#huka-huku | Explore Tumblr Posts and Blogs

dokazatiindukcijom · 8 years

Text

Drugi deo. Majstor i Penelopa

U hotelskoj sobi bilo je prilično zagušljivo; ustajao vazduh mešao se sa mirisom sladunjavog dezodoransa i okruživao neveliku, ali prijatno uređenu prostoriju. Bračni krevet sa baldahinom, neproporcionalno veliki garderober za sobu u kojoj gosti ne borave duže od par dana, radni sto i na njemu dobrodošlica na albanskom, engleskom i nemačkom, nekoliko praznih ceduljica i jedna na kojoj su naveli šifru za wi-fi. Otvorio sam prozor, nadajući se huku Bistrice, pesmi ptica, bilo čemu što bi stajalo između mene i ove jame grobne tišine ispunjene samo strahom od Kosova, Kosovara, Balkana, svega onog što me je sustiglo na parkingu hotela.

Huka Bistrice, međutim, nije bilo. Huk u mojim ušima bivao je sve snažniji . Tresnuo sam na krevet kao proštac. Dok sam razmišljao o tome čega se zapravo plašim ovde u Prizrenu, već sam šetao po njegovim mračnim sokacima. Ali bio je topao, prolećni dan, baš kao i na javi. Pogledom sam šetao po dolji u kojoj su počivale pitome kućice s biber-crepovima i kvrgavim, beslovesnim dimnjacima. Okretom glave prešao sam sa dolje na brdo. A tamo je na mestu negdašnje pravoslavne bogomolje bio najveći plamen kojeg sam video u životu. Akustična kaša dobacivanja rulje, sasvim amorfna usled mog nepoznavanja jezika koji se prostirao Kosovom, sasvim je nadjačala onomatopeju pucanja drveta pod neumoljivim plamenim jezicima. Varnice su odlazile ka nebu a meni je bilo sve toplije.

Neko je dahtao u sobi. Otkad sam otišao u Nemačku i tamo iznajmio sobičak od jedva petnaest kvadrata, svake večeri sam strepeo upravo od tog dahtanja; u mojim mentalnim pripremama za san, bio to pitomi proplanak sa ovcama koje bih brojao, ili Gora omeđena šatrama za Đurđevdan, ili novosadska Jovina ulica u rano proleće, uvek je ostajao taj strah na horizontu, kao nekakav turoban oblak koji bi za tili čas ljuljnuo kišu na ovčice, šatre Ili spizdio grom pravo u centar Novog Sada. A dešavalo se često, da li zbog mog teškog disanja kroz nos, autosugestije, ili prosto dahtanja komšije od kojeg sam bio udaljen svega par santimetra zidića. Tada bih, po pravilu, ustajao iz sna, odlazio do kuhinje da uzmem čašu vode, prošetao se duž svake večeri drugačije trajektorije, i najzad ponovo legao, redovno birajući ofanzivniji pristup, gde bi samog sebe uveravao da nemam nikog, da sam sam usred svemira, kao onaj poslednji stih u Matoševom sonetu i da je moj strah da neko dahće prirodna reakcija jedne žive duše koja nema drugog načina da taj prazan prostor ispuni drugačije nego utvarom.

Ali ovog puta dahtanje je bilo sve glasnije. Iz šaptanja prešlo je u krike. Više nije podsećalo na disanje, osim po periodičnosti. Iz animalnih krika, kao u nekoj fast-forward varijanti evolucije, rađali su se razumljivi uzdasi “to”, “oh”, “mhm”. Bio sam, međutim, toliko umoran da svemu tome nisam pridavao pažnju. Otvorio sam oči i ugledao tuđe oči; oči devojke sa recepcije, krupne, plave, i njeno obnaženo telo na meni. Dizala se i spuštala uz uzdahe, moje ruke na njenim bedrima podrhtavale su toliko da sam se, i sam uzdišući, pitao da li je to reakcija na drhtanje njenog tela ili tremor mojih dlanova kao prvi symptom neke zajebane neurološke bolesti.

Ljubio sam je svuda po telu, podražavajući trajektorije po kojima sam, ansksiozan, hodao po svom nemačkom sobičku, bio sam ona, bio sam budniji nego ikad. Zbrajajući u sebi sve ono što sjebanost i vojvođanski veltšmerc nisu učinili beznadežno aseksualnim, postao sam želja sama, apstrahovana i čista u svojoj prirodi. Moje telo na krevetu pod baldahinima, spojeno s njim, ostalo je samo prazna ljuštura koja se u grčila u pravilnim vremenskim odsecima i iz koje je istisnuta čista i nevina želja u kojoj nije bilo ni nje, ni mene, ni Prizrena, ni straha.

Sunce je već bilo nepristojno visoko na horizontu kad sam se probudio. Prozor je bio zatvoren a jastučnica beznadežno zakrmačena žutom, znojavom flekom. Osećao sam se nekako slomljeno i jedva sam mogao da otvorim prozor. Dok sam se oblačio razmišljao sam o sopstvenom mozgu kome nije problem da napravi blasfemični mash-up spaljivanja srpskih bogomolja i jebanja sa recepcionerkom. Pa ipak, imao sam osećaj da sam zaista spavao s njom.

Spustio sam se do kuhinje. Osim jednog riđeg Zapadnjaka koji je mazao maslac na tost, bio sam jedini. Popio sam kafu i pojeo neke sendviče koji su, makar i onako hladni, sa prekjučerašnjim hlebom, bili neuporedivo bolji od nemačke improvizacije.

Kad sam se vratio do sobe, pogledao sam na telefon. Zatekao sam poruku.

“Dobrodošao na Kosovo. Posle reci da nisi imao najlepšu dobrodošlicu :D U 11 izađi ispred hotela i sedi u park. :-*”

Ne razumem. Šta se zaista desilo sinoć? Sve mi se pomešalo. Sad, kad treba da nađem strica i sve da mi se razbistri, sve se dozlaboga zakomplikovalo. Da li mi ovo piše recepcionerka?

Pogledao sam na sat. Bilo je 10 do 11.

“Ionako sam rezervisao sobu na pet dana. Jebeš strica”, pomislih, uz osmeh.

Izašao sam u Park. Grad je bio svetao, prepun boja, ljudi su odlazili i dolazili, sve je bilo tako daleko od onog sivila u koje sam poslednjih meseci zaglibio. Uzdahnuo sam i seo na klupicu. Osećao sam damar grada, osećao sam da ga držim za bedra dok podrhtava.

“Kakve su ti to metafore, jebote”, pomislih u sebi. “Zaljubljen si, do ušiju”.

Ona je sela do mene. Bio sam u pravu sinoć. Bila je lepa, ali na neki, hajde da upotrebim onu najgluplju frazu, “svoj način”. Nešto mlađa od mene, krupna, plava, sa lepuškastim, gorštačkim osmehom. Zagrlila me je i potpuno zbunila, pa sam je, tako zbunjen, poljubio na blic.

“Kako je bilo sinoć?” – upitala me je. Na srpskom.

“Kao san”. – rekoh, najtačnije.

“Drago mi je”. Reče, i pripali cigaru. Pušila je, valjda sam to i očekivao, obične cigare, ne slims.

“Ja sam Edita, Bekime. Drago mi je što si došao”.

Setila se mog imena! I, naravno, imao sam beznadežno glupu pomisao da je zaljubljena u mene.

“Pa, Edita, šta studiraš?”

“Završna sam godina sociologija na Beogradskom Univerzitetu”.

Ok, to objašnjava srpski.

“Trenutno sam apsolvent, pa malo radim ovde u Hotelu.”, nastavila je.

“Ja sam…”, pokušao sam da kažem, pre nego što me je prekinula.

“Znam, Bekime, znam da si matematičar, znam sve o tebi”. Pripalila je novu cigaretu.

Osećao sam se neuobičajeno stidljivo. Da li imam pored sebe još jednu stalker-ku koju je magnetski privuklo moje povremeno piskaranje o matematici, one dve patetične pesme koje sam objavio pre par godina; kad stvoriš lik na osnovu tih redova i još jedan na osnovu onoga što se krije između njih, ta dva lika i dalje nemaju pojma ko je Bekim Haljiti a uz to i ne pričaju međusobno.

“Hajde da se prošetamo”. Predložila je.

Nedaleko od Parka ugledao sam reku. Zamolio sam je da se prošetamo obalom.

“Uvek me voda opusti”. – rekao sam.

Nismo mnogo pričali. Edita je mnogo pušila, zapitkivala me je kako sam putovao. Bistrica je hučala, zloslutno i moćno, odnoseći desetine polupraznih kesica čokoladica, uložaka, kondoma. Sa druge strane reke pozdravljali su nas konobari ćevabdžinica I buregdžinica.

“Hajde da sašijemo ćevape. Nisi bolje probao u životu”, rekla je.

“Prvo bih voleo da se prošetamo do pravoslavne crkve.”

“Može, ti si gost.” – nasmejala se.

Uz put smo sreli nekoliko mermernih vojnika sa automatskim puškama. Albanske i kosovske zastave vijorile su se duž korza.

“Ovo je jedna od retkih obnovljenih crkava posle onog što se desilo 2004. Sada u Prizrenu ima dvadesetak Srba. Jako mi je žao zbog toga i nadam se da će naši Srbi uskoro vratiti.

Zagrlio sam je. Pričala je vidno potrešena, ali ono što nisam uspevao da razaznam, a bilo me je odveć glupo da je pitam, bila je njena nacionalnost. Ime joj nije bilo srpsko, statistika je govorila da šetam sa Šiptarkom.

“Da, ja sam Albanka.” , rekla je. “Stigli smo”.

Hram je bio tek omalterisan, očigledno se sa obnovom otpočelo nedavno. Nekadašnja kupola sada je imala veliku, zjapeću rupu koja je bila prekrivena najlonom. Ušli smo oboje. Ne znam zašto, ali instinktivno sam se prekrstio. Oltar je bio tek postavljen, drvena vrata neoslikana, prozori bez fresaka, jedan Jovan Krstitelj levo od oltara i oslikano oko na vrhu kupole, sasvim blizu rupe prekrivene najlonom, starac koji je prodavao sveće. Dva korita sa peskom u kojem su, iskrivljene i grbave, počivale ugašene sveće. Desetak u jednom i desetak u drugom.

“Vi ste ovog meseca drugi”, reče starac. “Bog vas blagoslovio”.

Upalio sam dve sveće; jednu u jednom, drugu u drugom koritu. U sebi izrecitovao Očenaš, brzo se setivši reči; mama me je naučila dok smo živeli u Kraljevu.

Izašao sam uzrujan.

“Ti si pravoslavac?”- upita me Edita.

“Ne, nisam. Ali sam osetio potrebu da dođem ovde. Je l’ si ti muslimanka”.

“Ne, ja ne verujem u Boga. Ali verujem u čoveka, verujem da možemo bolje. I verujem da Kosovo može bolje.”

“Otkud Beograd, Edita?”

“Misliš, otkud kod neprijatelja?”- reče, nasmejavši se. Ponovo je pripalila cigaretu. “Duga je to priča”.

“Sve naše Balkanske price su duge. Duže su nam priče od života. “

Nastavili smo da šetamo.

“Šta ti je otac rekao kad si mu rekla da ideš u Srbiju da studiraš”, već sam postao dosadan.

“Da je živ, možda bi mi rekao i rekao.”

E jebiga. Uvek preteram. Ali ne računa se ako je i moj umro. Je l’ da?

“Kada?”

“Devedeset devete. “

“I moj”.

Seli smo u jednu od ćevabdžinica. Tek tada sam primetio da sam majicu obukao naopako.

“Nema veze”, reče.

Ovo je već drugi put da mi čita misli.

Naručila smo ćevape. Sada mi je već počelo smetati njeno konstantno pušenje. To škodi razvoju deteta, setih se teksta jedne od onih čitulja sa srpskih cigareta.

“Pa nećeš odmah praviti decu s njom, pička mu materina”, pomislih u sebi.

“Imaš li ti meni nešto da kažeš?” – reče.

Oh, tako je bila moćna, neustrašiva. Kako i ne bi kad je celog života morala sama da se bori. I ja sam sam. Ali, evo, sada je prva prišla. Mislim, prišla je prva sinoć, ali to kao ne računamo. A, sad je, tako damski, prva prišla tako što mi je pružila priliku da joj priđem prvi.

“A možda je ovo klasična false flag operacija?” - uhvatih sebe u razmišljanju.

“Samo polako. Mislim da smo dobro počeli.”, rekoh nasmejan.

“Ne pitam te o tome, jebote. Znaš o čemu te pitam.”

“Ne znam” , već mi je počelo bivati neprijatno.

U najgore vreme konobar nam je doneo ogromne porcije. Sasvim zbunjen, zaboravio sam da se uplašim odsustvu njegove reakcije na par koji priča na srpskom.

“Zašto si došao ovde?” – reče islednički.

“Da bih našao strica”.

“Znam, tvoj stric, Ramiz Haljiti, bivši profesor fizike u Gimnaziji, sve znam. Ali zašto si stvarno došao?”

“Pa samo zato. “

Pričala je glasnije, nekim histeričnim sopranom. A onda je, nakon mog zabrinutog pogleda, malo spustila glas. Uprkos tome, neka dvojica momaka su prišla našem stolu. Stvorili su se takoreći iz ništavila.

Počeli su da se svađaju sa Editom na meni nerazumljivom jeziku. Onda je ona vrisnula i došao je konobar. Najzad su ona dvojica klinaca, koji nisu imali više od 20 godina, napustili lokal.

“Oprostite, molim vas”, reče konobar, na srpskom. Bio je poguren, sed, dobrodušno star.

“ Pa mamu im jebem šovinističku. Ruše pre nego što smo išta izgradili”.

Ponovo je zapalila cigaretu. Potapšao sam je po ramenu.

“Izvini, ali ja zaista ne znam o čemu ti pričaš. Došao sam jer nemam nikog drugog. Želim da nađem tog strica.”

“Ok, razumem te. Nećeš sad da mi kažeš. Dobar si. Baš si dobar.”

Izvadio sam 10 evra, koliko sam pretpostavio da će ručak koštati, i ustao sa stolice.

“Jebote, ako ti kažem da ne znam o čemu pričaš, onda ne znam o čemu pričaš. Nije toliko teško razumeti. “

Počela je da jeca. Mogla je i da vrišti, ionako su već svi gledali u nas. Ipak, gutala je suze, bolno kao da guta neku hemikaliju.

Platili smo i otišli. Hranu nije stigla da okusi. Ja sam uspeo da pojedem jedan ćevap, ostavljajući hrpu njih na kariranom stolnjaku.

Seli smo u baštu polupraznog kafića koji se našao usput. Držao sam je pod ruku, uz povremeno izgovaranje nekih uopštenih reči utehe, ne znajući o čemu to uopšte bulazni. Prvo je spavala sa mnom, onda me je ispljuvala, sad mi plače pod rukom.

Uz kafu se malo smirila.

“Ne, izvini, stvarno sam flipnula s nervima. Čekam već šest meseci poziv od njega. Mislila sam da mi ti donosiš vesti. Kada sam videla tvoj buking, setila sam se da mi je rekao da ću znati kad mi bude slao ispomoć tako da sam se ponadala da si ti ta ispomoć.”

Ništa mi nije bilo jasno.

“Od koga poziv?”

“Kako koga? Pa njega. “

“Koga njega. “

“Pa od Majstora”.

Nasmejao sam se. “Nisam znao da ima poštovalaca i na Kosovu”.

“Kako da ne. Ima nas, svakim danom sve više”.

“Teško mi je uopšte i da pričam o njemu, već šest meseci ne znam šta mi je sa majkom a i on kao da je u zemlju propao.”

“Samo da nije mrtav”.

“Kakvu je pizdariju napravio, sasvim mi je svejedno. Uostalom, da nije ono započeo, ne bih morao da bežim za Nemačku.”

“On je to morao da uradi, i ja ga potpuno razumem. Poverio mi je posao na Kosovu i par nedelja pre nego što se to desilo poverio mi je da će doći da mi pomogne. Ali smo onda morali otići u ilegalu.”

Iz torbice izvadila je fotografiju. Njen gornji deo prikazivao je vedro nebo sa ogromnom crnom senkom u obliku polovine elipse. Pretpostavio sam da potiče od nečega na drugoj strani, i zaista je bilo tako.Sa druge strane fotografije, uglom nakarminisanih usana utisnut je znak, a pored njega bilo je zapisano:

“Samo čekaj da prođe. I voli

Tvoj Majstor”

A onda sam osmotrio i fotografiju. Na njoj su pozirali Edita i Majstor, fotografisani najverovatnije tokom nekog kafenisanja. On, već gotovo sredovečan, sa onim uvek zagonetno dalekim osmehom i ona, premlada, nasmejana, zaljubljena čak i na slici.

“Ti njega voliš”.

“Da. On je moj ljubavnik, moj učitelj, moj vodič kroz život, moj…”

Preduhitrio sam je u traženju pogodnog izraza.

“…otac. Čista psihologija”.

Dobio sam ono što sam i očekivao. Šamarčinu. Ovoga puta smo bili sami. Poručio sam još jednu kafu. A ona “Jeger”.

“Marš! On je jedan od najboljih Srba koje sam upoznala. Njegove ideje, tako čiste, tako nove, tako ujedinjujuće. Zaljubila sam se i u njega i u te ideje. Upoznala sam ga jedne od mnogih noći koje sam provodila plačući na Kališu. Utešio me je, a da skoro ništa nije rekao. Već tada sam ga zavolela”. – počela je da sanjari.

“Ne, Edita, on je psihopata. Sve nas je ubedio u tu svoju dobrotu, a niko od nas nije znao ko je on zapravo”. “Ne seri. Pričao mi je o tebi, stalno. Da nije bilo njega, ti ne bi ni osnovnu završio”.

“Ne bih završio, to je činjenica. Ali stvar je u tome što mi on nije pomogao jer me je voleo. Nije on voleo nikog, baš nikog.”

Mrzim je. Ne samo što ne mogu više da razmišljam o padu sa nebeskih visina zaljubljenosti, sa šetnje sa oblaka na oblak, sa bezbrižnih misli o životu sa devojkom koju sam upoznao pre 24 sata, o tome kako sam tako ugruvan, ozlojeđen i ostavljen, nego sam prinuđen da se vraćam na onaj grozan, nepodnošljivo mrtav a neupokojen period svoje prošlosti koju sam preventivno spalio u svim onim požarima pre šest meseci.

Ko je zaista bio Aleksandar Mladenović Majstor?

Današnja perspektiva iz koju sagledavam ulogu Aleksandra Mladenovića Majstora, mog drugog profesora matematike, zasigurno najboljeg kojeg sam imao i skoro sigurno najboljeg kojeg ću imati, sasvim je pristrastrasna što zbog vremenske distance u odnosu na 2004. godinu nakon koje smo došli u Novi Sad, što zbog moje usamljenosti koja mi omogućava da redovno kontempliram o onome što je bilo, spajajući ga sa snoviđenjima o tome što je moglo da bude, stvarajući jednu šarenu sliku iz koje je više nemoguće izdvojiti samo jednu boju, onu nekadašnju sivu.

Teško mi je, uvek mi je teško da se vraćam na taj dolazak u vojvođansku prestonicu, u tu beskrajno ravnu varoš, nedovoljno veliku da odrazi zakrivljenost zemlje, pa valjda zato svaki Novosađanin može da vidi sve; i onog na Klisi što popravlja banderu dok mu žena odlazi na Grbavicu da se kurva sa onim iz gradske administracije što je tokom podnevne pauze iznajmio stan-na-dan ne bi li uneo malo drame u svoj bezlično siv život partijskog aparatčika; vidi se i sveštenik što vinom preliva kovčeg tek spušten u grob, tamo iza Detelinare, i mamurno lice taze oca kojeg Cigani svirači prate do Betanije, i našu straćaru na Avijatičarskom.

Živeli smo u uslovima nedostojnim čoveka; u adaptiranoj garaži, u jednom neasfaltiranom sokačetu koji bi se možda, negde, u nekoj državi za koju je Srbija zapadnija od onoga što je za nas predstavljao Zapad, mogla zvati ulicom. Taj zametak ulice, taj letnjak koji je počinjao od jedne od brojnih divljih ciganskih mahala a završavao u atarima, taj fetus za kojeg nikad nismo znali da li će dočekati porođaj ili će ga bageri pretvoriti u ništavilo, bio je jedino što smo mogli naći nakon što smo se dve hiljade četvrte, sa tri kofera, zaputili u Novi Sad.

Bilo je to otprilike ovako.

Te noći kad su demolirali pekaru, mama je čula Miralemovu ženu kako priča da pored svega ovog loseg što se desilo, još treba da hrane i nas dvoje. Nismo ni spavali, pakovali smo se. Ja sam polako slagao majice dok se ona raspravljala sa bratom. Sećam se da me je zagrlio, rekao “izvini”, I onda nas ubacio u kola. Iz kola u bolnicu gde je mama radila pa onda na stanicu.

U busu sam dobar deo vremena prespavao.

“Doći će dan kad više nećemo bežati.” – pričala je kroz plač. “Evo, imam tu neku ušteđevinu, u Novom Sadu ću se zaposliti, uvek su pričali da je to najmirniji grad, a nama je dosta rata, dosta ovog bežanja, kofera. Imamo pare i imamo jedno drugo.”

Plakao sam i ja.

Na novosadskoj stanici, na koju smo stigli oko podneva, bilo je sunčano i neobično užurbano. Na okretnici gradskog autobusa, koja je kao ogromna potkovica stajala ispred železničke stanice, čekali su uvek uslužni taksisti. Već nam je prvi ponudio vožnju i ljubazno potrpao kofere koje smo jedva teglili. U njegovom pogledu bilo je nečeg hostilnog, što sam tad samo naslućivao, a sada mogu sa sigurnošću da tvrdim kad imam načina da te poglede dešifrujem; bio je to pogled jednog seksualno isfrustriranog mužjaka ka bespomoćnoj ženi sa detetom. Ženi koja je, bez sumnje, kao takva, sama, uplašena, sa detetom, ili razvedena, pa verovatno kurva, ili udovica, pa je još verovatnije kurva. Sama činjenica da je bela žena bila sa detetom tamnije boje kože samo je potvrđivalo te sumnje. Osetio sam tu hostilnost, vukao sam mamu za vindjaknu u kojoj je izgledala još bespomoćnije, ali sam i sam znao da, onako umorni, uplašeni i sami, nismo imali mnogo izbora.

Onda je taksta pitao imamo li koga u Novom Sadu. Mama je objasnila situaciju, on je okrenuo neki broj i nešto ugovarao. Predeo kojim smo prolazili prestao je da liči na grad tim pre što je prestao asfalt.

Sve se dešavalo munjevitom brzinom, dok si rekao “prevara”. Za ne više od deset minuta stigli smo do straćare u kojoj ćemo živeti. Tu nas je čekao čovek još hostilnijeg pogleda. Tražio je neku bedu od rente, pedeset evra, čak nam je uneo kofere unutra. U jednu sobu adaptirane garaže, u kojoj se našla kuhinja, spavaća soba i minijaturno kupatilo. Mama je klimnula glavom, odmah uplatila prvu rentu i depozit. Zahvalila se taksisti koji nas je propisno odrao.

Brzo je uspela da nađe pomodne Novosađanke u čijim kućama je bedinovala, a onda se povezala sa jednim privatnim domom za stare tako da smo, bar što se tiče novca, bili obezbeđeni. Međutim, bili smo izopšteni od sveta, živeli smo na samom kraju grada, bez komšija, bez ijednog prijatelja.

Stigao sam u šesti razred jedne novosadske osnovne škole, u odeljenje od preko trideset učenika. Bio sam raseljeno lice, ne izbeglica, tako me je odeljenju predstavila moja nova razredna, profesorka engleskog.

“Šta će Šiptar da se raseljava u Srbiji? Nek se raseljava u Albaniju!” reče jedan visoki, za koga ću vrlo brzo saznati da se zove Mare i da je glavni siledžija u razredu. Njegov ćale, nekadašnji JUL-ovac, nakon trogodišnje hibernacije na početku dvadeset prvog veka, preleteo je u DSS i sada je postao jedan od glavnih gradskih političara. Pored sebe je uvek imao još dvojicu odanih drugara, koji su ga u stopu pratili. Svi su počeli da se smeju.

“Kako vas nije sramota” – reče razredna. Nisu je slušali.

“Raselićemo te mi”, reče posle časa taj Mare i udari mi šamar. Podigao sam ruku koja je namah bila zaustavljena od strane jednog od Maretovih satelita. Dobio sam i dve čvrge.

“Smrdiš, okupaj se”, reče mi pred razredom koji još uvek nije izašao iz učionice.

I tako je počelo ritual koji je, sa manjim prekidima, trajao neko vreme. Dva puta sedmično dobijao bih batine, bio bih podsećan da sam crn, da sam Šiptar, uz smejanje celog razreda. Nekad bi to bio Mare lično, nekad neko od njegove grupe, da li plavokosi Peca ili crni Zare.

Niko se nije družio sa mnom. Niko, osim jedne devojčice koja je i sama bila izopštena iz razreda. Šteta što je bila ružna, onako baš grob, bila je primetno razroka i nosila je pepeljare. Moja dobra Milica. “Proći će I njihovo”, govorila bi mi glasom koji bi se čak mogao podvesti pod termin “nežan”. Mrzeo sam sebe što sam je posmatrao tako odvratno, tako muški.

Sakrivao sam masnice koje su se množile, kao i kečevi u dnevniku. Status raseljenog lica nisam želeo da eksploatišem, a s obzirom da sam došao u aprilu, za dva meseca drugog polugodišta naređao sam tri keca: iz srpskog, istorije i fizike. Prosto sam prestao da pričam. Uprkos angažmanu moje razredne, četrdesetogodišnje “engleskinje” Ljubice, moje prazne vežbanke, prazne dvolisnice kontrolnih, moje ćutanje pred isledničkim pitanjima istoričara, neumitno su doveli do toga da sam pao na godinu.

“Samo malo da nađemo oslonac. Samo da znaš, nisam ljuta na tebe”. Reče mi mama.

Ali oslonca nismo imali. Leto je bilo sparno, teško, prašina se dizala u našem predgrađu, a ja sam sve vreme strepeo od novog septembra, strahujući od novih siledžija.

Sad da me pitate, ja se svoje škole pre šestog takoreći i ne sećam. Počeo na Kosovu, što je prošlo bez problema jer sam pre prvog razreda znao da čitam i pišem. Nastavio sam u Kraljevu i bio sam solidan, ništa posebno dobar, niti posebno loš. Obično sam bio preko 4,60, nisam ni razmišljao da budem bolji od toga jer sam smatrao da nemam dovoljno para za 5,00, s obzirom da su samo klinci čiji su roditelji bili kraljevački privatnici uspevali da dosegnu taj prosek. Sve je to meni delovalo sasvim prirodno.

Došao je prvi septembar, i novo odeljenje koje me je odmah počastilo “toplim zecom” najgorih uvreda. Uglavnom u vezi sa mojom bojom kože, nacionalnošću, pretpostavljenim rodbinskim vezama sa porodicom Đogani, i mojim umnim količnikom. Ali mislim da su me se plašili, pošto sam bio stariji, a po odeći koju sam nosio i koja se, uprkos upornom pranju moje mame, brzo prljala jer sam prelazio prašnjave vukojebine od kuće, izgledao sam mnogo opasnije od njih. Prve nedelje niko me nije dirao. Dok me, jedne septembarske večeri, Peca i Zare nisu sačekali na izlazu iz škole i počastili sa par samara.

Bio sam van sebe od straha i nemoći. Vraćajući se kući, sreo sam dvojicu moje braće po boji kože. Duvali su lepak na samom prelazu iz Novog Sada u vukojebinu u kojoj sam živeo. Mama je radila do kasno pa sam mogao da delujem. Našao sam “Oho” lepak, istisnuo dobar deo tube u jednu kesu i to udahnuo svom snagom.

“Oho, baš je dobro. Kontaš, oho, zato se lepak tako i zove”, pomislih. Počeo sam da se teturam po kocki stana u kojem smo bili. Strpao sam kesu u đačku torbu i brzo zaspao.

I tako sam počeo da se voštim lepkom, povremeno, u zavisnosti od frekvencije maltretiranja. Manje boli, manje razmišljaš. Dogegaš se do kreveta i stropoštaš se u san. A i lepo sanjaš.

Tu dolazimo i do mog novog profesora matematike.

Aleksandar Mladenović Majstor imao je tridesetak godina i ja sam mu bio prva generacija klinaca. Pre rada u osnovnoj bio je asistent na fakultetu i valjda odatle je poneo vrlo specifičan način rada sa učenicima. Uvek je dolazio na čas nasmejan, vedar, uvek u nekom matematičkom raspoloženju koje nije imalo veze sa stvarnim svetom. Znao je svakog po imenu i nekako je uspevao svakog da uključi u priču, a pričao je svakog časa. Pitao, tražio da mi odgovaramo, “kako ovo”, “zašto ono”, uglavnom “zašto”. Sećam se da sam već na prvom času, iako nezainteresovan za matematiku, iako malodušan, slomljen i uplašen, uživao. Ali danas, iz ove perspektive i sa ove distance, mogu reći da je Majstor sve vreme bio ono što je načelno najviše prezirao- najgori elitista. On je znao da u odeljenju od trideset učenika može očekivati bar pet budućih partijskih aparatčika, jednog koji će skočiti s mosta, obesiti se ili na već neki drugi način oduzeti sebi život, dvojicu pajdomana, jednog koji će zaglaviti zatvor, dva do tri buduća homoseksualca i otprilike isto toliko budućih matematičara. I on je pucao na tu trojicu poslednjih. Čitavu scenu je najbrižljivije osmislio, silne didaktičke mreže je postavio kako bi samo tu trojicu matematičara upecao i pridobio za sebe, nije mu bilo teško da do tančina osmisli svako pitanje i potpitanje i da otrpi i najgluplje odgovore učenika na njih kako bi čuo makar jedno suvislo zapažanje.

I tako je upecao i mene.

Počeo je da priča o geometriji. Sve one negativne brojeve i gluposti savladao sam bez problema za četvorku, ali nisam bio toliko zainteresovan za samu matematiku, koliko za časove matematike. Jedino bih na njima bio ravnopravan sagovornik i član odeljenja. A onda je došao taj čas. Koji sam dočekao nespreman, sa svežim modricama i lepkom na plućima pred sam početak časa. Jedva sam uspevao da održim ravnotežu na stolici. Majstor je išao tamo-amo po učionici a u mojoj glavi se vrteo kao čigra.

“Jaoj, geometrija! Sad ćemo morati da nosimo lenjire.” Reče Zorica, najbučnija devojka u razredu. Pesnikinja rodoljubivih bljuvotina koju sam zvao Zoca Gračanica.

“Ne Zorice, geometrija nema veze sa lenjirima”, reče Majstor .

To me je već malo razbudilo. Kako nema veze sa lenjirima?

“Znate li vi šta znači reč “geometrija”?

“Nešto kao geografija, je li? “ – reče momak koji je bio najbolja aproksimacija Mareta u ovom mlađem razredu. Svi prasnuše u smeh.

“Nebojša, vidiš, nisi baš mislio da ćeš pogoditi, ali si pogodio”. Šta je “gea”?

“Zemlja” – reče Zoca gračanica.

“Znači “zemlja” i neki metar. Merenje zemlje?”

“Grobari se bave geometrijom”. – reče opet Maretova inkarnacija. Opet smeh.

“Ne, bukvalno merenje zemlje. U starom Egiptu. Znate, klinci moji, Egipćani su bili dobri geometričari. Učili ste o dolini Nila.”

“Najgušće naseljenoj oblasti na Zemlji”. – reče Lena štreberka. Simpatična devojčica kratke kose. “Tako je. Vidite, Nil se često izlivao i plavio dolinu i Egipćani su razvijali račun kako bi premerili te poplavljene površine.”

Valjda je lepak uradio svoje. U meni se prvi put javio neki izdanak nacionalizma, neki zov predaka. Onako drogiran, video sam svoje pretke, Egipćane, pra-pra-pra, pra∞-dede mog dede kojem čak ni ime nisam znao, Saliha ili Selima, nisam znao ili me nije bilo briga da albanizovani Romi koji sebe nazivaju Egipćanima teško mogu imati veze sa narodom koji je u Egiptu živeo hiljadama godina pre Hrista, video sam ih kako končićima obrubljuju plavljenu dolinu i nekakvim primitivnim oblikom penkale zapisuju formule na papirusu koje se alhemijskim postupkom pretvaraju u jedan broj, tu površinu.

“Geometrija više liči na pravo.”

“Pravo? Pa onda je Šešelj najbolji iz geomtrije”, reče jedan od dežurnih šaljivdžija.

Opet smeh.

“Geometrija je zapravo ozbiljnija nego pravo. Je l’ ste vi čitali nekad neki zakon.?”

Doneo je neku tanku knjigu i počeo da čita.

“Svako ima pravo da njegovom saslušanju prisustvuje branilac koga izabere”

Ovo je, drugari moji, iz Ustava Srbije. Dakle, ako nekog uhapse i strpaju u pritvor ,on mora imati branioca.

“Moji pravni savetnici nisu moji branioci” – reče opet šaljivdžija, imitirajući govornu manu Šešelja.

Opet smeh. Nasmejao se i Majstor .

Nasmejala se i Edita. “Taj Šešelj je uvek s Vama. “

Nisam ni primetio da joj sve to pričam. I da je ona meni pričala o Majstoru. I dalje smo ispijali kafe.

“Nije on tako loš. Vidiš kako te je zainteresovao. “

“Kroz dve tačke može se povući jedna prava” . Evo još jednog zakona, drugari. Ne kaže se šta je tačka, ne kaže se ni šta je prava, ali nam se daje zakon kako su ta dva pojma vezana. “ Nastavio je profesor iz mojih sećanja. A onda nam je, na mala vrata, ljuljnuo Hilbertove aksiome. Čak smo i dokazivali teoreme.

Bilo je savršeno.

Pa smo, kasnije tog meseca, pričali o podudarnosti trouglova. Majstor je postavio pitanje zašto se kod paralelograma dijagonale polove, ja sam se javio, izašao na tablu i ispisao podudarnosti uglova i stranica.

“Bravo Bekime!” – reče on.

“A sada da vidimo šta se dešava ako se dijagonale nekog četvorougla polove. Znači presek dijagonala je na pola jedne, i na pola druge dijagonale. Da li je takav četvorougao paralelogram?

“Pa evo ovaj vaš Đogani je dokazao”. – reče Šešeljevac.

“Ne, idiote jedan. Glup si k’o kurac. Ja sam dokazao da se kod paralelograma dijagonale polove. Ali profesor pita šta se dešava ako se u nekom drugom četvorouglu dijagonale polove. Mora li on opet biti paralelogram, to je pitanje.” Smeh u razredu.

“OK, Bekime, samo polako . Hajde, izađi Nebojša, polako ćemo. “ “Njemu morate polako, on je sporiji”, rekoh, što je opet bilo praćeno smehom.

Taj čas se nažalost završio. Majstor me je zamolio da ostanem posle časova.

“Ne moram da ti kažem, ti si talenat. Ali moram da ti kažem nešto drugo. Nekoliko stvari. Prvo, hoću da što pre popraviš sve ocene. Ne samo matematiku.”

“Hoću, profesore”. Bio sam toliko veseo, toliko uzbuđen, da sam jedva disao.

“Drugo ,ja ću ti dati literaturu. Ovo je za tebe smešno. Probaj da učiš malo unapred, a ne samo matematiku”.

Malo sam se zbunio, spustio sam glavu.

“Hoću da preskočiš sedmi razred. Inače će te uvek, celog života, pratiti ta jedna izgubljena godina”.

“Probaću.” “Treća stvar”. Potapšao me je po leđima. Stresao sam se od bola.

“Modrica?”

“Ne!”-viknuo sam.

Pitao me je ponovo. Viknuo sam još glasnije.

A onda sam počeo da plačem.

“Slušaj me, znam sve”. Ona banda te teroriše, oni sedmaci. Gde ti živiš?”

Rekao sam mu gde živim i da sam sa majkom.

“Dođite sledeće nedelje kod mene, ti i mama. Ja sam tu, na Limanu, živim sa ženom. A do tada, evo ti ovo.” Pružio mi je dve novčanice od po 100 evra. Nisam uspeo čak ni “ne” da izgovorim. “Vi ste do sad bili sami, ali ne mora tako da bude. Tu smo da pomažemo jedni drugima. Jednog dana ti ćeš nekom drugom pomoći, dobrota se tako prenosi. Nisi sam, nikad nisi sam. A da bi to video, moraš da se uspraviš.

I dalje sam plakao. “Da podigneš glavu. Ne možeš samo snagom da pobediš ove budale, ali možeš ako imaš prijatelje.”

Otišli smo do njegovih kola. Iz gepeka je izvadio rezervnu gumu. Između nje i dizalice nalazila se jedna kutija, nalik onoj za prvu pomoć.

“Slušaj, ovo sam spremio za tebe. Tu su štitnici za grudi, za ono dole i jedan bokser. Sutra ćeš to sve spremiti, ponesi neku dugačku majicu, da ti ne vide bokser. I onda kad te napadnu, lepo namlati Mareta. To je dosta.” “Znate da je njegov ćale političar? Ako tako nešto uradim, čak i da uspem, izbaciće me iz škole”.

“Neće. Rekoh ti da nisi sam”.

Cele naredne noći nisam mogao da spavam. “Spavaj, moraš da spavaš”, reče mama koje je i sama jedva spavala. Nisam imao ogledalo da vežbam. Ali sam obukao opremu. Čak sam i štitnik stavio u gaće.

U školu sam krenuo ranije. Bili smo u drugoj smeni, pa sam pola sata proveo u školskom dvorištu. Uvukao sam se što pre u učionicu. “Gde si, matematičaru?”, reče Mare i poteže pesnicu. Sagnuo sam se i tresnuo ga kolenom između nogu. A onda sam ga udario bokserom. U trenu se pretvorivšu u nekakvo čudovište, udarao sam ga drugom rukom po glavi i trbuhu. Osećao sam udarce po leđima, ali nisam prestajao. Sve dok nisam osetio kako se ono što sam besomučno udarao migolji između mojih pesnica. “Ostavite me na miru!”, rekoh dok su napadači bežali.

Trojica drugara mimoiđoše se sa ruljom klinaca iz odeljenja koji su zanemeli pred mojom pobedom. Bokser sam sakrio u džep. Otrčao sam do toaleta i tek tamo sam primetio da imam krv na pesnici.

“Nije moja”, rekoh uzdišući.

Nisam prestao da uzdišem. Plašio sam se posledica. Da li sam možda ozbiljno povredio Mareta, da li će me njegov ćale izbaciti iz škole. A onda me je, par dana nakon toga, sačekala “Škoda Oktavija” ispred školskog dvorišta. Izašao je Mare, sa jednim hanzaplastom preko nosa. Izašao je i njegov ćale.

Pripremao sam se za bežanje.

“Izvini. “ Rekoše obojica u glas.

Mare mi je pružio ruku.

Ništa tada još nisam razumevao, poverovao sam u svoju pobedu, u tu neprirodnu i sasvim poslovičnu “ako…onda” implikaciju. Počeo sam da čitam matematiku, i da sve dublje i dublje tonem u nju. Mami nisam rekao za pare, ali sam rekao da me je profesor pohvalio i da nas je pozvao. “Valjda je to u redu”, reče ona uplašeno. Ne znajući za bokser, za evre, za lepak.

Sanjario sam u zagrljaju Edite.

“ Da, to je on”, reče mi, gotovo na uho. “Nasilje, ali samo kad je nužno, a i to mora biti strogo kontrolisano. I mene je naučio kako da se borim.”

“Idemo na večeru”, rekoh najzad. “A sutra ću onda potražiti strica.”

“Ići ćemo zajedno. Možda će ti trebati prevodilac”.

Zagrljeni smo krenuli.

“Samo jedno da te pitam, ako ga tako voliš, što si se odmah kresnula sa mnom”.

“Eh, jako se unervozim dok čekam, a još sam sad nervoznija kad sam dobila”,

“Pa dobro, nije još stigao, tako da ćeš ga čekati i ove noći.”

0 notes