#реис

[retrociema]

Бриллиантовое руно - комедия, криминал Канада 1992 Бен Кросс, Брайан Деннехи, Кейт Неллиган

Рики Данн — вор, специализирующийся на алмазах, который недавно вышел из тюрьмы, его освободили условно. Это было сделано для того, чтобы Рики стал консультантом по системам безопасности и помог охранять один очень дорогой и редкий бриллиант стоимостью более 5 млн долларов, приобретённый ювелиром Филиппом Голденом. На всякий случай к Рики приставили очень бдительного инспектора Оутлу. Инспектор не верит в раскаяние профессионала и правильно делает, ведь Рики Данн решил только прикрыться системами безопасности словно ширмой и похитить этот редкий драгоценный камень.

#комедия #криминал #афера

Выпущено: Канада, Moving Image Productions Режиссер: Аль Ваксман В ролях:  Бен Кросс, Брайан Деннехи, Кейт Неллиган, Джанет Бэйли, Конрад Бергшнайдер, Пол Браун, Том Батлер, Джанет-Лэйн Грин, Дэвид Хабэнд, Линдсей Лииз, Джин Мак, Джек Ньюман, Курт Реис, Тони Розато, Джон Свинделс, Джонатан Уэлш

Перевод: Профессиональный (многоголосый закадровый)

[alexsmitposts]

Исламские пираты Средиземного моря Средиземное море пираты облюбовали с незапамятных времён. Их пленником, если верить древнегреческим мифам, когда-то стал даже Дионис: превратившись в льва, он тогда растерзал своих похитителей (за исключением кормчего, признавшего его богом). Согласно другой легенде, морскими разбойниками был брошен за борт (но спасён дельфином) знаменитый поэт Арион, о котором через 700 лет Овидий напишет: «Море какое, какая земля Ариона не знает?» В городе Таренте, откуда поэт отправился в путь, была выпущена монета с изображением человеческой фигуры, сидящей на дельфине. В I веке до н.э. пираты Средиземного моря были столь многочисленны и так хорошо организованы, что имели возможность посадить на свои корабли значительную часть осаждённой войсками Красса армии Спартака (скорее всего, вождь восставших хотел высадить десанты в тылу противника, а не эвакуировать армию в Сицилию). В плену у пиратов побывал сам Гай Юлий Цезарь, а Гней Помпей нанёс пиратам ряд поражений, но полностью этот «промысел» не искоренил. «Варварский берег» Северо-западное побережье Африки (которое европейцы часто называли «Варварским берегом» – Barbary coast) в Средние века не было исключением. Основными пиратскими базами здесь были Алжир, Триполи и Тунис. Однако пираты-мусульмане Магриба значительно менее «раскручены», чем флибустьеры (корсары, действовавшие в акватории Карибского моря и Мексиканского залива), хотя их «подвиги» и «достижения» поражают не меньше, а во многом они даже превосходили карибских «коллег». Не могут не удивлять и фантастические карьеры некоторых из магрибских пиратов, которые значительную часть доходов получали от торговли рабами. Когда говорят о работорговле, сразу же вспоминается Чёрная Африка и знаменитые невольничьи корабли, плывущие от её берегов к Америке. Однако в это же время в Северной Африке, как скот, продавали белых европейцев. Современные исследователи полагают, что с XVI по XIX вв. на невольничьих рынках Константинополя, Алжира, Туниса, Триполи, Сале и других городов было продано более миллиона христиан. Напомним, что в алжирском плену 5 лет провёл и Мигель де Сервантес Сааведра (с 1575 по 1580 гг.). А ведь к этому миллиону несчастных нужно прибавить ещё и сотни тысяч славян, проданных на рынках Кафы крымскими татарами. После арабского завоевания Магриб («там, где закат» – страны, к западу от Египта, на арабском языке сейчас так называют только Марокко) стал фронтиром, где столкнулись интересы мира ислама и христианского мира. И пиратские рейды, нападения на торговые корабли, взаимные набеги на прибрежные поселения стали обычным делом. В дальнейшем градус противостояния только вырос. Соотношение сил на «шахматной доске» Средиземного моря Пиратство и работорговля были традиционным промыслом всевозможных берберийских государств Магриба. Но в одиночку они, конечно, не могли противостоять христианским государствам Европы. Помощь пришла с Востока – от стремительно набирающей силы империи турок-османов, которая желала безраздельно владеть водами Средиземного моря. Её султаны рассматривали берберийских пиратов как полезный инструмент в большой геополитической «игре». С другой стороны, всё больший интерес к Северной Африке проявляли молодые и агрессивные Кастилия и Арагон. Эти католические королевства скоро заключат унию, положившую начало образования единой Испании. Своего пика это противостояние испанцев и османов достигло после того, как испанский король Карлос I получил корону Священной Римской империи (став императором Карлом V): силы и ресурсы, оказавшиеся в его руках, теперь были таковы, что он мог бросать в бой огромные эскадры и армии. На короткое время удавалось овладевать пиратскими портами и крепостями на магрибском берегу, но удержать их сил уже не хватало. Однако усиление Карла V испугало французов: король Франциск I был готов даже на союз с османами, лишь бы ослабить ненавистного ему императора – и такой союз был заключен в феврале 1536 года. Враждовали с османами за торговые пути Венецианская и Генуэзская республики, что, впрочем, не мешало им регулярно воевать друг с другом: с турками венецианцы воевали 8 раз, с генуэзцами – 5. Традиционным и непримиримым врагом мусульман на Средиземном море были рыцари ордена Госпитальеров, которые, уйдя из Палестины, упорно сражались вначале на Кипре (с 1291 по 1306 гг.) и Родосе (с 1308 по 1522 гг.), а потом (с 1530 года) закрепились на Мальте. Португальские госпитальеры воевали в основном с маврами Северной Африки, главными врагами госпитальеров Родоса были мамелюкский Египет и османская Турция, а в мальтийский период – османы и пираты Магриба. Экспансия Кастилии, Арагона и Португалии Ещё 1291 г. Кастилия и Арагон договорились разделить Магриб на «зоны влияния», границей между которыми должна была стать река Мулуйя. На территории к западу от неё (современное Марокко) претендовала Кастилия, земли современных государств Алжир и Тунис «достались» Арагону. Арагонцы действовали настойчиво и целеустремленно: последовательно подчинив себе Сицилию, Сардинию, а потом – Неаполитанское королевство, они получили мощные базы для влияния на Тунис и Алжир. Кастилии же было не до Марокко – её короли завершали Реконкисту и добивали Гранадский эмират. Вместо кастильцев в Марокко пришли португальцы, которые в августе 1415 года захватили Сеуту (их союзниками тогда выступили госпитальеры), а в 1455-1458 гг. – ещё пять марокканских городов. В начале XVI века на Атлантическом побережье Северной Африки они основали города Агадир и Мазаган. В 1479 году, после свадьбы Изабеллы и Фердинанда между королевствами Кастилия и Арагон была заключена упоминавшаяся выше уния. В 1492 г. пала Гранада. Теперь одной из главных целей Католических королей и их наследников было стремление отодвинуть линию границы, чтобы исключить саму возможность нападения мусульман Магриба на Испанию, и борьба с берберийскими пиратами, которые порой наносили весьма болезненные удары по побережью (эти рейды, направленные, главным образом, на захват пленников, арабы называли «раззиями»). Первым укреплённым городом испанцев в Северной Африке стал Санта-Крус-де-Мар-Пекенья. В 1497 году был захвачен марокканский порт Мелилья, в 1507 г. – Бадис. Папа Александр VI в двух буллах (от 1494 и 1495 гг.) призвал всех христиан Европы поддержать католических королей в их «крестовом походе». С португальцами же были заключены договоры в 1480 г. и 1509 гг. Наступление османов Масштабная экспансия османов на западное средиземноморье началась после того, как во главе их империи встал султан Селим I Я��уз (Грозный) и продолжилась при его сыне – Сулеймане Кануни (Законодателе), который стал, вероятно, самым могущественным правителем этой империи. В Европе он более известен, как Сулейман Великолепный, или Великий Турок. В 1516 году Селим I начал войну против мамелюкского Египта, в 1517 г. были захвачены Александрия и Каир. В 1522 г. новый султан – Сулейман, решил покончить с госпитальерами Родоса. Главнокомандующим войсками Османской порты был назначен Мустафа-паша (которого позже заменил Ахмед-паша). С ним пошёл Курдоглу Муслим-ад-Дин – очень известный и авторитетный корсар и капер, базой которого ранее была Бизерта. К этому времени он уже принял предложение перейти на турецкую службу и получил звание «реис» (обычно этим словом называли османских адмиралов, в переводе с арабского оно означает «голова», начальник»). Часть своих судов прислал и знаменитый Хайр-ад-Дин Барбаросса, о котором будет рассказано чуть позже. Всего к Родосу подошли 400 кораблей с воинами на борту. В декабре того года отчаянно сопротивлявшиеся госпитальеры вынуждены были капитулировать. 1 января 1523 г. оставшиеся в живых 180 членов ордена во главе с магистром Вилье де л’Иль-Адамом и ещё 4 тысячи человек покинули Родос. Санджакбеем этого острова стал Курдоглу-реис. Рыцари Мальты Но 24 марта 1530 г. госпитальеры вернулись на арену великой войны: император Карл V Габсбург подарил им острова Мальта и Гоцо в обмен на признание себя вассалами Королевства Испании и Обеих Сицилий, обязанность защищать город Триполи в Северной Африке и ежегодную «дань» в виде охотничьего сокола. Мальтийцы участвовали в знаменитом морском сражении у Лепанто (1571 год), в первой половине XVII века они сами одержали 18 морских побед у берегов Египта, Туниса, Алжира, Марокко. Не брезговали эти рыцари и пиратством (corsa, отсюда – «корсары»), захватывая чужие корабли и устраивая набеги на земли мусульман. Но и у противников христиан были свои герои. Великие пираты и адмиралы Магриба В начале XVI столетия взошли звёзды двух великих пиратских адмиралов исламского Магриба. Ими стали братья Арудж и Хизир, уроженцы острова Лесбос, в которых греческой крови было больше, чем турецкой или албанской. Они оба известны под прозвищем «Барбаросса» (рыжебородые), однако имеются веские основания полагать, что так христиане прозвали только Хизира. А его старшего брата все называли Баба Арудж (Папа Арудж). Первым прославился именно Арудж, который в возрасте 16 лет поступил добровольцем на османское военное судно. В 20 лет он попал в плен к госпитальерам и был привезён ими на Родос, но сумел бежать. После этого он решил не связывать себя условностями воинской дисциплины, предпочтя морской службе у турок нелегкую долю свободного охотника – пирата. Взбунтовав экипаж «своего» корабля, Арудж стал его капитаном. Свою базу он устроил на широко известном сейчас «туристическом» острове Джерба, который ему «сдал в аренду» эмир Туниса – в обмен на 20% от захваченной добычи (позже Аруджу удалось снизить «комиссионные» до 10%). В 1504 году Арудж, командуя небольшим галиотом, по очереди, одну за другой, захватил две боевые галеры папы Юлия II, что сделало его героем всего побережья. А в 1505 году он и вовсе каким-то образом сумел захватить испанское судно, перевозившее 500 солдат – все они были проданы на невольничьих рынках. Это побудило испанские власти организовать военно-морскую экспедицию, которая сумела захватить крепость Мерс-эль-Кебира близ Орана – но на этом успехи испанцев и закончились. Лишь в 1509 году испанцы сумели захватить Оран, а затем, в 1510 году – порт Бужия и Триполи, но потерпели поражение на острове Джерба. Именно при попытке освободить Бужию, в 1514 году, потерял руку Арудж, но какой-то искусный мастер сделал для него серебряный протез, в котором было множество подвижных деталей, и Арудж продолжал беспокоить противников бесконечными набегами. Рядом с ним были его братья – Исхак, который в 1515 году погибнет в бою, и Хизир, громкая слава которого была ещё впереди. В 1516 году Арудж пришёл на помощь правителю Мавритании шейху Селиму ат-Туми: требовалось захватить построенную испанцами крепость Пеньон. Взять её тогда не удалось – задача оказалась под силу только его младшему брату Хайр-ад-Дину. Но Арудж решил, что и сам будет неплохим эмиром. Излишне доверчивого союзника он утопил в бассейне, потом – казнил тех, кто выразил возмущение по этому поводу – всего 22 человека. Провозгласив себя эмиром Алжира, Арудж благоразумно признал власть османского султана Селима I. После этого, 30 сентября 1516 года, он, притворно отступив, разгромил значительный испанский корпус под командованием Диего де Веры – испанцы потеряли три тысячи солдат убитыми и ранеными, около 400 человек попали в плен. В 1517 году Арудж вмешался в междоусобную войну, охватившую Тлемсен. Разбив армию главного претендента – Мулея-бен-Хамида, он провозгласил султаном Муляй-бу-Заина, но уже через несколько дней повесил и его самого, и семь его детей на их собственных чалмах. В мае 1518 года, когда к Тлемсену подошли поддержанные испанцами войска Мулея-бен-Хамида, в городе вспыхнуло восстание. Арудж бежал в Алжир, но у реки Саладо его отряд был настигнут. Сам Арудж уже переправился на другой берег, но, вернулся к своим соратникам и погиб вместе с ними в неравном бою. Его голова, в качестве ценного трофея, была отправлена в Испанию. В XX веке в Турции по имени этого пирата получил название класс подводных лодок – «Арудж Раис». Радовались испанцы недолго, потому что младший брат Аруджа – Хизир (чаще его называли Хайр-ад-Дином) был жив и здоров. Его другом, кстати, был уже упоминавшийся нами Курдоглу-реис, который в честь него даже назвал одного из своих сыновей – дал ему имя Хизир.айр-ад-Дин Барбаросса Брат Аруджа сразу же провозгласил себя вассальным Турции султаном Алжира, и Селим I признал его таковым, назначил бейлербеем, но, на всякий случай, прислал две тысячи янычаров – и для помощи в сражениях с «неверными», и для контроля: чтобы этот молодой, да ранний корсар и, в самом деле, себя слишком независимым не почувствовал. В 1518 году шторм помог Барбароссе защитить Алжир от испанской эскадры под командованием вице-короля Сицилии Уго де Монкады: после того, как затонули 26 вражеских кораблей (на борту которых погибли около 4 тысяч солдат и матросов), он атаковал остатки испанского флота, почти полностью уничтожив его. После этого Хайр-ад-Дин не только отвоевал Тлемсен, но и занял ряд других городов побережья Северной Африки. Именно при Барбароссе в Алжире появились верфи и литейные мануфактуры, а в работах по его укреплению принимало участие до 7 тысяч христианских невольников. Доверие султана Барбаросса полностью оправдал. Фактически он был не просто пиратом, но адмиралом «приватирского» («каперского») флота, действовавшим в интересах Османской империи. В морских походах под его началом принимали участие десятки кораблей (только в его «личном флоте» число судов доходило до 36): это были уже не набеги, а серьёзные боевые операции. Скоро Хизир – Хайр-ад-Дин превзошёл своего старшего брата. В его подчинении оказались такие авторитетные капитаны, как Тургут (в некоторых источниках – Драгут, о нём будет рассказано в следующей статье), некий Синан, прозванный «Евреем из Смирны» (чтобы «уговорить» губернатора Эльбы отпустить его из плена, Барбаросса в 1544 году разорил весь остров) и Айдин-реис, имевший красноречивое прозвище «Бич дьявола» (Каха дьяболо»). В 1529 году Айдин-реис и некий Салих возглавили эскадру из 14 галиотов: разорив Майорку и нанеся удар по берегам Испании, на обратном пути они взяли на абордаж 7 из 8 генуэзских галер адмирала Портунадо. А заодно «эвакуировали» в Алжир несколько десятков богатых морисков, пожелавших избавиться от власти испанских королей. В том же году Барбароссе удалось наконец захватить испанскую крепость на острове Пеньон, запирающую гавань Алжира, а через 2 недели после её падения – разгромить подошедшую испанскую эскадру в которой было много транспортных кораблей с припасами, в плен были взяты около 2 500 матросов и солдат. После этого в течение 2-х лет христианские рабы строили грандиозный защитный каменный мол, который соединил этот остров с материком: теперь Алжир стал полноценной базой пиратских эскадр Магриба (до этого свои корабли в гавань Алжира им приходилось заводить волоком). В 1530 году Барбаросса в очередной раз удивил всех: разорив побережья Сицилии, Сардинии, Прованса и Лигурии, он остался на зимовку в захваченном замке Кабрера на одном из Балеарских островов. Возвращаясь в Алжир, в следующем году он разгромил мальтийскую эскадру и опустошил берега Испании, Калабрии и Апулии. В 1533 году Барбаросса во главе эскадры из 60 кораблей разграбил калабрийские города Реджо и Фонди. В августе 1534 года эскадра Хайр-ад-Дина, поддержанная янычарами, захватила Тунис. Это же угрожало сицилийским владениям Карла V, который поручил перешедшему на службу империи в 1528 году генуэзскому адмиралу Андреа Дориа выбить захватчиков. Дориа уже уже успел неплохо повоевать с турками: в 1532 году он захватил Патрас и Лепанто, в 1533 – разбил турецкий флот у Корона, но �� Барбароссой он пока не встречался в бою. Финансирование этой грандиозной экспедиции осуществлялось за счёт средств, полученных от завоевавшего Перу Франсиско Писарро. А папа римский Павел III вынудил Франциска I дать обещание воздержаться от войны с Габсбургами. Силы были явно неравны и в июне 1535 года Барбаросса вынужден был бежать из Туниса в Алжир. Новый правитель Туниса Мулей-Хасан признал себя вассалом Карла V и обещал платить дань. Барбаросса ответил нападением на остров Минорка, где был захвачен возвращавшийся из Америки португальский галеон и взяты в плен 6 тысяч человек: этих рабов он подарил султану Сулейману, который, в ответ, назначил Хайр-ад-Дина главнокомандующим флотом империи и «эмиром эмиров» Африки. В 1535 году король Испании Карлос I (он же – император Священной Римской империи Карл V) отправил против Барбароссы целый флот под командованием генуэзского адмирала Андреа Дориа. Итальянский линкор «Андреа Дориа», спущен на воду в марте 1913 года, находился в составе итальянского флота до 1956 г. Андреа Дориа сумел победить в нескольких боях, у острова Паксос он разбил эскадру губернатора Галлиполи, захватив 12 галер. В этом бою он был ранен в ногу, а Барбаросса тем временем, действуя, как союзник Франции, захватил порт Бизерта в Тунисе: эта турецкая военно-морская база угрожала теперь безопасности Венеции и Неаполя. Под ударами «эмира эмиров» пали также многие острова Ионического и Эгейского морей, принадлежавшие Венецианской республике. Лишь Корфу сумел устоять. А 28 сентября 1538 г. Хайр-ад-Дин Барбаросса, имея в своём распоряжении 122 корабля, атаковал собранный папой Павлом III флот Священный Лиги (156 боевых судов – 36 папских, 61 генуэзские, 50 португальских и 10 мальтийских) и разгромил его: потопил 3, сжёг 10 и захватил 36 кораблей противника. В плен попали около 3 тысяч европейских солдат и моряков. Благодаря этой победе, Барбаросса на целых три года фактически стал хозяином Средиземного моря. В 1540 году Венеция вышла из войны, отдав Османской империи острова Ионического и Эгейского морей, Морею и Далмацию, а также выплатив контрибуцию в размере 300 тысяч золотых дукатов. Лишь в 1541 году император Карл сумел собрать новый флот из 500 кораблей, руководить которым он поручил герцогу Альбе. Вместе с герцогом находились адмирал Дориа и небезызвестный Эрнан Кортес, маркиз del Valle Oaxaca, который всего год назад вернулся в Европу из Мексики. 23 октября, едва войска успели высадиться поблизости от Алжира, «поднялась такая буря, что было не только невозможно выгрузить пушки, но многие мелкие суда просто перевернулись, тринадцать-четырнадцать галеонов тоже» (кардинал Талавера). Этот шторм не утихал 4 дня, потери были ужасающими, утонули более 150 кораблей, погибли 12 тысяч солдат и матросов. Подавленные и упавшие духом испанцы уже не думали о сражении в Алжире. На оставшихся судах они вышли в море, и только в конце ноября потрёпанная эскадра с трудом добралась до Майорки. В деле борьбы и с османами, и с берберийскими пиратами европейские монархи не демонстрировали единодушия. Известны случаи, когда турки для перевозки своих войск свободно нанимали корабли итальянских государств. Например, султан Мурад I платил генуэзцам один дукат за каждого перевезённого человека. А король Франциск I буквально потряс весь христианский мир, не только вступив в союз с османами, но и разрешив в 1543 году Хайр-ад-Дину Барбароссе разместить свой флот для зимовки в Тулоне. Из города на это время было выселено местное население (за исключением некоторого количества мужчин, оставленных для охраны оставленного имущества и обслуживания экипажей пиратских кораблей). Даже городской собор тогда был преобразован в мечеть. Со стороны французов это стало актом благодарности за помощь в захвате Ниццы. Особую пикантность этому союзу с османами придавало то обстоятельство, что до этого Франциск был союзником папы римского Климента VII, и «дружили» король Франции и римский понтифик против Карла V, которого многие в Европе считали оплотом Христианского мира в противостоянии с «магометанами». И которого, как императора Священной Римской империи, короновал сам Климент VII. Перезимовав в гостеприимном Тулоне, Хайр-ад-Дин Барбаросса в 1544 году обрушил свою эскадру на побережье Калабрии, дойдя до Неаполя. В плен были захвачены около 20 тысяч итальянцев, но тут адмирал несколько перестарался: в результате его рейда цены на рабов в Магрибе упали так низко, что выгодно продать их не удалось. Это была последняя морская операция прославленного пирата и адмирала. Последние годы своей жизни Хайр-ад-Дин Барбаросса провёл в собственном дворце в Константинополе, построенном на берегу бухты Золотой Рог. Немецкий историк Иоганн Архенгольц утверждает, что некий еврейский врач посоветовал старому адмиралу лечить свои недуги «теплотой тел юных дев». Об этом способе лечения сей эскулап, видимо, узнал из Третьей книги Царств Ветхого Завета, в которой рассказывается, как 70-летнему царю Давиду нашли молодую девушку Ависагу, которая «согревала его в постели». Метод был, безусловно, очень приятным, но и весьма опасным для постаревшего адмирала. Да и «терапевтическая доза» явно была превышена. По свидетельству современников, Хайр-ад-Дин Барбаросса быстро одряхлел, не выдержав напора многочисленных тел юных девиц, и умер в 1546 году (в возрасте 80 лет). Он был похоронен в построенной на его средства мечети-мавзолее и капитаны турецких кораблей, входивших в порт Константинополя, проплывая мимо неё, ещё долго считали своей обязанностью отдавать салют в честь прославленного адмирала. А в начале XX века его именем был назван купленный у Германии в 1910 году эскадренный броненосец (бывший «Курфюрст Фридрих Вильгельм»). Второй броненосец, купленный турками у Германии в это время («Вейсенбург»), был назван в честь Тургут-реиса, соратника Барбароссы, который в разное время был губернатором острова Джерба, главнокомандующим Османским флотом, бейлербеем Алжира и Средиземного моря, санджакбеем и пашой Триполи

[gostivarpress]

Поглаварот на ИВЗ со порака за Курбан Бајрам: Празникот не‘ учи да се бориме против сиромаштијата, војната, дискриминацијата

Поглаварот на Исламската верска зедница Реис ул улема ефенди Шаќир Фетаи упати порака по повод муслиманскиот празник Курбан Бајрам, што се одбележува утре. „Во овие денови на празнувањето на Курбан Бајрам, верникот на дело ја докажува својата вера, одделувајќи се од своето богатство за да го коли својот курбан, како посветување кон Создателот, и не потсетува на подготвеноста на Ибрахим а.с. за да…

[wpristav]

В Турции спустили на воду вторую дизель-электрическую подлодку с ВНЭУ проекта Тип-214TN

В Турции спустили на воду вторую дизель-электрическую подлодку класса "Реис" (проект "Тип-214TN"), торжественная церемония прошла на верфи Gölcük Naval Shipyard в городе Гёльджюк на северо-западе Турции в присутствии президента Турции Реджепа Тайипа Эрдогана и министра обороны Хулуси Акара. Субмарину назвали "Хызыр-реис" в честь турецкого корсара и флотоводца Хайреддина Барбаросса (1475–1546 гг.),... Читать дальше »

[giftoflife1]

Reis & Filhos,Clothing shop,Porto,Portugal. Built in 1880.In 1906 the house was rebuilt in Art Nouveau style by architect José Teixeira Lopes with the collaboration of sculptor António Teixeira Lopes.

Реис & Филхос ,Магазин одежды,Порту,Португалия. Построен в 1880 году.В 1906 году дом был перестроен в стиле ар-нуво архитектором Хосе Тейшейра Лопес в сотрудничестве с скульптором Антонио Тейшейра Лопес.

国王＆孩子服装店，葡萄牙波尔图。建于1880年。1906年，房子由建筑师以新艺术风格重建由雕塑家何塞-特谢拉-洛佩斯合作，建筑师安东尼奥·特谢拉·洛佩斯。

pin.it/tgcs5wkudatjta via @pinterest

[webohrid]

Честитка од претседателот Пендаровски по повод Рамазан бајрам

Честитка од претседателот Пендаровски по повод Рамазан бајрам

Претседателот Стево Пендаровски, по повод големиот муслимански празник Рамазан бајрам, упати честитка до граѓаните од исламска вероисповед во Република Северна Македонија и до поглаварот на Исламската верска заедница Реис-ул-улема хаџи хфз. Шаќир ефенди Фетаху. Во продолжение е интегралниот текст од честитката од претседателот Пендаровски: Почитуван реис-ул-улема хаџи хфз. Шаќир ефенди…

[palankaonline]

БОРЦЕ ИСИЛ-А АМЕРИ ЕВАКУИШУ ИЗ СИРИЈЕ НА БАЛКАН? АУТОРСКИ ТЕКСТОВИПОЛИТИКА Ненад КЕЦМАНОВИЋ - Зашто ли је у Београду подигнута онолика дрека око изјаве Бакира Изетбеговића?! Прво, сви знају да БиХ, без сагласности РС, не може да призна тзв. Косово. Друго, ко њега уопште било шта пита о Косову. И, треће, који је он па фактор, када реално представља само пет кантона са бошњачком већином унутар ФБиХ, која покрива пола од половине територије БиХ. Том и таквом Бакиру предсједници двије српске земље дали су значај велике опасности по опстанак српског народа. Вучић, који је ад хок сазвао сједницу Савјета за националну безбједност. И Додик који је као појачање стигао из Бањалуке, иако се пријетње бошњачког лидера нису односиле на Републику Српску. Зашто, ипак? Непослушни Срби и неефикасна ЕУ Нико није пропустио да у Бакировој изјави препозна америчке прсте, јер САД не крију нервозу што процес нормализације односа Београд – Приштина, уз посредовање ЕУ, иде споро, а вријеме не ради за суперсилу у опадању. Заокупљени бројним и важнијим жариштима у свијету, Американци су Западни Балкан већ по ко зна који пут начелно препустили ЕУ, али конкретно се нису оградили од захтјева Рамуша Харадинаја да се САД укључе у рјешавање статуса тзв. Косова. Могеринијева није ономад напустила састанак у Бриселу због испада „косовског премијера“, него због тога што му Амери ту идеју нису благовремено избили из главе. Јер ако би уважила шиптарски захтјев за укључивање САД, морала би да уважи и симетричан српски контразахтјев да се укључи и Русија, а тиме би посредовање ЕУ отишло на споредан колосијек. Укратко, САД око Косова истовремено притишћу и ЕУ и Србију. „Недостатак визије, подјела моћи, ковање споразума, бесконачне расправе, опсједнутост правним процедурама, неспремност да употребе војну силу – све је то досадно и фрустрирајуће“. Тако амерички аналитичари виде ЕУ. Војну неутралност Србије пак препознају као кокетирање на обје стране, са ЕУ и САД, а и са Русијом и Кином. Али и као куповину времена док се не промијени глобални однос снага и коначно не преломи подјела интересних сфера у новом хладном рату. Брзи Били и млади Џорџи Меркелова је заузета компликованим састављањем постизборне коалиције, Могеринијева, Хан и Јункер сматрају да већ сам континуитет преговора (Вучић) Брнабић – (Тачи) Харадинај конфликт држи на хладном режиму, а ту је и незгодна аналогија Каталоније са Косовом. Вучић стрпљиво балансира на жици између Вашингтона и Москве, те Брисела и Приштине. Чак и Хашим Тачи се нашао у процјепу између захтјева ЕУ да спусти нос и отварања испоставе Хашког трибунала за шиптарске злочине на КиМ. Све то заједно ефикасним Американцима дјелује као европско-балканско замајавање. Током 90-их, каубој Били и Буш јуниор би Гордијев чвор пресјекли брзим потезањем пиштоља из корица, али у међувремену су се у „глобалном салуну“ појавила још два подједнако јака такмаца, а ни у самом „вестерн ситију“ више се не зна ко је шериф. И годину након избора траје надметање између Бијеле куће, Стејт департмента, сенатских одбора, обавјештајних служби, Пентагона, дубоке државе … Не зна се коме од њих може пасти на ум да искористи предност првог ударца и започне планетарни обрачун, а ко је спреман да сачува присебност и поведе САД пут унутрашњег и спољног прилагођавања 21. стољећу, које очито неће бити америчко. Опадање америчке економске и политичке моћи у комбинацији са војним буџетом већим од 10 сљедећих по величини заједно, представља запаљиву мјешавину. Бој не бије свијетло оружје … САД, међутим, немају живу силу упоредиву са руском и, поготово, са кинеском. Послије дебакла у Вијетнаму укинута је војна обавеза и за Америку ратују професионалци, мотивисани искључиво високим платама и још већим животним и породичним осигурањима, неспремни да гину за домовину. У Ал Каиди, Ел Нусри, ИСИЛ-у и сл. паравојним формацијама пронађена је замјена. Исламске терористичке организације представљају јефтино живо месо надахнуто вјерским фанатизмом, које се, преко поглавица са пет-шест конспиративних надимака, новцем и оружјем пре/усмјеравају гдје треба. Недовољно обучени од америчких инструктура, али са богатим ратним искуством у Авганистану, Чеченији, Босни, Ираку, Сирији, Либији, они, уз Алаху екбер, срећни трче у џенет. Руси су објавили фото доказе да их Американци штите при повлачењу из Сирије. Турци су указали на траг новца, и то потврдили. Једино још није позната адреса новог одредишта исламске терористичке армије, односно гдје ће отворити ново ратиште. Зашто то не би било на Западном Балкану, гдје Американци, што би рекла Хилари, имају незавршене послове и гдје ће бити добро примљени у неколико већих регионалних концентрација муслимана, са вехабијским резерватима. Бивша домаћица Бијеле куће, државна секретарка и несуђена предсједница државе мислила је, додуше, на Босну, а сада се „недовршени посао“ проширио и на Косово. У сјени Бакирове нереалне пријетње признања тзв. Косова остало је његово сасвим реално подбуњавање сународника у Рашкој. Он говори о томе како су „Санџаклије“ у Србији маргинализоване, обесправљене, како им је ускраћена аутономија и сл. А његове ријечи звуче као одјек приче коју је недавно испричао Сулејман Угљанин. Било би лијепо повјеровати да све долази отуд што је Суљо остао без министарске фотеље у Београду, а Бакир ушао у предизборну годину у којој му сондаже лоше пишу. Могло би се, такође, констатовати да рашки Бошњаци чине већину у свега три општине. Али поента је у томе што је Изетбеговић јуниор, испред муслимана у БиХ, уз ратни поклич изразио солидарност са браћом муслиманима на Косову који се боре за државу и позвао браћу и по вјери и по нацији у „Санџаку“ да се боре за аутономију. А при томе је Косово де јуре јужна покрајина Србије, а Рашка и де јуре и де факто интегрални дио Србије. И на све то, што је врло симптоматично, „међународна заједница“ ћути, или тачније, све прећутно одобрава, иако је иначе хипер- сензибилна на сваку српску ријеч која би наводно могла да наруши безбједност и стабилност на увијек запаљивом Балкану. Море да бидне, ал’ не мора да значи Све у свему, коцкице су се некако баш сложиле у мозаик који показује да нису Срби ти који представљају реметилачки фактор у бурету барута. Прво, Американци, јер вријеме не ради за њих, више немају стрпљења за килављење Брисела са Београдом око признања тзв. Косова, односно обуздавања Додика и укидања РС. Друго, пошто неће директно да се ангажују и изазову реакцију Москве и Пекинга, САД побуњују регионалне муслимане – Бошњаке, Санџаклије и Шиптаре против Србије и Српске. Треће, тренутно незапослена параармија Исламске државе, која је у Сирији десеткована, али и брзо обновљена новим добровољцима, чека од америчких служби нови посао и можда су већ послани на Западни Балкан. Четврто, мигранте, смјештене у камповима по Србији, организоваће међу њих убачени исламски терористи, а придружиће им се и они који су још на путу за ЕУ или оданде већ екстрадирани у земљу уласка . Пето, придружиће им се вехабијски активисти из Бочиње и Маоче, као и босански, санџачки, шиптарски повратници из Ирака и Сирије. Шесто, ветерани ОВК, већ виђени на огранку хашког суда у Приштини, и ветерани зелених беретки који још нису процесуирани на суду у Сарајеву добиће амнестију да би стали на чело удружених исламских бораца региона. Седмо, окупљеној и мобилисаној респектабилној живој сили оружје и логистику дискретно ће обезбиједити јужно крило команде НАТО-а за Европу, а координацију погранична Албанија. Осмо, финансијску подршку даће Саудијска Арабија, најважнији савезник САД, која је, по налазима БНД-а, запатила вехабијске комуне на 50-ак локалитета у региону, дала највећи број терориста и населила најбоље парцеле сарајевског кантона. Девето, припрема западног јавног мњења изведена је тако што је ширењем хистеричне русофобије потиснута исламофобија коју су изазвале бројне терористичке акције у Паризу, Лондону, Мадриду, Бриселу и другим европским престоницма. Десет, за политички пројекат антисрпског фронта уједињених муслимана Западног Балкана могли би бити задужени Бакир Изетбеговић, Хашим Тачи, Суљо Угљанин, Хасан Ченгић, екс реис Мустафа Церић, те њихови кадрови у ИВЗ-у у БиХ, на КиМ, у Пазару, Тутину … Једанаест, програмски документ „Исламска декларација“ у којој пише да ће муслимани када постану већина наметнути шеријат и да нема коегзистенције исламских и неисламских институција, а према својој рачуници су у БиХ већ пребацили 51 одсто, у три рашке општине такође, на КиМ поготово. Дванаест, у читавој операцији удруживања и мобилизације балканских муслимана неизбјежна је Турска, чији лидер је у Приштини рекао „Косово је Турска“, затим да је „Турска увијек присутна на Дрини и у Мостару“, а онда у Пазару уживао у популарности већој од предсједникове. Тајипов обећавајући заокрет Парадоксално, али неоосманиста Ердоган је коцкица која се истовремено и уклапа и стрчи у мозаику. Донедавно су га САД подржавале да у БиХ шири умјерени „демократски ислам“ као брану радикалном са Блиског истока, а сада је због војно-економске сарадње са Путином постао непријатељ САД и НАТО-а. С обзиром на неоосмански утицај Анкаре на балканске муслимане и словенско-православни утицај Москве на Србе у региону, сарадња Ердогана и Путина може да пацификује заоштрени антагонизам између Срба и Шиптара у Србији, односно Срба и Бошњака у Српској и Србији, те тако поремети могући амерички ратни сценарио за Западни Балкан. Не може се рећи да је овај сценарио реална непосредна опасност, али толико се тога сложило да објашњава зашто је вербална провокација Бакира Изетбеговића постала повод за сазивање Савјета за националну безбједност Србије. Што би рекли сељаци: „море да бидне ал’ не мора да значи“. Мјера војне неутралности А већ опредјељење Србије и Српске за војну неутралност налаже да се коначно успостави у најмању руку еквидистанца између НАТО-а и ОДКБ-а. Ако са једном страном постоји „партнерство за мир“, било би неопходно успоставити симетрично „партнерство“ и на другој страни. Ако постоји сарадња са Националном гардом Охаја, требало би успоставити паралелну сарадњу са, рецимо, резервним саставом Новгородске војне области. Најзад, ако на територији државе Србије постоји „Бондстил“, онда би и Руском центру за ванредне ситуације у Нишу требало понудити исто толико. Не да она три Руса, поред четири Србина и једног пса, добију дипломатски статус, него да и ОДКБ формира војну базу одговарајућег капацитета. Без тога нема довољно основа да тврдимо да нам је земља војно неутрална.

БОРЦЕ ИСИЛ-А АМЕРИ ЕВАКУИШУ ИЗ СИРИЈЕ НА БАЛКАН?

, via Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts

[kareninkoku]

#реис #reis #porche #panamera #украина #киев

[gostivarpress]

Средба во Владата со поглаварите на МПЦ и ИВЗ – дисциплината на верниците многу важна во борбата со ковид

Средба во Владата со поглаварите на МПЦ и ИВЗ – дисциплината на верниците многу важна во борбата со ковид

Премиерот Зоран Заев, неговиот прв заменик Артан Груби, министерот за здравство, Венко Филипче и директорот на Комисијата за односи со верските заедници и религиозните групи, Даријан Сотировски, остварија средба со поглаварите на верските заедници во земјава – на МПЦ, Архиепископот Охридски и Македонски, г.г. Стефан и на ИВЗ, Реис ул Улема хаџи Шаќир ефенди Фетаи. „На состанокот е констатирано…

[gostivarpress]

Верските лидери со поддршка за вакцинацијата и апел граѓаните да ги почитуваат мерките

Верските лидери со поддршка за вакцинацијата и апел граѓаните да ги почитуваат мерките

Состојбите со ковид пандемијата и процесот на вакцинирање биле тема на разговор на средбата меѓу премиерот Зоран Заев, директорот на Комисијата за односи со верските заедници и религиозните групи, Даријан Сотировски и поглаварите на верските заедници во земјава споменати во Уставот – МПЦ, Архиепископот Охридски и Македонски, г.г. Стефан, ИВЗ, Реис ул Улема хаџи Шаќир ефенди Фетаи и на Католичката…

[palankaonline]

БОРЦЕ ИСИЛ-А АМЕРИ ЕВАКУИШУ ИЗ СИРИЈЕ НА БАЛКАН? http://ift.tt/2i5qVxD, БОРЦЕ ИСИЛ-А АМЕРИ ЕВАКУИШУ ИЗ СИРИЈЕ НА БАЛКАН? АУТОРСКИ ТЕКСТОВИПОЛИТИКА Ненад КЕЦМАНОВИЋ - Зашто ли је у Београду подигнута онолика дрека око изјаве Бакира Изетбеговића?! Прво, сви знају да БиХ, без сагласности РС, не може да призна тзв. Косово. Друго, ко њега уопште било шта пита о Косову. И, треће, који је он па фактор, када реално представља само пет кантона са бошњачком већином унутар ФБиХ, која покрива пола од половине територије БиХ. Том и таквом Бакиру предсједници двије српске земље дали су значај велике опасности по опстанак српског народа. Вучић, који је ад хок сазвао сједницу Са��јета за националну безбједност. И Додик који је као појачање стигао из Бањалуке, иако се пријетње бошњачког лидера нису односиле на Републику Српску. Зашто, ипак? Непослушни Срби и неефикасна ЕУ Нико није пропустио да у Бакировој изјави препозна америчке прсте, јер САД не крију нервозу што процес нормализације односа Београд – Приштина, уз посредовање ЕУ, иде споро, а вријеме не ради за суперсилу у опадању. Заокупљени бројним и важнијим жариштима у свијету, Американци су Западни Балкан већ по ко зна који пут начелно препустили ЕУ, али конкретно се нису оградили од захтјева Рамуша Харадинаја да се САД укључе у рјешавање статуса тзв. Косова. Могеринијева није ономад напустила састанак у Бриселу због испада „косовског премијера“, него због тога што му Амери ту идеју нису благовремено избили из главе. Јер ако би уважила шиптарски захтјев за укључивање САД, морала би да уважи и симетричан српски контразахтјев да се укључи и Русија, а тиме би посредовање ЕУ отишло на споредан колосијек. Укратко, САД око Косова истовремено притишћу и ЕУ и Србију. „Недостатак визије, подјела моћи, ковање споразума, бесконачне расправе, опсједнутост правним процедурама, неспремност да употребе војну силу – све је то досадно и фрустрирајуће“. Тако амерички аналитичари виде ЕУ. Војну неутралност Србије пак препознају као кокетирање на обје стране, са ЕУ и САД, а и са Русијом и Кином. Али и као куповину времена док се не промијени глобални однос снага и коначно не преломи подјела интересних сфера у новом хладном рату. Брзи Били и млади Џорџи Меркелова је заузета компликованим састављањем постизборне коалиције, Могеринијева, Хан и Јункер сматрају да већ сам континуитет преговора (Вучић) Брнабић – (Тачи) Харадинај конфликт држи на хладном режиму, а ту је и незгодна аналогија Каталоније са Косовом. Вучић стрпљиво балансира на жици између Вашингтона и Москве, те Брисела и Приштине. Чак и Хашим Тачи се нашао у процјепу између захтјева ЕУ да спусти нос и отварања испоставе Хашког трибунала за шиптарске злочине на КиМ. Све то заједно ефикасним Американцима дјелује као европско-балканско замајавање. Током 90-их, каубој Били и Буш јуниор би Гордијев чвор пресјекли брзим потезањем пиштоља из корица, али у међувремену су се у „глобалном салуну“ појавила још два подједнако јака такмаца, а ни у самом „вестерн ситију“ више се не зна ко је шериф. И годину након избора траје надметање између Бијеле куће, Стејт департмента, сенатских одбора, обавјештајних служби, Пентагона, дубоке државе … Не зна се коме од њих може пасти на ум да искористи предност првог ударца и започне планетарни обрачун, а ко је спреман да сачува присебност и поведе САД пут унутрашњег и спољног прилагођавања 21. стољећу, које очито неће бити америчко. Опадање америчке економске и политичке моћи у комбинацији са војним буџетом већим од 10 сљедећих по величини заједно, представља запаљиву мјешавину. Бој не бије свијетло оружје … САД, међутим, немају живу силу упоредиву са руском и, поготово, са кинеском. Послије дебакла у Вијетнаму укинута је војна обавеза и за Америку ратују професионалци, мотивисани искључиво високим платама и још већим животним и породичним осигурањима, неспремни да гину за домовину. У Ал Каиди, Ел Нусри, ИСИЛ-у и сл. паравојним формацијама пронађена је замјена. Исламске терористичке организације представљају јефтино живо месо надахнуто вјерским фанатизмом, које се, преко поглавица са пет-шест конспиративних надимака, новцем и оружјем пре/усмјеравају гдје треба. Недовољно обучени од америчких инструктура, али са богатим ратним искуством у Авганистану, Чеченији, Босни, Ираку, Сирији, Либији, они, уз Алаху екбер, срећни трче у џенет. Руси су објавили фото доказе да их Американци штите при повлачењу из Сирије. Турци су указали на траг новца, и то потврдили. Једино још није позната адреса новог одредишта исламске терористичке армије, односно гдје ће отворити ново ратиште. Зашто то не би било на Западном Балкану, гдје Американци, што би рекла Хилари, имају незавршене послове и гдје ће бити добро примљени у неколико већих регионалних концентрација муслимана, са вехабијским резерватима. Бивша домаћица Бијеле куће, државна секретарка и несуђена предсједница државе мислила је, додуше, на Босну, а сада се „недовршени посао“ проширио и на Косово. У сјени Бакирове нереалне пријетње признања тзв. Косова остало је његово сасвим реално подбуњавање сународника у Рашкој. Он говори о томе како су „Санџаклије“ у Србији маргинализоване, обесправљене, како им је ускраћена аутономија и сл. А његове ријечи звуче као одјек приче коју је недавно испричао Сулејман Угљанин. Било би лијепо повјеровати да све долази отуд што је Суљо остао без министарске фотеље у Београду, а Бакир ушао у предизборну годину у којој му сондаже лоше пишу. Могло би се, такође, констатовати да рашки Бошњаци чине већину у свега три општине. Али поента је у томе што је Изетбеговић јуниор, испред муслимана у БиХ, уз ратни поклич изразио солидарност са браћом муслиманима на Косову који се боре за државу и позвао браћу и по вјери и по нацији у „Санџаку“ да се боре за аутономију. А при томе је Косово де јуре јужна покрајина Србије, а Рашка и де јуре и де факто интегрални дио Србије. И на све то, што је врло симптоматично, „међународна заједница“ ћути, или тачније, све прећутно одобрава, иако је иначе хипер- сензибилна на сваку српску ријеч која би наводно могла да наруши безбједност и стабилност на увијек запаљивом Балкану. Море да бидне, ал’ не мора да значи Све у свему, коцкице су се некако баш сложиле у мозаик који показује да нису Срби ти који представљају реметилачки фактор у бурету барута. Прво, Американци, јер вријеме не ради за њих, више немају стрпљења за килављење Брисела са Београдом око признања тзв. Косова, односно обуздавања Додика и укидања РС. Друго, пошто неће директно да се ангажују и изазову реакцију Москве и Пекинга, САД побуњују регионалне муслимане – Бошњаке, Санџаклије и Шиптаре против Србије и Српске. Треће, тренутно незапослена параармија Исламске државе, која је у Сирији десеткована, али и брзо обновљена новим добровољцима, чека од америчких служби нови посао и можда су већ послани на Западни Балкан. Четврто, мигранте, смјештене у камповима по Србији, организоваће међу њих убачени исламски терористи, а придружиће им се и они који су још на путу за ЕУ или оданде већ екстрадирани у земљу уласка . Пето, придружиће им се вехабијски активисти из Бочиње и Маоче, као и босански, санџачки, шиптарски повратници из Ирака и Сирије. Шесто, ветерани ОВК, већ виђени на огранку хашког суда у Приштини, и ветерани зелених беретки који још нису процесуирани на суду у Сарајеву добиће амнестију да би стали на чело удружених исламских бораца региона. Седмо, окупљеној и мобилисаној респектабилној живој сили оружје и логистику дискретно ће обезбиједити јужно крило команде НАТО-а за Европу, а координацију погранична Албанија. Осмо, финансијску подршку даће Саудијска Арабија, најважнији савезник САД, која је, по налазима БНД-а, запатила вехабијске комуне на 50-ак локалитета у региону, дала највећи број терориста и населила најбоље парцеле сарајевског кантона. Девето, припрема западног јавног мњења изведена је тако што је ширењем хистеричне русофобије потиснута исламофобија коју су изазвале бројне терористичке акције у Паризу, Лондону, Мадриду, Бриселу и другим европским престоницма. Десет, за политички пројекат антисрпског фронта уједињених муслимана Западног Балкана могли би бити задужени Бакир Изетбеговић, Хашим Тачи, Суљо Угљанин, Хасан Ченгић, екс реис Мустафа Церић, те њихови кадрови у ИВЗ-у у БиХ, на КиМ, у Пазару, Тутину … Једанаест, програмски документ „Исламска декларација“ у којој пише да ће муслимани када постану већина наметнути шеријат и да нема коегзистенције исламских и неисламских институција, а према својој рачуници су у БиХ већ пребацили 51 одсто, у три рашке општине такође, на КиМ поготово. Дванаест, у читавој операцији удруживања и мобилизације балканских муслимана неизбјежна је Турска, чији лидер је у Приштини рекао „Косово је Турска“, затим да је „Турска увијек присутна на Дрини и у Мостару“, а онда у Пазару уживао у популарности већој од предсједникове. Тајипов обећавајући заокрет Парадоксално, али неоосманиста Ердоган је коцкица која се истовремено и уклапа и стрчи у мозаику. Донедавно су га САД подржавале да у БиХ шири умјерени „демократски ислам“ као брану радикалном са Блиског истока, а сада је због војно-економске сарадње са Путином постао непријатељ САД и НАТО-а. С обзиром на неоосмански утицај Анкаре на балканске муслимане и словенско-православни утицај Москве на Србе у региону, сарадња Ердогана и Путина може да пацификује заоштрени антагонизам између Срба и Шиптара у Србији, односно Срба и Бошњака у Српској и Србији, те тако поремети могући амерички ратни сценарио за Западни Балкан. Не може се рећи да је овај сценарио реална непосредна опасност, али толико се тога сложило да објашњава зашто је вербална провокација Бакира Изетбеговића постала повод за сазивање Савјета за националну безбједност Србије. Што би рекли сељаци: „море да бидне ал’ не мора да значи“. Мјера војне неутралности А већ опредјељење Србије и Српске за војну неутралност налаже да се коначно успостави у најмању руку еквидистанца између НАТО-а и ОДКБ-а. Ако са једном страном постоји „партнерство за мир“, било би неопходно успоставити симетрично „партнерство“ и на другој страни. Ако постоји сарадња са Националном гардом Охаја, требало би успоставити паралелну сарадњу са, рецимо, резервним саставом Новгородске војне области. Најзад, ако на територији државе Србије постоји „Бондстил“, онда би и Руском центру за ванредне ситуације у Нишу требало понудити исто толико. Не да она три Руса, поред четири Србина и једног пса, добију дипломатски статус, него да и ОДКБ формира војну базу одговарајућег капацитета. Без тога нема довољно основа да тврдимо да нам је земља војно неутрална.

БОРЦЕ ИСИЛ-А АМЕРИ ЕВАКУИШУ ИЗ СИРИЈЕ НА БАЛКАН?

, http://ift.tt/1rMQyM6

[palankaonline]

ГАЛИЈАШЕВИЋ: Преко 600.000 људи у #БиХ терористи или повезани са #тероризмом (Џевад #Галијашевић) Фото: #РТРС Ако смо свјесни чињенице да међу нама, потпуно слободно, иако без држављанства, шета данас Тарик #Махмуд #Ахмед ел #Сабах, један од најозлоглашенијих терориста, човјек који је, између осталог, измислио експлозивну ципелу и експлозиве у хемијским оловкама и играчкама, човек кога нам је прослиједила Америка, јер је протеран из Египта, онда не треба да нас чуди закључак чешког предсједника Милоша #Земана да БиХ постаје „терористичка #база #Европе“, рекао је за „Новости“ експерт за безбједност и тероризам из Републике Српске Џевад Галијашевић. „Оно што је Себастијан #Курц назвао паралелним друштвом, а што реис Кавазовић зове паралелним џематима, то је Земан само потврдио, али на свој начин и то не зато што је он забринут за БиХ, већ зато што Босна на тај начин постаје озбиљна претња окружењу и Европској унији. Учестало оглашавање битних људи из Европске уније о овој теми, представља, у ствари, упозорење да БиХ под хитно сиђе са овог пута, да онемогући даље функционисање паралелних друштава, да раскине са радикалном исламистичком прошлошћу, иначе слиједи изолација,“ упозорио је Галијашевић. 600.000 људи укључено у тероризам Он додаје да је БиХ још одавно плодно тло за будућу терористичку базу. „У овој земљи и даље постоје 64 паралелна џемата, такозвана вехабијска насеља од којих су већина прихватила да буду интегрисана у Исламску заједницу, а 22 функционишу посебно, као паралелни џемати, и о томе смо чули само вјерски аспект, а не и став безбједносних агенција на заједничком нивоу. Само у БиХ, 600.000 особа пролази кроз агенције, досијее, као терористи, или сарадници лица која делују и помажу терористичке организације. Преко 100.000 представља ту базу вјерске подршке терористима. Припадници одреда „Ел муџахедин“ и даље слободно шетају БиХ, никада нису процесуирани. Нико у региону нема шест осуђеника који су по деценију провели у Гвантанаму, а шетају без адекватног надзора,“ нагласио је Галијашевић. Тероризам и под рухом медија и хуманитарних организација Галијашевић, наводе „Новости“, истиче да нису само вјерске заједнице те под чијим се рухом крије тероризам, већ и поједини медији у БиХ. „Ми, овдје, на сцени имамо обавјештајне структуре из Саудијске Арабије, хуманитарне организације које су на листи забрањених, јер финансирају тероризам, имамо турску Анадолију и новинску ‘канализацију’ звану Фактор, иранске телевизије Сахар и Бехар, и даље уредно егзистира турски Алиахбар, културни клуб којег је у рату отворио њихов министар иностраних послова. Турска, такође, у потпуности контролише обавештајно-безбедносни апарат БиХ. Ако су #Срби, #Хрвати и #Бошњаци у БиХ прихватили да живе с тим, #Европа неће сигурно,“ истакао је Галијашевић.

ГАЛИЈАШЕВИЋ: Преко 600.000 људи у БиХ терористи или повезани са тероризмом Ако смо свјесни чињенице да међу нама, потпуно слободно, иако без држављанства, шета данас Тарик Махмуд Ахмед...

, via Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts

[palankaonline]

ГАЛИЈАШЕВИЋ: Преко 600.000 људи у #БиХ терористи или повезани са #тероризмом http://ift.tt/2voZrIB, ГАЛИЈАШЕВИЋ: Преко 600.000 људи у #БиХ терористи или повезани са #тероризмом (Џевад #Галијашевић) Фото: #РТРС Ако смо свјесни чињенице да међу нама, потпуно слободно, иако без држављанства, шета данас Тарик #Махмуд #Ахмед ел #Сабах, један од најозлоглашенијих терориста, човјек који је, између осталог, измислио експлозивну ципелу и експлозиве у хемијским оловкама и играчкама, човек кога нам је прослиједила Америка, јер је протеран из Египта, онда не треба да нас чуди закључак чешког предсједника Милоша #Земана да БиХ постаје „терористичка #база #Европе“, рекао је за „Новости“ експерт за безбједност и тероризам из Републике Српске Џевад Галијашевић. „Оно што је Себастијан #Курц назвао паралелним друштвом, а што реис Кавазовић зове паралелним џематима, то је Земан само потврдио, али на свој начин и то не зато што је он забринут за БиХ, већ зато што Босна на тај начин постаје озбиљна претња окружењу и Европској унији. Учестало оглашавање битних људи из Европске уније о овој теми, представља, у ствари, упозорење да БиХ под хитно сиђе са овог пута, да онемогући даље функционисање паралелних друштава, да раскине са радикалном исламистичком прошлошћу, иначе слиједи изолација,“ упозорио је Галијашевић. 600.000 људи укључено у тероризам Он додаје да је БиХ још одавно плодно тло за будућу терористичку базу. „У овој земљи и даље постоје 64 паралелна џемата, такозвана вехабијска насеља од којих су већина прихватила да буду интегрисана у Исламску заједницу, а 22 функционишу посебно, као паралелни џемати, и о томе смо чули само вјерски аспект, а не и став безбједносних агенција на заједничком нивоу. Само у БиХ, 600.000 особа пролази кроз агенције, досијее, као терористи, или сарадници лица која делују и помажу терористичке организације. Преко 100.000 представља ту базу вјерске подршке терористима. Припадници одреда „Ел муџахедин“ и даље слободно шетају БиХ, никада нису процесуирани. Нико у региону нема шест осуђеника који су по деценију провели у Гвантанаму, а шетају без адекватног надзора,“ нагласио је Галијашевић. Тероризам и под рухом медија и хуманитарних организација Галијашевић, наводе „Новости“, истиче да нису само вјерске заједнице те под чијим се рухом крије тероризам, већ и поједини медији у БиХ. „Ми, овдје, на сцени имамо обавјештајне структуре из Саудијске Арабије, хуманитарне организације које су на листи забрањених, јер финансирају тероризам, имамо турску Анадолију и новинску ‘канализацију’ звану Фактор, иранске телевизије Сахар и Бехар, и даље уредно егзистира турски Алиахбар, културни клуб којег је у рату отворио њихов министар иностраних послова. Турска, такође, у потпуности контролише обавештајно-безбедносни апарат БиХ. Ако су #Срби, #Хрвати и #Бошњаци у БиХ прихватили да живе с тим, #Европа неће сигурно,“ истакао је Галијашевић.

ГАЛИЈАШЕВИЋ: Преко 600.000 људи у БиХ терористи или повезани са тероризмом Ако смо свјесни чињенице да међу нама, потпуно слободно, иако без држављанства, шета данас Тарик Махмуд Ахмед...

, http://ift.tt/1rMQyM6

[palankaonline]

Радоје Андрић ЗНАКОВИ ПОРЕД СРПСКОГ ПУТА Чеда реис Чедомир Јовановић склопио споразум са све три бошњачке партије у Србији, Љајићевом, Зукорлићевом и Угљаниновом, иако су све три стране у завади… Следећи корак: реис – ул – улема Србије: Чеда Јовановић! Шљиве на очима, шапућем ноћима… Иво Јосиповић, бивши хрватски председник: ”ХДЗ на оба ока жмури на усташофилију”. Искрено, криви смо и ми Срби: нисмо, баш, морали да им затворимо оба ока! Поносни на извоз кадрова Срби од рођака из иностранства годишње приме 2,7 милијарди евра. И ко каже да не наплаћујемо извоз школованих људи? А не њега Суд у САД поништио одлуку председника Доналда Трампа! Тако ће бити и у Србији, ако за председника изаберемо Трампа. Шта мисли о томе? Српска народна партија Ненада Поповића – захтева да се раскине Бриселски споразум! А, да његова партија раскине коалицију са Владом која је потписала Бриселски споразум? Тако то иде… Српска Влада одобрила четири милиона евра за куповину ледоломаца. Као да гледам: наредних 25 година у Србији ће бити изразито благе зиме! Лепши и старији Дубровник Горан Ракић, градоначелник северног дела Косовске Митровице: ”Градимо нови и мањи зид!” А, биће старији и некако лепши…? Синдикалац за све паре Председник полицијског синдиката Србије, Вељко Мијалковић, ”на потпис” појео и попио 3,37 милиона динара! Да је то неки бахатлија, причали би у еврима, а не динарима! Оставка Саша Јанковић данас подноси оставку. На кандидатуру за председника?

ЗНАКОВИ ПОРЕД СРПСКОГ ПУТА ЗНАКОВИ ПОРЕД СРПСКОГ ПУТА Чеда реис Чедомир Јовановић склопио споразум са све три бошњачке партије у Србији,...

, via Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts

[palankaonline]

Радоје Андрић http://ift.tt/2lgu2mr, Радоје Андрић ЗНАКОВИ ПОРЕД СРПСКОГ ПУТА Чеда реис Чедомир Јовановић склопио споразум са све три бошњачке партије у Србији, Љајићевом, Зукорлићевом и Угљаниновом, иако су све три стране у завади… Следећи корак: реис – ул – улема Србије: Чеда Јовановић! Шљиве на очима, шапућем ноћима… Иво Јосиповић, бивши хрватски председник: ”ХДЗ на оба ока жмури на усташофилију”. Искрено, криви смо и ми Срби: нисмо, баш, морали да им затворимо оба ока! Поносни на извоз кадрова Срби од рођака из иностранства годишње приме 2,7 милијарди евра. И ко каже да не наплаћујемо извоз школованих људи? А не њега Суд у САД поништио одлуку председника Доналда Трампа! Тако ће бити и у Србији, ако за председника изаберемо Трампа. Шта мисли о томе? Српска народна партија Ненада Поповића – захтева да се раскине Бриселски споразум! А, да његова партија раскине коалицију са Владом која је потписала Бриселски споразум? Тако то иде… Српска Влада одобрила четири милиона евра за куповину ледоломаца. Као да гледам: наредних 25 година у Србији ће бити изразито благе зиме! Лепши и старији Дубровник Горан Ракић, градоначелник северног дела Косовске Митровице: ”Градимо нови и мањи зид!” А, биће старији и некако лепши…? Синдикалац за све паре Председник полицијског синдиката Србије, Вељко Мијалковић, ”на потпис” појео и попио 3,37 милиона динара! Да је то неки бахатлија, причали би у еврима, а не динарима! Оставка Саша Јанковић данас подноси оставку. На кандидатуру за председника?

ЗНАКОВИ ПОРЕД СРПСКОГ ПУТА ЗНАКОВИ ПОРЕД СРПСКОГ ПУТА Чеда реис Чедомир Јовановић склопио споразум са све три бошњачке партије у Србији,...

, http://ift.tt/1rMQyM6