#муслимани

[ststevanofdecani]

Благодатни огањ се први пут јавио 335. године на Велику суботу и после годинама до дана данашњег и то само православном патријарху, дајући тиме потврду истинитости и исправности наше православне вере. Благодатни огањ је највећи континуирани видљиви доказ постојања Бога, коме сведоци могу да буду сви од Православаца преко припадника других вера па и до самих атеиста. Ипак, постоји једно непроменљиво правило када је овај Божији знак у питању - он се већ 1688 година појављује само Православцима уз њихову молитву, што је уједно и највећи доказ једине праве и истините вере на земљи. Да ли знате шта се догодило када су Благодатни огањ покушали да призову други верници који нису Православци?⁣

Таквих покушаја је било неколико и сваки од њих је био безуспешан. Два најзанимљивија покушаја су се догодила 1104. и 1579. године. У првом наврату су католици били ти који су покушали да на Христовом гробу призову Благодатни огањ. Тај покушај су извели тако што су заточили Јерусалимског патријарха заједно са другим Православцима 30км од Јерусалима у православни манастир Св. Саве Освећеног. Папа је окружен кардиналима на Велику суботу уз исту молитву као и до тада Православног патријарха изговарао: „Васкрсење Твоје, Христе..“, али огња није било. Латински цар тада наређује да се у Храм уведу заточени Православци, сећајући се да је огањ пред његовим очима њима силазио претходних година. Са уласком патријарха у Христов гроб, истовремено је сишао и Благодатни огањ на његове свеће. ⁣Други посебно занимљив покушај се догодио 1579. године. Тада су Јермени, помоћу турске војске, прогнали из Храма православног патријарха Софронија V. Њихов циљ је био исти, да сами без Православаца дозову Благодатни огањ. Софроније V који је истеран из Храма остао је испред његових зидова, уплакан са свећама да моли Бога. Тада се десило нешто неочекивано за све – почело је громогласно померање изнутар земље на очиглед свих присутних. С неба се спустила светлост која је расцепила мермерни стуб на улазу у храм, палећи и стуб и свеће у рукама Православног патријарха.⁣

⁣Видевши чудо, Јермени су стидљиво напустили храм, осетивши да Божја благодат није на њиховој страни. Многи муслимани се тада прешли у Православље, видевши Истину својим очима. Расцепљени стуб је остао да стоји до данас, као доказ Истине и Божије моћи.

[gostivarpress]

Почнува муслиманскиот аџилак, се очекуваат два милиони аџии

Муслимани од целиот свет го започнаа денеска аџилакот во Саудиска Арабија, а властите очекуваат оваа година да се соберат два милиони луѓе, и покрај големите жештини. По обиколката на Кааба, светата камена структура во облик на коцка во внатрешноста на Големата џамија во Мека, аџиите се упатуваат кон блиската долина Мина каде што ќе ја поминат ноќта во огромен град со шатори. Вториот ден, тие…

[boze-koliko-je-volim-blog]

Џонатан Ли Вајс у својој књизи: „Пупољак зла“ пише о Србима:

👉 Веома чудан народ: не можете их уклопити ни у један светски поредак.

Иако знају да губе, без крви се неће одрећи ниједне своје територије.

Током Другог светског рата страдали су колико и Јевреји. За једног немачког војника убијано је 100 Срба, мађарске казнене јединице су их поклале и бациле испод новосадског моста. Бугари су упадали у њихова села и на најбруталнији начин убијали жене, децу и старце. Усташка војска је направила посебан нож за клање Срба, а са њим су ишли католички свештеници говорећи: „Ви кољите, а ми ћемо вас ослободити од грехова“.

Османлије су им одузеле мушку децу. Крстили су их и муслимани и католици.

У Првом светском рату Французи су им слали топове, али погрешне топове да би се што дуже бранили и што више гинули; слали су им брашно за војску помешано са пиљевином, да би им на крају рата наплатили и пертле.

Немачки авиони су их бомбардовали 1941. године, а савезнички авиони 1944. године.

Рекли су „не“ Османлијама, „не“ Аустроугарима, устали су против немачке окупације, а против Стаљина 1948.

Никада нису хтели да приступе било каквом савезу, било ком пакту, нити да изађу ван својих граница.

На Косову су стали против Отоманског царства да би заштитили Европу. Касније су устали против Аустроугарске да заштите своју веру.

Нема империје или силе против које нису устали.

Убили су цара Мурата и престолонаследника Фердинанда, а свом краљу одрубили главу када је покушао да их потчини аустроугарском политиком.

Занимљиво је и да су у тренуцима свих својих крвавих историјских страдања увек остајали без савезника.

Победили су на бојном пољу, али изгубили за преговарачким столом.

Штавише, они никада нису били терористи или антисемити.

Воле све подједнако, ни мраве не газе јер су и они божја створења.

Много су крварили за Европу, а над српском судбином још нико није заплакао.

Свет је некако одушевљено прихватио њихову сатанизацију, а нико није помислио да се они једноставно бране.

Мислите да су Срби узнемирени што их свет не воли?

Верујте ми, ни најмање.

Готово да нису ни покушали да убеде свет."

[webohrid]

Честитка од ВМРО-ДПМНЕ ОК Охрид по повод Рамазан Бајрам

Честитка од ВМРО-ДПМНЕ ОК Охрид по повод Рамазан Бајрам

ВМРО-ДПМНЕ ОК Охрид на сите припадници на исламската вероисповед им упатува најискрени честитки по повод големиот муслимански верски празник Рамазан Бајрам. „Рамазан Бајрам е празник на солидарноста и ден за споделување на добриот збор со пријателите, повод за повеќе внимание на сиромашните, децата без родители и на осамените. Празник на триумф на доброто над злото, на моралот над неморалот, на…

[vaseljenska]

Данска министарка: Рамазански пост може бити опасан

Данска министарка: Рамазански пост може бити опасан https://is.gd/APPiEm

[citynewsmk]

Марсовци во Македонија! Колку наши сограѓани се попишале како вонземјани?

Марсовци во Македонија! Колку наши сограѓани се попишале како вонземјани?

На изминатиот попис, како православни и христијани се изјасниле 1.089.000 граѓани, а како муслимани 590.000 лица. Но, застапени се и безмалку сите верувања и богови, па така будизмот е 8 религија во земјава со 894 приврзаници, а има и над 1.000 Јеховини сведоци. Во земјава постојат и граѓани кои го употребиле правото и слободите и се изјасниле дека се марсовци и џедаи според националност.

[buntovnikmk]

ИЛИНДЕНСКО ВОСТАНИЕ – УСТРЕМОТ НА ПОКОЛЕНИЈАТА КОН СЛОБОДАТА

Илинденското востание претставува венец на македонското националослободително движење.

Како што и било определено, востанието почнало на 2 август 1903 година, на ден Илинден. Тоа се проширило на најголемиот дел од Македонија, но со најсилен интензитет се изразило во Битолскиот револуционерен округ. Согласно плановите за дејство на горските штабови, востаничките единици ги напаѓале воените објекти и силите на турската регуларна армија и на башибозукот во сите реони на востаничката територија.

По започнување на востаничките борби, Централниот комитет на Внатрешната организација, преку Задграничното претставништво, им предал на владите на Големите сили Декларација со која ги известувал за причините што ја натерала Организацијата да го крене востанието, и писмо од Главниот штаб до директорот на источните железници во Македонија, со седиште во Скопје.

Првите акции на востаниците се изразиле во напади врз беговските кули и поседи, во прекинување на телефонските и телеграфските линии. Некаде, нападите биле насочени против месните гарнизони – како во Ресен – и кон рушење на патните комуникации. Тоа довело до ослободување на извесни територии, на кои се формирале збегови за избеганото население. Целта на востаниците не се ограничила само со нападите и рушењето на објектите што го олицетворувале омразениот систем, туку таа се насочила и кон освојувањето на територии и населени места, кон рушењето на постојната и изградувањето на нова револуционерна власт. Најречит пример за тоа претставува освојувањето на неколку помали градски места (Невеска и Клисура) и особено на Крушево и организираната револуционерна власт во него.

Горскиот штаб на Крушевскиот востанички реон, на чело со Никола Карев, концентрирал околу 800 востаници за напад и ослободување на Крушево. По повеќечасовни борби, на 2 август Крушево било ослободено. Османската државна власт била елиминирана и била воспоставена македонска револуционерно-демократска власт во градот. Така била прогласена Крушевската република, со сите атрибути на држава во изградување.

На тој начин започнал да се остварува идеалот на поробениот македонски народ, кој во востаничка борба влегол со цел да се ослободи и да создаде своја, македонска држава.

До масовно дигање на народот дошло и во другите реони на Битолскиот револуционерен округ. Во Костурскиот револуционерен реон, востаничките акции особено биле интензивни во: Пополе, Корешта и Клисурско. Во овој дел на Македонија, на 4 август, востаниците го зазеле гратчето Клисура и го држеле во свои раце сѐ до 27 август. На 12 август, еден востанички одред од 700 души го освоил гратчето Невеска. Забележително е и овде, како и во Крушево со Крушевската република, формирањето на револуционерна власт, што претставува уште еден придонес во остварувањето на државотворните стремежи на македонскиот народ.

Не помалку биле успешни востаничките акции и во Леринска околија. Овде еден востанички одред од 2.000 борци на 2 август ја нападнал железничката линија кај Екши-Су и наполно ја разрушил. Борби биле водени и по другите делови на околијата, како резултат на што бил ослободен западниот планински дел на Леринско.

Во Охридска околија, најсилните востанички акции се развиле во Малесија, Горна и Долна Дебарца и во Ортакол. Овде борбите траеле околу два и пол месеци. Особено е епска борбата во Охридската околија во планинскиот предел Рашанец, во кој бил организиран збег за побегнатото население.

Во Кичевскиот реон, востаниците на 2 август го опседнале градот Кичево. Меѓутоа, до преземање на градот не дошло. И во Кичевско биле формирани збегови. Првиот збег бил формиран во Копачка.

Во Прилепскиот револуционерен реон биле преземени неколку востанички акции. Акциите биле изведени со прекинување на телефонските врски помеѓу Прилеп-Битола и Прилеп-Велес, како и со разрушувањето на некои мостови на патиштата за Градско, Кичево, Крушево и Велес. Биле извршени неколку напади на беговски кули и чифлици, а исто така и на турските гарнизони. Најголема била битката кај мариовското село Чаништа, водена со здружени сили на Прилепската и Костурската чета, која се одликува и со добро водени воени акции.

Додека во Битолскиот револуционерен округ било во тек масовно вооружено востание и се воделе жестоки битки, во останатите револуционерни окрузи на Македонија – Солунскиот, Серскиот, Скопскиот и Одринскиот (надвор од Македонија) - поради неподготвеност, биле донесени решенија да не се крева востание, туку борбено да се активираат постојните вооружени чети. Така, во другите делови на Македонија четите ги засилиле нападите врз патните комуникации, помалите воени формации и др.

Во Солунскиот округ биле извршени седум напади на железничката линија Солун-Скопје, Солун-Битола. Особено страдале железничките мостови на Вардар. Дошло и до остри судирања во Ениџевардарско и Тиквешко.

Во Серскиот округ, Окружниот конгрес решил востанието да започне на 14 септември. Акциите требало да имаат партизански карактер и да се одвиваат далеку од населените места. Овде по налог на Ц.К. дошло до неуспешна соработка со врховистите, која на делото му нанела по��еќе зло. До поголеми судири во Округот дошло во: Демирхисарско, Мелничко, Неврокопско, Разлошко и Горноџумајско.

Со помал интензитет се одвивале востаничките акции во Скопскиот округ. Овде бил извршен напад врз железничката линија во близината на Велес. До поостри судири дошло во Кочанско и Кратовско.

Со задоцнување биле организирани востаничките акции и во Одринскиот револуционерен округ.

Во целина, во сите револуционерни окрузи се преземале диверзантски акции и се создала состојба на едно општо востание во Македонија. Сепак, тие акции во другите револуционерни окрузи имале ограничено дејство. За цела Македонија не постоело единствено и централно воено-востаничко раководно тело. Тоа ѝ овозможило на османската влада да префрлува единици на турската регуларна армија и да концентрира сили кон востаничката територија, со огромна војска во Македонија: 167.000 лица пешадија, 3.700 коњаници и 444 топови. Османската држава брзала со сите расположливи сили да го ликвидира востанието. Покрај регуларната војска, таа ги мобилизирала и силите на башибозукот, составени од фанатизирани муслимани. Првата задача на оваа огромна воена сила била со систематски и безобѕирни напади да ги изолира и потоа да ги уништи жариштата на востанието. Главниот востанички штаб, на 12 август 1903 година, преку Информационото биро им предал Меморандум на дипломатските претставници на Големите сили за нивните влади со кој протестирал против варварското однесување на турската војска и масакрите што таа ги вршела над неборечкото македонско население.

Во Битолскиот округ првата цел на ударот било Смилево, потоа Крушево и останатите слободни територии.

По Крушево, турската војска систематски, со тешки борби ги ликвидирала и другите востанички центри во Битолскиот округ. Цели два и пол месеци на територијата на Македонија се водела жестока војна меѓу востанатиот голорак македонски народ и до заби вооружениот турски аскер. Светот бил свидетел на едно жестоко самоубиствено судрување, во кое македонскиот народ со нечуена храброст се обидел сам со свои сопствени сили, да го симне вековното турско ропство, да си извојува право на свој сопствен слободен живот. За овој обид, за својата очајничка храброст бил подложен на тешки масакрирања.

Големите европски сили, кои имале свои посебни и глобални регионални интереси на Балканот, биле единствени во определбата да се сочува ‘статус кво’ состојбата во Македонија, а со тоа и територијалниот интегритет на османската држава. Затоа, на турската влада ѝ дале одврзани раце, со сите сили и средства да го задуши македонското востание и да го врати редот во Македонија. Тие го толерирале масакрирањето на македонското цивилно население, од што се загрозувала демократско-хуманистичката јавност во европските земји.

Македонските востаници, и покрај сите предизвици, до крајот на востаничките борби постапувале според нормите на меѓународното хуманитарно право и се однесувале како завојувана стра��а со признат легитимитет.

Соседните балкански држави, исто така, биле силно исплашени од масовноста и продолжителното траење на македонското востание. Неговиот успех, во кој било поглед, ќе значеле пораз и крај за нивните освојувачки аспирации спрема Македонија. Затоа, секоја од балканските држави, на свој начин и со различни средства, дејствувале против македонското востание. Во такви услови и изолација, со отворено непријателско опкружување, востаничкото раководство не било во состојба, на еден широк простор, да обезбеди доволно сили за одбрана, а уште помалку да преземе поголеми офанзивни акции. Притиснати од огромната надмоќност на османската војска, востаничките сили биле присилени да минат во одбрана и да се повлекуваат од поголемите населени места.

По неколкумесечни жестоки и исцрпувачки борби, и откако биле согледани и проценети внатрешната положба во Македонија и нејзината меѓународна позиција, Главниот штаб на Востанието донел одлука да се запре востаничката борба. За да се поштеди народот од натамошни погроми и целосно економско упропастување, како и да се зачуваат силите и кадрите на Организацијата, Главниот востанички штаб констатирал дека на повикот за востание народот масовно се кренал под револуционерното знаме и докрај остана толку единствен и за непријателот толку опасен. Со својата борба, македонскиот народ го свртел вниманието на европската демократска јавност, која се восхитуваше на нашата борба, како и дека сиот просветен, огорчен од жестокоста на непријателот, побара интервенција на Европа. По сето тоа, македонското прашање беше на пат конечно да се реши во корист на нашиот народ, ако не попречеа некои сили (Русија и Австроунгарија) кои сакаа самите да го решаваат. Оценувајќи го значењето на Илинденското востание, Главниот востанички штаб, во овој документ пишувал дека тоа било големо дело на македонскиот народ, голем акт што не постави во редот на народите достојни за слобода.

На 12 декември 1903 година, Главниот штаб со директивно писмо ги известил реонските началства и војводите дека престанува функционирањето на горските штабови и на сите останати воени востанички органи и тела и дека со тоа тие се ослободуваат од воените должности. Раководењето во Македонија го преземаат револуционерните комитети на ВМРО, која останува верна на целите и ќе продолжи да дејствува во духот на старата програма.

На 25 декември, Главниот востанички штаб донел решение дека престанува неговото функционирање, односно се самораспушти. По распуштањето на штабовите и на другите воено-востанички органи, еден дел од раководните кадри останале во земјата за да ја делат судбината на својот народ. Од попознатите останале со својот народ: Дамјан Груев, Пере Тошев, Ѓорче Петров, Христо Узунов, Ѓорѓи Сугарев, Лазар Поп Трајков, Петар Ацев, Павел Христов и други.

Во текот на Илинденското востание настрадале 201 населено место, биле изгорени 12.400 куќи, 70.836 лица останале без покрив над главата, над 30.000 лица избегале, 8.816 лица биле убиени (од кои 994 востаници).

Илинденското востание, што го организира и изведе Внатрешната Македонска Револуционерна Организација, претставува историски настан што многу длабоко се врежа во свеста на македонскиот народ и тајно ја определи неговата иднина. Остварувањето на Илинденскиот идеал за национално ослободување и за своја држава, за македонскиот народ беше и остана само одложено прашање. Тоа можеше да биде попречувано временски, повеќе или помалку да се одложува, но не и да се спречи. Аманетот на првиот Илинден беше да следува втор, победоносен.

Илинденското востание трајно го определи и местото на В.М.Р.О. во македонската национална историја. Името В.М.Р.О. остана легендарно и тоа ја симболизира борбата на македонскиот народ за слобода и за создавање самостојна и независна македонска национална држава. Според тоа, Илинденското востание не заврши со неуспех. Во постојните услови внатре во земјата и однадвор, како и во состојбите на В.М.Р.О. по загинувањето на Гоце Делчев, со Илинденското востание објективно повеќе не можело да се постигне. Освен во Битолскиот револуционерен округ, во другите револуционерни окрузи, поради субјективни слабости и други причини, било направено многу помалку отколку што можело да се стори.

[duskomijatovic]

Битка на Неретви ( шта се у ствари дешавало)?

ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

У суботу, 1. маја 2010. године (дакле, ако се то некоме чини, ипак не 1970. године!), Радио телевизија Србије приказује филм Вељка Булајића “Битка на Неретви“.

На сајту РТС-а филм је најављен некритички, тј. као да је заиста снимљен према истинитим догађајима. Као да није пао Берлински зид, као да Јово Капичић поново премерава терен за формирање неког концентрационог логора – и уопште као да се ништа у међувремену није десило, на сајту државне телевизије дословце пише:

“Најпознатији и најуспешнији филм Вељка Булајића посвећен је једној од најчувенијих и најхуманијих битака у светској војној историји. Почетком 1943. године, немачки генерали су, по Хитлеровом личном наређењу, почели са спровођењем плана “Wеiss“, како би уништили партизанске јединице. Притиснути далеко надмоћнијим непријатељем, партизани са врховним штабом и 4.500 рањеника нашли су се опкољени у долини Неретве. Остао је само један мост, на чијој другој страни су чекале јаке непријатељске снаге, припремајући се за масакр рањених бораца и беспомоћног народа. Тито наређује да се сруши мост. Изненађени непријатељ пребацује своје снаге на другу страну, предвиђајући да ће партизани покушати самоубилачки пробој. Међутим, у току само једне ноћи, партизани граде нови мост покрај срушеног и пребацују се на другу страну, изигравши непријатеља.“

Дакле, уз бајке о величини и хуманости, сада поново имамо верзију коју су и сами комунисти демантовали. Један од партизанских команданата, Коча Поповић, и један од Титових историчара, пуковник Мишо Лековић (“Мартовски преговори“) признали су да уопште није било “пребацивања непријатеља“ на другу страну и да се у долини Неретве партизани нису борили против Немаца, пошто су са њима склопили примирје.

Међутим, овакав текст на сајту државне телевизије враћа нас уназад и законски посматрано. Наиме, Народна скупштина је донела закон о изједначавању четника и партизана, док се овде четници називају непријатељима, па чак и непријатељима који се спремају “за масакр рањених бораца и беспомоћмог народа“ (ког, уопште, народа?). Подсетимо, на тој другој страни Неретве тада се у ствари налазила западна граница Србије. “Србија ослобођена“ – јавио је мајор Радуловић ђенералу Дражи, када су комунисти враћени на западну обалу реке.

Ша се, у ствари, дешавало на Неретви?

Пошто је прича преобимна, скицирајући само основне догађаје:

– Средином фебруара 1943. године партизани се крећу из правца Бихаћа према Нететви; отуд их гоне Немци, у Операцији “Вајс“ (Операција “Вајс“ била је уперена против партизанске “Бихаћке републике“ и нема везе са Неретвом ни временски, јер се одиграла раније, ни наравно географски; међутим, комунисти су увек спајали Операцију “Вајс“ и Битку на Неретви, а на “суђењу столећа“ 1946. чак су тврдили да су ову операцију заједно планирали Хитлер, Мусолини, Павелић и Дража!). – Иза Неретве територију су држали четници, међу којима и четници легализовани код Италијана. – Наступала је партизанска главнина: 1, 2 и 3 дивизија, које су најбоље наоружане и у ствари једине мобилне, затим 7. и делови 9. дивизије; укупно 15.000 партизана. – Партизани успут заузимају неколико италијанских гарнизона, који су имали по 500-800 војника (Прозор, Јабланица, и још један). – Хтели су да пређу мост у Коњицу и да продуже уз Неретву, према Фочи. – У Коњицу је било 500 Италијана, а у и око Коњица капетан Лукачевић као командант Десног крила, са нешто преко 5.000 четника. – Од око 20. фебруара Лукачевић наноси тежак пораз комунистима, тако што излази испред Коњица, пре него што они дођу до вароши. – На центру, комунисти су прешли реку, иначе плитку у то доба – газну, али како су тешко поражени на главном правцу напада, одлучују да се врате на запад, у Централну Босну. – Пре повлачења, руше сва три моста на том делу реке, мислећи да ће тако зауставити четнике. После су Титови генерали Јакшић, каомандат 7. дивизије, и Жујовић, из Врховног штаба, рушење мостова означили као један од најкатастрофалнијих потеза Ј. Б. Тита. Наиме, пошто је река била плитка, четницима уопште нису били потребни мостови, али су итекако требали партизанима, јер су они имали око 200 камиона, 12 тенкова и 12 топова, које су управо запленили Италијанима. Када су се вратили на Неретву, све ово морали су да баце, јер није било мостова… Даље, четници нису смели да иду даље на запад због Немаца, а нарочито када су сазнали за немачко-партизански пакт. – После неколико дана, партизанска главнина која је послата на запад јавља да не може проћи, јер има много Немаца. – Делови који се још нису били повукли јављају да мост код Јабланице није сасвим срушен и да га чува свега 280 слабо наоружаних четника Дурмиторског корпуса. – На тај мост шаљу око 1.000 партизана и они 8. марта прелазе реку. – Неколико дана раније комунисти су послали делегате код Немаца, са предлогом да се заједно боре против Енглеза чије искрцавање се очекује, и четника; од тога дана наступа примирје између њих и траје све до 17. маја 1943. – После пар дана комунисти заузимају Невесиње, прву варош иза Јабланице; разлог: Ђуришић није довео резерву на време, Станишић се повлачио готово без борбе, Лукачевић је посустао, а Баћовић са најбољим херцеговачким јединицама се није вратио из области Книна. – Све партизанске јединице и рањеници прелазе Неретву до 15. марта; Немци их нису нападали због поменутог пакта. – Баћовић се враћа и долази до још пет бојева за Невесиње; после шестог боја, априла месеци, комунисти у долини Неретве и у целој Источној Херцеговини дефинитивно су потучени; Баћовић их сабија у кањон Пиве; Дража честита Баћовићу и Јевђевићу на оствареној великој победи. – На страни легализованих четника повремено се борила италијанска група “Скоти“, са око 2.000 војника. – Комунисти су имали подршку усташа из Фазлагића куле. – Четници су за време операција на Неретви често минирали пругу Сарајево – Брод, како би омели Немце да довуку појачања и да започну очекивану операцију против њих; због овога Немци априла 1943. покрећу Операцију “Тојфел“ против Озренског корпуса, чија територија се налази уз ту пругу. Битка на Неретви за четнике је била Битка за јадранско залеђе, тј. Немце су сматрали већим непријатељима од партизана. Против партизанске главнине на Неретви су се бориле само локалне четничке јединице, ојачане Црногорцима. – Други део партизана прошао је Црну Гору и стигао до Лима; Ђуришићеве јединице су растурене, Станишићеве на западу Црне Горе такође; Дража је зато на Лим позвао Расински и 2. равногорски корпус (укупно 2.000 бораца). – Почетком маја 1943. око партизана налазило се 20.000 четника, а око четника 65.000 Немаца, сакупљених за Операцију “Шварц“. У плану за Операцију “Шварц“, који је диктирао Хитлер, не помињу се партизани, већ само уништење четника, а нарочито Дражиног штаба у селу Липово изнад Колашина. – Немци 12. маја нападају Баћовићеве четнике који су нападали партизане у долини Пиве, што су комунисти прославили, не очекујући да ће и они бити нападнути, јер су веровали у примирје. – Дража се 13. маја извлачи из немачког обруча код Бродарева. – Ђуришић 13. маја чека Немце у Колашину, али они га хапсе, са око 2.000 бораца. – Немци почев од 17. маја нападају и комунисте, који су остали сами у обручу, пошто су се сви четници, сем ��уришићевих, извукли; делом су се извукли из обруча уз помоћ Италијана. – Комунистичка главнина у обручу је уништена, остало је у животу свега 4-5.000 партизана, које је пропустила хрватска “Вражја дивизија“, на коју су случајно набасали. Немци су поубијали и све партизанске рањенике (око 4.000).

У другом тому књиге “Генерал Дража Михаиловић и општа историја четничког покрета“, Бици на Неретви посветио сам доста простора, уз 422 фусноте (а то су по правилу документа свих учесника догађаја). За ову прилику, издвојио сам неколико страница, пре свега базираних на комунистичким документима.

Дакле:

Низводно од Коњица на Неретви су била три моста. Највећи, железнички, налазио се у Јабланици. Око 20. фебруара, савладавши италијанске гарнизоне, комунисти прелазе Неретву и потискују истурене јединице херцеговачких четника. То је био њихов споредни правац наступања, док је главни ишао на Коњиц. Ово место су најпре напале две бригаде 1. пролетерске дивизије, а потом су пристизала појачања, све док се ту није нашла већина партизана Главне оперативне групе (1. и 3. дивизија). Комунисти су ангажовали артиљерију и четири од 12 тенкова заробљених од Италијана (наиме, само четири посаде италијанских тенкиста натерали су на нову дужност; Краљевина Југославија је пре рата имала свега 40 тенкова, француских “реноа“, а оно мало тенкиста што је избегло заробљавање у Априлском рату 1941. године било је у четницима).

Први напад на Коњиц уследио је у ноћи између 19. и 20. фебруара. Италијански гарнизон би, свакако, одмах пао, али је капетан Лукачевић са својом Коњичком групом одбио комунисте. Из Лукачевићеве јединице су том приликом отпали четници муслимани. Како је мајор Фехим Мусакадић писао др Исмету Пуповцу, Муслимански национални војночетнички батаљон повукао се са положаја на мосту и из бункера око Коњица “не испаливши ни једног метка“.124

Комунисти су током наредна три дана извели још два велика ноћна напада на Коњиц. Два пута су освајали град, али их је капетан Војислав Лукачевић два пута избацивао. Истовремено, четници су зауставили и партизанску споредну колону (2. дивизија) на Прењу. Због ових неуспеха, комунисти почињу да се колебају по питању остваривања главног плана, тј. освајања Херцеговине, Црне Горе, Старог Раса и Метохије. Седмој дивизији, која се налазила код Горњег Вакуфа, Титов заменик начелника штаба, Велимир Терзић, 24. фебруара пише: “Уколико ситуација у реону Коњица не буде прочишћена у нашу корист, ми ћемо бити принуђени да дејствујемо офанзивно баш на вашем се��тору“.125

Наредног дана, 25. фебруара, Тито пише Босанском корпусу да се не удаљава док Главна оперативна група “не продре код Коњица, јер није искључено да нам то и не успије, и онда ћемо морати тражити други правац за рањене“.126 Истовремено, Ј. Б. Тито наређује Сретену Жујовићу Црном из Врховног штаба да убрза евакуацију ратног плена из Јабланице, “јер ће се мост рушити“. Такође, тражи да се неборачко особље не доводи на Неретву, осим Нурије (вероватно Поздерца), “јер може да користи“, свакако у раду са муслиманима. Затим пише:

Ако данас и сутра не падне Коњиц, онда треба и глумце и већнике итд. упутити одакле су и дошли.127

Истог дана, 25. фебруара, Терзић извештава Тита да је послао појачање за рушење мостова на Неретви, са 30 авионских бомби, “да помогне нарочито у рушењу мостовских потпора, јер то нарочито задржава оправку мостова“.128

Следећег дана, 26. фебруара, комунисти су дефинитивно одустали од напада на Коњиц. Два дана потом, Тито је обавештавао своје људе:

Коњиц нисмо заузели, иако је већ скоро био пао. У помоћ дошао велики број четника из Санџака, Црне Горе и Херцеговине и ударили нам у леђа.129

(…)

Иако се одиграла на половини рата и далеко од Шумадије и Београда, комунисти су Битку на Неретви, из ко зна којих разлога, прогласили најважнијом у грађанском рату против четника. Разуме се, они је рачунају у своју победу. Ево како то изгледа код њихових старијих писаца:

Бојевима код Невесиња, Калиновика и одбацивањем непријатеља на десну обалу Дрине битка на Неретви је дефинитивно завршена. У тој бици четници су претрпели такве губитке да се више никад нису опоравили.410

Дакле, реч је о уобичајеном трику: комунисти рачунају само бојеве у којима су победили – у овом случају прво освајање Невесиња и освајање Калиновика – прескачући потоње поразе и одмах прелазећи на далекосежне закључке. Тамо где је у њиховој верзији битка “дефинитивно завршена“, она је заправао тек почела.

Притом, има ту и много других трикова. На пример, комунисти не кажу да је Борбена група “Анакер“ добила име по свом команданту, који је био мајор. Јер, у немачкој војсци мајор је командовао батаљоном, а батаљон је обично имао око 500 војника, што је премало за комунистичку митологију. Много боље звучи: Борбена група “Анакер“.

Има и много бесмислица, попут ове: “Италијани нису успели да ангажују Немце у одбрани прелаза ка долини Неретве“.411 Као што смо видели, било је супротно: Италијани су чинили све да држе Немце што даље од Неретве.

Старији комунистички историчар�� или крију споразум са Немцима или га своде на “размену заробљеника“. Зато и не покушавају да објасне зашто Немци нису напали партизане у по њих најкритичнијем часу – док су током осам дана прелазили Неретву. У вези с овим, не помиње се ни концентрација снага ради очекиваног савезничког искрцавања, односно да је све ово била Битка за јадранско залеђе. Комунистима је незгодно да се упуштају у суштину приче, јер је немогуће доказати то што тврде: да су четници, једва чекајући Енглезе, сарађивали са Немцима, а да су се они, којима је долазак Енглеза значио крај, борили против Немаца.

Код млађих генерација, то јест код неокомунистичких писаца, историјска наука у једну руку пролази боље, а у другу руку још горе. Боље, јер они броје и једну четничку победу: прво ослобађање Невесиња. Следи наравно ново освајање овог града, после кога стављају тачку. Притом, прво ослобађање Невесиња збијају у три реда између два велика пасуса којима описују два пада овог града. О још три боја за Невесиње, о ослобађању овог града, Калиновика и дела Херцеговине заузетог од комуниста – то јест о поразу комуниста у Бици на Неретви, ни код неокомунистичких историчара нема говора.412

Насупрот давању некада незамислива три реда четничкој победи, на другој страни, међутим, историјска наука више трпи, јер се сада изводе далекосежнији закључци него раније. Али, најпре да погледамо претходне закључке:

Тиме (наводном победом комуниста у Бици на Неретви – прим. аут) почиње нова фаза у грађанском рату: од сада иницијатива дефинитивно прелази на страну “црвених“ који су успели да остваре свој основни стратешки циљ: дубоко су загазили на српске земље и довољно се приближили Србији да би могли да планирају њено освајање.413

Наравно, комунисти нису победили на Неретви, нити су остварили свој стратешки циљ: оснивање нове “совјетске републике“ на територтији Херцеговине, Црне Горе и Старог Раса. О планирању освајања Србије није било говора, из два разлога. Прво, комунистичку главнину су озбиљно угрозиле већ локалне четничке снаге и друго, после Операције “Шварц“ Главна оперативна група није ни постојала.

Оно што у стварности нису успели, код неокумунистичких историчара комунисти јесу успели, из следећих разлога:

Партизанска војска показала се као монолитнија и борбенија војна формација. Без икаквих предрасуда ушла је у сукоб до истребљења са својим сународницима јер су њено језгро сачињавали прекаљени комунисти у пролетерским бригадама…

Све у свему, кажу они: “Предност партизана у односу на четнике била је несумњива по многим основама“.414

Заправо, предност партизана била је “несумњива“ само по једном основу – по броју аутоматског оруђа, које су добили од усташа и домобрана.

Нови закључци односе се на подршку тезе британске историчарке Хедер Вилијамс да је Битка на Неретви “одлучујући догађај у рату у Југославији“. Непостојећа комунистичка победа имала је наводно следећу последицу: “После партизанске победе, као неопходна појавила се у Лондону и Каиру нужност успостављања веза са партизанима“.415

Као што ћемо видети, одлука британског премијера Винстона Черчила да пошаље своју мисију код партизана, 28. маја 1943. године, уследила је из сасвим других разлога.

Уз лаж о победи на Неретви, старији комунистички писци лансирали су и причу о “генијално смишљеном маневру Врховног штаба“, како се изразио један од њих. Ево целе приче:

Кулминација борбе достигнута је 28. фебруара, када су се састали Политбиро ЦК КПЈ и Врховни штаб и још једном потврдили одлуку да се изврши продор преко Неретве у Источну Херцеговину и даље према Санџаку и Црној Гори. Но, претходно је одлучено да се организује противудар према Горњем Вакуфу, ради маскирања пробоја преко Неретве и отклањања опасности од Централне болнице са рањеницима. Тада је врховни командант Тито одлучио да се поруше сви мостови на Неретви, да би се заварао непријатељ о стварном правцу пробоја Главне оперативне групе…416

Код неокомунистичких писаца нема ове преваре. Њу је заправо демантовао још Коча Поповић, командант 1. пролетерске дивизије, 1972. године:

…Реч је о рушењу моста на Неретви што се велича као генијална варка по замисли врховног команданта. Уверен сам да Тито није могао ни помишљати да тада крене на другу обалу Неретве. Он је, у ствари, намеравао да се пробије напред, према Горњем Вакуфу. На крају крајева, цела та ствар логички је апсурдна: ко је тада, у тадашњим ратним условима, уз тако оскудне техничко-инжињеријске снаге, могао извести операцију такве деликатности: да минирањем сруши мост а да његов костур остане у положају погодном за пребацивање људи преко плаховите реке, такорећи, усред зиме| Стручњака који би могли да припреме и изведу такву пиротехничку операцију нисмо имали у то време. Једина намера је, нема сумње, да се мост потпуно онеспособи. Сигуран сам да није била у питању нека промишљена варка. Али ту, изгледа, делује логика неконтролисане несамокритичности. Јер, кад су таква тумачења узела маха као омамљива легенда, она више нису могла бити обуздана, па није искључено да су и они који су легенду лансирали, почели искрено веровати да она одговара историјској истини. Узгред речено, врховни командант пре доношења одлуке о рушењу моста није могао знати распоред и намере четничких јединица, нити је, што је најважније, р��сполагао информацијом која је била битна: немачка офанзива се, ту на обали Неретве, у ствари завршавала, што је за нас наравно било повољно. Послератним увидом у немачка документа утврђено је, наиме, да Немци нису планирали прелазак Неретве.417

Записник са састанка Политбироа и Врховног штаба од 28. фебруара 1943. године, комунисти су или уништили или сакрили, очигледно зато што он потпуно демантује лаж о “генијалном вођи“. Међутим, многа друга њихова документа из тога доба, која смо објавили раније у овом раду, сведоче да су три моста на Неретви срушена само због панике и нестручности у вођењу операција. Да су имали доброг официра, или можда само да је у њиховим редовима постојала слобода размене мишљења, комунисти су морали уочити три ствари.

Прво, четници нису смели да их гоне даље на запад, због Немаца. Комунисти као да су и сами веровали у своју пропаганду о сарадњи четника и Немаца, не разумејући да су четницима главни непријатељи Немци, да им је јадранско залеђе важно због искрцавања Западних савезника, а да им они, партизани, само сметају у борби за ослобођење.

Друго, комунисти су срушили мостове да их четници не би гонили са леве на десну обалу Неретве. Просто је невероватно како нису приметили да се већина четника већ налази на десној обали реке: Експедициони корпус мајора Баћовића од 2.700 људи, најбоља четничка јединица, Станишићеви Зетски четнички одреди (2.500), Пантићева Дрежничка група (2.500), Десна колона Лукачевићеве Коњичке групе (2.160) и Средња колона исте јединице (1.000). На левој обали реке била је само Лева колона Коњичке групе од 2.135 четника. Према томе, на страни на којој и комунисти налазило се 10.860 четника, а на супротној страни свега 2.135 четника.

Праву димензију бесмисла комунистичке одлуке даје тек фактор број три. Наиме, четницима ови мостови нису ни требали јер је река била плитка. Капетан Милош Куреш на пример пише: “Избили смо из кањона испод Доње Јабланице. Гледамо једног високог човјека како гази преко ријеке, а вода му не досеже ни до кољена. Нијесмо га гађали. Неретва у то доба године можда никад није имала тако низак водостај“.418

У ствари, Неретва би нарасла тек са отапањем снегова на околним планинама. Овако, на свакој заравни постојали су газови. Зато се ни у једном четничком документу прелазак реке не помиње као проблем, а четници су, како пише Куреш, и како произилази из тока догађаја, често прелазили с једне на другу страну, било преко мостова, било на газовима.

Међутим, мостови на Неретви били су неопходни за прелазак моторних возила. А комунисти су имали 200 камиона, 12 тенкова, двадесетак хаубица и много кабастог терета. Због своје непромишљености, све то су морали да униште приликом форсирања реке. Такође, њима су мостови били потребни и за транспорт 3.000 рањеника и 1.000 тешких болесника. Тако, одлука Ј. Б. Тита о рушењу мостова на Неретви, уместо “генилајности“, заслужује епитете друге врсте.

Извори:

124 Зборник докумената, том 14, књига 2, 367.

125, 126, 127, 128 Зборник докумената, том 2, књига 8, 154, 163, 164, 166.

129 Зборник докумената, том 2, књига 8, 171.

(…)

410 Б. Латас, М. Џелебџић, Четнички покрет Драже Михаиловића 1941-1945, 205.

411 Ослободилачки рат народа Југославије, прва књига, 376.

412 К. Николић, Историја Равногорског покрета, 128.

413 К. Николић, Историја Равногорског покрета, 129. Такође: Б. Димитријевић, К. Николић, Ђенерал Михаиловић, 252.

414 К. Николић, Историја Равногорског покрета, 130. Такође: Б. Димитријевић, К. Николић, Ђенерал Михаиловић, 249.

415 К. Николић, Историја Равногорског покрета, 136. Такође: Б. Димитријевић, К. Николић, Ђенерал Михаиловић, 251.

416 Б. Латас, М. Џелебџић, Четнички покрет Драже Михаиловића 1941-1945, 205.

417 К. Николић, Историја Равногорског покрета, 135-136.

418 М. Куреш, Записи и сјећања, 77.

[ststevanofdecani]

Злочин у Старом Броду – Покољ 6000 Срба на Дрини 22. март 1942. Злочин над 6.000 Срба у селима Старом Броду и Милошевићи на Дрини у пролеће 1942. године, децениjама jе вешто прикриван „у интересу братства и jединства“.

Други светски рат обележили су стравични злочини, за коjе се сматрало да су углавном обелодањени и истражени. Но, било jе злочина коjи су се из различитих разлога, укључуjући и „очување братства и jединства”, минимизирани и напросто скривани од шире jавности.

Драстичан случаj „заборава и скривања” су масовни злочини над 6.000 недужних српских цивила, пре свега жена и деце, коjе су починиле хрватске усташе, у чиjим редовима jе био знатан броj муслимана, с пролећа 1942. године у кањону реке Дрине, у селима Милошевићи и Стари Брод, подручjу коjе административно припада општини Рогатица, а много jе ближе Вишеграду. Малоброjни Срби коjи су преживели оваj ратни пакао, након Другог светског рата, очекивали су да ће их надлежне власти позвати да сведоче, да се познати злочинци приведу правди и осуде. Уместо тога завладао jе мук. А преживели су памтили и препричавали, многи и записивали. Један од смелиjих, књижевник Момир Крсмановић jе седамдесетих година прошлог века написао роман „Тече крвава Дрина”, након чега jе шиканиран, забрањиван, оспораван и нападан. Шта се то, у ствари, овде десило почетком 1942. године? Под духовним и моралним покровитељством Ватикана и “цркве у Хрвата” усташе покрећу инквизицијску офанзиву у намери да освоjе границу на Дрини. Средином марта 1942. године из Сараjева, под командом Јуре Францетића, креће десетак хиљада до зуба наоружаних хрватских усташа коjи пред собом тераjу непрегледне збегове Срба од Олова, Сараjева, Кладња, Хан Пиjеска, са Романиjе и Соколца, из Рогатице и Борика. Уплашени народ се кретао ка Вишеграду, надаjући се да ће ту прећи Дрину и склонити се у Србиjу. На вишеградскоj ћуприjи италиjанска стража jе преко реке пуштала само оне коjи су имали злато, стоку или неку другу вредност. Остали су морали низводно до Милошевића и Старог Брода, где су скелом или чамцима покушавали избећи патроле злогласне црне легиjе. И тако из да��а у дан, од краjа марта до почетка маjа, непрегледне колоне Срба улазиле су у дрински кањон из кога се већина никад ниjе вратила. У вечерњим часовима скела и чамци обустављали су превоз људи преко Дрине, а преостале би изненада опкољавале усташе. Долазили су стрмим путељцима са Боричке висоравни, где су формирали сатниjе у селима Бранковићи и Сjеверско, у коjима су били наjброjниjи муслимани из источне Босне. Уследили би незапамћени злочини, убиства, клања, мучења, силовања и бацања у Дрину. Многи су сами скакали у реку, неретко и у групама. Хроничари су записали да jе jедног од тих тужних дана 1942. године, не желећи да допадну у руке усташа, са стена у Дрину заjеднички скочило чак 326 девоjака а наjвећи и наjмасовниjи Покољ над Србима усташе су у Старом Броду починиле на православни празник Младенце, 22. марта 1942. године.

У том дринском гротлу, окруженом водом и стрмим каменитим литицама, зверски jе убиjено и бачено у Дрину 6.000 невиних Срба.

У Старом Броду, одмах краj Дрине, недавно подигнуто спомен-обележjе са крстом, поред кога су постављене и мермерне плоче са именима свих страдалих Срба.

[gostivarpress]

Почна Рамазанскиот пост за верниците муслимани

Почна Рамазанскиот пост за верниците муслимани

Верниците од исламска вероисповед рано изутринава го почнаа рамазанскиот пост, што трае 30 дена и завршува на 1 мај. За време на постот верниците од изгрејсонце до зајдисонце се воздржуваат од јадење и пиење. Според исламската религија, постот, кој е еден од исламските столбови е задолжителен за сите верници за нивно физичко и душевно прочистување. Верниците мора да се воздржуваат од лоши зборови…

[svetlostcrnogsunca2]

Колико ће Кали Југа трајати?

Одговор захтева појашњење. Традиционални Пурански модел каже следеће:

Златно Доба: 1.728.000 година

Сребрно Доба: 1.296.000 година

Бронзано Доба: 834.000 година

Гвоздено Доба: 432.000 година

Међутим, рачуница изнад не узима у једначину орбиталне промене Земље. Алан Данилу објашњава: "Број дана у години није константан. Ритам Земљине ротације варира током периода. Цифра од 360 је сматрана просеком."

Током Златног Доба, Земљина оса је била перпендикуларна, није било доба, дан и ноћ су били једнаки. Нагиб осе долази од "космичког догађаја" који је служио као знак почетка Сребрног Доба. Рене Генон нам говори да промена времена изазвана нагибом Земљине осе и да су орбиталне промене имале ефекта на саме Југе (Доба).

"Догађаји се одвијају данас брзином као никад пре, а та иста брзина ће се појачавати до краја циклуса."

Сад, знамо да је Кали Југа почела кад се Кришна уздигнуо а демон Кали пустио у Свет. И завршиће се 2442. године. Такође нам говори да је Сумрак Кали Југе почео у Мају 1939. године - даљи коментар није потребан овде. Средња фаза Кали Југе (582. г.п.н.е.) одговара Геноновим налазима да "Стриктно 'историјски' период иде до тачно 6. века пре хришћанске ере, као да има нека баријера у времену коју је немогуће пробити обичним методама истраживања. У ово време, Генон објашњава:

"У 6. веку пре хришћанске ере, озбиљне промене су се одиграле због неког разлога скоро међу свим народима."

Ове промене су биле духовно важне. Уздизање Таоизма и Конфучијизма у Кини, реадаптација Маздаизма (Зороастризма) и Будистичка реакција против Упанишада и Свештеничке касте (које је Генон сматрао контра традиционалним делом Кали, но Евола је сматрао Будизам за Традиционални револт револт Ратничке касте против увећаног контра традиционалног свештеничког тумачења 'Хиндуизма' ).

Треба имати на уму да и друге цивилизације имају Доба и да им се датуми поклапају.

Када је Хитлер издао последња наређења за евакуацију, питали су га за кога сада да се боре, он је одговорио "За Човека Који Ће Доћи". Ко је сад тај Човек?

Калки, десети и последњи аватар Вишнуа који ће поразити демона Кали и започети ново Златно Доба. Сећање на ово пророчанство је преживело у многим религијама.

Хришћани више не виде Христа као слабог пустињског рабина него као Ратника који ће водити небеске коњанике у бој против Анти-Христа и створити "нова Небеса и нову Земљу". Муслимани ишчекују Махдија који ће поразити све зло у свету с�� његовим мачем "у задњим временима" - "након што Јевреји поново постану господари Јерусалима".

(Обоје, и Хришћани и Муслимани, присвојивши мит о Калкију су несвесни агенти Јахвеа који је нико други до Кали (Хришћани и Муслимани су несвесно укључени у монотеистичку десакрализацију Земље и одбацивање Богова)). Његов (((изабрани народ))) су његове директне акције у свету. Хришћани и Муслимани су у духовном ропству, док остатак света пати од безбожништва и порока. Мит о Калкију је изврнут од стране Абрахамиста, чинећи од Калкија хришћанског "Антихриста" а "Месију" од Кали.

У Европи имамо краља Барбаросу, који ће се пробудити из сна да спаси свој народ - али тек кад гавранови Хугин и Мунин (Мисао и Сећање) престану да лете (тј. кад је дегенерација Кали Југе комплетна).

У Централној Америци имамо великог белог бога Квецалкоатла чија је прича још једна паралела.

Из митова о повратку Атиле, краља Артура, прича о Пробуђеном краљу/богу/вођи који ће уништити зло и повести своје Краљевство у Златно доба је перенијална свету. Ово не треба избегавати нити се може избећи. Циклус мора бити завршен. Калки мора уништити цео Модерни Свет и "покварене" које чини стотине милиона.

Ми служимо Боговима као "Људи Против Времена", "Последњи Батаљон", заступници Калкија против демона Кали и њених заступника. Калки ће нас водити кроз пламенове великог Краја у светлост новог Почетка, Циклус ће почети поново.

"Према томе, устани и бори се. Након што победиш своје непријатеље уживаћеш у блиставом краљевству. Они су већ послати у смрт по мојој речи, а ти можеш бити инструмент у борби." - Кришна

[webohrid]

ВМРО-ДПМНЕ ОК Охрид со честитка по повод Курбан Бајрам ВМРО-ДПМНЕ ОК Охрид на сите припадници од исламска вероисповед им го честита празникот Курбан Бајрам. „Курбан Бајрам е празник на традиционалните вредности на хуманост, толеранција и заедништво потсетувајќи уште еднаш на хуманоста и солидарноста како темелни човечки вредности.

[rasen-rs]

http://www.rasen.rs/2019/01/milos-kovacevic-kicma-srpske-kulture-je-na-cirilici/

Милош Ковачевић: Кичма српске културе је на ћирилици

Проф. др Милош Ковачевић о ћирилици и латиници, јесу ли Срби само ћириличан народ, о реформи Вука Караџића, стиховима Венцловића и о томе шта (не) значи Велика Србија. Разговарала Милана Бабић

Проф. др Милош Ковачевић; фото: Стање ствари

Језичка политика Јагића и његових сљедбеника и на српској и на хрватској страни је загрљај анаконде. Наизглед, добронамјерно и безазлено инсистирање на језичком заједништву је увлачење у загрљај из којег нема избављења. Захваљујући таквој, у суштини хрватској језичкој политици, Срби су безмало остали и без имена за свој језик и без имена за свој народ, зарад хрватског југословенства, које у својој полазној основи има Штросмајерове идеје о „славјанској федерацији на Балканском полуострву“, иза чега се крије тежња ка проширивању Хрватске и крајње негативан однос према евентуалној обнови Душановог царства.

Тиодор Росић

Проф. др Милош Ковачевић је члан Међународне академије хуманистичких и природних наука кнеза Шћербатова, уредник је „Радова Филозофског факултета“ (Источно Сарајево) и „Зборника српског језика, књижевности и умјетности“ (Бањалука). Предаје на Филолошком факултету у Београду, Филозофском факултету у Источном Сарајеву и Филолошко-уметничком факултету у Крагујевцу. До сада је, уз преко 500 научних и стручних радова и 16 уџбеника српскога језика за основну и средњу школу, објавио и 25 књига међу којима су: „Кроз синтагме и реченице“, „Суштаствено и мимогредно у лингвистици“, „У одбрану језика српскога“, „Стилске фигуре и књижевни текст“, „Српски језик и српски језици“, „Српски писци о српском језику: хрестоматија“, „Српски језик у вртлогу политике“ (у коауторству са М. Шћепановићем“, „У одбрану српске ћирилице: хрестоматија“.

Посљедња књига професора Ковачевића, „Српски језик између политике и науке“, настала је након предавања на исти тему на Филолошком факултету у Бањалуци, у току тужбе о језику (Федерације је тужила Републику Српску). Доцент др ��орица Никитовић, предсједник Друштва наставника српског језика и књижевности Републике Српске, предложила је професору Ковачевићу да напише књигу у којој би се тачно могли разликовати научни постулати од политичких манипулација, а која би језиком и стилом била прилагођена широј друштвеној јавности.

Књигу је састављена од 16 радова груписаних у четири тематске цјелине: идентитетска питања српског језика, актуелни проблеми српскога језика, проблеми српскога под именом босанског језика и јучерашња лингвистичка и политичка трвења око српског језика. Књигу је објавило Друштво наставника српског језика и књижевности Републике Српске, а штампање књиге је финансијски помогло Министарство науке и технологије Републике Српске.

Друштво наставника Републике Српске брине о проучавању српског језика и књижевности, о подизању, његовању и унапређивању опште и посебне културе наставника српског језика и књижевности, и, што је од суштинског значаја, реагује на појаве, догађаје и стања у друштву који су од значаја за васпитање и образовање младих генерација, односно – врши утицај на креирање образовне политике. До сада је Друштво објавило четири броја часописа „Прилози настави српског језика и књижевности“.

Ако бисмо рекли да је само ћирилица српска, односно да је само ћирилица писмо српског језика, и ако бисмо се одрекли латинице, да ли бисмо у ствари спровели хрватску културну политику?

Искрено говорећи, ћирилица је српска културна вертикала. Шта то значи? Значи да је кичма српске културе на ћирилици – од Светог Саве до данас. Међутим, Срби ниси никад били једино ћирилични народ, нити су Срби икад били оно што се данас под појам Срба подводи. Добро знате да је Дубровник такође био српски, сви су се писали као Срби, дум Иван Стојановић писао је да је у Дубровнику било само Срба и Италијана, да нема никога другога. И написао је „Историју Дубровника“ и „Историју дубровачке књижевности“. А дубровачка књижевност је готово сва настала на латиници. Шта то заправо значи? Aко искључимо Србе католике, онда бисмо могли говорити да је једино на ћирилици исписана српска култура. Meђутим, будући да су Бока Которска, заједно са Змајевићем и другим српским писцима, будући да су Дубровник, Далмација и Славонија са огромним – огромним! – културним потенцијалом били латинички, онда се ту заправо види да је у центру српске културе била ћирилица, а да је њену периферију, коју су чинили углавном Срби католичке вјероисповијести, чинила латиница. Будући да то двоје подједнако улази у српску културу, и чини српски културни корпус, тада се може рећи да у ту културу улазе и ћирилица и латиница, али оне никад нису подједнако српска писма.

Значи не може да сто��и парола – само је ћирилица српска?

Не постоји та могућност јер бисмо тиме из српске културе избацили огроман корпус. И не само то, већ и све оно што је у 20. вијеку категоризовано на латиници у Вашингтонској библиотеци, и у свим другим библиотекама. Ћирилица би се изједначила са оним што се зове такозвани „хрватски“ језик, читав Добрица Ћосић, са својим првим сабраним дјелима, „отишао“ би у хрватску културу. Са те стране, управо 20. вијек је готово сав латинички, Срби су у 20. вијеку готово били прешли на латиницу. Ако узмете 20. вијек којим је више на латиници него на ћирилици српска култура исписана, онда је апсурдно говорити да је ћирилица једино српско писмо.

Али, када се говори уопште о страдању Срба, о изједначавању језика и писма – кад год је био напад на ћирилицу заправо је био и напад на српски народ. Јер се народ изједначавао са ћирилицом, у НДХ-а, у Аустроугарској, у Војводини за вријеме прогона. Прогон ћирилице значио је прогон Срба и српскога језика.

Вук је говорио о Србима три вјере (закона), Екмечић говори о томе да је вјера ипак била „вододелница“. И историја је показала да уколико не дође до вјерске идентификације, уколико се Србин не осјећа и православним, долази до губитка идентитета и, посљедично, до сужавања српске теериторијалности, и културног и духовног простора.

Религија је овдје била „вододелница“. Књига Бранимира Стојковића, „Европски културни идентитет“, коју је издао Службени гласник говори о томе да је од 59 европских нација, чак њих 56 настало на основу идентитета језика, у доба романтизма. Само три нације су у то доба издвојене према вјерском критеријуму. Значи, вјера је секундарни елемент.

Које нације су издвојене према вјерском критеријуму?

 Вебер као први случај наводи Хрвате, а Стојковић наводи Јевреје и „југословенске Муслимане“. Наводе се само три нација у то доба. Касније је вјерски елеменат одиграо велику улогу, када је престало да важи – један народ, један језик, једна књижевност. Када је тај модел престао да важи, онда се кренуло у потрагу за другим културним моделима. Међу тим моделима била је и вјера која је на Балкану одиграла велику улогу, и ту је Екмечић потпуно у праву. Главни критеријум био је вјерски, заправо у подјели, јер језик није могао одиграти ујединитељску улогу. Вук је сматрао да Срби морају да се повинују критеријуму који важи и за остале народе, пошто има пет различитих вјера код Нијемаца, а обједињава их само језик, онда су Нијемци један народ. И Његош каже да вјера не може бити никакав критеријум („Лепо, липо, лјепо и лијепо / било, бјело, бело и бијело/ листићи су једнога цвијета“; „лактом вјере глупост чојка мјери“). Вјера се може мијењати, али не и језик.

Бечки договор?

Бечки договор се потпуно тумачи по хрватском моделу (узусу). Прва реченица Бечког договора гласи: „Један народ – ЈЕДАН НАРОД – једну књижевност мора да има.“ Зато што Вуков циљ није био стварање књижевног језика, већ увођење народног језика у књижевност. Књижевност је утилитарно схваћена заправо као горњи критеријум стандардног или књижевног језика. И када имате да „један народ, једну књижевност да има“, за Вука никакве дилеме нема – сви који пишу српским језиком су Срби.

Латиничко Ј?

Слово ı („десетерачко и“) Саве Мркаља (без тачке добило је службу обиљежавања само сугласника ј, и то у свим положајима у ријечи – прим. аут.) било је једино рјешење, али је било, због двотачке изнад, незгодно за писање јер уноси руски знак (графему), које нема ниједно српско слово. Вук очито није нашао боље рјешење од латиничког Ј.

Зар Србима није културолошки и духовно Савино рјешење било ближе, мудрије?

Вук никада није мислио ни о каквој другој заједници него о заједници свих Срба, није мислио само о заједници православних Срба.

Али се и тада велики дио Срба католика није хтио звати Србима?

Не само то. Неки су се и тада звали, а и сада се зову, Турцима.

Како је онда Вук мислио да ће се временом Срби муслимани и Срби католици опет осјећати Србима?

Ни Пруси се нису хтјели звати Нијемцима. А ко сада чини срце Њемачке? Пруси. Вук је заправо преузео критеријуме које је видио у Њемачкој, критеријуме Јакоба Грима и Јернеја Копитара.

И просветитељске елементе?

Да. Осим тога ти критеријуму нису Вукови примарно, чак ни секундарно. Кад прочитате Доситејево „Писмо Харалампију“ видите јасно шта Доситеј сматра једним народом – они који говоре једним језиком. И пореди Србе и Русе, и каже да се ми и Руси не можемо разумјети, па не можемо бити исти народ. Истиче, дакле комуникативни критеријум као главни. Вук је буквално преузео Доситеја, само је његове идеје искомбиновао са романтичарском идеологијом.

Да ли је Вук можда несвјесно преузео нечији убачени, пројектовани модел?

То су наивна размишљања. Пазите, историју пишу побједници. Побједничка Србија била је неписмена Шумадија – од 1000 један је знао писати. 1827. године Браунинг пише за Србе: „Зар тај народ постоји? Пет вијекова их нема нигдје!“ Признање Србије као посебне државе, уласком у европску цивилизацију, настаје потреба за стандардним језиком, потреба за књижевним језиком. Вук као Вук се није морао уопште јавити, али се морао јавити неко. Било је само питање како да се од тотално неписменог народа направи бар полуписмен.

Да ли је морала бити народна основа језика?

Морала је. То је био једини начин. Никада ниједан језик у Европи, осим мађарског, није настао без говорне основице. Зато са мађарским имате толико проблема.

Зар није постојала могућност да се дође до неке рафиниране синтезе црквенословенског и српског?

Имате Умбегаунову студију, студију једног Француза који нема никакве везе са нама, он каже овако: „Да је могао славеносрпски језик проћи као стандардни српски језик ЕУ би прихватила есперанто на исти начин.“ Јер је то вјештачки језик, и један и други. Не може вјештачки језик народ прихватити, нарочито када је народ неписмен. Вјештачки језик се може само накалемити.

На калемљење сам и мислила.

Али ми смо били неписмен народ. Стално се заборавља да у то вријеме нико не зна да пише. И да је једина могућност била преузимање Аделунговог правила: „Пиши као што говориш, читај како је написано.“ Да би потпуно неписмени народ постао писмен, елементарно писмен. Какво би било писање на славеносрпском који није успио за својих 30 година да направи ниједну граматику?!

Када се чита Венцловић уочава се високи и продуховљени стил.

А, не! То је фалсификат. Маја Анђелковић је докторирала на томе. То што је урадио Павић са књигом „Црни биво у срцу“ – то је највећи фалсификат у историји српске културе. То није Венцловић. То су преводи црквених текстова на народни језик, препјеви. Имали смо једном скуп у Нишу, „Историја и књижевност“, и проф. Пантић, који је највећи познавалац старе српске књижевности, говорио је о преводу Змајевића (Слободан Калезић је превео Змајевића, препејевао). И знате шта је рекао? Рекао је: „То ми личи на Венцловића. Да је Змајевић тако пјевао у 15. вијеку – не би било Шекспира.“ Не би нико спомињао Шекспира ни да је онакав Венцловић постојао.

И у том докторату је показано да Павићево тумачење нема чињеничког упоришта. Ту постоји пет-шест Венцловићевих бесједа којима се обраћао народу, а све остало су препјеви. Такав језик није постојао, то је измишљени језик. Да је постојао такав језик, мислите ли да би се Вук оглушио о то и позивао се на Дубровник, а прескочио Венцловића? Па не би био толико луд.

Вук и прогони русизама?

Морате схватити једну чињеницу – национални језици настају по Хедеровом принципу из 1787. године, по принципу одбране од других језика. Другачије речено, морате направити идентитет властитог језика да бисте постали нација. Јер је то основ стварања нације. Срби су као нација настали преко српског језика.

Његош у писму књазу Милошу напада Доситеја због просветитељских елемената па се чуди како је књаз допустио да се штампају „горки и отровни“ текстови. Доситеј је српске ријечи с неба спустио на земљу, богатство и дубину освјештане ријечи отргао од „источника православних“ и направио базу за њухову потоњу строго свјетовну одору.

У Његошевим текстовима о Доситеју он каже да је Доситеј Обрадовић „брука“ за српску културу. Највећа брука за СПЦ, за српски народ. Његош се није могао повиновати Доситеју, исто као ни Вук. Идентичан је то однос, јер мораш имати, ако ствараш нацију, критеријум. Не можеш бити мало свештеник, мало народни човјек.

Ипак се прекинула нит, изгубило се доста тога.

Ништа се није изгубило. Све револуције су једностране. Од тренутка побједе, а побједу је остварио 1847. године, Вук је могао ријешити проблем апстрактне лексике , „умозрителних ријечи“. Како Вук рјешава тај проблем? Кад је добио битку, врло лако. Он каже да од тог тренутка па надаље није битно шта народ говори, него је битно да ће се у српски језик увести све оно како би народ говорио да му је било потребно. И тако је Велимир Михајловић направио три књиге посрбица. Од 1848. до 1870. године посрбљено је више црквенословенских и других ријечи него што је имао Вуков „Рјечник“ из 1817. године. Шта је заправо урађено? Тада је настала Стојковићева аритметика, физика. Тада је настала српска наука. Све те ријечи су биле потребне. А како се стварало? Од „надежде“ је настала „нада“, од „путешествија“ „пут“.

Губитак партиципа?

Најбољи текст у историји те проблематике је написао Ивић. Он каже: „Највећа замјерка Вуку је направљена од оних који Вука нису читали.“ Вук има више партиципа него што их има поствуковски језик, на примјер, он има „новодошавши“. Вук пише у својој граматици да народни језик нема партиципе, али да је на писцима да партиципе створе. Он тражи надоградњу, а Вуку намећу да он није хтио партиципе. Из тога проистиче да ако је неко био за партиципе, био је Вук; ако је неко покушао дати моделе, ��о је опет био Вук. Шта то значи? Вук је био свјестан неких недостатака. А ти недостаци су много мањи у односу на корист коју има народни језик да би се Срби описменили. И ви када данас погледате имате један апсурд. Ото Јесперсен који је говорио о савршенству језичких структура сматра да је највећи степен развитка језика у оним језицима који имају релативне структуре. Српски језик то има као ману, јер ми морамо употријебити беспартиципне конструкције, јер морамо рећи жена која је дошла, а не можемо рећи дошавша жена; морамо рећи човјек који спава, а не спавајући човјек и сл. Уз употребу везника да, српски се одликује пречестом употребом релативне замјенице који. Зато наш језик у иностранству зову дакавски и којекавски језик. Ако бисмо прихватили Јесперсенов критеријум, наш језик би по учесталости употребе који би више него савршен језик, најсавршенији. А показује се да је та тако нужна честа употреба прије мана но врлина. Оно што је савршено за један народ за други не мора бити.

Можемо ли то проблематизовати, ту методологију науке. Стално преузимамо западну терминологију и узимамо је као постулат, као полазиште и пристаниште.

Лингвистика не познаје западну и источну терминологију. Критеријуми лингвистике су исти за све језике. Теорије које се стварају имај увриједност само олико су продуктивне. Другачије речено, вриједе онолико колико чињеница покривају.

Зашто се као вриједност узима продуктивност?

Па знате ако једна теорија, на примјер депенденцијална или граматика зависности, не може да објасни наше случајеве предикатског апозитива, на примјер у реченици – Он уморан заспа; а ви помоћу те теорије не можете да ријешите случај предикатског апозитива, а имате га у свакој другој реченици, онда ми долазимо до онога што је Филмор говорио: „Ако једна теорија не објашњава сваку другу реченицу, онда она није теорија. Она је смишљена да замајава, односно да објашњава оно што желиш. А такве теорије онда нису научне теорије“. Латини су створили једну изреку, коју су Европљани превели као: „Изузетак потврђује правило.“ Таква изрека не постоји у латинском језику. Она је накнадна изрека, из варварског латинског. А изворна изрека је била: „Изузетак тражи промјену правила.“ И та је изрека за науку једино важна, али, будући да нема правила које нема изузетак, људи су сами правдали себе па су изреку промијенили у логички апсурд по коме изузетак потврђује правило.

Управо зато, на примјер, нашем језику највише одговара за опис његовог система и структуре, тзв. структурално-семантичка теорија језика. Српском језику нпр. не одговара колико енглеском генеративна теорија зато што има велики број категорија, па би се број ��равила који постоји у енглеском у српском најмање удесетостручио. Према томе, вриједност таквих теорија мјери се прије свега по томе колико су продуктивне (свеобухватне).

Да се вратимо ћирилици. Чињенично се (тренутно) ћирилица налази под двоструким ударом, унутрашњим и спољашњим – како направити стратегију за њен опстанак и повратак као примарном српском писму?

Стратегија је једноставна. Треба урадити оно што је једино могуће. Данас не можете урадити ништа без језичке политике, а језичка политика је неријетко политика. Односно, морају се прописати политичка правила службене употребе језика и писма. А политичка правила кажу да у службеној употреби треба да се употребљава ћирилица, а то значи: службени акти, новине које финансира влада (осим ако нису приватне), емисије које се емитују на државној телевизији. Први програм РТС-а је био на латиници, а сада нема латинице. У чему је проблем? Проблем је у томе што је PINK гледанији од РТС-а, а он има латиницу. Приватник има право да то ради, али ако би се PINK-у који има националну фреквенцију наредило…

Може ли се PINK-у наредити?

Па може, ако држава хоће. То је проблем државе.

А држава то, дакле, неће?

Проблем су и странци. У тексту који сам приложио у одбрану ћирилице, о томе је најбоље говорио Слободан Антонић. Венецијанска комисија је српском Уставу највише замјерила зато што је у Уставу прописана ћирилица као службено писмо. И то замјерила, каквог апсурда, због мањина! Па мањине имају свој језик и своја права! Какве везе има употреба српског језика код српског народа као већине, са мањинама? Али има. По чему? Има по томе што се тиме заправо, позивањем на мањине, које такође користе српски језик, дакле позивајући се на мањине, желе заправо укинути већини право које имају све друге већине на кугли земаљској. И Антонић каже да такве треба предложити за Нобелову награду, јер је то по први пут у свијету да се тражи нонсесни критеријум – да се преко језика мањине руши језик већине. Јер ако у датој држави постоји мањински језик, претпоставимо грчки који има свој алфабет, шта онда Грку заправо смета ћирилица или латиница? Ништа. Шта смета на примјер Албанцу ћирилица или латиница? Ништа.

А код нас је питање опстанка.

То је то – код нас је питање опстанка. И онда Влада сматра да ће тиме повриједити центре моћи мимо саме државе, јер смо ми у некој врсти полузависности, у неком полуколонијалном стању. Добро би било радити то што Хрвати раде. Брозовић је говорио да је идеална држава у којој постоји хармонија између политике и науке, гдје политика слуша науку, ако су у питању национални интереси. То су Хрвати радили вијековима.

Хрвати имају подршку Ватикана и могу да гурају своју причу.

Нама не требају те подршке јер су научне истине на нашој страни.

С обзиром на то колико чињеница Срби имају на својој страни, чини се да превише брзо губе позиције за своју страну приче.

Знате зашто? Зато што имамо тројанске коње. Унутар наше науке увијек постоје људи који ће за паре продати шта год хоћете. И дан-данас у Србији постоји више сербокроатиста него србиста. Мило Ломпар је једном написао да га је срамота да припада данашњој интелектуалној генерацији, која више мисли о себи неголи о националним интересима.

Ако је то сада општи свјетски тренд, па су у готово свим државама свијета доминантније глобалистичке од националних елита, и ако је и код нас тај процес укидања трезвеног националног дјеловања узео маха, како се изборити за повратак критичке свијести?

Врло тешко. Намећу се други модели. Намеће се модел европског идентитета насупрот националном моделу. И ти модели су међусобно супротстављени тако да један модел искључује други, умјесто да један модел укључује други, да буде инклузиван. Али се то искључивање само код нас ради. Ако имате такве моделе који се сматрају искључујућим, онда ћете ви, тежећи ка Европи, сваког тренутка искључивати оно што је ваша посебност. А то неће ни један нормалан народ урадити.

Ту долазимо до тезе да Срби у себе носе самоомаловажавајући елемент – да ли је тај елеменат убачен или је настао спонтано?

Код Срба је увођење материјалистичког погледа на свијет уништило патријархални живот и уништило само друштво. Материјалистички поглед на свијет не одговара уопште православној цивилизацији. И заправо је увијек тај модел, глобалистичкик модел, рађен с одређеним циљем

А ми смо први на удару.

Да.

Ако ми и даље усвајамо ту западну терминологију и дух који та терминологија носи са собом, и ако смо дошли до тога да улазак у ЕУ посматрамо као својеврсни улазак у европску цивилизацију, па смо допустили да од Централног Балкана постанемо Западни, па смо у наставку преиначења термина на прагу да предамо Космет, и ако наш суноврат прати и најављује управо нове ријечи, преименовани термини и бесмислени искази – гдје Ви видите свјетло на крају пута?

Ми се не можемо одрећи глобалистичких процеса. Ви добро знате одакле је потекла Поперова теорија отвореног друштва, која је заправо највећи показатељ мијена у 20. вијеку. Она је уништитељ традиционалне културе и вриједности. Она је појединца ставила на пиједестал. И појединац има право да каже да је Кинез, а да са Кином нема никакве везе, јер се идентитет одређује само по вербалном изражавању. Самим тим заправо имате да се критеријуми читавог друштва раде према критеријума појединца – и то је отворено друштво. А, са друге стране, имате читаву културу везану за традицију, везану за колективитет, за оно што чини сам колектив. Између тог двога ви заправо немате избора, јер вам Европа намеће критеријуме „демократије“. Критеријуми демократије уграђени су у критеријуме отвореног друштва. Ви морате направити попис по њиховим критеријума. Данас видите да по попису не можете да имате резултате. У самом попису није битно шта сте изјавили. Ако сте изјавили на примјер да сте Јеврејин, или ако сте изјавили, као што је онај Петровић у Сарајеву 1991. године, да је Еским, па је попис показао да има један Еским који живи у Сарајеву, а ријеч је о предсједнику Омладине који је то само изјавио – онда ви остајете за вијеке-вијекова заправо на вербалној лажи која се прихвата као истина. Ви на том критеријуму појединца правите идентитет друштва, а сваки појединац је свијет за себе. Зашто је то створено? Да се разбију компактне културе. И створено је да се разбију традиционалне везане културе које штите тај поглед на свијет. Смјена погледа на свијет заправо значи постепено умирање дате културе, јер она никада не може да израсте у нову културу овога типа. Црв који се убаци у њу разара је па она остаје негдје на средини – нити је више оно што је била, нити може да буде оно што јој други намећу – и она се губи.

Александар Сергејевич Панарин је говорио да Запад посједује мозаичан тип културе који се због тога брзо креће и лако продире у монолитне културе Истока те их постепено разара – како се одбранити?

Врло тешко. Данас је све базирано на материјалним богатствима, а њене моћи су на Западу. Запад је тај који диктира услове. Видите, увијек кад им нешто треба да разбију, њима нису потребна овлаштења, чак ни УН-а. Они измисле критеријум који ништи потпуно и УН. Узмите само бомбардовање Србије.

Човјек може да се нада да свако високоразвијено друштво, кад дође до једног нивоа, само себе мора уништити. Самодеструкција – то историја показује. Показатељ томе и опомена јесте Римско царство. Нико римско друштво није могао срушити, али се оно само урушило. И ово друштво ће се уништити, јер је оно само, ништећи сваке критеријуме, створило услове за то. Да је то заиста тако, најбоље се види у Америци. Ако данас одете тамо, видјећете проблем између шпанске и англосаксонске популације. Онога тренутка када су Шпанци завладали великом територијом настаје огромни проблем у дијеловима гдје Шпанци не желе да учи енглески. И енглески дијелови гдје не желе да уче шпански.

Значи ли то да треба да сачека��о својих пет минута?

Сада је питање шта је то пет минута. Јер рушење великих система, система који одређују карактер свијета, доноси колатералне штете, а никада не знамо које колатералне штете могу за кога настати. Те штете чак могу бити веће за колатералне земље него за њих. Оне саме пропадају. Када је Римско царство пропало, више су заправо страдали други него сами Римљани, они су се само сузили.

И постали веома агресивни – страшно је било страдање првих хришћана.

Или Турска империја када се распала. Погледајте само шта се десило Јерменима 1916. године. Што се тиче нашег стања – стање зависи више од нас него од других. Како зависи од нас? Не треба попут Андрићевог Симана рано кукуријекати. Односно, треба чекати тренутак баш онако како је Андрић добро прорачунао Србе (одлично их је знао) – када се направе контексти. Заправо праве вриједности долазе до изражаја када постоји могућност њихове реализације. Уколико би се у неконтексима те праве вриједности пласирале, биле би заправо банализоване. И оне тада у ствари престају бити праве вриједности. Најбољи показатељ је сам термин национализам. Термин национализам је позитиван термин – то је љубав према властитом народу. Он је, међутим, данас код нас буквално профанисан термин, постао је синоним термину шовинизам. Данас када Нијемац говори о национализму он каже: „Национализам који није балкански.“ А неће да каже који није њемачки.

И нико не каже Велика Њемачка, него Велика Србија!

Да. А осим тога, да завршимо са Великом Србијом – Србија је онолико велика колико је Срби насељавају. Односно, онолико колико има Срба на одређеним територијама, који желе да живе у Србији, да имају заједничку државу. Циљ ка заједничкој држави може трајати вијековима, али се једног дана увијек дође до њега. Узмите било коју државу на свијету на кугли земаљској, па ево и курдску – и она ће ријешити проблем. Па узмите Палестину. Без обзира колико траје та борба, али видите већ у УН-у се говори о палестинској држави. Шта то значи Велика Србија? То значи прихватање перспективе других. Сви Срби у једној држави не значи заправо Велика Србија – него значи идеално рјешење за Србе који живе у различитим државама.

Милана Бабић

Извор: Стање Ствари

РАСЕН

[vaseljenska]

Исламске земље поручиле: Израелу у бруталним злочинима помогла Америка

Исламске земље поручиле: Израелу у бруталним злочинима помогла Америка https://is.gd/SFFamA

[palankaonline]

Порекло Албанаца и њихово отимање Косова и Метохије https://ift.tt/2BE8Qh8, Порекло Албанаца и њихово отимање Косова и Метохије Порекло Албанаца Први проблем у вези са њима јесте питање имена. Они се појављују кроз историју под више имена. Они себе називају Шћипетари (наш превод ове речи је Шиптари). У том имену нема ничега погрдног, напротив. На њиховом језику ова реч значи „брђани“. Странци их називају Албанцима, по њиховој постојбини из које потичу а то је кавкаска Албанија. Дакле, они су живели на Кавказу а у то време, Јерменија је била велика краљевина, којој је и припадало подручје на којем су албанци живели. Јермени их сматрају својим племеном, односно, једним од својих племена. Друга чињеница која овоме иде у прилог, јесте то да у данашњем албанском језику постоји велики број јерменских речи, што никада није довољно истражено. Шиптари, Албанци Албанско краљевство до 387. године; фото: Србске Новине У то доба, Јерменија је била изузетно развијена, па су та племена под влашћу Јерменије усвајала њихову културу и језик. Резултати проучавања албанског језика и језика народа који живе на Кавказу су врло интересантни. Називи за бројеве у албанском језику и језику који се говори у Дагестану и на другим местима на Кавказу су у потпуности исти. Примери су број један, број стотину итд. Осим назива за бројеве, постоји заиста велики број јерменских речи које су присутне у данашњем албанском језику. Сеоба Албанаца из Јерменије, своје прапостојбине Међутим, у 8. веку долази до ратова између Хазара и Арапа где је линија сукоба била на Кавказу, баш у постојбини данашњих Албанаца (Шиптара) и тада је одређени број тих албанаца примио Ислам. Након тога, 730.године, један хазарски принц познат као Барџир ушао је у јерменску покрајину Албанију и наложио погубљење свих оних који су примили нову веру. Део је погубљен али, већи део је пребегао код Арапа који су створили тзв. Две „колоне“ од којих је једна отишла ка Саудијској Арабији а друга ка данашњој Сирији. Траг ове друге колоне се изгубио и до дана данашњег се не зна шта се са њом догодило. Долазак на Сицилију Прва група, она која је отишла ка Саудијској Арабији, била је неупоредиво већа. Они су сточаре населили у пустињи, поред мора. Како сточари на таквом терену нису могли да опстану, арапи их пребацују на Сицилију – острво које је у то доба било подељено између арапа и Ромеја (Римљана), чиме су на Сицилији појачали односно повећали муслиманско становништво. Албанце је на Сицилију довео њихов вођа по имену Азери Имер (у албанском народу ово име је широко познато) након чега су Ромеји уложили огромне напоре да баш на тој територији покрсте односно христијанизују становништво, у чему су само делимично успели. Долазак на србске територије 1042 године догодио се велики пораз Цариграда односно његове војске у Србији, после чега су уследили и немири. Тада је Ђорђо Манијак командант јужне Италије и Сицилије, покренуо напад са циљем да се стигне до Цариграда и да се преузме власт. У тај поход, он је повео Албанце као помоћне чете, о чему сведочи и његов савременик Михаило Талиота. Овај ромејски војни заповедник је са војском стигао на Балкан, успео би и да стигне до Цариграда, али, у несрећи приликом пада са коња, он гине, и ту се поход практично распао. Ромеји нису желели албанске војнике на својој територији коју су заузели и они су протерани на територију Србије. Пошто су им заплењене лађе којима су допутовали, повратак на сицилију за Албанце није био могућ, па су зато, од Срба затражили територију на којој би се могли населити. Кнез Војислав им за то даје место Рабан. Ово место било је погодно за сточарство и налазило се у подножју планине Јабланице. По месту где су се населили, ми смо их назвали Арбанаси. Арбанаси су се бавили сточарством, живели су на катунима, а србски средњевековни закони (Дечански и Душанов законик) их штите, немају право да присвајају пашњаке али стоку коју гаје могли су напасати свуда, наравно, уз обавезу плаћања траварине – посебног сточарског пореза који се плаћао у грлима стоке. Овај порез је више био само формалност него стварна дажбина која би оптерећивала земљорадничку заједницу у оквирима средњевековне Србије. Долазак Турака на Балкан и Арбанаси Шиптари Шиптарска копија српске народне ношње; фото: Србин Инфо Арбанаси су, на датој им територији, мирно живели до доласка Турака. Након тога су се „сетили“ како су и они некада били муслимани, те су себе прогласили такође Турцима. Претпоставка је да су то учинили зарад привилегија које су муслимани уживали током трајања отоманске власти. У тој држави, муслимани су имали све привилегије а „раја“ односно хришћани тешко да су имали икаква права. Тада Арбанаси почињу да се шире по другим србским земљама. Отимали су куће, обрадиву земљу итд. Турска администрација је била заиста ефикасна и све се тачно знало – и ко је ко и шта коме припада. Албанци су ишли за турском војском у такозвани башибозук – пљачку. Било је примера где су султани слали војске да албанце умире. Слани су низами а једном приликом је у умиривању пљачкашких племена употребљена и артиљерија. Пљачке које су чинили, званична турска власт није подржавала, охрабривала нити одобравала. Косовски „Дефтер“ Тако су Турци 1455.године, на земљи Вука Бранковића (Косово и Метохија) извршили попис познат као „Дефтер“. Оригинал овог документа чува се у историјском архиву у Истанбулу. По подацима из „Дефтера“ на Косову и Метохији је било 480 насеља, са укупно 12.985 кућа. Од тог броја, 12.840 кућа су биле србске односно у њима су живели Срби. Влашких кућа је по овом попису било укупно 75. На целом Косову и Метохији, по овом попису, укупно је било 46 албанских кућа. 17 Бугари, 5 Грци и по једна кућа Јевреја и католика. Дакле на целом простору од Проклетија до данашње границе Србије није било шиптарских насеља. Они су у србским насељима били око 2 % мањине, по која кућа у оквиру србских села. Односи албанаца и Срба били су добри. Ми смо их још називали и Власима , односно сточарима јер им је то била основна делатност и занимање. Термин Влах код нас се користио за све сточаре, и тај сталеж је добио име по старословенском богу сточарства Велесу (Волосу) . До доласка Турака података о непријатељству између албанаца и Срба нема. То дакле значи да они апсолутно немају никакво историјско право на територију данашњег Косова и Метохије. То није њихово. Све што су касније „освојили“ отели су од Срба терором и другим средствима. Анас траже да се Косово подели. Шта да се подели када оно није њихово него наше. Њима од те територије не припада ни стопа. Једино решење за Косово је да се оно призна какво јесте – као аутономна покрајина у оквиру граница републике Србије. То и ништа друго. Ми албанцима нудимо да у Србији мирно и поштено живе, а уколико то не желе, постоје и друге земље у које могу да се одселе и свој живот наставе тамо. Не прогонимо их, али захтевамо да се повинују Уставу и законима Републике Србије Албанци као „Илири“ – историјска варка Причу о Албанцима као Илирима је први објавио немачки историчар Ханс Туман 1744.године. Разлог томе јесте тежња Аустроугарске и Немачке да створе такозвану „албанску нацију“, са циљем настанка једне кнежевине која би била под доминацијом Беча, пошто је 10% Албанаца било католичке вере. Ватикану је била потребна католичка кнежеви��а на србској територији, и да Србе одвоје од мора. Али, пре настанка такве државе, морало се измислити некакво „историјско право“ Албанаца на тој територији, па је зато овај немачки историчар управо њих прогласио „потомцима Илира“. Илири и Албанци немају апсолутно никакве међусобне везе. Ни језички ни етнички. Рецимо, називе за море, лађу, рибу су преузели из других језика јер су у својој прапостојбини, у Јерменији, били сточари и живели на великим надморским висинама, где мора није било, као ни био какве везе са њим. Са друге стране, стари Илири су били морепловци. У свом покушају да „докажу“ илирско порекло, албанци су отишли толико далеко да су својој деци давали име Иљир сматрајући то сасвим довољним „доказом“ да потичу од Илира. Женској деци, Албанци често дају име Теута, по илирској краљици Теути, са циљем да прикажу наводну историјску везу са Илирима. Описано је како су Албанци дошли на србску територију тако да њихови наводи апсолутно не стоје, докази су непобитни да они апсолутно никакво историјско право над Косовом и Метохијом, немају, као ни над било којом другом србском територијом. Те највеће историјске лажи се и данас држе албанскии политичари у покушају да свој терор над Косовом и Метохијом представе као своје историјско право. Шиптари Оригинална шиптарска ношња. Ову ношњу користе и грчки гардисти. Ко су заправо Илири Прави Илири су заправо Срби. Илир је био назив који се за Србе употребљавао у Римском царству. У римским документима који датирају из 12 године нове ере, србско братство назива се илирским. Пре хришћанства, код Срба врховни бог је био Илија, који је у народу био толико поштован и заступљен да га чак ни хришћанство није искоренило тако да је он проглашен за пророка и Свети Илија прославља се 2.августа. Храм бога Илије налази се у данашњем Сплиту. Околина Сплита и овог храма називала се Илијана а њени становници називали су се Илинима. Временом, тај назив прерастао је у термин Илири. Илијин храм је временом срушен али га је Диоклецијан, такође пореклом Србин, обновио. То значи да је Диоклецијанова палата у Сплиту, популарно састајалиште Сплићана и туристичка атракција, заправо храм бога Илије. Само име је промењено али грађевина је иста. Све до 800 године нове ере Јерусалим је називан Илија, пошто је цар Соломон наложио Хираму, кнезу града Тира, који је много путовао по свету, да му изгради најлепши могући храм, а Хирам је, видевши лепоту храма бога Илије, прекопирао то и изградио за Соломона. О томе су Арапи оставили сведочанство у својој традицији и писаној речи. Само код нас се о томе не зна скоро ништа. Јевреји су, бежећи, увек долазили на србске територије тако да се наша култура вековима мешала са јеврејском. Суштина проблема Наш основни проблем јесте чињеница да су сви наши непријатељи управо Албанце користили против нас. Албанцима је то познато па увек прилазе искључиво онима који су противници Срба, неби ли од њих извукли икакву, макар и најситнију, корист. Албанци су одувек били корисни непријатељима Срба, што се и данас види у међународним односима. Албанци који, подсетимо, у 15.веку на територији Косова и Метохије, нису имали ни једно своје насеље, никако не могу и немају права да тврде како им Косово и Метохија по било ком праву припада. Главни савезник Албанаца у борби против Срба је заправо Ватикан који ради на томе да већина Албанаца пређе у католичанство како би се створила велика католичка држава. Отимање србске историје Србска историја је фалсификована како би им се створило неко имагинарно право Албанаца, измишљено, створено на лажним премисама. Они се и данас држе те велике историјске лажи како би оправдали своје тежње за отимањем Косова. А истина је да је цела данашња Албанија заправо србска територија – србско поморје. Постоји један део србских племена са севера Албаније, који су у време владавине Турака потурчени, живели су са Шиптарима и као такви су и сами проглашени Шиптарима. Примери тих племена су Кучи, Краснићи, и још неколико њих. Једино је племе Никај на северу Албаније изворно албанско а сва остала су србска потурчена племена. Јован Владимир је свој двор сместио у град Елбасан – односно Светиград. Дакле он никако није албански већ србски град, исто као што је и краљ Јован Владимир био србски краљ. Скадар – вековима је био србска престоница, скоро хиљаду година. Четири србске средњевековне престонице данас се налазе ван Србије. Већина Срба чак ни не зна који су то градови нити у којим периодима су то биле србске престонице. То су Скадар, Сплит, Требиње и Скопље. То су четири србске средњевековне престонице, о којима се не говори и о којима мало људи у Србији зна за ову чињеницу. Ту није питање да ли су наше или не, већ је питање знања и свести Срба о овој тако вешто скриваној чињеници. Србија је 1918 ослободила чак и Македонију као србску земљу, и она је њој припадала на име ратне одштете, а касније је под владавином Тита она добила самосталност, што је само једна од неправди према нашем народу. Тито је такође масовно насељавао Косово са Албанцима, па су још живи сведоци који говоре да су прелазили у великим колонама са све стоком. Истовремено је Србима бранио повратак на своја огњишта, а све је кулминирало Уставом из 1974. када је Косово добило статус аутономне покрајне. Још треба напоменути да је Тито сваком деветом Шиптару на Косову био кум! Оно што ствара додатни проблем јесте подмитљивост појединих србских интелектуалаца који су у замену за новац и друге користи, били спремни да подрже албанске тврдње и тиме додатно затиру србску историју. Тито је савршено наставио политику Аустроугара, а како и не би када је био њихов каплар у Првом светском рату, после кога је Албанија и основана, као тампон зона између Србије и мора, а све на иницијативу Аустроугара, па и енглеза. Скендербег Овај јунак којег албанци нашироко славе, заправо је био Србин, србски племић. Цела његова породица била је србска. Отац и брат су му сахрањени у православном манастиру. У пи��му Дубровнику, види се да је Скендербег говорио и писао србским језиком. Био је у сродству са Ивом Црнојевићем. Борили су се заједно. Црнојевићи су србска властела. Скендербег је отет, одведен у јаничаре где се показао као способан, па ту и добија чин скендербега (скендер на турском значи лав). Касније се Скендербег окренуо против Турака о против њих је и ратовао. Албанци у својим музејима, династију Црнојевић уврштавају као своју династију што историјски нем апсолутно никакву подлогу јер су Црнојевићи породица пореклом са Цетиња и Жабљака. Измена начина писања овог презимена код Албанаца је само још једна историјска неистина. Лека Дукађини За њега се сматра да је дошао из Рашке али никако није био албанац. У стварању законодавства којим се албанци данас поносе, заправо је у великој мери преписао одредбе које прописује Душанов законик. Све што Албанци истичу као своје заправо је србско а они то користе у политичке сврхе, са ветром у леђима које им дају наши традиционални непријатељи. Босиљка Милићевић Извор: Српске Новине

Порекло Албанаца и њихово отимање Косова и Метохије

, https://ift.tt/1rMQyM6

[ststevanofdecani]

На данашњи дан 1992. године, муслимански екстремисти у БиХ отпочели су крвави грађански рат убиством српског свата Николе Гардовића у центру Сарајева.

Један обичан криминалац, под заштитом партије СДА Алије Изетбеговића, Рамиз Делалић звани “Ћело" је овим убиством покренуо крвави рат и након овог дана више ништа више неће бити као пре.

Била је недеља. У граду Сарајеву, највећем српском граду после Београда, у ком је 1992. године живело близу 200.000 Срба, све је изгледало нормално.

Знаменити сарајевски домаћин Никола Гардовић женио је сина и повео сватове у Храм Светих Арханђела Михаила и Гаврила (или "Стара црква", како је старе Сарајлије називају) који се налази у самом центру града, на Башчаршији, као један од најстаријих храмова СПЦ на том простору, старији и од самог града Сарајева.

Тај величанствени храм, бисер српске средњевековне архитектуре, је непобитан доказ вековног постојања Православних Срба на том простору. Храм постоји у данашњем облику још од 14. века али је саграђен на основама раније ромејске базилике из 6. века.

Из свега тога произилази да је Стара црква на Башчаршији у суштини старија не само од града Сарајева скоро 10. векова, већ је настала пре него што је исламски пророк Мухамед уопште рођен, и пре него што је било било какве помисли о Исламу и муслиманској вери и о Римокатоличанству, а камо ли о некаквом посебном, несрпском народу који су тобоже староседеоци у БиХ.

О ктитору храма и градитељима нема релевантних историјских података али знамо да је по предању ктитор био Андријаш Мрњавчевић (брат највећег српског јунака из "Прилепа града бијелога" Краљевића Марка).

Злочин на Башчаршији 1. марта 1992. године догодио се током доласка српске свадбене колоне на простор испред Старе цркве на Башчаршији.

Познати локални криминалац Рамиз Делалић звани "Ћело" (иначе родом из Прибоја, Србија) који је радио по договору и налогу исламске политичке партије СДА, побунио се што, по старом српском обичају, сватови носе српску народну заставу и пуцњем из пиштоља убио младожењиног оца Николу Гардовића и ранио свештеника Српске правослвне цркве Раденка Мировића.

Све што је убици Делалићу Никола Гардовић рекао када се Делалић побунио због ношења заставе било је:

—"Што ми квариш весеље?"

Овај догађај је био главни окидач за избијање рата на простору Босне и Херцеговине. Од тог дана ништа у Сарајеву неће бити исто као пре.

Након овог убиства у сред бела дана пред стотинама очевидаца, муслиманске власти у БиХ, предвођене председником председништва Алијом Изетбеговићем, нису дозволиле да се ухапси и процесуира убица и њихов истакнути члан Рамиз Делалић и његови помагачи, због чега се и полиција у Сарајеву ускоро распала по националним шавовима.

За полицијом распадале су се као кула од карата све републичке институције, кренуле су барикаде, муслимани су предвођени још једним криминалцем Јусуфом "Јуком" Празином пуцали са крова хотела "Холидеј Ин" по окупљеном народу и све се више срљало у рат.

Српски сват који је женио сина Никола Гардовић убијен је само зато што је Србин и само зато што је носио српску народну тробојку у складу са нашим свадбеним обичајима. Он никада никога није повредио или угрозио. Једина његова грешка је што је био Србин који је пошао у Цркву да ожени сина.

У свим западним медијима овај догађај је лажиран, односно представљен као да су Срби пуцали на муслиманске сватове. Та лажна информација је одмах обишла читав свет.