni je nekako dan lepo počeo posmatrajući takve ljude. Dok sam sa jedne strane posmatrala tu poletnost i vedrinu, sa one druge strane isto tako, nalazili su se ljudi kojima se na izrazu lica vidno oslikavala mrzovoljnost, neprospavane noći, bezvoljnost. Dok su se na očima tih istih ljudi jasno ocrtavali tragovi umora. Šta možemo zaključiti? Da je većina ljudi umorna, bezvoljna, pod stresom, u nekoj konstantnoj žurbi? Generalno, shodno današnjem vremenu u kom se nalazimo, to je negde opšte prihvaćeno i prihvatljivo. Ono što je bitno je da svi mi imamo pravo na loše trenutke u kojima ćemo ispoljavati svoju nervozu, razdražljivost, iscrpljenost, bezvoljnost ali ono što je još bitnije je da ne dopustimo da ti trenuci predugo traju i zakopavaju nas sve više i sve dublje. U određenim trenucima, sve zavisi od našeg pogleda na svet i zbivanja koja se odigravaju oko nas. Uvek imamo opciju u kojoj možemo da biramo nešto. Da li ćemo ustati mrzovoljni, pusti, nezadovoljni sobom i drugima, šireći negativnu energiju svuda i na sve oko nas ili ćemo ipak izabrati da ovog puta učinimo nešto malo drugačije u tom našem pogledu, pa sve i da ništa nije onako kako smo zamišljali ili zacrtali. Nedavno sam pročitala jednu rečenicu a koja kaže; " Radi ono što moraš, sa onim što znaš, tamo gde se nalaziš." Upravo ova rečenica me je podstakla na razmišljanje da trebamo živeti sada, u ovom trenutku, sa svim onim što imamo i znamo a šta smo stekli i usvojili tokom života. Čitav naš život je naposletku samo niz isprepletenih trenutaka. Ne dozvolimo da nam ti dragoceni trenuci uzaludno prolaze.

Ponekad tokom života često pronalazimo opravdanja time kad kažemo da tek kada ostvarimo neki cilj ili dođemo do tačke koje želimo u životu, da ćemo tek tada biti srećni. Znači tek kad uberemo plod našeg dugog, mukotrpnog rada koji može nekad trajati i godinama, tek tada ćemo biti srećni? Iskreno,mislim da nećemo. Ako već sad nismo srećni dok smo na putu ka tom nekom ostvarenju i ako ne uživamo u toj neizvesnosti i čarima koje nam donosi svaki nov dan u kojem se pre svega probudimo živi i zdravi, nećemo biti srećni ni kad uberemo plod naše mašte i dugo projektovanih, sažetih ciljeva duboko u nama. Jednostavno je i prosto. Ako sad u ovom trenutku dok ovo čitamo nismo srećni sa svim onim što imamo i šta nam je dostupno, kako onda očekujemo da ćemo biti srećniji kad budemo imali to nešto "više"?

Sasvim je uredu biti ambiciozan, stremiti i težiti ka nečemu višem, raditi na sebi, svojim ciljevima i uverenjima. Ali isto tako treba znati da put kojim smo krenuli i čvrsto se vezali, kao i planovi koje smo zacrtali, često nas mogu iznenaditi svojom nepredvidivošću te se odjednom sa dobro poznate, utabane staze možemo naći na prekretnici nečeg šta nismo očekivali a šta nam je porušilo planove i ciljeve. Ono čega smo se čvrsto držali, odjednom se može rasuti kao prašina a potom izbrisati iz našeg života. Zato je bitno da nijednu stvar tokom života ne uzimamo za sigurno, za podrazumevano, olako, kao i da ne smatramo da nešto mora biti i da to nešto forsiramo po svaku cenu jer u trenutku kad se najmanje nadamo, sa samog vrha, možemo pasti na dno i od godinama građene kule naših želja i skovanih planova možemo ostati samo sa prašinom na rukama i uspomenom negde zabačenom u našem sećanju. To je život. Sve ili ništa. U jednom trenutku ti deluje da imaš sve a već u sledećem možeš ostati bez bilo čega. Jednostavno, kako postoji ono dobro, tako postoji i loše. A čitav život je samo splet okolnosti u kojima ćemo večito nešto počinjati ispočetka i popravljati. Ljudi umiru, gubimo drage osobe, naše najmilije, brakovi koji traju godinama i u koje je uloženo vreme, trud i ljubav se raspadaju, najduža i najlepša prijateljstva se prekidaju, ljudi se menjaju, život se menja. Ceo život koji vodimo je jedna promenljiva linija. Ono što nam nekad deluje kao kriza, bol, gubitak, u stvari je prekretnica. Čitav život je trenutak presude,odluke, lične transformacije i razvoja. U trenucima kada dođemo do raskršća i gledamo na koju stranu da krenemo, mi zapravo imamo priliku da se odvojimo od stare stvarnosti, planova, ciljeva i krenemo ka nečemu novom. Nečemu boljem. Zato se nikad ne treba vezivati samo za jednu opciju, jedan put, jer život je nepredvidiv i uvek nas može uveriti u suprotno od onog šta smo smislili, zacrtali u dubini nas i našeg shvatanja.

Kada nam se određeni putevi zatvore, neki novi se otvaraju. Čak iako u datom trenutku bivamo obeshrabreni usled šoka koji nastane zbog zatvaranja jednog poglavlja, zapravo mi smo u tom trenutku na prekretnici za nešto bolje, nešto više, pa čak iako imamo doživljaj da nas je kamion zbacio sa kolovoza i ostavio da ležimo na putu još neko vreme. Zato treba naučiti da manje čekamo i stvari smatramo podrazumevanim uslovom za našu sreću, već da više živimo, uživamo u svakom novom danu i samo na taj način napravićemo sami jednu od formula naše sreće. Život je tu kraj nas, prolazi, svakog dana sve više, a mi i dalje stojimo u mestu i nismo svesni veličanstvenih boja,opcija, mogućnosti i izbora koje nam život svakodnevno pruža. Na nama je izbor.

Sa ljubavlju,

Kristina🍀

[putokazkrozvreme]

Sindrom slomljenog srca

Vedar dan, sunčan. Budim se, pospano trljajući oči. Prethodna noć mi nije donela dobrog sna. Ne marim, nije ni bitno. Odmoriću se nekom drugom prilikom. Izlazim u dvorište, dok lagani povetarac nežno mrsi po koji raščupani pramen moje kose. Sunce se odavno probilo među rane, jutarnje, sive oblake i sad već uveliko pleni i šarmira svakog ko u njega pogleda. Dok sedim i uživam u još jednom novom danu, sve što čujem su blagi, tihi, ponavljajući, uzastopni otkucaji mog srca. Skoro ga nisam tako čula i osećala. Sada znam da je tu i da je na sigurnom. Bez obzira na to što se jedan period pritajilo i delimično slomilo, sada je jače, ispunjenije i bolje nego ikad.

Upravo sa ovim današnjim razmišljanjem i po kojim otkucajem srca započinje moj dan. Kada se pomalo osvrnem i bacim pogled preko ramena u prošlost, sve što vidim i osećam je bol, ranjivost, duboka povređenost ličnosti, stanje bezvolje. Sve u svemu, ništa pohvalno a nimalo lepo. Međutim, verujem da svi imamo takve trenutke u životu. Trenutke privremene boli usled sindroma slomljenog srca. A tokom života, verujem da smo svi bar jednom iskusili pomenuto i nečemu se naučili.

Zapravo, ne nameravam da se vraćam u davno, prošlo, zaboravljeno vreme i evociram uspomene koje me ne asociraju na bilo šta lepo. To vreme koje je prošlo su samo kratki isečci iz mog života, razbijeni u sitne deliće perioda koji se morao desiti i verujem negde kao takav bio zapisan. Kad pomenem sindrom slomljenog srca, to su zapravo stanja koja izaziva jak emocionalni odgovor kao što su smrtni ishodi, bolesti člana porodice, razvodi, prekidi veze, svađe. Tokom života, nažalost svi mi smo iskusili nešto ili veliku većinu od pomenutog. Smatram da upravo ti trenutci u kojima iskusimo određenu bol povodom neke nastale situacije, su zapravo trenutci koji nas u nekom narednom periodu mogu odvesti u neku sasvim drugu dimenziju. Dimenziju u kojoj ćemo od prvobitne boli i slabosti izgraditi jednu novu veličinu koja će odisati jačinom, svesnošću i hrabrošću. U toj dimenziji, zapravo ćemo spoznati koliko smo ojačali i koliko smo postali drugačiji nakon svih tih proživljenih trenutaka u kojima smo se borili sami sa sobom, padali i ustajali, saplitali se a onda ponovno krvnički grebali i tražili izlaz iz tog začaranog lavirinta, ponora u koji smo sve dublje tonuli.

Koliko je zapravo život nepredvidiv i piše romane svedoči činjenica da ponekad u trenutku kad se najmanje nadamo i baš kad pomislimo da smo sve kockice našeg života postavili na mesto, zapravo nas nešto zadesi i ubedi u sasvim suprotno. U tom trenutku ne znamo da li prvo da očajavamo i tonemo zbog toga što nas je to nešto potrefilo u trenutku kad smo najmanje očekivali, te nismo ni svesni date situacije ili da očajavamo i tonemo zbog same situacije koja se nametnula, slomila nas i ostavila još neki period na dnu. U tim situacijama, prava definicija po kojoj bi se poveli, ne postoji. Svako na svoj način određene situacije proživljava. Kad nam naiđu takvi periodi u kojima izgubimo nekog, raskinemo sa partnerom ili nas potrefi bilo koja druga loša situacija, slična pomenutim, sve što vidim u tim trenutcima je jedna skala, lestvica. Ta skala od 0-10 govori o našem životu, o padanju i ustajanju, o trenutcima kad smo dodirnuli samo dno kao i o trenutcima u kojima smo u životu najsrećniji. Tokom celog života, mi smo zapravo jedna skala koja oscilira čas dole, čas gore, shodno situacijama, promenama raspoloženja, dobrim i lošim trenutcima. Ukoliko tu nevidljivu, duboko skrivenu skalu u nama prihvatimo takvu kakva jeste, nepredvidivu, neizostavnu tokom života i neizvesnu, verujem da ćemo neke određene situacije spremnije dočekati i prebroditi, upravo zbog toga jer ćemo biti svesni da se situacija kao i put po kojem koračamo može izmeniti u trenutku i zbaciti nas sa kolovoza. To je život i putevi po kojima učimo korake. Što pre budemo svesni tih određenih nepredvidljivih životnih puteva koji nas u trenutku mogu izbaciti iz ravnoteže i gurnuti sa puta kojim smo nameravali ići, biće lakše da određene stvari podnesemo kad do toga dođe kao i da periode u kojima smo srećni i u kojima nam je dobro sa nama samima i sa nama dragim ljudima više cenimo. Sve u svemu, bićemo spremniji za borbu jer ceo život je jedna velika borba. I za kraj ono što sam naučila u prethodnom periodu a što se tiče tzv " sindroma slomljenog srca" je to da koliko god u određenom trenutku naše srce bilo ranjivo, povređeno, pritajeno, sa blagim otkucajima, skoro pa nečujnim, isto tako već u narednom trenutku može zakucati jače i ispunjenje nego ikad pre. Odjednom sve što osećamo je nešto slično "ponovnom rađanju". Odjednom, osećamo se živo i ispunjeno. Ne kaže se uzaludno da svaka osoba koja prođe kroz naš život ima svoju ulogu. Tako nam neke osobe pružaju lekciju više a neke su pravi Božji dar. Upravo su te osobe bitne i važne u našim životima. Osobe koje iz nas izvlače najbolje, stoje uz nas i leče ožiljke, rane, duboko prikrivene u nama, koje smo skupili tokom života posredstvom raznih situacija koje smo morali da iskusimo i prebolimo. Ljubav je svuda oko nas. Ono što istinski želimo, privući ćemo u naš život. A mislim da sve što je potrebno jednom čoveku u ovom današnjem vremenu je pre svega mir i spoznaja da smo upravo takvi kakvi smo vredni svega dobrog i lepog. I napokon kad određene stvari privučemo u naš život, bilo da je to neka osoba, ljubav, mir, znaćemo da je novo poglavlje otvoreno i da u tom novom poglavlju nema mesta za očajavanje, bol, strah. Samo sa takvim uverenjima, svaka životna etapa biće nam lakša za prebroditi a onda nastaviti tamo gde smo stali, čak iako smo u trenutku izgubili kompas i našli se izgubljeni, rastrzani na putu kojim nismo nameravali ići. Čak i takav put ima svoju prednost, samo treba smelo i hrabro zakoračiti.

[putokazkrozvreme]

Ustati ili jednostavno odustati?

Nedelja, 15.maj. Toplo vreme i izrazito visoke temperature za ovo doba godine obeležile su još jedan majski dan. Kad se osvrnem, uviđam da je skoro pa već pola godine prošlo u ovoj 2022. godini. Vreme jednostavno prolazi. Dok sedim duboko sklupčana u svojoj omiljenoj ljuljašci i ispijam poslednje gutljaje sad već prohladne kafe, razmišljam o tome koliko živimo u jednom brzom vremenu, gde se brzo živi, brzo sve radi.Pitam se da li je tako bilo i pre ili je to jednostavno "današnje vreme", te sve što nam preostaje je da to vreme koje imamo uokvirimo i upotpunimo sa nama bitnim stvarima i pojedinostima na što bolji način. Inače, ukoliko to ne uradimo, doći će dan kada ćemo sedeti u svojoj omiljenoj fotelji kraj televizora sa puno više godina nego što imamo sada i sve što budemo imali u tom trenutku biće uspomene, emocije, na nešto što smo mogli ali nismo uradili kad je trebalo. A sad je već možda i kasno. Mislim da ni ja a ni svi mi ne želimo da dođemo do toga. Zato, suština je da koliko god bilo brzo današnje vreme, trebamo ga iskoristiti kompletno i do samog kraja. Do poslednjeg dana, do poslednjeg daha, te da kad se jednog dana probudimo i dođemo u određene godine, ne žalimo ni za čim, ne kajemo se i ne osvrćemo, misleći da smo nešto trebali, mogli, već da to što treba i što mislimo, uradimo sada, ovog trenutka.

Kroz život pozornica po kojoj učimo i sledimo korake, nameće nam puno uloga. Od malih nogu, uče nas da budemo ambiciozni, da postavljamo visoke ciljeve. Uče nas kako treba da postignemo puno toga, da se vodimo po nekim ustaljenim, nepisanim pravilima. Gde god da krenemo ili se nađemo u određenom društvu, kolektivu, uvek nešto "mora", uvek nešto "treba" ili se podrazumeva. A za sve to imas ograničen vremenski rok a on se zove "odmah". Kad sednem i razmislim, smatram da ništa ne može biti toliko bitno, toliko važno od nas samih. Pod pritiskom raznih zahteva koje postavljamo sebi, ljudi često dođu u situaciju da se osećaju bezvoljno, iscrpljeno, apatično, da im je dosta svega i svakog, da li da ujutru ustanu iz kreveta i dan započnu kao i svaki drugi ili da odustanu? Određene situacije, životne okolnosti, okruženje, porodica, prijatelji kao i mi sami, često nametnemo i prihvatimo na sebe previše zahteva, obaveza, za koje smo nekad i više nego sigurni da nismo sposobni ili u stanju da ispunimo i svakom udovoljimo. Zapravo, u tim situacijama u kojima se prihvatamo raznih stvari, ne bi li se osećali prihvaćeno, bitno i dobro u svojoj koži, mi zapravo zaboravljamo na sebe i ono što zaista jesmo. U životu trebamo postaviti prvo sebe, naše potrebe,prioritete, želje i ciljeve pa tek onda sve ostalo. Ukoliko, određene stvari ne postavimo od starta na svoje mesto, bićemo doslovno izgubljeni, večito bezvoljni, nesrećni. Ali zato, ukoliko u ovom brzom vremenu, malo više akcenta postavimo na sebe, na ono što smo mi, šta možemo biti, verujem da ćemo biti puno ispunjeniji. A to je i cilj. Da život koji imamo bude ispunjen. Pitanje je sa čim? To je ono na šta svaka osoba individualno mora dati odgovor jer svi smo mi po mnogo čemu slični ali umnogome različiti. Svako je priča za sebe. Svako od nas ima spisak raznih stvari koje ga ispunjavaju i čine srećnim. I samo to je bitno.

Svi drugi zahtevi koje nam nameće okolina, radno okruženje, prijatelji nisu i ne mogu biti važniji od nas samih. Smatram da nijedan posao koliko god ga voleli i osećali se ispunjeno u tome šta radimo, kao ni titula, određeno priznanje, materijalna sredstva za kojima jurimo tokom celog života, ne mogu da ispune čoveka kao što je to blizina naše porodice, dragih ljudi, prijatelja ili kao što je to gromoglasni smeh koji delimo u prostoriji punoj ljudi, suze kojima pokazujemo ranjivost, osećanja, proslave i rođendani kojima se radujemo i proslavljamo sa nama bitnim ljudima. To je ljubav. To je ono čega ćemo se svi sećati jednog dana i sa radošću i suzama u očima evocirati uspomene. A to da li smo završili jedan,dva ili pet fakulteta, da li smo tokom života stekli razna priznanja, titule, da li imamo dobra kola i skupocenu kuću, da li idemo na godišnji odmor dva ili tri puta tokom godine, kao i to šta će "drugi" reći ili okolina za nešto nama bitno je apsolutno nebitno. Uzaludan je sav novac ovog sveta, ukoliko nemaš sa kim to da podeliš. Zato, gde god da želimo krenuti, šta god da smo započeli, šta god da smo kao cilj postavili, sve što je bitno je da će se to i završiti, ostvariti, privesti kraju i to naravno ne odmah, nego svojim tokom kad za to bude vreme. Svuda ćemo stići. Svaki cilj duboko zacrtan ćemo ostvariti. Svaki bitan zahtev po nama ćemo ispuniti. Samo je potrebno vreme, fleksibilnost, smirenost, optimizam,ljubav i hladna glava. I uvek je jutro pametnije od večeri, to je fraza sa kojom se povedem u većini slučajeva.

Naposletku, zašto žuriti, saplitati se, padati, stvarati tenziju i bespotrebnu nervozu, kad možemo korak po korak ići svakog dana i polako ali sigurno stići do cilja i zadate zamisli projektovane u našoj glavi. Udahnimo duboko, osvrnimo se, zagrlimo sve ono što volimo i šta nam je srcu drago a onda polako još jedan dan u nizu mnogih privedimo kraju. To je suština. Živimo i radimo stvari koje nas ispunjavaju a ne ono što mislimo da je ispravno i po drugima prihvatljivo. Vodimo svoj život. Život je jedan. Nema reprizu. I sledeći put kad postavimo pitanje da li da ustanemo ili odustanemo, sve što treba da uradimo je da ukoliko nešto nije dobro po nas, crpi nam energiju, odustanemo odmah, a ako je važno i u nama budi lepotu življenja i kvalitet života, nastavimo, s' tim da je sasvim uredu da ponekad zakočimo, stanemo, predahnemo,dopunimo gorivo a onda kad se osećamo spremnim, nastavimo dalje.

Kristina🙏

[putokazkrozvreme]

Životne oluje

6.maj 2022.godine. Dan kao i svaki drugi, ni po čemu poseban. Spremam se za posao, dok mi razne misli naviru kao lavina. Za trenutak sam sela, pomislila još koji put koliko sam zapravo srećna i zahvalna sa svim onim što imam i čime raspolažem duboko u sebi. Taj osećaj sreće, ispunjenosti i zahvalnosti koje sam duboko osetila u sebi i osećam još uvek je kao duga koja se posle dužeg perioda mestimične oblačnosti i kiše pojavila u moj život i unela vedrinu svojom šarenolikom paletom boja i učinila da se napokon osećam bolje.

Kroz život svakog čoveka večito se susreću i sukobljavaju periodi kiše, sivila, oblaka, a potom vedrine, sunca i na kraju duge. U tome je i lepota življenja. Kad ne bi iskusili pojedine loše momente tokom života,ne bi utoliko znali ni da cenimo one dobre stvari, situacije, u kojima smo svoji, srećni i naposletku zahvalni. Životne oluje koje nam se nameću u našem naizgled malom, prolaznom i kratkom životu zapravo pružaju pre svega jasnoću, koja je u datom trenutku daleko veća od bola koji možemo osećati u određenom trenutku.

Često sreću merimo isključivo po broju sunčanih dana, perioda u kojima nam je dobro. Međutim ne shvatamo da ti tmurni,oblačni,kišni dani koji nam se ponekad nadviju nad životom, pružaju najveću vrednost našem životu. Ako ih prihvatimo kao sastavni deo nas i onog za šta smo predodređeni, upravo takvi dani mogu nas lansirati do mesta gde želimo biti. Mesta gde ćemo zapravo shvatiti koliko smo jaki i savršeni u svojoj nesavršenosti.

Životne oluje su sastavni deo svakog čoveka. Samo kroz njih mi rastemo,jačamo,postajemo zreliji, izvlačimo pouku i na kraju kad posle svega sednemo i razmislimo, zapravo samo možemo biti zahvalni jer smo prešli još jedan nivo, još jednu životnu etapu, lestvicu koja nas je sigurno nečemu naučila i posle koje nećemo biti isti. Naprotiv, bićemo još bolji. Kiša koja dolazi zajedno sa tmurnim i sivim oblacima u naš život je zapravo dobra jer ona čini da sve što nam nije neophodno u životu spere,makne sa puta tokom naše male misije i obriše.

Kroz vreme koje nam je podareno, često nas život sa nekim razlogom odvoji od nečega ili nekoga. I baš u tom trenutku, ostajemo sami, ranjivi, ozlojeđeni i tužni, te ono što moramo da uradimo u tim situacijama je da se borimo, da se pogledamo oči u oči sa samim sobom a onda posmatrajući sebe, zaronimo duboko i pronađemo snagu uz koju ćemo rame uz rame koračati dok se kroz našu malu životnu misiju budu preplitali periodi oblaka i sunca. Koračanjem kroz oluju zapravo spoznajemo da svi oni bez kojih smo mislili da ne možemo živeti su bili samo maska iza koje su se vešto skrivali. Maska koja je zaklanjala lepotu našeg odraza u ogledalu, naše nesavršenosti, posebnosti i gasila vedre tonove onog šta smo mi zapravo i šta zaslužujemo. A zaslužujemo svi daleko više od onog što nam se u određenom trenutku servira,čak iako mislimo da je to ponekad dovoljno,ispostavi se da nije i da u svemu uvek može bolje i lepše. Samo ponekad iz raznih razloga nismo toga svesni. Koliko god bola osećali tokom života, koliko god bili slomljeni, poraženi i tragom oluje u nekom trenutku zbrisani sa temelja koje smo gradili, sve što je bitno zapravo je to da je sve prolazno, te kada nastupe kišni periodi, sivi, tmurni, oblačni i od svega pomenutog sastave oluju, koliko god da je teško, treba se prisetiti da nakon svake kiše dolazi sunce i na kraju svakog tunela se nalazi svetlost. Naše je samo da pratimo tu svetlost i uz malo volje i dragih ljudi koje volimo, uspešno ćemo pronaći izlaz iz začaranog lavirinta koji nas možda ponekad zbunjuje time što smatramo da izlaza nema ali on i te kako postoji. Samo je potrebno vreme i ljubav ka svemu što u životu radimo.

Suština svega je da kad se određeni delovi našeg života sruše, sve što treba učiniti je podići se a onda još hrabrije, pametnije, smelije i bolje sagraditi nove temelje. U tome se nalazi smisao svakog čoveka, u večitom ponavljanju,borbi, podizanju i ustajanju. Život je sve nešto ispočetka i kad ne bi bio takav, ne bi se mogao nazvati životom. Što pre to shvatimo, bićemo srećniji.

Kristina 🙏

[putokazkrozvreme]

Jedan običan dan sa par dobrih smernica

Ponedeljak,31.januar.Ustajem polako.Puštam muziku.Odlazim do kuhinje i kuvam kafu. Sanjivo trljam oči,pokušavajući da se što pre razbudim.Jutarnja kafa i njen aromatični miris su za mene uvek najbolja moguća opcija sa kojom moj dan počinje.Dok lagano ispijam kafu,shvatam da je još jedan januar kao i svake prethodne godine brzo prošao.Nova godina,praznici,posao,druženja,vreme jednostavno proleti.Smatram da uopšte nije bitno koliko to vreme brzo prolazi već koliko u tom vremenu koje nam je na raspolaganju svakog dana uložimo života,nas samih,emocija i svega što želimo i volimo.Naposletku samo to je bitno.

Verujem da u ovom trenutku dok ovo pišem mogu nabrojati bar tri stvari koje bi volela da su drugačije i koje bi volela da promenim, ali ih ipak neću napisati.Strpljenje mi nije jača strana,te se stoga trudim da kad god mi naiđe period u kom ću se osećati nezadovoljno,pažnju i svoj fokus ipak usmerim na ono što je dobro. I sve dok tako razmišljamo,znam da je sve i više nego dobro i da vremenom može biti samo još bolje. Jednostavno naše telo se hrani onim u šta usmerimo svoju pažnju,te shodno tome na nama je izbor za šta ćemo se opredeliti danas.Dok završavam kafu,zrak sunca se probija kroz polu spuštenu roletnu.Odjednom osećam se izrazito raspoloženo,srećno,zahvalno i optimistično.Novi dan je predamnom a ja se nikad opuštenije nisam osećala.Osmehujem se dok mi misli i emocije naviru jedna za drugom. Muzika lagano svira u pozadini dok biram svoju današnju odevnu kombinaciju.Opredeljujem se za crvenu majicu i uske crne farmerice.Polako se oblačim,nanosim crveni karmin i omiljeni parfem.Bez parfema jednostavno ne izlazim iz stana.Prosto ih obožavam. Dok izlazim napolje,pogled usmeravam ka torbi kako bi proverila da li je sve tu što sam inače nameravala da ponesem.U tom trenutku,dok mi osmeh krasi lice, shvatam da sve i da nisam sve ponela,koga je briga.Sve dok imam sebe,vazduha u plućima i volju za životom, apsolutno mi ne treba više ništa.Dok lagano šetam sa po kojim zrakom sunca i povetarcem u kosi,shvatam posle izvesnog perioda da iako nam se ponekad u životu neke stvari učine teškim i bolnim da one jednostavno vremenom prolaze.Zaista prolaze.Potpuno se slažem sa onim kad kažu da vreme leči sve i to je jednostavno tako. Odjednom se i ta bol i teskoba koju smo imali zbog nečeg učini dalekom i sve što osećamo nakon tog prevaziđenog perioda je olakšanje.Jedno pravo veliko olakšanje, u svakom mogućem smislu te reči. U životu se sve dešava sa razlogom. I svaka bol i loš period imaju naposletku neki svoj srećni kraj.Valjda je sve to život. Ja se vodim time da u životu koji nam je podaren svako dobija onoliko koliko zasluži i nikad ne dobija više nego što može da podnese. Takođe,smatram da je jedno biti svestan određenih loših okolnosti a drugo preuzeti odgovornost za svoj život i raditi ono što je u sopstvenoj moći da promenimo ono što nam ne odgovara i učinimo sebe svakim danom boljim.Sve dok smo spremni da radimo na sebi,svojim uverenjima i načelima prema kojima se vodimo,sve do tad smo na dobrom putu. I tek kad preuzmemo tu odgovornost za sebe i ono što jesmo,kad zavolimo sebe i kad nam je dobro sa samim sobom,tek tada će nam puno biti bolje i sa nekim drugim pored nas sa kim odlučimo da budemo. Zato za kraj,ono što je bitno u svemu je da u životu nije bitno koliko puta padneš,doživiš neuspeh,loš tajming, nego koliko puta ustaneš,uspraviš se i još hrabrije zakoračiš i nastaviš dalje.To je život.I to je nešto sa čim se povedem svaki put bez obzira na teškoće,probleme i životne puteve koji nam nisu baš uvek naklonjeni onako kako smo zamislili ili želeli.

Sa ljubavlju,

Kristina❤️

[putokazkrozvreme]

Prednosti minimalističkog načina života u današnjem vremenu

"Tvoj grozni posao je sam svakog nezaposlenog.Tvoja kuća je san svakog beskućnika.Tvoj osmeh je san svakog depresivnog čoveka. Tvoje zdravlje je san svakog bolesnog. O tvom životu sanja neko drugi.Ne dozvolimo da zbog teških vremena zaboravimo koliko smo zapravo srećni i posebni sa upravo onim što imamo na sebi, u sebi i pored sebe."

Sve ostalo je prolazno,manje vredno. Upravo sa ovom rečenicom koju sam nedavno negde pročitala završavam današnji dan. Dok je iznova i iznova citam i ponavljam u sebi,shvatam da sam zapravo vrlo srećna. Srećna sam jer ne dozvoljavam sebi da se upoređujem sa drugim ljudima,da gajim negativne emocije pohlepe,zavisti i ljubomore jer neko možda u ovom trenu ima nešto što bi ja želela ili volela za sebe. Dokle god se upoređujemo sa drugim ljudima, nikad nećemo biti srećni i zadovoljni.Zapravo,ako već moramo sa nekim da se uporedimo,neka to bude sa nekim ko u ovom trenutku nema ništa ili je odavno negde izgubio. Ako se upoređujemo, neka to bude sa beskućnikom koji je ceo dan proveo na kiši i hladnoći,moleći se duboko u sebi da preživi još jedan dan,težak dan.Ako se upoređujemo,neka to bude sa čovekom koji nema adekvatne uslove za život,adekvatan posao i materijalna sredstva za normalan život. Sa čovekom koji bi bio izrazito srećan i zahvalan da mu se pruži prilika da se zaposli, te da ne razmišlja više da li će sutra imati sebi da plati obrok ili neizostavne račune koji su neizbežni svakog meseca.Ako se upoređujemo,neka to bude sa decom koja žive u nemaštini,bez struje i vode,osnovnih uslova za pristojan život.Ovakvih primera ima mnogo.I više nego što možemo da zamislimo.Dok ovo pišem,sve što osećam u sebi je zahvalnost i saosećanje.U današnje vreme vrlo je bitno imati sposobnost saosećanja sa drugim ljudima.Samo sa saosećanjem i razumevanjem tuđih problema,možemo biti zahvalni na onom što imamo trenutno. Ako znamo da cenimo najsitnije,najobičnije,takozvane podrazumevane stvari,kako ćemo tek onda ceniti one velike? Koje su to prednosti u današnjem vremenu koje bi trebalo više da cenimo a koje su nam sasvim dovoljne za početak? Ja bih počela od porodice,tog stuba i korena svakog čoveka i pojedinca. Da li su vam dragi ljudi,ljudi koje volite,koji vam znače,vaša porodica,živi i zdravi? Ako je odgovor da,vi ste i više nego srećni.Koliko ima porodica na ovom svetu koje su se susrele sa najvećim gubitcima,počev od majke, oca pa do smrti sopstvenog deteta. Koliko porodica ima na ovom svetu koje biju bitku sa opakim bolestima za koje možda lek i ne postoji ili su materijalna sredstva ograničena za lečenje.

Opet ću reći isto. Nismo ni svesni koliko takvih primera ima.Zato,naučimo da čuvamo i cenimo ono što volimo i imamo u ovom trenutku,a šta već sutra može biti izgubljeno. Sledeće pitanje koje postavljam je upravo to da li trenutno imate posao? Ako imate,vaša sreća se može ovog trena popeti na lestvicu više. Ako imate bilo kakav posao koji se pošteno zarađuje i od kog obezbeđujete materijalna sredstva za život,vi ste srećan čovek. Koliko ljudi u današnjem vremenu ne može da se zaposli,da dobije priliku da se istakne i radi prevashodno ono što mora a ne šta želi,kako bi obezbedio jedan sasvim pristojan,normalan život? Sledeće šta bih postavila od pitanja je da li imate krov nad glavom,stan,kuću,bilo šta,gde se možete skloniti,prespavati i biti svoj na svome? Ako je odgovor da,sreća u kontinuitetu sa zahvalnošću u ovom trenutku bi trebalo da se znatno poveća.Splet pitanja koja bi mogli sebi postaviti je zaista velik.Takva pitanja bi svaki pojedinac trebao sebi postaviti kad god se oseća nezadovoljno,nesrećno,neodlučno ili pak teži za nečim višem,što je naravno dobro ali dok je u granicama i dok postoji doza realnosti kako sve funkcioniše u današnjem vremenu.

Da bismo bili zadovoljni i težili pozitivnim vibracijama sve što treba da uradimo je da sednemo i počnemo od najprostijih pitanja.A kada damo odgovore,da jednom zauvek shvatimo da ukoliko smo dok ovo čitamo zdravi,naša porodica,bližnji,ako imamo posao,krov nad glavom,da smo zaista vrlo srećni. Srećni smo zbog onog gde smo,šta smo i čime se vodimo jer mogli smo se roditi i biti trenutno u mnogo gorim uslovima i životnim problemima. To su prednosti minimalističkog načina života.Za početak sve je u zahvalnosti. Koliko ceniš,toliko te cene.Koliko daješ,toliko ti se pruža,koliko saosećaš,tim više emociju osećaš i produbljuješ.Što više si zahvalan,sve više si srećniji i zadovoljniji.

I opet napominjem,život je kratak.Suviše kratak da bismo poleteli visoko iako u početku nismo ocenili razdaljinu,realnost i mogućnosti po kojima se vodimo.Bespotrebno je želeti nešto više iako nam to vrlo moguće i nije prevashodno potrebno trenutno. Budimo svoji,prizemni,dosledni sebi,svojim mogućnostima i životu koji nam je podaren. Budimo uz bliske ljude,naše porodice.To je sve.To je život.To se ne kupuje.To se oseća i za takve stvari se živi.Jednom kad to priznamo sebi i shvatimo,bićemo mnogo više predodređeniji u našem razmišljanju za stvari koje istinski želimo.

Sa ljubavlju,

Kristina ❤️