vukvalcic73

[vukvalcic73]

Prvi dan, padala kiša u Helsinkiju, pa smo malo ograli na kiši.

[vukvalcic73]

Norveška - cela zemlja razglednica

Nakon boravka u Helsinkiju, putovali smo u Norvešku. Plan je bio da budemo smešteni u brvnari izvan naseljenog mesta a na samoj obali Sognefjorda, najdužeg fjorda u Norveškoj.

Brvnara je deo vatrogasnog imanja (ne znam više detalja), pronađena preko Airbnb-ija, i bila je autentična, udobna, lepo opremljena, na obronku šume i domaćim kozama koje slobodno pasu nedaleko i ponekad zvone zvoncima. Nismo znali da je bolje da smo smešteni dublje ka kopnu, jer su možda najzanimljiviji delovi Sognefjorda, gradić Flam, fjord grane Naeroyfjord i Aurlandsfjord bili predaleko, ali svejedno je bilo mnogo toga da se vidi, sasvim sigurno dovoljno da ispuni pet dana koje smo proveli u Norveškoj.

Bergen

Sleteli smo u Bergen i imali prilike da u gradu provedemo par sati pre nego što krenemo za fjordove, dalje na sever. Bergen je vrlo lep, ali sa 300 hiljada stanovnika, za moj ukus ima previše turista po kvadratnom metru. Nije iznenađenje, pošto je stari grad Bergena, Bryggen, drveni gradić iz 14. veka pod zaštitom Uneska.

Naravno, tokom vremena veliki deo drvenog grada je rekonstruisan, posebno nakon požara s početka 18. veka, ali je zadržao svoj prvobitni izgled. Drvene kuće, koje se ponegde skoro dodiruju, pa ulice između postaju hodnici, sada neiznenađujuće sadrže razne prodavnice, uglavnom autrentične, umetničke, lokalno zanatske i zanimljive. Bez sumnje vredi videti, ali navala turista sa svih strana pomalo kvari utisak, mada je izvan gužve u starom centru, na kaskadima brda koja ga okružuju, grad zaista vrlo lep.

Zeleno, volim te zeleno

Čim se zakorači izvan grada, zelena boja naprosto eksplodira. Šume, proplanci, čestari, šumarci, lugovi, pašnjaci, polja, livade, gore, planine, doline; sve se duboko, smaragdno zeleni. Bili smo okruženi naizgled savršeno netaknutom prirodom. Velika zemlja, manji broj stanovnika, nepovoljna klima za neku intezivnu zemljoradnju, kiša i mnogo uloženog truda u zaštiti prirode, omogućavaju Norvežanima da poseduju taj veliki rajski vrt. Onda još bace neku kuću kraj puta kao ovde na slici, i svako može da uslika pravu razglednicu.

Priroda je pravi norveški bog

Da ne zazvuči otrcano: ali ići u prirodu, biti jedan sa prirodom, osetiti prirodu, biti sam u prirodi; može biti cilj nečijeg puta u Norvešku. Bio je našeg. Lovili smo te trenutke bez ustručavanja i dileme. 

Hajking, kako se planinarenje danas popularno zove, nije lako kad treba pratiti korak dvoje dvadesettrogodišnjaka. Staza ima na stotine, raznih težina i osobenosti, uređene i iscrtane, mape svuda, odmorišta sa klupama, knjige u drvenim ormarićima da se upišete, kovčeg gde svako ostavi neko svoje blago kao uspomenu, obojeni kamenčići sa nacrtanim smeškom da pokažu ste na pravom putu, čak i potpuno izolovane kolibe u kojima možete besplatno da boravite. Obišli smo četiri staze, jednu po teškom vremenu i terenu, tvrdoglavo, iako se čini da je bila zatvorena tog dana, i proveli najveći deo pentranja od dva sata do članaka u potoku koji je povremeno pretio da preraste u bujicu. Vredelo je. Norveška je prava mera prirode, mesto gde možemo da sretnemo i osetimo njenog boga.

Panta Rei, zahvaljujući nama

Norveška je iz našeg oka pomalo kao na Marsu: kola su nova, generacija 24' i 25', električna, sve travnjake kose električni roboti, sve je besprekorno čisto, savršeno organizovano i prilično bogato, a isto toliko i skupo. Ali ipak nije na Marsu, već na Zemlji, i sledi njenu sudbinu. (u-ta-ta) 

Posetili smo glečer Jostedal, najveći glečer kontinentalne Evrope, odnosno njegov krak Boyabreen i vrlo je verovatno da ako ne bude prilike da tokom naredne decenije još jednom tamo odemo, nećemo više ni imati prilike, jer se topi i polako nestaje. Ako je to pomalo pesimistička procena, ali vreme i ova tema daje za pravo pesimizmu. Videli smo ga, možda to da nazovemo nekakvim morbidnim uspehom. Nema se šta o tome više od ovoga reći.

Sognefjord - Kralj fjordova, i njegovo kraljevstvo

Fjord je božanstven: more odasvud okruženo šumovitim planinama, a samo nešto malo dalje od obale: jezera, reke, potoci, vodopadi... Više vodopada videli smo tih pet dana u Norveškoj nego u čitavom prethodnom životu. Sognefjord, jedan od mnogih fjordova, mada najveći - Kralj fjordova kako ga zovu, ima liniju obale dugu 1300 kilometara. Poređenja radi, dužina obale Crne Gore je 293 kilometara. 

Kupanje u fjordu smo sopstvenom greškom propustili. Od pet dana dva su bila pogodna, a onda je počela kiša i lošije vreme. Kupanje je jednostavnije u avgustu kada je vreme toplije i stabilno. Postoji i vrlo skandinavska varijanta saune od stakla koja se nalazi na doku, na vodi, nakon čega se direktno iz saune skače u more. Nažalost, preskočili smo taj doživljaj.

Filmske kulise

Gradići na obali fjorda su mali, nenametljivi, mirni i autentični. Nema isuviše dešavanja, svaki ima tek nekoliko restorana a onog što bi moderna turistička brošura nazvala sadržajem nema mnogo, ali mi smo ih baš takve voleli. Gradići su me mahom podsetili na Hičkokov film Ptice. Posetili smo nekoliko: Lavik (blizu kog smo bili smešteni), Fjaerland, Leikanger i Balestrand koji nam je posebno prirastao srcu zbog nekog autentičnog, staroribarskog ritma koji se oseti.

Kad smo kod filmova, pala mi je na pamet scena iz filma "Niske strasti", svojevremeno velikog hita Pola Verhovena. Tamo Šeron Stoun, razmišlja o jednom od svojih umrlih partnera (koga je ubila ili nije ubila, ko zna), sedi na terasi kuće koja se nalazi na litici, stepenice do privatne plaže, u ruci čaša jakog pića, sa visine nadgleda okean, i duboko pati. Zapamtio sam tu scenu, ne zbog Šeron Stoun, vi pokvareni zlobnici, već zbog te kuće i pogleda na okean. Na deset kilometara bilo kojim putem uz obalu Sognefjorda, videćete trideset takvih kuća, ili makar one koje imaju potencijal i položaj da budu baš takve. Da se zamisli čovek, i onda tiho opsuje. 

Lični detalj

Norveška nudi priliku da se oseti sloboda od gužve i velikog broja ljudi koji nas prekrivaju, dave i stežu. Priznajem da ne mora, možda ni ne treba, svako da se tako oseća, i nekome ta samoća može zapravo smetati, ali ja se često pitam kako bi bilo živeti u nekim ranijim vremenima kada je ljudi bilo manje, a zemlja i gradovi bili manje prenatrpani. Norveška omogući da se makar na trenutak odškrinu vrata tog izgubljenog sveta. 

Da ne kažemo da je sve savršeno, mada je odista teško naći manu. Bogato, da; ali skupo. Vanzemaljski skupo. I jedan kuriozitet: nigde, koliko smo mi uspeli da vidimo i koliko smo tražili, ne prodaje se alkoholno piće jače od piva. Nema u samoposlugama, u prodavnicama, na pumpama. Manje vina, manje vina; nema vina! Ipak, to je neobično. Normalno se sve služi u restoranima, ali nema u prodaji. Kako ti ljudi uopšte preteknu dan? Možda natopljeni tolikom pitomom lepotom, nije nužna žestina, ko zna, i možda je nešto stvarno zakopano na kraju ove duge.

Vuk Valčić

[vukvalcic73]

Helsinki - grad u parku

Nije ovde sad cilj da pišem neke kratke putopise, ali slučajno smo imali priliku da na nekoliko dana posetimo Helsinki, i pošto to nije popularna i uobičajena destinacija, pomislio sam da napišem par reči. Ujedno, ovo je test, proba, pokazatelj za sve naredne upise i koristiće mi kako bih podesio ovu aplikaciju.

Helsinki me vrlo prijatno iznenadio, iako do kraja nisam znao šta da očekujem. 

Helsinki - grad u parku

To je prvi utisak; osim činjenice da noću ne pada mrak, i hladnoće u junu koja je ipak iznenadila relativnog evropskog južnjaka u meni, mada mi je u suštini prijala. Za neke gradove možemo reći da imaju dosta zelenila, ali Helsinki je zelenilo koje ima dosta grada, pa se tako divlje guske šetaju ulicama, a zečevi se kriju u malom parku između zgrada.

Helsinki - četiri iskustva

Potreba da sistematizujem izlaganje me ne zaobilazi. Uvod, razrada, zaključak; utuvljeno u glavu. Mora da postoji struktura misli, ne mogu tek tako da pišem putu na kome sam bio. Slabost izraza? Pa dobro.

Četiri iskustva Helsinkija uključuje pomenuto obilje zelenila, grad na moru, stari grad i grad.

Helsinki - grad na moru

Nisam obišao mnogo velikih gradova koji se nalaze na moru. A Helsinki je sasvim na moru, na poluostrvima, zalivima, uvalama, rtovima i moreuzima. Proširio se i na more, pa obuhvatio i šezdesetak ostrva koje su deo grada.

Luka je deo centra, i u njoj je živopisna, mada ne prevelika pijaca sa odličnim izborom ulične hrane, a i iznenađujuće, vrlo ukusnog domaće proizvedenog voća i povrća. Nije teško pretpostaviti da u Finskoj ne uspeva mnogo toga, ali ono što uspeva je vrlo kvalitetno i ukusno.

Helsinki - stari grad

Pošto je boravak bio relativno kratak, nije bilo dovoljno vremena za neka velika istraživanja istorije grada, ali uradili smo što smo stigli: ostrvo-muzej na koje su skupljene stare kuće iz cele Finske, rasklopljene i ponovo sklopljene, seoska domaćinstva sa pomoćnim zgradama i starim stvarima koje su stanovnici tih domaćinstava koristili pre više stotina godina, crkva stara deset vekova, muzej arhitekture, tvrđava na ostrvu Suomenlinna koja pomalo podseća na Kalemegdansku.

Helsinki - grad

Helsinki je kao i svaki grad, veliki grad, glavni grad, ali manje tamo gde takvi gradovi obično ne valjaju, i više tamo gde valjaju. Čist, miran, nije prenatrpan kao što su odavno postali mnogi veliki evropski gradovi. Nepretenciozan, a zanimljiv, svega ima što očekujete da ima evropska metropola. Lep, a nenašminkan. Nenapadan. Moderan. Za naše navike neobične, luteranske crkve pojačavaju utisak neformalnog i neopterećenog života, mada ima i klasičnijih, ruskih. Sve ima neku svoju dušu koja nije kao druge, i koju vredi osetiti. Nema našeg sveta ni za lek što po volji smatrajte vrlinom ili manom.

Helsinki - lični detalj

Koliko je moguće proceniti tokom petodnevne posete, ali Helsinki deluje i slobodoumno. Nema one uštogljenosti koja se često oseti, nema osude, opterećenosti umišljenim veličinama prošlosti, više okrenut porukama sadašnjosti i budućnosti. Ne samo tehnikom koja je dostupna i sveprisutna, već i po idejama se vidi da je to grad koji je duboko zagazio u 21. vek. Kao na ovoj slici pored, urezano u deblo drveta u Centralnom parku, upečatljivoj šumi koja se proteže od luke i centra grada do predgrađa.

Ovu skulpturu mogu različito tumačiti: budućnost je u očuvanju i poštovanju prirode, svako drvo je život, i svaki život vredi, bez prirode nema ni budućnosti čovećanstva. Ili je samo simboličan izraz nekog mladog umetnika, ne znam, može svako proceniti za sebe.

Da ne preteramo, pa da se uobrazi, ni da je sve tako sjajno, ono što bi gradu zamerio (osim kiše u junu i belih noći) je nedostatak osećaja za filing. Ne razumeju ugostiteljstvo, kafanu (naš forte), trenutak... Trebali bi da uče od majstora kao što su Italijani: ima baš to pravo mesto, ali nema gde da se sedne; ima da se sedne, ali ne služe vino. Ima piva. (odličnog piva na svakom mestu, mnogo malih pivara, sva preporuka za pivopije) Ali mesto je za vino. Nema. Ili ne služe u bašti, možete sami da uzmete piće i da izađete. Ili jednostavno ne rade baš kad ima puno ljudi. (Uopšte je teško razumeti kada tamo bilo šta radi, uglavnom je zatvoreno ili upravo zatvaraju).

Kad je otvoreno, vrlo je skupo, pa kad dođe račun, poželite da nije bilo otvoreno. To bi bio vrlo jak utisak da posle toga nismo putovali u Norvešku u kojoj je sve mnogo skuplje.

Eto, dosta je priče. Vrlo toplo preporučujem ako imate prilike da posetite Helsinki. Mada nisam video zimu, mogu da pretpostavim da su najbolji meseci za to jul i avgust.

Vuk Valčić