antipodi

[antipodi]

Egipatski Karlovci

U Vojvodini između starih paorskih kuća u selima, novih višespratnica u gradovima, raskošnih letnjikovaca izdvojenih na svojim imanjima i velelepnih zdanja u starim jezgrima naselja, pronalazimo elemente vojvođanske, zapadno-evropske, odnosno globalne savremene arhitekture. Doduše, u Sremskim Karlovcima možemo da pronađemo ispred impresivnog zdanja Bogoslovije dve statue sfinge koje „čuvaju“ glavni ulaz u zgradu, redak arhitektonski element u ovom podneblju inspirisan staroegipatskom kulturom.

Kao što je poznato, sfinge su hibridna bića sa, uglavnom, ljudskom glavom i telom lava. Spoj tela i glave je uobičajeno vezan faraonskom maramom, čija dva kraja sa prednje strane uokviruju lice i vrat i spuštaju se na grudi, a sa zadnje stane pokrivaju vrat (Васиљевић 2016, 233). Najpoznatija statua sfinge je spomenik u sklopu piramida u Gizi, napravljen za vreme Hefrena-a, faraona četvrte dinastije, sredinom trećeg milenijuma pre naše ere (Bard 2007, 141; Васиљевић 2016, 237).

Drevni Egipćani nikada nisu imali direktni uticaj, ni kontakt sa našim podnebljem, ali mnogo vekova nakon što se ugasila ta značajna civilizacija njeni elementi su ipak prisutni u našem svakodnevnom životu.

Veliko interesovanje za staroegipatsku kulturu u Evropi počinje nakon Napoleonovog poduhvata u tu zemlju 1798. godine. Sa vojskom su putovali i mnogobrojni naučnici čiji su rezultati nakon toga objavljeni u više tomova, a skoropolovina se odnosilna na egipatske starine (Bard 2007, 8). To je učinilo da ta civilizacija postane oblast kojoj je šira javnost davala značaj. Ipak, ne treba da zaboravimo da je to period buđenja nacionalnih država, odnosno period kada su se mnogi narodi borili za svoju samostalnost i, pre svega, prepoznali antičku grčku kulturu kao „kolevku evropske civilizacije“ (Бабић 2008, 13). U toj borbi, egipatska kultura je zadobila mesto iza grčke i rimske kulture.

Što se tiče našeg podneblja, znamo da je Rastko Nemanjić, odnosno sveti Sava, bio među prvim putnicima koji su se zaputili do Egipta o čijem putovanju postoje svedočanstva. Pored njega, još neki ljudi su putovali do zemlje faraona u minulim periodima, te postoje svedočanstva o tome. Među njima možemo da pomenemo Lavrentija Hilandarca (putovao u Egipat početkom 17. veka), Jeroteja Račanin (putovao početkom 18. veka) i, recimo, Pavla Riđičkog (koji je kupio i zaveštao mumiju sa kovčegom Narodnom muzeju u Beogradu krajem 19. veka).

Neki putnici su objavljivali svoje putopisne beleške i poklanjali suvenire svom narodu, a elementi staroegipatske kulture su počeli da niču i u arhitekturi. Uglavnom su to bile piramide i obelisci postavljeni kao javni spomenici, kao deo dekoracije na zgradama koje i dan-danas vidimo, kao i privatna nadgrobna obeležja i grobnice. Kao primer može da se navede par obeliska koji flankiraju edikulu nad ulazom u zgradu Narodne banke Srbije u Beogradu. Najpoznatija grobnica, inspirisana egipatskim motivima, je porodična grobnica Branislava Nušića, u obliku piramide (Васиљевић2016, 175 – 206).

No, otkud sfinge ispred Bogoslovije? U pitanju su dve ženske sfinge sa jasno naglašenim dojkama na grudnom košu, faraonskom maramom na glavi, sa lavljim telom. Motiv sfinge sa ženskim grudima nije bio nov ni redak u arhitekturi od renesanse nadalje - ukrašavale su park dvorca Fontenblo (Fontainebleau) još u 16. veku (Curl 2005, 119 – 120), ali ih je, što je za nas značajnije, bilo i u Austrougarskoj, na primer u dvorcu Belvedere u Beču (18. vek) (Curl 2005, 148), na stepeništima i kapijama plemićkih zdanja u Beču iz istog vremena. Zdanje u kojem je smeštena Bogoslovija je podignuto 1902. godine po projektu arhitekte Vladimira Nikolića.[1] Ovaj arhitekta je školovan u Minhenu i Beču, te se tada upoznao sa svim tokovima ondašnjeg zapadnoevropskog intelektualnog sveta i dobio ideje i inspiraciju za svoje projekte. On je ostavio dubok trag u arhitektonskom nasleđu Sremskih Karlovaca projektovanjem više monumentalnih zdanja koja i danas krase ovo mesto, kao što je Patrijaršijski dvor (Станчић 1999). Sa tim u vezi, možemo da razumemo da sfinge ispred Bogoslovije u Sremskim Karlovcima, kao sitan arhitektonski dekorativni element, predstavljaju ondašnji odraz mode i želju arhitekte da da zdanju veću grandioznost.

Vladimir Crkvenjakov

Literatura:

Бабић, Сташа. 2008. Грци и други: античка перцепција и перцепција антике. Београд: Clio.

Васиљевић, Вера. 2016. Сенка Египта. Београд: Досије студио.

Curl, S. James. 2005. The Egyptian Revival: Ancient Egypt as the Inspiration for Design Motifs in the West. London and New York: Routledge.

Станчић, Донка. 1999. Архитект Владиимир Николић. Нови Сад: Општински завод за заштиту споменика културе.

[1] http://www.pzzzsk.rs/sremski-karlovci/crkveno-narodni-fondovi.html (datum preuzimanja: 20.2.2020.)

[antipodi]

Nasleđe kao deo svakodnevnice – primer dobre prakse iz Sofije

Zašto otići do muzeja? Imamo mnoge razloge zašto bismo posetili neki muzej: možda smo na odmoru i želimo da se upoznamo sa lokalnom kulturom, možda je otvorena neka nova izložba koja nas interesuje, možda je organizovana neka zanimljiva tribina u njemu... Svakako, verovatno bi mali broj ljudi u Srbiji otišao do muzeja da popije kafu (osim ako ne ide u goste kod kustosa).

Međutim, zar ovakva ideja ne zvuči lepo? Mnogi vole otvaranja novih izložbi, jer upravo tada se stvara jedinstvena atmosfera. Okupljaju se ljudi koje interesuje kultura, razgovara se sa kolegama, stiču se nova poznanstva, a i pije se vino dok se gleda šta je to novo izloženo. Šta bi bilo kada ovakva atmosfera ne bi postojala samo par puta godišnje nego stalno? Da li ovo zvučio kao nešto što bi bilo interesantno?

Muzeji nisu nužno samo zgrade u koje osoba dođe da razgleda eksponate. Oni mogu imati razne druge programe. Neki muzeji s vremena na vreme naprave nekakvu tribinu ili radionicu, ali one nisu toliko česte koliko bi trebalo da budu. U poslednje vreme se postavlja pitanje kako motivisati ljude da više posećuju muzeje i da budu aktivniji u zaštiti kulturnog nasleđa. Praksa pokazuje da je ovo teško izvodljivo u današnjim muzejima – ipak moramo imati na umu da se muzeji čak i kod ljudi iz kulture često vide kao pomalo dosadne institucije. Dođeš, šetaš, gledaš šta je napisano pored eksponata (ako je išta napisano, jer ponekad se dešava i da ne piše šta čovek gleda) i to je to. Ovo može biti dosadno čak i arheologu, istoričaru, etnologu i istoričaru umetnosi, a kamo li tek nekom laiku. Koncept muzeja se od svog nastanka jedva promenio, jedino što se menjalo je način na koji se izlagalo i kako se čuvalo nasleđe u njemu.

Naravno, veliko je pitanje kako učiniti da poseta muzeju bude interesantna. Kako tek pomoći ljudima da uvide značaj kulturnog nasleđa i naterati ih da se aktivno ili barem pasivno uključi u njegovu zaštitu je još teže pitanje. Uostalom, znamo da građani retko kada doživljava nasleđe kao nešto bitno i vredno čuvanja. Smederevska tvrđava je prekrivena grafitima, iskopine u Studentskom parku u Beogradu su morale da budu zatrpane jer su ljudi bacali smeće na njih, a ovo su samo primeri koji se nalaze u centrima gradova!

Međutim, primera kako se to može dobro raditi ima. Ne negde daleko na Zapadu u „uređenim“ gradovima kao što su Rim ili Pariz, već kod nas u regionu. Mogli bismo se ugledati na Sofiju! Šetajući se ovim gradom, čovek stiče utisak da je nasleđe gotovo sastavni deo savremenog života. U sred modernog grada se nalaze srednjovekovne crkve. Stanica za metro je dobila ime po antičkom nazivu grada Serdica. Šetaš se ulicom i prolaziš pored ruševina Serdike poput zapadne kapije grada oko koje su napravili park. Jednostavno dok se šetaš centrom grada nemoguće je da ne prođeš pored antičkih ostataka koji su konzervirani i izloženi.

Prolaznicima nisu vidljivi samo zidovi građevina, nego su i ili: neki od artefakata pronađeni prilikom izgradnje metroa, početkom ove decenije, izloženi na licu mesta. Zato danas kada prolaziš podzemnim tunelima možeš videti antičke zidove, a čak su i nekoliko rimskih spomenika ostavili tu u prolazu tako da čovek hteo ili ne, jednostavno mora da usvoji to da je nasleđe bitno. Makar tuda prolazio samo kada se vraća umoran sa posla i ne razmišljao mnogo tome pored čega prolazi, to nasleđe postaje deo njegove svakodnevnice.

Takva atmosfera se neguje u gradu generalno. U Sofiji se vrše arheološka iskopavanja u centru grada odmah ispred poznatog hotela Balkan, baš kao što se vrše kod nas u Beogradu ispred Narodnog muzeja. Budući da je lokalitet u samom centru grada i da tuda dnevno prođe nekoliko hiljada ljudi, uviđeno je da bi bilo pomalo smešno da to nije otvoreno. Naravno da nisu mogli da puste ljude tokom iskopavanja da se šetaju po lokalitetu, ali su zato jedan deo ograde koja ga okružuje napravili od stakla kako bi turisti i meštani mogli da vide šta se tu radi i nalazi.

Nema nikakve sumnje da je taj način da se ljudi puste barem da vide šta se dešava bolji od onoga koji se primenjuje. U centru grada se vrše iskopavanja, a umesto da se javnost uključi nekako u tu priču, odabrano je da se to zatvori, da prolazni jedva mogu kroz ogradu da vide šta se to radi, a kamo li da pročitaju šta se tu nalazi. Kao da je u pitanju neka velika državna tajna, neki tajni projekat koji niko ne sme videti, a ne jedno otkrivanje nasleđa koje treba da pripada svima nama.

Bez ikakve sumnje, pristup Sofije će pre usaditi ljudima ideju koliko je nasleđe bitno i zašto ga moramo čuvati nego beogradski pristup da se nasleđe čuva iza zatvorenih vrata bez i da ljudi imaju kontakta sa njim. Onda kada ga navodno imaju, kao što je slučaj sa ostacima koji se nalaze ispod staklenog poda ispred TC Rajićeva, kao i da nemaju. Ništa ne piše, samo se vidi nešto što bi možda moglo da bude nova konstrukcija, srednjovekovno, rimsko ili možda čak praistorijsko nasleđe, jer laik nikada neće moći da pogodi šta je.[1]

Naravno, stanje u Bugarskoj je daleko od bajkovite zemlje gde svako brine o kulturi i nasleđu. Međutim, ne možemo ni reći da je podjednako loše kao kod nas. Nema nikakve sumnje da je sa ovakvom praksom barem malo napredovao odnos ljudi prema nasleđu, ali Sofija nam nudi još jedan primer koji bi trebalo usavršiti i primeniti svuda. U centru Sofije, pored Narodnog arheološkog muzejase nalazi Art Club Museum, bar i restoran koji rade 24h.

Međutim, nije u pitanju neki običan restoran koji se zove „Muzej“ zato što se nalazi pored nekog muzeja. Ne, sam restoran jeste muzej! Unutra i u njegovoj bašti su izloženi rimski spomenici koji mu daju jedinstvenu atmosferu. Sediš, piješ svoje piće dok slušaš laganu muziku, čitaš ili razgovaraš sa društvom, a sve to u prisustvu kulturnog nasleđa. Nema neke moderne skupture, već rimski spomenici i stubovi.

Iako je atmosfera vrlo prijatna, to ne znači da nema mesta za poboljšanje. Art Club Museumu Sofiji bi mogao biti primer koji bi drugi muzeji mogli modifikovati i primeniti. Zamislite da muzeji imaju svoje “kafiće”, mesta gde bi ljudi mogli da dođu, razgovaraju, piju...

Sa ovakvim konceptom muzeji ne bi više bile zgrade koje ljudi posete sa vreme na vreme, već kulturni centri u koje ljudi dolaze svakodnevno. Dolazili bi da uživaju u jedinstvenoj atmosferi koja nastaje kada sediš okružen istorijom – fenomenalna alternative kulturi trivijalnosti. Svuda oko tebe su materijalni tragovi prošlosti, a ti sediš pored njih i piješ svoju jutarnju kafu. Može čak i bolje, u ovakvim mestima bi mogla da se oragnizuju razna dešavanja – književne večeri, tribine, javna predavanja, koncerti... Sa ovakvim mestima unutar, pored ili nedaleko od muzeja, oni bi postali pravi centri kulture.

Ovakvi centri kulture unutar muzeja trenutno ne postoje. Ideja nije razgrađena niti primenjena, ali zamislite da se otvore ovakva mesta. Zamislite da tako, malo po malo, se usađuje ljudima svest o nasleđu dok se ujedno rešavaju i drugi problemi. Imajmo na umu da muzeji nemaju dovoljno prostora da izlože sve što imaju u svojoj kolekciji, te nešto izlože pored zgrade, u bašti ili najgore, ne izlože ga uopšte. To što će još nekih 50 eksponata moći da bude izloženo ovako u kafiću je jedan sitan bonus, mada najveći bi mogao da budu prihodi (ipak se najviše kod bilo kakvog projekta govori o ulogu i isplativosti).

Budući da ovakav model nije još primenjivan, otvoreno je da se vidi kako bi mogao da se primeni. Da li da privatnik finansira otvaranje i da rukovodi poslom, a da se profit deli sa muzejom ili možda da sve funkcioniše u okviru muzeja? Kako god da funkcioniše, svakako će se finansijsko stanje muzeja poboljšati, jer kafići više zarađuju no oni sa prodajom karata.

Zamislite da muzeji postanu centri kulture u pravom smislu. Recimo, zamislimo da neki muzej otvori ovakvo mesto. Dakle, zamislite da imate finu atmosferu gde pijete kafu i razgovarate sa kolegama okruženi spomenicima i nasleđem ili prisustvujete promociji nove knjige koju je izdao Cliou takvom ambijentu. Zvuči zanimljivo i primamljivo, ali dodajmo na to činjenicu da pritom pomažete muzeju koji od toga zarađuje i zbog toga ima više novca sa kojim može da organizuje neke dodatne izložbe ili objavi neke publikacije. A, dok ljudi posećuju ovakvo mesto gde su okruženi spomenicima, polako uviđaju da nasleđe nije nešto apstraktno što pripada nekoj manjini i čuva se u muzejima koji su zatvoreni i po 15 godina. Teško da će neko ostati ravnodušan ako nasleđe postane deo njegove svakodnevnice tako što pije kafu pored njega, šeta se centrom grada okružen spomenicima kao što je Stambol kapijai prolazi pored spomenika u tunelima metroa. Ukoliko nasleđe postane deo čovekove svakodnevnice, teško da on neće početi da brine o njemu, da ga pazi i čuva.

Art Club Museumje savršen primer koncepta koji se može doraditi i primeniti, a od toga korist ne bi imali samo pojedinci, nego praktično svi građani u našoj zemlji.

[1]Navodno će ostavi Stambol kapije pronađene na Trgu republike biti sačuvani i izloženi, ali videćemo da li će to biti urađeno kako treba ili će samo biti stavljeno staklo iznad njih i ljudi će tuda prolaziti bez da mogu da pročitaju šta se nalazi ispod njihovih nogu. Ko zna, možda od naredne godine ne bude više razgovor tekao „Hajdemo u grad. Važi, budi u 8 kod konja“ nego „važi, budi u 8 kod rupe“.

Miloš Todorović, student arheologije

[antipodi]

Antipodi turned 3 today!

[antipodi]

Arheološka prognoza: razgovor sa Jovanom Mitrovićem iz Narodnog muzeja u Beogradu

Jovan Mitrović je diplomirao na Odeljenju za arheologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu 2008. godine. Master studije arheologije je završio 2011. godine na istom odeljenju. Tokom studija volontirao je u Narodnom muzeju u Beogradu i učestvovao u nizu arheoloških istraživanja praistorijskih lokaliteta. Od 2013. godine je zaposlen u Narodnom muzeju u Beogradu kao kustos Zbirke bronzanog doba.

Intervju je vođen u lokalu „Cigla bar“ u Beogradu u popodnevnim časovima 26. decembra 2017. godine.

Molim Vas da nam opišete svoje radno mesto. Šta možemo da očekujemo nakon ponovnog otvaranja Narodnog muzeja?

Prevashodno, kao kustos, zadužen sam da vodim brigu o predmetima koji se čuvaju u Zbirci bronzanog doba. Naglasio bih da ja nisam vlasnik te zbirke, nego njen rukovalac! Predmeti u muzeju su vlasništvo svih nas, a ja sam tu da se brinem o njima. Smatram da treba težiti ka tome da se čitav materijal blagovremeno publikuje, jer se na taj način upoznaje kako stručna tako i ostala javnost sa arheološkim materijalom koji se baštini u Narodnom muzeju. Na kraju, kataloška prezentacija Zbirke je sastavni deo muzeološkog posla. Naravno, kada se nađe odgovarajuća tema i dođe vreme za to, zadužen sam i za organizovanje izložbi. Pored svega, moj posao je dosta vezan za rad u biblioteci.

Greši onaj ko kaže da se time posao kustosa završava jer, na primer, uvek dolaze nove metode koje mogu da nam kažu nešto novo o predmetima.

U ovom trenutku, kada se Narodni muzej sprema za otvaranje, sređuju se tekstovi za vodiče, katalozi i drugi propratni materijal. U planu mi je da objavim katalog materijala iz Zbirke bronzanog doba, kao i da organizujem izložbu o lokalitetu Omoljica i njegovom prvobitnom istraživaču Dušanu Karapandžiću.

 Za šta je sve nadležan Narodni muzej kad se priča o arheologiji? Da li muzej ima prednost prilikom traženja reprezentativnijeg materijala od neke druge institucije da bude čuvan i izložen u Beogradu? 

Nekada je Narodni muzej bio jedina institucija za bavljenje muzeološkim poslom ali vremenom, kako su osnivani zavodi za zaštitu spomenika kulture i ostali lokalni muzeji, Narodni muzej je postao krovna institucija. Iako Narodni muzej organizuje svoja samostalna istraživanja veoma je čest slučaj da stručnjaci iz Muzeja budu pozvani kao saradnici na projektu neke druge ustanove. Neizbežna je kolegijalnost među pojedincima!

Kada se govori o pozajmljivanju predmeta pretpostavlja se da su najrepezentativniji predmeti u Beogradu, iako to nije pravilo. Na primer, kada se organizuje tematska izložba predmeti mogu da se pozamljuju na određeni period, ali je problem u tome što lokalni muzeji retko imaju sredstava i mogućnosti da obezbede sve uslove (osiguranje, prevoz, vitrine, itd.) koje su neophodne za izlaganje istih. Naravno, ukoliko neki lokalni muzej traži neki od predmeta, i ukoliko ispunjava sve uslove, treba omogućiti pozajmicu, posebno jer su najčešće u pitanju privremene izložbe. Retke su situacije u kojima se potražuje neki od predmeta iz Narodnog muzeja u Beogradu na dugoročnu pozajmicu.

Šta biste izdvojili kao prednosti, a šta kao mane Vašeg posla?

 Prednosti bi bile čisto zadovoljstvo i ljubav ka poslu, naročito jer znam da se isplatio trud u pređašnjim godinama. Na Muzej gledam kao na svoju drugu kuću, jer kad pogledam sve svoje prethodnike koji su bili kustosi i ne smem da pomislim išta drugo nego da dam sve od sebe da učinim Zbirku što boljom.

Nedostaci su ograničena finansijska sredstva ali to nije opravdanje za nerad. Treba se truditi da se sredstva nabave. Smatram da ako je već neko došao na poziciju muzejskog kustosa onda ne treba lako da se predaje.

Kako biste opisali trenutnu situaciju arheologije u Srbiji i u kojem pravcu bi trebalo, prema Vama, da se razvija?

Najveći problem sa kojim se susrećemo ovde je manjak finansija, ali treba napomenuti da ni u okruženju nije bolja situacija po tom pitanju. Mi se bavimo strukom koja ne vraća novac, odnosno, u pojedinim slučajevima se može reći da su arheološka istraživanja finansijski isplativa ukoliko uključimo npr. turizam.

Opišite nam, u kratkim crtama, kako se odvija proces organizovanja izložbe na primeru Narodnog muzeja?

Planiranje izložbe uvek ide iz godine u godinu ili po nekoliko godina unapred ako je izložba kompleksnijeg karaktera. Pre svega, nakon što znate da imate neophodna sredstva, treba odabrati predmete uz koje idu legende, posteri, panoi, katalog, prevod, štampa, itd. Uporedo je neophodno planirati prevoz i osiguranje (ako predmeti, na primer, dolaze iz više muzeja), konzervaciju (moramo da budemo sigurni da predmet može da izdrži vreme trajanja izložbe)…

Naravno, jedan čovek ne može sve to sam da uradi. Uvek se računa na to da to radi čitav tim stručnjaka, te se upravo u tim situacijama računa na visok nivo saradnje i kolegijalnosti između pojedinaca i institucija.

Vi ste jedan od retkih u Srbiji koji se bavi istraživanjem arheoloških otkrića za vreme Prvog svetskog rata. Da li planirate da se ta tema dodatno razvija?

Ta moja istaživanja su otvorila nova pitanja koja su vezana za istraživanja materijalnih ostataka baš Prvog svetskog rata! To mogu biti baze, logori, rovovi, itd. Ova tema je veoma aktuelna kod kolega u Grčkoj, Belgiji, Francuskoj, Britaniji i Nemačkoj.

Ovde se javlja ideja za organizovanjem arheoloških iskopavanja npr. Kolubarske bitke, što bi bilo sjajno, sa obzirom na to da kolege u Grčkoj imaju dobre rezultate sa iskopavanjem Solunskog fronta.

Da li imate neki komentar ili savet za studente, buduće arheologe?

Trudite se da ostanete u struci nakon diplomiranja i da samostalno pronalazite terene, odnosno praksu! Da imate volju i budete kolegijalni. I naravno, puno čitajte i polemišite sa kolegama.

                                                              Intervju vodio Vladimir Crkvenjakov

[antipodi]

Arheološka prognoza: razgovor sa Monikom Milosavljević sa Odeljenja za arheologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu

Monika Milosavljević je prvi put došla u dodir sa arheologijom kao polaznik seminara za arheologiju u Istraživačkoj stanici Petnica. Završila je osnovne studije na Odeljenju za arheologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu 2009. godine. Potom, upisuje master studije na istom fakultetu koje delimično provodi i na Univerzitetu u Ljubljani. Doktorirala je 2015. godine pod mentorstvom Aleksandra Palavestre na Odeljenju za arheologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu sa temom “Koncept drugosti varvarstva i varvarizacije u srpskoj arheologiji”. U radu je postavila inovativni istraživački program za bavljenje istorijom arheologije. Trenutno je docent na Filozofskom fakultetu u Beogradu.

Intervju je vođen u prepodnevnim časovima 25. decembra 2017. godine u nastavničkom kabinetu Monike Milosavljević.

Opišite nam svoj posao. Iz kojih razloga smatrate da je važan i da li biste nešto dodali ili promenili u svom poslu? Takođe, molimo Vas da nam obrazložite nastavnička zvanja na fakultetu.

Moj posao je, pre svega, nastavnički. Sa druge strane, zaposlena sam kao istraživač na projektu „Arheološka kultura i identitet na zapadnom Balkanu“. Posao je veoma dinamičan, mada često neshvaćen.  Ljudi misle da nastavnici dolaze dva puta nedeljno i ispričaju ono što već znaju, a da je ostatak vremena slobodan. Međutim, zapravo je drugačije. Nastojim da sebi postavim nove izazove u nastavi i da konstatno učim. Tako da se svake nedelje pripremam za ono što me čeka i trudim se da budem veoma odgovorna za ono što ću reći i na koji način ću to reći. Važno mi je da sadržaj predavanja bude jasan, aktuelan ali ne i simplifikovan. Primećujem razliku između toga šta je bilo važno u nastavi za moju generaciju i onoga šta je protrebno današnjim generacijama.

Svom poslu bih dodala još finansija za istraživanja, za neposredne istraživačke tehnike, na primer da se urade C14 i izotopske analize. Takođe bih jako volela da samostalno ili u saradnji sa nekom drugom institucijom, budem u prilici da organizujem arheološka iskopavanja u budućnosti.

Kada je reč o nastavnim zvanjima, postoji nekoliko: asistent, docent, vanredni i redovni profesor. Najniže u tom hijerarhijskom redu je zvanje asistenta, ali je ta pozicija u nastavi veoma važna. Kao asistent možete da držite samo vežbe, ali ne i predavanja. Meni je asistentski rad bio veoma dragocen jer ima puno prostora za diskusiju sa studentima. Kada je reč o višim zavanjima, možete držati i vežbe i nastavu. Nastavničke obaveze su među kolegama sa različitim zvanjima vrlo slične, razlikuje se jedino mogućnost učešća u određenim telima Veća Filozofskog fakulteta.

Šta biste izdvojili kao prednosti, a šta kao mane svog posla?

Prednost mog posla je konstanti razgovor sa mladim ljudima. To me jako ohrabruje u profesionalnom i ličnom životu. Uvek imamo dobru diskusiju jer delimo društvene probleme koji su nam zajednički, bez obzira sa koje strane katedre se ko nalazi.

Mana je što u Srbiji nemamo dovoljno novca za literaturu i za istraživanja. Ukoliko bi to bilo bolje, smatrala bih svoj posao potpuno savršenim.

Kako biste ocenili trenutnu situaciju arheologije kao nauke u Srbiji i u kom pravcu smatrate da bi trebalo da se razvija? Koje su teme “nepokrivene”?

Mislim da ne treba zadati jedan totalni pravac za razvoj arheologije. Ako bi ipak trebalo sumirati odgovor - onda arheologija u Srbiji treba da bude više orijentisana ka teorijskom promišljanju. To ne znači da treba da bude izbačena praksa, već naprotiv, da je svaka praksa nužno obeležena teorijom i da treba da je osvesti. Volela bih da je arheologija u Srbiji kritički orijentisana, da nema bezuslovnog poštovanja autoriteta koji su grešili. Dakle, uz svo poštovanje ranijih arheologa i njihovog rada, nema potrebe da ponavljamo interpretacije koje su pogrešne ili nisu više aktuelne. Mislim da je važno da arheologija bude multiperspektivna, da ima različite vizure, različite istraživače koji su pasionirani u svojim temama i pristupima, da svi oni budu svesni različitih pristupa… I da veoma dobro komuniciraju!

Ako postoje stvari koje su “nepokrivene”, rekla bih da u obrazovanju na Odeljenju za arheologiju nemamo u nastavi postsrednjovekovni period, odnosno ne poznajemo u dovoljnoj meri materijalnu kulturu osmanskog perioda.

Često se arheologija posmatra iz dva ugla, jedan “zanatski” koji podrazumeva odlaske na terene i obradu materijala, dok je drugi “salonski” koji podrazumeva bavljenje teorijskom arheologijom. Koji je Vaš stav po pitanju takve podele?

Ja mislim da je to lažna dihotomija, mada je ona utoliko stvarna ukoliko ljudi misle na ovaj način. Smatram da je svaka arheologija teorijska, imala ona veze sa konkretnom praksom na arheološkim terenima ili ne. Mislim da je problem što mi imamo jako malo sredstava za arheološka iskopavanja i što je većina istraživača usmerena na obradu stare dokumentacije i starih iskopavanja koja su vršena po nekim veoma drugačijim standardima u odnosu na današnje standarde struke. Kada obrađujemo staru dokumentaciju i stara iskopavanja mi smo, u tome šta možemo da zaključimo, veoma limitirani. Mislim da bi svi ovi problemi bili manje vidljivi kada bi država više ulagala u arheologiju.

Da li Vam je poznat neki primer kako je u nekim državama u okolini šira i stručna javnost okrenuta ka arheologiji i struci?

Postoje različita dobra ili loša rešenja. Meni su poznatiji primeri iz Slovenije i Slovačke. Slovenija je značajna jer do 90-ih godina deli sa nama identičnu zaštitarsku i arheološku tradiciju. U Sloveniji se izdešavalo više dobrih stvari za arheologiju. Pre svega, tamo postoji privatna praksa, a takođe je arheologija postala deo urbanističkog planiranja. To podrazumeva da su arheološka istraživanja starija računska radnja od urbanističkog plana. Drugim rečima, to znači da ljudi koji kupuju određene parcele i grade nešto na njima mogu veoma dobro da planiraju i da znaju unapred šta na toj parceli ima i koliko će ih to koštati jer su prethodno urađena manja arheološka istraživanja. Dakle, tržište nije monopolizovano a ceo sistem mora da obrati pažnju na našu struku. Uz to, kontrolna tela su veoma važna i nezavisna, te se veoma vodi računa kako će ona biti uspostavljena. To su neke stvari koje nama nedostaju.

Slovačka, na primer, ima privatne arheološke servise ali sistem njihovog funkcionisanja je daleko od savršenog. Sama pojava arheološkog servisa ne podrazumeva da će se sve rešiti.

Kao neko ko je zaposlen na fakultetu, da li imate neki plan/strategiju na koji način da se arheologija više približi široj javnosti? Čini se da je naša struka na veoma niskom nivou razumevanja od strane laika.

Tu ima nekoliko strategija.

Prvo, želim da kažem da arheologija nije moj posao nego moj poziv. Tako da ja, dok se srećem sa prijateljima u neformalnoj komunikaciji, kada odem kod lekara, frizera i u sličnim situacijama ako dođe da se razgovara o arheologijia (a najčešće dođe jer je to ljudima zanimljivo) pokušavam da jezikom koji je razumljiv predstavim zašto je arheologija važna. Naravno, različito je predstavljam u zavisnosti od prilike i publike.

Druga strategija je uključena u moj primarni posao i podrazumeva razgovor sa studentima. Ako njima ukažem na važnost određenih tema, da je bitno kako je arheologija percipirana u društvu onda će i oni u svom svakodnevnom životu takođe razgovarati sa svojim prijateljima, roditeljima i rođacima te predstaviti arheologiju u nekom drugom svetlu. Takođe, nastojim da sa njima razgovaram o temama koje se tiču pseudonauke, političke zloupotrebe arheologije, idejama koje su veoma problematične u današnjem svetu, poput rasizma i etnocentrizma. Na primer, zapanjujuće je da u poslednjih nekoliko godina rasizam nije tako upitan kod većine studenata! Ili, mogu da prihvate da rasizma ima u Americi, ali ne misle da ga ima u Srbiji, niti da je odnos prema Romima često rasistički. Dakle, to su razne teme o kojim pokušavam da razgovaram sa studentima.

Takođe, jedan deo tog podviga je blog “Antipodi” koji se trudi da pokaže arheologiju u širem društvenom kontekstu.

Sada imate nekoliko novih, samostalnih, predmeta koje predajete od ove školske godine (2017/2018). Da li možete da nam kažete koje su teme kojima bi se tu studenti bavili i zašto smatrate da su one bitne za njih?

To su dva predmeta, jedan na osnovnim a drugi na master studijama. Predmet na osnovnim studijama se zove “Arheologija između prirode i kulture” i predviđen je za studente treće i četvrte godine, dok se predmet na masteru zove “Etnicitet, etnogeneza i varvarstvo u arheologiji”. Što se tiče predmeta na osnovnim studijama, on tretira problem arheologije kao nauke i discipline, obuhvatajući i prirodno-naučne i društvene epistemologije. To znači da mi moramo biti dobro obučeni u prirodno-naučnim tehnikama, zatim da znamo kako da ih tumačimo, a da sa druge strane razumemo šta podrazumeva društvena kompleksnost, šta znači rasizam, etnicitet, klasa, društvena dinamika, socijalizacija itd. Ovaj predmet upravo pokušava da poveže dva velika narativa u arheologiji, prirodnjački i humanistički, odnosno različite teme koje se javljaju na granici između njih.

Predmet na masteru se bavi konstrukcijom kolektivnih identiteta i stereotipizacijom  Drugog, kroz arheologiju. Reč je o preglednom i široko postavljenom kursu koji može studentima zainteresovanim za konstruktivizam i postkolonijalne studije da posluži u obradi tema za njihova master istraživanja.

Da li imate neki komentar ili savet za studente, buduće arheologe?

Kritičko mišljenje i puno čitanja!

 Intervju vodio Vladimir Crkvenjakov

[antipodi]

Arheološka prognoza: razgovor sa Danielom Korolija - Crkvenjakov iz Galerije Matice srpske

Daniela Korolija – Crkvenjakov je završila Fakultet tehničkih nauka u Novom Sadu 1986. godine, a zatim Kulturološki fakultet na Cetinju 1991. godine. Doktorirala je na multidisciplinarnim naukama 2012. godine pri Univerzitetu u Beogradu. Tema doktorske teze je bila posvećena istraživanju stare slikarske dekorativne tehnike bojenih lazura na srebru u dekoraciji srpskih pravoslavnih crkava baroknog perioda. U radu je kroz konzervatorska, istorijska i fizičko-hemijska ispitivanja rekonstruisana tehnika koja je u dosadašnjoj konzervatorskoj praksi bila zanemarivana i tretirana sa nedovoljno razumevanja. Daniela trenutno radi u Galeriji Matice srpske u Novom Sadu i profesor je na Akademiji umetnosti u Novom Sadu.

Intervju je vođen 18. decembra 2017. godine, u domu porodice Crkvenjakov.

Kojim ste se temama i projektima do sada bavili u konzervaciji?

Veći projekti su vezani za moj rad u Galeriji poslednjih 15 – 16 godina. Osim konzervacije dela iz stalne postavke 18. i 19. veka, to su bili i projekti vezani za značajne izložbe, recimo izložba zoografskih ikona koja je putovala u Italiju. Ova poslednja izložba (Arsenije Teodorović i srpska crkva u Budimu, koja će biti otvorena do jula 2018. u Galeriji Matice srpske), se bavi konzervacijom i restauracijom ikona iz srpske crkve u Budimu. Zatim, bilo je dosta značajnih projekata vezanih za konzervaciju materijala iz riznica, uglavnom iz 18. i 19. veka religioznog karaktera.

Šta je to tačno konzervacija i zašto je, po Vama, bitna? U kojim institucijama može konzervator da radi?

To je sve široko pitanje. Konzervacija je na različite načine definisana. Generalno, to je skup aktivnosti koje obezbeđuju da se baština sačuva za budućnost. Konzervatori se, u nekom užem smislu, bave materijalom, predmetima. Od sitnih predmeta do velikih kompleksa, ali sve to u kontekstu nekog kulturnog prostora, što je teorija danas već definisala.

U Srbiji postoji više različitih institucija koje se bave konzervacijom. One su u najvećoj meri javne, privatni sektor je i dalje mali. Pre svega, to su institucije zaštite kulturnog nasleđa, zavodi za zaštitu spomenika kulture i muzeji. U delu njih postoje konzervatorska odeljenja i opremljene radionice.

Kakvo je stanje konzervacije u Srbiji u odnosu na stanje u Evropi? U kom pravcu bi trebalo da se razvija, na primer u narednih 10 godina?

Kod nas imamo centre gde se konzervacija radi na evropskom nivou. Međutim, postoji mnogo situacija u kojim se konzervacijom bave ljudi koji u suštini imaju iskustvo ali nemaju teorijsko znanje i, pre svega, malo prate aktuelnu praksu. Konzervacija je oblast koja se dinamično razvija sa mnogo novih metoda, materijala koji se razvijaju kroz druge naučne oblasti, pa nađu svoju primenu u konzervaciji.

Druga oblast u kojoj kaskamo je dijagnostika u kulturnom nasleđu, dijagnostika onoga što jesu problemi predmeta, kao i dokumentacija. Imamo neke situacije u kojim se ona uradi na visokom nivou, ali to u proseku nije dovoljno dobro. Ali treba ipak napomenuti da se ni u mnogo bogatijim zemljama ne radi celokupna dijagnostika na svim predmetima, samo na onim značajnijim.

Od pre dve godine ste uključeni u međunarodni žiri organizacije Europa Nostra. Recite nam malo više o Vašem angažmanu.

Europa Nostra je pan evropska organizacija koja obuhvata zemlje članice Evropske unije i one van nje. Ja sam član žirija za dodelu nagrade Europa Nostra u kategoriji konzervacije. Postoje 4 kategorije, jedna od njih je konzervacija. Svake godine međunarodni žiri, sastavljen od stručnjaka iz različitih zemalja se sastaje i na osnovu dostavljenog materijala odlučuje. To je za mene velika čast, kao i prilika da se vidi jedna izuzetna selekcija dobrih projekata, da se upoznaju kolege, razmene iskustva itd.

Od ove godine je počeo novi master kurs na Akademiji umetnosti u Novome Sadu o  konzervaciji na kojem predajete. O čemu je tačno reč? Za koga je otvoren i ko su sve saradnici i predavači na tom kursu?

Master studije konzervacije i restauracije dela likovne i primenjene umetnosti, kako mu je zvanični naziv, je dvogodišnji master program Akademije umetnosti Univerziteta u Novom Sadu, koji je osmišljen da se nastavlja na osnovne studije različitih profila. Ovaj koncept je napravljen zato što je konzervacija toliko multidisciplinarna oblast i povezuje kako humanističke, tako i prirodne nauke.  Ljudi sa afinitetom prema zaštiti kulturnog nsleđa u nekoj od tih oblasti mogu da se formiraju u konzevatora dolazeći iz različitih prethodnih sfera. Ideja pokretanja ovakvog mastera je potekla iz iskustva da veliki broj studenata, pre svega, studenata Akademije, dolaze i traže zaposlenje kao konzervatori a da o tome imaju vrlo maglovita znanja. Odnosno, imaju znanja o umetnosti, ali ne i o konzervaciji. Kroz ovaj program, veoma intezivan, usvajaju se teorijska i praktična znanja potrebna konzervatoru, a kroz master rad, čitav čevrti semestar, pojedinac se usmerava ka onom materijalu ili ka onoj oblasti koja ga najviše zainteresuje.

Predavači su, kako profesori Akademije umetnosti u Novom Sadu, tako i profesori sa Prirodno – matematičkog fakuleta u Novom Sadu koji pokrivaju prirodne nauke (hemiju, fiziku i biologiju), uz dva nova člana akademske zajednice: za oblast teorije zaštite i istorijske enterijere zadužena je prof. dr. Dubravka Đukanović, arhitekta, a ja za usko stručne oblasti konzervacije i  restauracije dela likovne umetnosti i primenjene umetnosti.

Da li možete da nam navedete neki uspešan projekat u konzervaciji kod nas u Srbiji iz poslednjih nekoliko godina?

Ja, recimo poznajem rad Pokrajinskog zavoda za zaštitu spomenika kulture u Novom Sadu i sa njima blisko sarađujem. Ima puno dobro izvedenih projekata, bitno je istaći da je uspostavljen standard rada koji se poštuje, koji obuhvata i prethodna istraživanja kroz saradnju sa fakultetima, a zatim jedan pažljiv konzervatorski rad, kako u laboratoriji i ateljeu tako i na terenu.

Na primer, konzervacija koja je rađena u Rumuniji koja je rezultovala formiranjem riznice temišvarske eparhije može biti primer projekta gde se udružilo više institucija. Takođe i konzervacija koja je deo projekta „Vekovi Bača”, koja nije ‘samo’ konzervacija predmeta, ikona itd. već konzervacija posvećena celoj jednoj teritoriji koja uključuje mnogo objekata, gde ima i arheoloških iskopavanja, je jedan izuzetan projekat. U sklopu ove teritorije je i manastir Bođani, u kojem se radi izuzetna konzervacija zidnog slikarstva, sve su to primeri dobre prakse koje se mogu istaći.

Važno je i da se rezultati istraživanja i konzervacije publikuju. To jeste dodatni napor za konzervatore, ali ti tekstovi, članci u stručnim časopisima i knjige predstavljaju dragocenu bazu znanja za profesionalnu zajednicu zaštitara kulturnog nasleđa.

Da li imate neki savet za buduće konzervatore, pre svega arheologe koji hoće da se bave konzervacijom?

Za arheološki materijal je karakteristično to što je u najvećoj meri materijal neorganskog karaktera. Za arheologiju je logično da ono što je preživelo tolike vekove ili milenijume jeste materijal neorganskog karaktera kao što su metal, keramika, kamen… već pronalazak drveta u arheološkom kontekstu je ređe.

Mislim da bi bilo izuzetno zanimljivo da se arheolog, sa takvim prethodnim obrazovanjem, usmeri ka konzervaciji jer već poseduje znanje o materijalima i kontekstu. Konzervatorski deo tih materijala bi mogao da savlada kroz dodatne studije konzervacije. Ne mogu da zamislim boljeg konzervatora arheološkog materijala od samog arheologa-master konzervatora!

 Intervju vodio Vladimir Crkvenjakov

[antipodi]

Arheološka prognoza: razgovor sa Anđelkom Putica i Viktorijom Uzelac iz Gradskog muzeja Sombor

_Anđelka Putica (levo) i Viktorija Uzelac (desno) na terenu Bartan_

Anđelka Putica je diplomirala 1998. godine na Filozofskom fakultetu u Beogradu, na Odeljenju za arheologiju. Zaposlena je od 01. aprila 2005. godine u Gradskom muzeju Sombor, kao kustos arheolog. Učestvovala je na zaštitnim i sistematskim arheološkim istraživanjima u organizaciji Pokrajinskog zavoda za zaštitu spomenika kulture iz Novog Sada (1994 - 2013) i Gradskog muzeja Sombor (2005 - 2014). U toku 2016. godine je stekla zvanje višeg kustosa arheologa, zadužena za praistorijsku i antičku zbirku. Od 1998. godine je član Srpskog arheološkog društva.

Viktorija Uzelac je diplomirala 2000. godine na Filozofskom Fakultetu u Beogradu, na katedri za praistorijsku arheologiju. Učestvovala je na više sistematskih i zaštitnih iskopavanja u organizaciji Pokrajinskog zavoda za zaštitu spomenika kulture iz Novog Sada (1994 - 2012) i Gradskog muzeja Sombor (2000 - 2014). Član je Srpskog arheološkog društva od 2000. i  Muzejskog društva Srbije od 2004. godine. Od 2015. do 2017. je član Komisije MDS-a „Mihailo Valtrović”, a od 2016. godine je zadužena za srednjovekovnu i numizmatičku zbirku Gradskog muzeja Sombor.

Intervju je vođen u prostorijama muzeja u poslepodnevnim časovima 24. i 27. novembra 2017. godine.

Kojim temama ste se do sada bavili i kako ste do njih dolazili?

A. P.: Do tema se dolazi  preuzimanjem zbirke. Na svakom od nas je da se organizuje u skladu sa potrebama zbirke, a tek onda dolaze na red lične želje i interesovanja. Nismo u mogućnosti da biramo šta više ili manje volimo... Svaki muzejski predmet ima, nazovimo to tako “svoj život u muzeju” i na nama kustosima je borba da se on ne ugasi. Time su i teme kojima se bavimo različite. Pogotovo u malom muzeju kao što je Gradski muzej Sombor... (uslovno rečeno mali – da, po broju zaposlenih, ali „veliki“ po teritoriji). Da ne zaboravimo da Sombor pokriva nekoliko opština: Sombor, Apatin, Kulu i Odžake. Ja sam zadužena za praistorijsku i antičku zbirku. To podrazumeva određene periode od nekoliko hiljada godina, odnosno od neolita do kasne antike.

Poslednje godine, primera radi, obrađivala sam teme od perioda neolita (lokalitet Topole kod Bača), preko srednjoeneolitskog lokaliteta “Za šumom” kod Apatina, pa sam se bavila srednjom bronzom odnosno kulturom grobnih humki, a godinu završavam latenom – zanimljivim nalazom pojasne kopče tip Laminci.

V. U.: Od 2006. godine intenzivno se bavim projektnim poslovima i odnosima sa javnošću, promovisanjem muzejskog nasleđa i neposredno arheološkog nasleđa. U okviru pedagoškog rada u Muzeju vodim dugogodišnji projekat „Potraga za muzejskim blagom” i osmišljavam nove muzejske igraonice. Radim na reviziji arheološkog i numizmatičkog materijala, fokus je na sistematizaciji dokumentacije i obradi arheološkog materijala, na popisu zbirki i unosu u digitalnu bazu podataka Imus. Posebna pažnja usmerena je na odabir najugroženijeg materijala i njegovu konzervaciju, rekonstrukciju i prezentaciju.

Opišite nam svoje radno mesto. Koje su Vaše radne obaveze? Kako funkcioniše kad ne postoji arheološka služba u Gradskom zavodu za zaštitu spomenika kulture?

V. U.: Opis radnog mesta i obaveza u Muzeju i zavisno od posla koji radim i vezuje se u skladu sa dnevnim i nedeljnim rasporedima, planovima, projektima, ad hoc molbama, idejama, naređenjima itd. Veoma često i samo jedan posetilac ume da Vas zaintrigira pričom, pa da promenite dnevne obaveze i krenete na teren.

Obrada materijala u muzeju, zavisno šta je u pitanju, kreće se od samog prijema, selekcije, fotografisanja, merenja, upoređivanja sa postojećom dokumentacijom, pronalaženja, opisivanja, formiranja raznih pomoćnih lista inventarisanog, neinventarisanog materijala, studijskog materijala… (od depoa, kancelarije, dvorišta, pomoćnih prostorija do izložbenog prostora).

Odlasci na teren i arheološka istraživanja i iskopavanja imaju drugačije putanje, postoje dani kada 24 sata nisu dovoljna. Ma koliko entuzijazma, snage i veštine važno je da se prethodno dobro pripremite na sve sto možete da otkrijete i na sve što može da se desi. Prednost je kada sa koleginicom možete da se dogovorite i da radne obaveze izrotirate i podelite u skladu sa mogućnostima kako ljudi oko vas ili vas samih, tako i da računate na podršku Muzeja, ali najviše vaše porodice i prijatelja koji su uvek tu.

Muzejske zbirke su velike i zahtevaju reorganizacije, budući da sve manji broj ljudi radi sve više različitih poslova, retko da se radni dan završi samo u muzeju, veoma često poslove prenosimo i radimo kod kuće.

A. P.: Gradski muzej Sombor intenzivno sarađuje sa Pokrajinskim zavodom za zaštitu spomenika kulture. Imamo izrađen prostorni plan Opštine Sombor iz 2006. godine u koji su  uneta sva do sada otkrivena arheološka nalazišta. Zakonom o zaštiti kulturnih dobara jasno je regulisan postupak u slučaju izvođenja građevinskih radova. Nažalost, to se ne sprovodi svaki put u delo i u praksi su stvari drugačije. Mnogo je onih koji pokušavaju da manipulišu i da se ne pridržavaju zakonske regulative. Ukoliko se zabeleže nelegalna iskopavanja na nekom od lokaliteta, mi smo obavezni da obavestimo Zavod. Dužnost nam je da pratimo dešavanja na našoj teritoriji (obilazak terena, lokaliteta), a i preko naših poverenika dobijamo obaveštenja o cirkulisanju i akcijama “ljubitelja arheologije”.  Ukoliko se vrše veliki investicioni radovi kao što su gasovodi, dalekovodi ili autoputevi, Pokrajinski zavod sprovodi zaštitna istraživanja ugroženih lokaliteta, a ekipa muzeja učestvuje kao deo tima.

Na koji način se finansiraju istraživanja? Koji fondovi su otvoreni za ovaj “mali” muzej?

V.U.: Finansiranja svih naših istraživanja generalno idu preko projekata na različitim konkursima koje apliciramo za potrebe arheološkog iskopavanja, konzervacije materijala, izlaganja, postavki izložbi, digitalizacije materijala ili bilo koje druge aktivnosti. Dodeljivanje sredstava i finansiranje projekta problem je koji obuhvata sve vidove muzejske delatnosti. Budući da su nam nedostatna sredstva i u programskoj delatnosti, postavlja se pitanje finansiranja iz drugih vidova fondova, ali o tome odlučuju osnivači Muzeja, lokalna samouprava i menadžment.

A. P.: Kada Ministarstvo kulture raspiše konkurs možemo da apliciramo sa nekim našim projektom i dobijamo sredstva za iskopavanja, izložbe, publikaciju, ili za digitalizaciju zbirki i dokumentacije. Mi jesmo pod budžetom opštine Sombor ali opština poslednjih godina daje vrlo skromna sredstva za realizaciju projekata, odnosno programsku delatnost muzeja.

Iz kojih razloga Vi mislite da je institucija u kojoj ste zaposleni bitna, kao i posao kojim se bavite?

A. P.: Da bismo upoznali sebe danas, treba da upoznamo našu prošlost. Ukoliko se ne radi na sistematskom i odgovornom proučavanju te prošlosti došlo bi do jedne velike zbrke. Naravno da je posao arheologa u ovom muzeju značajan jer su u naše zbirke pohranjeni  rezultati iskopavanja i proučavanja prošlosti od kraja 19. veka pa čak i iz vremena kriznih godina II svetskog rata. Naš muzej je preuzeo materijal Istorijskog društva Bač-bodroške županije i na nama je da dalje negujemo tu tradiciju. Kao što sam napomenula, teritorija koju pokrivamo je velika, te je zaostavština duhovne i materijalne kulture zajednica koje su na ovom prostoru živele u prošlosti ogromna i nezanemarljiva. Mi, kao arheolozi, tu priču počinjemo a nju upotpunjuju ostale grane koje se bave očuvanjem kulturne baštine.

V.U.: Odnos šire zajednice prema muzejima, potom prema arheološkom nasleđu i podizanje svesti o značaju rada muzejskih delatnika, tj. svih zaposlenih na očuvanju nacionalne baštine je veoma važan.  Postoji mnogo načina na koji se taj odnos gradi, izdvojiću nekoliko:

Ukoliko želimo da zaštitimo naše pokretno nasleđe, veoma je važno da  kulturna dobra i dobra koja uživaju prethodnu zaštitu čuvamo od pojedinaca i udruženja koji lokalitete uništavaju i ugrožavaju. Alarmantno je stanje u celoj Srbiji!

Konzervacijom kroz zaštitu pokretnih arheoloških nalaza omogućavamo stručnu obradu, publikovanje i izložbenu delatnost muzeja, a tada i nova saznanja o nalazima dolaze u fokus. Na primer, opremanjem izložbenih prostora muzeja vitrinama koje poštuju standarde zaštite, poštuje se zakon i sama zaštita predmeta (koji nakon konzervacije i restauracije) mogu biti dostupni javnosti na više nivoa.

Formiranjem ideje o muzejskoj igri pre više od deset godina želela sam da  kod dece koja dolaze u muzej podstaknem formiranje navika posećivanja institucija kulture, razvijanje kulturnih potreba i interesovanja. Vođena ovim motivima osmislila sam projekat podeljen u tri faze u okviru kojih je moguće sprovesti sve aktivnosti i pripreme za konačnu realizaciju muzejske igre i širenje muzejske kulture. Ova muzejska igra „Potraga za muzejskim blagom” je poseban edukativni program namenjen deci starijeg predškolskog i mlađeg osnovnoškolskog uzrasta, aktivan i danas. Program se sastoji iz teorijskog i praktičnog dela. U teorijskom delu deca usvajaju osnovne informacije o muzejima uopšte, muzejskoj delatnosti, osnovne informacije o Gradskom muzeju Sombor i upoznaju se sa različitim temama iz oblasti arheologije, istorije, etnologije, primenjene i likovne umetnosti. U kreativnom delu deca se izražavju kroz likovno stvaralaštvo i retoričke sposobnosti. Specifičnost ovog programa se ogleda kroz metodološke oblike rada primerene deci pomenutog uzrasta. Cilj ovog programa je da deca usvoje elementarna znanja o muzejima, muzejskoj delatnosti, te da upoznaju kulturnu baštinu koju Gradski muzej Sombor čuva. Deca se sve vreme igraju i osećaju da otkrivaju deo svoje prošlosti.

Šta biste izdvojili kao prednosti, a šta kao mane Vašeg posla?

A. P.: “Voli ono što radiš i nikada nećeš imati osećaj da ideš na posao”. Nedostatak, ako tako možemo da ga nazovemo, jeste što smo mi, na severo-zapadu Bačke, nekako daleko od većih centara. Nalazimo se u ćošku do kojeg ne vode glavni putevi. U Sombor dolazi onaj kome je on zanimljiv i drag ili ciljano, ali nikada vam neće biti usput. Nažalost, kultura je u našoj zemlji zapostavljena. Poslednjih godina nema dovojno novca da se sve grane kulture opskrbe onim najminimalnijim, da bi se uopšte mogao valjano obavljati posao za koji primate platu.

V.U.: Svaki posao ima svoje prednosti i lepote, zaista mnogo skrivenih ljubavi ima u poslu arheologa, posebno onog koji radi u muzeju, teško da bih sve nabrojala. Mane su sastavni deo ljudskog poimanja sveta, a u našem poslu zavisno od čoveka one su vidljivije i jasnije svakim danom i treba raditi na tome da ih bude sve manje.

_Na terenu Bartan_

Kako biste opisali trenutnu situaciju arheologije u Srbiji (i Vojvodini) i u kojem pravcu bi trebalo, po Vama, da se razvija, u muzeološkom i/ili zaštitarskom sektoru? Koji su periodi i teritorije neistraženi?

A. P.: Drago mi je da čujem da se izdvajaju sredstva i sprovode sistematska istraživanja  lokaliteta, a tome su posvećene kolege koje su dovoljno stručne, hrabre i odgovorne, te sam sigurna da će rezultate istraživanja prezentovati na adekvatan način.

Kada govorimo o teritoriji Sombora, ona je intenzivno istraživana u poslednjoj deceniji, zahvaljujući velikim investicionim radovima. Istraživanja lokaliteta su uglavnom bila interventna, što bi značilo sprovođena na delu teritorije koja je bila ugrožena zemljanim i građevinskim radovima (ciglane, putevi, izgradnje fabrika...). Tako su dobijani podaci o vrsti i broju lokaliteta. U nekoliko navrata su sprovođena sistematska rekognosciranja, samostalno ili u saradnji sa Pokrajinskim zavodom. Realizovana su i sistematska istraživanja pojedinih lokaliteta kojima je muzej bio posvećen 10-tak godina. Muzej obično nema dovoljno sredstava za više istovremenih iskopavanja niti dovoljan broj zaposlenih (kustosa arheologa) koji bi ispratili radove. Mislim da je slična situacija u većini muzeja na teritoriji Vojvodine. Zahvaljujući zaštitnim iskopavanjima naš muzej će doći do podataka koji će nam omogućiti da dopunimo saznanja o kulturama koje su živele na ovom prostoru od praistorije do srednjeg veka, a i da preko projekata tražimo sredstva za sistematska istraživanja.

Na primer, o periodu neolita u severozapadnoj Bačkoj mi pričamo na osnovu rezultata istraživanja zaštitnog karaktera. Sistematsko istraživanje u trajanju od nekoliko godina je vršeno jedino na lokalitetu Magareći Mlin kod Apatina, ali ta istraživanja su bila u nadležnosti Pokrajinskog Zavoda za zaštitu spomenika kulture. GMSO  je sproveo sistematska istraživanja  na nekropoli Đepfeld iz starijeg gvozdenog doba. Počela su sistematska istraživanja  lokaliteta Bartan kod Bačkog Monoštora (crkva, nekropola i naselje iz perioda srednjeg veka), ali nisu završena i rezultati nisu publikovani. Dakle teritorija GMSO je, možemo da kažemo, slabo sistematski i ciljano istražena.

Smatram da su pred nama sada izazovi koje donose nove  tehnologije. Kako ih upotrebiti i postati zanimljiv, poseban i nov publici. Muzeologija bi trebalo da se kreće u tom smeru da odgovori zahtevima publike, odnosno novoj publici koja ima “drugačiji” doživljaj muzeja. Sa druge strane treba da pronađe meru, kako bi se očuvala suština muzeja kao ustanove. To je klizav teren i čini mi se da smo počeli da mešamo babe i žabe.

Da bismo napredovali, potrebna je saradnja i međusobno poštovanje kolega, ali pre svega poštovanje profesije. Potrebno je raditi timski i to upravo pokušavamo koleginica Viktorija Uzelac i ja, što se našeg muzeja tiče. Neophodno je usvajati znanja i veštine sa nekim drugim oblastima nauke, kako bismo se izborili sa svim problemima na koje nailazimo u toku rada. Takođe je važno sarađivati i sa drugim muzejim i u zemlji i u inostranstvu, razmenjivati ideje i iskustva kako na polju arheologije, tako i u muzeološkoj praksi.

V. U.: Teško je proceniti kojim putem će arheologija i uopšte muzejski sektor prevazići velik upliv politike, istoricizma, trendovskih stremljenja, bez jasne zakonske regulative. Kako će izgledati naredne decenije, da li kao postmoderna ili metafizika, zaista postoji mnogo neistraženih tema, a o teritorijama koje su potencijalno arheološki zanimljive uvek promišljamo.

Čime bi trebalo, po Vama, da se bave arheolozi u narednih desetak godina?

A. P.: To bi bila sistematizacija podataka i publikovanje građe. Sa druge strane, jako je bitno raditi na konzervaciji predmeta. Da ne pričamo o rekonstrukcijama koje su danas nužne. Naravno,  realizacija takvih projekata zahteva i sredstva i obučene kadrove.

Poželjno bi bilo u naš rad, svakodnevne muzejske aktivnosti, uključiti veći broj studenata koji bi u muzejima prikupili neophodna znanja. Za početak se mogu oprobati na polju digitalizacije dokumentacije i muzealija.

Kako se odvija proces organizovanja izložbe, na primer, u Gradskom muzeju u Somboru?

A. P.: Dug je put od početne ideje do realizacije izložbe. Količina finansijskih sredstava određuje veličinu i karakter izložbe. Sredstva se traže putem projekata upućenih Pokrajinskom sekretarijatu ili Ministarstvu kulture. Često se priča o izložbi završava na početnoj ideji, jer ne dobijemo finansijsku podršku. Preostaje nam budžet grada sa skromnijim sredstvima. Tu počinje kompromis: kako i na koji način uskladiti ideju, predmete, sredstva i ipak iznedriti izložbu.

Počinjemo od odabira muzejskih predmeta koji će biti predstavljeni na izložbi. Oni su esencija čitave priče. Potrebno je umiti (konzervirati) i osvežiti ih. Problem nastaje ako ne postoji konzervatorska radionica, pa je potrebno konsultovati druge institucije. Pravi se sinopsis koji podrazumeva osnovne podatke o izložbi, plan postavke u prostoru, spisak predmeta po vitrinama, spisak predmetnih legendi po vitrinama, raspored legendi i priloga. Na nama je da odgovorimo zahtevima predmeta, da ih osetimo i damo im odgovarajuće mesto u vitrini. Vitrine su važan element u realizaciji izložbe i tu nastaje problemi ukoliko su stare i neadekvatne vitrine učiniti nevidljivim i skrenuti pogled publike u drugom pravcu. Zato se trudimo da izložba bude obogaćena propratnim segmentima: ilustracijama, fotografijama, crtežima, multimedijalnim i tekstualnim sadržajima. Kustosu je, pored navedenog, neophodna pomoć i saradnja sa licima za tehničku pripremu i grafički dizajn, i kataloga, plakata i pozivnica. U našem muzeju to radi jedna osoba. U suštini kustos je upućen na veoma mali broj osoba koje su uključene u pripremu i postavku izložbe. Neophodno je međusobno poverenje među članovima tima. Osim toga, tu je i prostor koji treba osetiti, prilagoditi mu se i u njega uneti dobro raspoloženje i energiju,  kako bi saživeo sa izložbom. Često se dešava da tokom dana nešto krene po zlu, te je potrebno  naći novo rešenje, preoblikovati ili dodati neki segment, a nešto izuzeti. U tim trenucima važno je brzo reagovati i potruditi se da se ne naruši koncept. Najlepši deo procesa je  postavljanje i raspored predmeta po vitrinama. Svaka izložba ima svoje boje i zvuke po kojima je prepoznatljiva, a koji bi trebalo da ostanu u sećanju posetiocu.

Da li imate neki komentar ili savet za studente, buduće arheologe?

V. U.: Svim studentima želim dobra iskustva, odlaske na terene, razvijanje vlastitih potencijala, usavršavanje u crtežu, dobru literaturu, oštre špahtle, dobro oko i selektivan vid, pažnju i veliku ljubav prema onome što rade.

A. P.: Savet koji sam ja dobila, pre mnogo godina, glasio je: Glačati, glačati i samo glačati! J

Želim vam vedro nebo, oštru mistriju i osmeh na licu.

 Intervju vodio Vladimir Crkvenjakov

[antipodi]

Нисмо више у средњем веку: приказ књиге „Треба ли заиста сецкати историју на периоде?“

Жак ле Гоф „Треба ли заиста сецкати историју на периоде?“

Издавач: Карпос; Библиотека: Supplementa Allographica (Лозница, 2017. година)

Превод са француског: Оља Петронић

Назив оригинала: Jacques le Goff, “Faut-il vraiment découper l'histoire en tranches?“

         Тема ове књиге је однос средњег века и ренесансе. Обухвата разне начине периодизације: континуитете, прекиде, начине промишљања и памћења историје. Односно, аутор је у овој књизи на више примера дао у увид трајање дугог средњег века и вештачко прекидање тог средњег века новим периодом, названим ренесансом. Сматрам да је Жак ле Гоф у тих стотинак страна испунио зацртани циљ и изнео на видело ново поимање трајања средњег века.

           Ово дело се састоји од девет поглавља са предговором и прелудијумом. Прва три поглавља су сажета, са истакнутим главним тачкама. Прво поглавље, о ранијим периодизацијама, чини добар увод у тему књиге. Затим, друго поглавље чини дискусија о успостављању средњег века као засебног периода (између антике и ренесансе), као и о прекидама, односно када почиње ренесанса. Треће поглавље се тиче историје у настави и периодизацији која је заједно са тим настала. Ставља до знања да историја у настави није напросто један од књижевних жанрова, него проширује своју базу. Потом, у четвртом поглављу, названо „Рађање ренесансе“, даје два примера о истраживачима чији су радови ставили ренесансу на временску скалу као засебан период. У питању су Жиле Мишле и Јакоб Буркхарт.

           Пето поглавље, „Ренесанса данас“, се бави описима дела Паула Оскара Кристелера, Еуђенија Гарена, Ервина Панофског и Жан Делима. Сви они су радили у току двадесетог века, а у њиховим делима фокус је стављен на Италију, уметнике и друге значајне личности петнаестог и шеснаестог века. Ипак, ле Гоф закључује да ренесанса „не представља неки специфичан период: она је последња у низу ренесанси једног дугог средњег века.“ (страна 55). Потом, у шестом поглављу, у којем се аутор бави средњим веком и конотацијом „мрачно доба“, кроз низ примера из филозофије, ликовне уметности, музике, вештичарења покушава да докаже да „постоји саживот и сучељавање једног дугог средњег века који се прелива у XVI век и једне ренесансе која се афирмише од почетка XV века.“ (страна 71). Најзначајније поглавље је „Дуги средњи век“. Овде Жак ле Гоф доказује да до осамнаестог века нема темељних промена које би раздвојиле средњи век и ренесансу. Кроз низ примера као што је откриће Америке, односно повећана могућност путовања у 18. веку, нова економска мисао, начин исхране, производња гвожђа, мода одеће итд. доказује свој циљ. На самом крају поглавља сумира своја виђења зашто је тек осамнаести век прекид дугог средњег века. Завршно, кратко, поглавље чини дискусија о периодизацији и глобализацији.

           Ова књига се заиста може сврстати међу квалитетне, из разлога што доноси многе примере и отвара врата значајној дискусији о односу средњег века и ренесансе, као и о периодизацијама у историји, археологији и историји уметности уопште. Оквири дела су јасно зацртани и испоштовани од почетка до краја. Аутор шири своју причу надовезивајући се на друге писце и њихове закључке, без гушења главног тока мисли и свог циља. Свакако, ово штиво представља занимљив а некима, верујем, веома значајан допринос историји, као и другим наукама које имају за циљ проучавање прошлости.

           Слабости овог штива су малобројне, скоро непостојане. Издвојио бих то да је тема књиге такве природе да је намењена оним који су упућени у тематику, те да није написана за лаика. Поред овога, може се уочити да је сам одабир теме доста субјективан, са обзиром да је Жак ле Гоф медиевалиста, али је то ипак слабост (или није?) код скоро сваког аутора и његовог одабира теме.

           Сматрам да је ово дело значајно из разлога што на веома јасним примерима приказује другачије поимање прошлости од увршетног, као што је сецкање на периоде. Из угла Жак ле Гофа, ово штиво, написано при крају његовог живота, остаје као сјајна и корисна заоставштина за будуће нараштаје. Из угла студента археологије, ова књига отвара низ питања о периодизацијама и „сецкањима“ која су присутна у науци и код других временских периода, а не само између средњег века и ренесансе.

[1] Жак ле Гоф (1924 – 2014) је био француски историчар средњег века и написао је ову књигу 2013. године. Припадао је школи Анала, а један од ментора му је био Фернан Бродел. Ова школа је позната по синтетском приступу који је омогућио „јасније сагледавање „тоталилета“ људског живота у прошлости и другачије гледање на „догађаје“ у историји, који су сагледавани у склопу ширих историјских токова условљени колективном психологијом, географским простором, привредом и друштвом.“ (А. П��лавестра 2011. Културни контексти археологије, стр. 28)

Владимир Црквењаков

[antipodi]

Archaeology movie watchlist  za ovo leto

autor: Miloš Todorović, student arheologije

Holivud i arheologija nisu u najboljim odnosima. Generacijama je Holivud pogrešno predstavljao arheologiju. Filmovi poput Lare Kroft i Indijane Džons su toliko mistifikovali ovu nauku da danas brojni ljudi misle da je arheologija lov na drevna blaga, a usput se uvek spase neka devojka i osvoji njeno srce. Naravno, sve to dokle se izbegavaju meci ili spašava svet. Ko ne bi hteo da bude arheolog da je to istina?

           Nije sve loše kod ovog predstavljanja. Lara i Indijana su brojne ljude inspirisali da postanu arheolozi. Istina, razočarali su se kada su je upisali i otkrili da neće da se bore sa mumijama koje žele da zavladaju svetom i da će umesto toga gledati u brojne fragmente keramike i morati da nauče razlikuju različite tipove činija. Čak i kada nađu neki skelet, nikada nije toliko mistično kao u filmu, a i analize nisu toliko zanimljive. Ipak, ostaju u struci i pomire se sa činjenicom da neće biti kul kao Indijana (možda ga oponašaju poput Zahija Havasa koji ne skida svoj Indijan Džons šešir sa glave).

           No, trebalo bi da se zahvalimo Holivudu. Time što je mistifikovao arheologiju je napravio tržište za popularizaciju arheologije. Društvo danas zanima arheologija koja se smatra jednom od najzanimljivijih nauka. Ali, danas nije reč o ovakvim blokbasterima koji pogrešno predstavljaju arheologiju, niti odnosu između Holivuda, arheologa i društva. Danas ćemo pričati o nekim manje poznatim filmovima koje bi arheolozi trebali da odgledaju.

           Iz ovih filmova bi mogli nešto da naučimo i zato evo domaćeg zadatka za ovo leto. Pogledati ovih 5 filmova. Nije teško, a sumnjam da je neko imao zanimljiviji domaći zadatak od ovoga.

P. S. Ne brinite, u tekstu dole nema spojlera ;)

 Lawrence of Arabia (1962)

Krenućemo od malo poznatog, ali vrednog klasika. Ovaj film je baziran na životu i delu Tomasa Edvarda Lorensa (engl. Thomas Edward Lawrence) engleskog arheologa, oficira, diplomate i pisca. Lorens je iskopavao Karkemiš, iako se film ne bavi tim periodom njegovog života. Nema iskopavanja, ali je film vredan za arheologe kako bi se upoznali sa jednom neverovatnom ličnošću. Plus, film je nominovan za 10 oskara 1963. godine, a osvojio ih je 7.

 Queen of the Desert (2015)

Iako je film izašao više od 50 godina nakon gore pomenutog, bavi se istim periodom i dešava se na istom mestu. Čak se i Lorens pojavljuje u ovom filmu o Gertrud Bel (engl. Gertrude Bell). Za one koji se ne sećaju najbolje lekcija sa kursa Uvod u studije arheologije, Bel je bila putopisac, političar i arheolog (najmanje arheolog od svega ovoga, ali svakako neverovatna ličnost). Iako se u filmu ne pominje njen rad vezan za arheologiju, svakako je njena životna priča zanimljiva. Što se njenog arheološkog rada tiče, ostaće upamćena po tome što je odgovorna za formiranje Bagdadskog arheološkog muzeja, danas poznatog kao Nacionalni muzej Iraka. Njena misija je bila da očuva kulturu Iraka uključujući i period Mesopotamije. Nadgledala je brojna iskopavanja i borila se da se artefakti čuvaju u njihovoj zemlji porekla. Muzej je otvoren, ona je ubrzo nakon toga umrla, a u njenu čast je desno krilo muzeja nazvano po njoj. To je što se arheologije tiče, ali kako bi čuli više o njoj morate pogledati film.

 The Lost City of Z (2016)

Nastavljamo sa zanimljivim filmovima, ali menjamo kontinent. Ovaj film nas vodi u Južnu Ameriku gde Pirsi Fuket (engl. Percy Fawcett) pokušava da pronađe izgubljeni grad Z. Iako nema arheologije u filmu, Pirsi pronalazi artefakte napredne kulture koja potiče pre otkrića Amerike od strane Evropljana. Ove nalaze vraća nazad u Englesku gde uzdrma naučnu javnost sa svojim otkrićem i tvrdnjama. Vrlo zanimljiv i ilustrativan prikaz evrocentrizma. I, da, naravno da je i on imao zanimljiv život. Učestvovao je u brojnim ekspedicija i ratovima... Ali, ne smem vam o tome pričati. Rekao sam da nema spojlera.

 The Man from Earth (2007)

Šta ako je čovek iz gornjeg paleolita i dalje živ? Očigledno je da više nismo u biografskim dramama o pravim arheolozima, jer ljudi ne žive milionima godina. No, to je tema ovog filma. Fiktivni profesor Džon Oldman ide u penziju i kolege organizuju žurku da ga otprate. On im saopštava da je pećinski čovek koji se seli na svakih 10 godina kako ljudi ne bi shvatili da ne stari. Osim što im priča o svom fantastičnom životu, kolege su mu naučnici (biolog, istoričar umetnosti, arheolog, antropolog, istoričar i psihijatar) što znači da je razgovor vrlo zanimljiv.

10,000 BC (2008)

Za kraj mora nešto što nije dubokoumno niti edukativno, već jednostavno smešno. Svaki spisak filmova mora za kraj da ima neku komediju kako bi se ljudi nasmejali i opustili. Ja sam odabrao ovaj film, jer stvarno ne mogu zamisliti da postoji arheolog kome neće biti interesantno da posmatra kako lovci na mamute sa stampedom mamuta uništavaju spomenik koji podižu Egipćani. Ako ne volite Egipat, onda može i francuski film RRRrrrr!!! (2004) umesto ovoga – neću ni opisati o čemu je, morate pogledati

[antipodi]

Komentari na Nacrt strategije o kulturi

U nedeljniku Vreme juče je izašao tekst o komentarima grupe arheologa povodom Nacrta strategije razvoja kulture, a na linku se nalaze komentari u celini: https://www.dropbox.com/s/dkfup0tiuydb0vj/Komentari%20na%20Nacrt%20Strategije%20razvoja%20kulture_arheologija.pdf?dl=0

[antipodi]

Vikimedija i arheologija

        Nema sumnje da je Vikipedija za skromnih 16 godina koliko postoj napravila pravu revoluciju u sakupljanju slobodnog znanja, drastično promenila način na koji ljudi dolaze do informacija i čak krenula da utiče na obrazovanje. Danas je nemoguće zanemariti ovaj veb sajt niti ignorisati ga. Šta više, to niko ne traba raditi, jer je Vikipedija ipak i dalje nov poduhvat koji će vremenom sve više uticati na naš svet. Zato je treba prihvatiti i koristiti na najbolji mogući način. Evo zašto arheolozi ne treba da odbacuju i zanemaruju ovo čudo koje iz dana u dan menja naš svet i svakodnevni život.

           Pre nego što bi krenuli u priču značaja Vikipedije za nas kao arheologe, moramo se vratiti malo unazad i proučiti njenu istoriju. Vikipedija je tek najnovija manifestacija ljudske potrebe da se sakupi celokupno znanje sveta na jednom mestu. Njena prva preteča bi mogla biti bilioteka u Aleksandriji, ali Vikipedija ima par prednosti. Ona ne može tako lako nestati za par sati i informacije na njoj se mogu promeniti korišćenjem najnovijih izvora za samo nekoliko sekundi.

           Kao aktivni urednik je vidim kao savršenstvo koje Deni Didro (kreator prve encikpopedije) nije mogao ni zamisliti da će nastati iz njegovog projekta. Ono što Vikipediju čini drugačijom od klasične enciklopedije je to što nju uređuje svako. Sada, to je stvorilo problem kako znati da je ono što se nalazi nanjoj tačno. Rešenje se nalazi u njenim referencama, koje su moć same Vikipedije. Na svakom članku na Vikipediji možete pročitati izvore i literaturu odakle je nešto preuzeto i onda je na vama da otkrijete da li je relevantno i tačno to što čitate. Genijalno rešenje ako me pitate.

           No, naslov ovog rada nije Vikipedija i arheologija, već Vikimedija i arheologija. Dok su svi čuli za Vikipediju, malo ko je čuo za Vikimediju. Pa, Zadužbina Vikimedije je  nevladina i neprofitna organizacija, koja se stara o projektima: Vikipedija, Vikirečnik, Vikicitat, Vikiknjige, Vikiverzitet, Vikizvornik, Vikimedijina Ostava, Vikivrste, Vikivesti i Meta-viki. Zadužbina Vikimedije je svojevrsna organizacija bazirana oko ideje da znanje treba biti dostupno svima i to je primaran cilj svih gore navedenih projekata. Neću ulaziti u projekte pojedinačno, to ostavljam vama ukoliko vas interesuje da „izađete“ na Vikipediju i pročitate o njima.

           Dakle, vratimo se na ono zašto bi arheolozi trebali da obrate pažnju na Vikipediju i sada u skladu sa novim znanjem proširimo to na ceo viki pokret. Analizirajmo po projektima i krenimo od najpoznatijeg, Vikipedije. Rekosmo da je ne možemo ignorisati i zato krenimo odgovorno da je koristimo.

           Vikipedija može igrati ogromnu ulogu u školovanju novih arheologa. Pogledajte bilo koji veći članak nanjoj, recimo ukucajte „Partenon“. Pogledajte strukturu članka, videćete da svuda ima referenci odakle su preuzimane informacije i litaratura dole koju možete pročitati nainternetu. Ovo je vrlo slično nekom stručnom radu, svakako je na nivou seminarskog rada. Tu činjenicu su mnogi profesori na fakultetima u svetu, a i kod nas, uvideli i zato izbacili seminarske radove i zamenili ih pisanjem za Vikipediju. Proizvod je isti, bodovi se dobijaju, jedina je razlika to što umesto da nakon pisanja rada stoje papiri u profesorovoj fioci, rad je dostupan celom svetu da ga koristi.

           Sada, možda bi mislili da ovo nije toliko bitno osim što studenti uče da pišu, ali zamislite kada bi ovo radili studenti arheologije. Zamislite sada, hipotetički, da se par godina jedan od profesora sa svojim studentima posveti borbi protiv pseudoarheologije pomoću Vikipedije. Stvari stoje ovako: narod čita pseudoarheološke i pseudoistorijske publicističke tekstove, nemogavši da dobije drugu informaciju, jer stručne radove na tu temu ne razume niti ga zanima da ih traži (priznajte da je teško naći informacije kada niste upućeni u temu), on misli da je tačno to što je pročitao. Zašto bi Vikipedija bila rešenje?

1.     Vikipedija zbog svog SEO-a (engl. searche engine optimization) najčešće izlazi prvaili bar među privima na Guglu kao ponuđen odgovor za ono što korisnik traži. Dovoljno bi bilo da kuca i dobio bi lako dostupne informacije.

2.     Svi su upoznati sa Vikipedijom i znaju kako da je koriste.

3.     Za razliku od stručnih članaka, članci na Vikipediji su razumljivi laicima.

           Naravno da ovo ne može biti potpuno rešenje, ali bi ukoliko neko na ovoliko lak način mogao da dođe do relevantnih informacija i otkrio da je ono što je pročitao u pseudoarheološkom tekstu glupost... Pa, otežali bi posao pseudoarheologu koji voli da iskorišćava to što ljudi nisu upućeni u ono o čemu on piše. Evo vam praktičnog primera: ukoliko bi neki arheologi/fizički antropolog napisao članak na Vikipediji o navodnim vanzemaljskim lobanja u kom objašnjava da je to deformacija, istorijat, demografiju... kada neko bude kucao vanzemaljska lobanja na Guglu neće dobiti novinski članak o navodnim drevnim astronautima, već relevantan i tačan tekst u kom se objašnjava da je to prevara.

           Vikipedija bi mogla da igra i veliku ulogu u popularizaciji arheologije. Na Vikipediji već i postoji portal arheologija, ali rad na člancima iz ove oblasti bi imao dobar rezultat. Ukoliko informaciju činite dostupnom, neko će je kad tad iskoristiti za nešto, a ne postoji jefntiniji i bolji način da se informiše javnost od Vikipedije. Ko zna, jednog dana će možda svaki grad imati kategoriju o lokalnoj arheologiji na Vikipediji punu članaka i time našu nauku približio široj javnosti. Za 20 godina bi neko mogao kucati „Smederevo arheologija“ na Guglu i dobiti informacije o svim lokalitetima, eksponatima u lokalnom muzeju, lokalnim institucijama i arheolozima... Siguran sam da bi sama dostupnost informacija koja se može napraviti nekog u budućnosti inspirisala i podstakla da i sam postane arheolog.

           No, Vikipedija ima stotine i hiljade načina na koji bi mogla biti relevantna. Recimo, da se pišu članci o lokalitetima sa sve geografskim kordinatama i time olakša i nama prilikom pretraživanja. Ukucamo koordinate i pogledamo na Google Earth kako izgleda lokalitet odozgo. Ili, već postoji spisak arheloga na Vikipediji, premda da nisu svačije biografije dovoljno popunjene. Ali, zamislite da jednog dana imate informacije o svim bitnim istraživačima na Vikipediji. Nađete članak nekog arheologa i izađete na Vikipediju, pročitate o njemu, njegovom radu i na dnu članka imate link ka nekim/većini/svim njegovim radovima. Jednostavno nema kraja potencijalnom značaju Vikipedije za arheologe, ali je na nama da nađemo zašto bi mogla biti sve značajna i radimo na tome.

           Tu je još jedan viki projekat u kom arheologija ni malo nije zastupljena, ali bi mogao da bude koristan arheolozima i laicima, Vikirečnik. Vikirečnik je višejezični, internet baziran projekat, koji stvara rečnik slobodnog sadržaja. Jedan od najvećih problema sa kojima se brucoši susreću u provoj godini je stručna terminologija o kojoj ne mogu lako kucanje izraza na internetu dobiti informacije koje traže. Isto važi i za laike koji nađu njima nerazumljivu reč u nekom tekstu. Sada zamislite koliko bi im lako bilo kada bi mogli da izađu na internet i ukucaju, recimo, „lamela“ i dobiju informaciju o lameli.[1] Naravno, postoji stručna literatura koja se koristi, ali nije li internet bolja opcija? Stručnu literaturu će uz manje poteškoće naći student, ali laik skoro nikako.

           Tu je i projekat Wikispecies pokrenut s ciljem da se stvori sveobuhvatan katalog svih vrsta sa slobodnim sadržajem i projekat usmeren više na naučnike nego na opštu javnost. Ovo dosta znači biolozima, tako da verujem da bi i našim zooarheolozima dosta značio. Zamislite dragi biolozi i zooarheolozi da jednog dana ukucate na internetu bilo koju vrstu i dobijete sve informacije o njoj.

           Vikiknjige su još jedan od projekata koji bi nam značio u radu, jer je cilj projekta da sakupi sve udžbenike pod slobodnom licencom. Dostupnost knjiga bi mnogim istraživačima olakšalo posao, ali je tu i viki ostava (Wikimedi Commons) na kojoj se sve što je pod slobodnom licencom ili javno vlasništvo sakuplja: knjige, fotografije, crteži, audio snimci, video snimci... Ova ostava dosta znači, a značila bi i arheolozima jer su licence i autorsko pravo problem o kome ne bi da razmišljamo. Commons nam to omogućava. Svaku datoteku na ovoj ostavi možemo koristiti na bilo koji način dok god poštujemo par pravila koje je postavio autor. Da ga navedemo kao autora najčešće, ništa teško. Traženje fotografija za radove koji se pišu je komplikovano ako se ima na umu autorsko pravo koje se mora poštovati ukoliko želite da bude sigurni da vas niko u budućnosti neće izvesti pred sud i tužiti. Nikada ne znaš ko će te tužiti za korišćenje ili reprodukovanje njegovog dela. Vidimo da ovo znači prilikom pisanja, ali znači i u popularizaciji arheologije. Ljude privlače lepe slike, a Commons koriste mediji često zbog lakoće sa autorskim pravima. Sjajan tekst sa ružnom fotografijom neće privući čitaoce, jer mnogi kliknu na članak na osnovu fotografije koja je prikazana (ovo nije uvek slučaj, ali generalno je tačno).

           Ili, snimanje predavanja i objavljivanje na ostavi pod slobodnom licencom kako ih bilo ko bilo kad može koristiti. Nakon što to snimimo bilo ko (recimo nastavnik istorije na času) može pustiti ovo i informisati učenike. Ili, olakšajmo time što ćemo objaviti snimke iskopavanja i time pokazati praktično zašto samo arheolozi treba da vrše iskopavanja i kako se vrše iskopavanja. Mnogima bi ovo samo po sebi bilo interesantno, a i olakšalo bi brucošima spremanje ispita iz Metodologije arheološkog iskopavanja.

           No, nije to sve. Vikimedija kao organizacija ima i foto konkurse koji imaju za cilj prikupljanje fotografija za ostavu. Jedan od njih je Viki voli spomenike (engl. Wiki Loves Monuments). Neverovatno lepe fotografije spomenika kulture se ovde prikupljaju i mogu se iskoristiti za promociju istih.

           Nije teško raditi stvari navedene ovde u tekstu. Pred nama je sada odluka da li da prihvatimo ovaj pokret koji menja svet i sarađujemo sa njim kako bi svet učinili boljim ili da ga ignorišemo i da se pretvaramo da ne živimo u digitalnom svetu u kom je internet najznačajnija alatka. Birajmo, ali zapamtimo jednu mudru rečenicu: promena je teška, ali stagnacija je fatalna.

           Ovo su samo neke od koristi koje arheolozi mogu imati od Vikimedije i njenih projekata. Ukoliko želite dodatne informacije o nečemu pomenutom u tekstu ili želite saradnju sa Vikimedijom Srbije, kontaktirajte me putem mejla: milos.todorovic@vikimedija.org (Miloš Todorović – Viki ambasador na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu).

 [1] Listić, pločica, ljuspa; tanak lim od raznog metala; Britvica, nožić, žilet;  Betonski stub koji se podiže za branu; Električni osigurač. – ovo bi naučio kada bi danas pokušao da nađe informaciju o tome šta je lamella i prilično sam siguran da mu prilikom spremanja ispita iz Paleolita i mezolita ova informacija ništa ne znači.

[antipodi]

Prednosti i mane studiranja arheologije

           „Šta studiraš?”

           „Arheologiju.”

           Mogući odgovor 1: „Jao, pa to je super!”

           Mogući odgovor 2: „Šta ti je to trebalo, gde ćeš se zaposliti?”

           I sami možete da pretpostavite koji odgovor češće dobijam, ali to sada nije bitno. Ovde je interesantno to što postoje 2 moguća odgovora: pozitivan i negativan. Društvo jasno vidi da arheologija ima svoje prednosti i mane. Disciplina je interesantna i avanturistička, ali je takođe teško naći posao u struci. Ljudi svoj stav prema mom odgovoru biraju po tome da li su pesimisti ili optimisti. Ja sam lično realista: čaša nije ni polu puna ni polu prazna, već 50% ispunjena tečnošću.

           Moram priznati, i ja sam često razmišlja o pozitivnim i negativnim stranama bavljenja arheologijom. Ovo sam radio još od srednje škole kada sam se prvi put susreo sa njom. Budući da ovo pišem kao student arheologije jasno vam je šta sam odlučio, ali ovo nije bila laka odluka. U pitanju je odluka koju, poput mnogih mojih kolega na fakultetu, preispitujem, i to ne samo tokom dosadnih predavanja i ispitnih rokova.

 Mane

Posao – šta da se radi, većina ne greši uvek. Svršeni studenti retko dolaze do posla u struci Filozofskog fakulteta. Ali, šta da se radi, nismo mi krivi što društvo ne razume značaj humanističkih nauka. A, ukoliko imaš sreće i zaposliš se u nekom muzeju, a onda dolazi naredni problem.

Necenjenost – malo je reći da naše društvo ne ceni kulturu. Pozorišta, biblioteke i muzeji se daleko manje posećuju od kladionica, kafana i stadiona. Ukoliko nekom kažeš da si kustos, retko ko će se oduševiti. Na kustose i bibliotekare se gleda kao na neradnike. Šta da se radi kada je veći deo posla kustosa iza kulisa i zato se ne vidi.

Kultura – ipak je arheologija humanistička nauka i bavi se kulturom i znamo koji je odnos društva prema njom. Najbolji komentar na rad u kulturi sam čuo od Radoslava Pavlovića – “bićeš gladan, ali srećan”.

Fakultet – šta da se radi, studiram na Filozofskom fakultetu. Svi smo svesni da nas generalno kao fakultet društvo ne voli bez obzira na kojoj katedri studirate. Naš narod ceni Elektrotehnički fakultet, Medicinski fakultet i tome slične praktične stvari. “Šta vi ima da filozofirate o nebitnim stvarima.” Evo generalne slike šta većina ljudi misli o katedrama fakulteta:

Arheologija – „Ajde bre, kopaju i za to im treba diploma. Samo usporavaju radove, taman nešto krene da se gradi i dođu arheolozi da zaustave radove kako bi se igrali.”

Istorija – „Ma daj molim te, najlakši predmet bio u školi i zato ga studiraju da ne bi se mučili da uče. Oće samo da pamte datume i čitaju stare knjige, gde su tu studije.”

Istorija umetnosti – „Ko si mi ti da pričaš o motivima i simbolima na slici? Samo je slikar taj koji zna zašto je nešto metno na sliku. Biserna oglica na vratu ove žene simboliše...idi molim te. Simboliše da je to stavila kao ogrlicu, eto šta simboliše.”

Filozofija – „Aj se ti pravi pameta i filozofiraj. Sad si ti neverni Toma i sve ćeš da preispituješ, ne znaš ti ništa.”

Klasične nauke – „Šta je bre ovo? Latinski i starogrčki studiraš? Kukala te majka šta će ti to u životu crno dete. S kim ćeš da razgovaraš?”

Psihologija – „Jes, baš ti znaš šta čovek misli i kako misli. Ajd bre nisi vidovnjak pa da znaš šta mislim he-he-he.”

Pedagogija – „Kakva sad pedagogija, čista demagogija. Ako dete valja super, ako ne valja batina – nema tu nauke.”

Andragogija – „Crno dete, pa ni ti ne znaš šta studiraš.”

Sociologija – „E sad si našao i društvo da analiziraš. Nisi mogao da upišeš pravo, pa sad oćeš da filozofiraš da li postoji društvo ili ga čine pojedinci. Idi molim te, di je to nauka.”

Etlonogija i antropologija – „Ma, ako si hteo da učiš narodna verovanja i običaje kuj si u grad otiš’o? Lepo se ti vrati na selo da tu učiš, a ne te Filozofske fakultete da završavaš.”

           Šta da radimo kolege, društvo nas ne voli, jer ne vidi svrhu onoga šta mi radimo. Mi znamo zašto smo važni društvu, ali ono ne zna i zato nas ne ceni. Jeste da su ovo karikature i stereotipi, ali verujem da se većina nas u nekom trenutku susrela sa njima. Ipak je ovaj o arheologiji izneo državni sekretar u Ministarstvu građevinarstva, saobraćaja i infrastruktura pre nekoliko godina.

           Kamo sreće da su ovo jedini problemi kod studiranja arheologije. To što ljudi ne poznaju arheologiju je mnogo veći problem.

Zavera – iznenađujuće je koliko će često ljudi misliti da si ili deo ili žrtva zavere. Znate na koju zaveru mislim – Srbi i srBski narod su žrtva velike vatikanske zavere koja im krije istoriju! Iznenađujuće je što su pseudoarheološke priče toliko ušle u svakodnevnicu. Bezbroj puta sam morao da objasnim ljudima da nisu stanovnici vinčanske kulture otkrili pismo i zašto, da na fresci u manastiru Visoki Dečani nije prikazan vanzemaljski svemirski brod, da Rtanj i Visoko nisu piramide, da ne postoji srBska DNK, da stanovnici Lepenskog vira i svih ostalih praistorijskih lokaliteta nisu Srbi...

Mediji – „jesi li čuo za ono senzacionalno otkriće na XYZ lokalitetu koje menja istoriju?” Što vole mediji ta senzacionalna otkrića, praktično na svakom drugom lokalitetu izgleda ima senzacionalno otkriće koje će promeniti naše viđenje prošlosti. Dragi moji, to što studiram arheologiju ne znači da telepatski primam informacije sa svih iskopavanja koja se trenutno dešavaju u svetu, a što se tiče tog prideva senzacionalno – to je klasičan medijski stil pisanja. Molim vas ne nasedajte na senzacionalne priče, jer se istorija ne menja svakog meseca zbog nekog novog otkrića.

Blago – Indijana Džons će nam doći glave. Ljudima je nemoguće objasniti da arheolozi ne jure blago. To rade divlji kopači (pogledajte raniji tekst na blogu: Problem divljih kopača). No, ljudima, a pogotovo onima koji žive na selu pored nekog lokaliteta, to nije jasno. Ako pitate nekog seljaka u Šumadiji šta rade arheolozi koji dolaze svakog leta da kopaju, on će vam sigurno reći da traže hajdučko zlato u pećini i pokazaće ka njoj. Najgore je što oni uzimaju stvari u svoje ruke pa idu tokom noći kada nema arheologa i kopaju rupe po lokalitetu da oni nađu zlato i prevare arheologe. Nema hajdučkog zlata, niti drekavac živi u toj pećini, ali seljaku se to ne može dokazati.

Mešanje – sa čime sve narod nije mešao arheologa. Recimo, paleontolog. Hiljadu puta sam čuo da arheolozi kopaju dinosauruse. Još se iznenade kako to arheolozi ne kopaju dinosauruse, kada su mamuti izloženi u Viminacijumu! Mada, najgore je što nas mešaju i sa arhitektama. Šta studiraš? Arheologiju. Enterijer ili eksterijer? – verovali ili ne, ovo je stvaran razgovor koji je imala jedna koleginica.

Sumnja – “a kako ti sad znaš da je to tačno iz 8. veka pre nove ere? Aj sad, nemoj da lupaš.” Ovi skeptici su odlični, jer se ne možeš odbraniti od njih. Džabe je da im pričaš o datovanju. Možeš ti sve da mu objasniš, stratigrafija, tipologija, C14 analaza, dendrohronologija... Skeptik će te samo gledati, klimati glavom, ali negirati to. „Ne’moš ti sinko tačno znati kada je on to napravijo.”

           Ovo su samo neke stvari sa kojima se susreću student arheologije i arheolozi. Pored toliko nerazumevanja, lošeg stava društva i nedostatka posla i novca, zašto bi neko odlučio da posveti svoj život arheologiji? Zašto bi neko upisao arheologiju? Evo vam moji lični razlozi:

Prednosti

Interdisciplinarnost – nema sumnje u to da je arheologija interdisciplinarna. Svako ko ima neka interesovanja van struke može na neki način da ih iskoristi u struci. Prirodne nauke, tehničke nauke, društvene nauke, umetnosti, sve to arheolozi koriste. Geologija, biologija, hemija, fotografija, crtanje, antropologija, istorija, istorija umetnosti, etnologija, statistika, informacione tehnologije... Sve ovo koriste arheolozi prilikom iskopavanja i interpretiranja.

Ugled – jeste da je negativan stav društva prema kulturi i fakultetu, ali kada kažeš da studiraš arheologiju jednostavno zvučiš „učeno”. Ima istine u ovome. Arheolog mora poznavati nekoliko stranih jezika, jer većina stručnih radova nije prevedena na srpski niti će ikada biti. Često i sami arheolozi iz Srbije pišu odmah na engleskom, francuskom ili nemačkom, a ne na srpskom. Moraš poznavati klasične jezike. Ukoliko se baviš istorijskim periodom, moraš poznavati i čitati istorijske izvore. Moraš se služiti istorijom umetnosti – ipak ukoliko kopaš crkvu moraš poznavati istoriju crkvene arhitekture. U 21. veku ne možeš pobeći od korišćenja informacionih tehnologija i novih metoda za detekciju. Moraš poznavati filozofiju (npr. etiku) i teoriju pre nego što i kreneš da kopaš. Osnove sociologije, psihologije i ekonomije su obavezne, jer ipak istražuješ drevna društva. Mislim da ste shvatili poentu. Teško da ćete naći studijski program koji će biti zahtevniji u pogledu toga koliko stvari ne vezanih za struku morate znati.

Skepticizam – ovo se prožimalo kroz tekst, ali ću ponoviti. Arheologija je humanistička disciplina koja je interdisciplinarna. Studiranjem arheologije se razvija jedan skeptični i kritički stav prema svetu koji vas okružuje. Razvijate nešto što bi se moglo nazvati „humanističkim viđenjem sveta”. Jednostavno sagledavate svet i događaje u njemu na drugačiji način. Ne primate informacije zdravo za gotovo i uvek tražite šta se krije iza toga.

Skromnost – arheološka skromnost je nešto što gotovo sigurno srećete tokom studija. Malo je čudno kako arheologija kao nauka koju su započeli plemići i bogataši skupljanjem starina čini ljude skromnim. Ali verujte, čini. Evo vam i jedne poruke: Ako me je arheologija nešto naučila, to je da sve što nas okružuje traje kratko. Pre nas je živelo bezbroj ljudi i bilo bezbroj kultura i civilizacija. Svi ti ljudi su umrli, sve te civilizacije i kulture su nestale. Zašto mislimo da smo mi drugačiji? Gde toliko žurimo? Zastanimo se i uživajmo malo.

Ljudi – ponekad me pitaju da li je jezivo iskopavati grobove na arheološkim nalazištima. Uvek odgovorim isto: Ljudi umiru 2 puta. Jednom kada stvarno fizički umru, a drugi put kada ih svi zaborave. Većina običnih ljudi će umreti opet par generacija nakon smrti. Zato su tu arheolozi. Mi ih oživljavamo. Otkrivamo ko su bili oni, šta su radili, šta su jeli, ponekad i kako su izgledali. Da li vam je ovo jezivo? (pogledajte raniji tekst na blogu: Da li je arheologija jeziva?)

Istraživanje – arheologija je praktična. Ne može se raditi iz kancelarije, mora se ići na teren. Vadite predmete iz zemlje koje ljudska ruka nije dodirnula hiljadama godina. Vi ste u tom trenutku prvi koji nakon stotina godina vidi taj predmet i drži ga u rukama. Vi ste ti koji po prvi put vide tu osobu koju je neko položio pre nekoliko stotina godina u grob. Kada obrađujute nalaze, vi ste ti koji iz njih izvlače priču. Poput detektiva otkrivate šta se zbivalo na tom mestu u davnoj prošlosti. Ništa ne može zameniti taj osećaj.

Zabava – šta je bolje navesti za kraj nego to da je arheologija zabavna. Svako kao dete želi da bude arheolog, neki ne odrastemo i stvarno postanemo arheolozi.

Miloš Todorović, student arheologije

[antipodi]

Problem divljih kopača

        Iako je problem trenutno aktuelan, on nije nov. Arheologija kao disciplina je veoma mlada, a starine su oduvek fascinirale ljude (mada iz različitih razloga). Dakle, koja je razlika između arheologa i divljeg kopača?

           Arheologija je nauka koja se bavi izučavanjem prošlosti na osnovu materijalnih ostataka. Po svom sadržaju i ciljevima arheologija je društveno-istorijska naučna disciplina. Ključna stvar ovde je nauka i naučna disciplina. Poput svih nauka, arheologija ima svoju meodologiju koje se pridržava i podlaže naučnom metodu. Arheolozima su podjednako bitni svakodnevni predmeti, kao i retki nalazi, a najbitnije je da sagledavaju kontekst prilikom iskopavanja. Nasuprot njima su divlji kopači. Divlji kopači su amateri koji ilegalno kopaju na poznatim ili nepoznatim lokalitetima. Neretko upravo oni otkrivaju arheološka nalazišta, ali zato što je ono čime se bave ilegalno i profitabilno ne prijavljaju svoja otkrića arheolozima.

           Problem je u tome što su arheološka iskopavanja destruktivna. Svako arheološko iskopavanje predstavlja sistematsko uništavanje jednog lokaliteta. Da bi maksimalno iskoristili iskopavanja, arheolozi uvode metodologiju arheoloških iskopavanja. Uvođenjem metodologije se razvila arheologija kao nauka i bez nje bi arheolozi bili pljačkaši blaga ili drugim rečima – divlji kopači.

           Iskopavanja koja ne vrše stručni arheolozi su zabranjena u većini država, ali je fenomen divljih iskopavanja itekako prisutan. Mnoge države su pokušale da reše ovaj problem različitim merama: uvođenjem strogih kazni za ilegalna iskopavanja i trgovinu arheološkim nalazima, uključivanjem amatera u arheologiju, promovisanjem materijalne kulture države...

           Ujedinjeno Kraljevstvo je još davne 1996. godine usvojilo takozvani Treasure act 1996 koji je osmišljen kako bi preče pravo kupovine blaga koje divlji kopači pronađu imali muzeji[1]. Po ovom dokumentu, ljudi koji pronađu predmet moraju da se obrate lokalnom istraživaču u roku od 14 dana, a on će sprovesti istragu da li je predmet “blago”. Predmet se može smatrati blagom u koliko se radi o novčiću koji je pronađen u ostavi, novčiću koji se sastoji od bar 10% zlata ili srebra a stariji je od 300 godina, dva ili više praistorijska predmeta od metala koji imaju međusobnu vezu, svi predmeti koji se nalaze uz neko blago i svi metalni predmeti od zlata i srebra pa makar bili mlađi od 300 godina.

           Bolje rešenje možemo primetiti u Arapskoj Republici Egipat. U Egiptu je od 1994. godine unutar Ministarstva za kulturu postojalo odeljenje Vrhovno veće antikviteta. Ono je radilo sve do 2011. godine kada se pretvara u zasebno ministarstvo, Ministarstvo antikviteta. Ministarstvo je zaduženo za istraživanje i konzervaciju istorijskog nasleđa Egipta. Tokom njegovog rada su brojni artefakti vraćeni u Egipat.

           Kod nas u Srbiji je za zaštitu kulturnog nasleđa zaduženo Ministarstvo kulture i informisanja. Ministarstvo je donelo Zakon o kulturnim dobrima koji ima 12 glava i 143 članova. U članu 112 se jasno definiše ko može vršiti arheološka iskopavanja:

 Član 112

Iskopavanje i istraživanje arheološkog  nalazišta obavlja naučna ustanova ili ustanova zaštite, u skladu s ovim zakonom.

             U članu 28 se jasno naglašava da ko van organizovanog istraživanja iskopa iz zemlje, odnosno izvadi iz vode dobro koje uživa prethodnu zaštitu, dužan je da o tome odmah, a najkasnije u roku od 24 časa, obavesti nadležnu ustanovu zaštite kulturnih dobara i ministarstvo nadležno za unutrašnje poslove.  Zakon u članu 119 ističe da pravo preče kupovine kulturnog dobra ima nadležna ustanova zaštite.

           U zakonu se takođe ističe da će onaj ko ne poštuje zakon i vrši ilegalna iskopavanja biti novčano kažnjen.

 Član 134

Kaznom zatvora do 30 dana, odnosno novčanom kaznom od 100 do 1.000 novih dinara kazniće se za prekršaj lice koje van organizovanog istraživanja, iskopa iz zemlje, odnosno izvadi iz vode dobro koje uživa prethodnu zaštitu, ako u roku od 24 sata ne obavesti ustanovu zaštite i organ unutrašnjih poslova (član 28. stav 1. ovog zakona).

             Ovaj zakon je najznačajnija mera kojom se „sprečavaju“ divlja iskopavanja kod nas, a on uopšte nije uspeo da reši ni deo problema. Najbolji primer toga su Arheo-amateri Srbije. Oni su grupa građana koji vole arheologiju. Ukoliko posetite njihov sajt (http://www.arheo-amateri.rs), videćete: zakon o spomenicima kulture, spisak lokaliteta, vesti iz arheologije, video materijal... Ali, društvo je aktivno i van toga. Osim sajta, oni imaju forum, facebook stranicu, twitter nalog, facebook grupu... Nekoliko puta su gostovali na RTS-u i imaju redovne skupove. Sami procenjuju da njihova organizacija ima 500 članova.

           No, sami po sebi amateri u nauci nisu problem. Imamo primer astronoma amatera koji ne prave nikakvu štetu. Šta više, oni su itekako korisni profesionalnim astronomima. Astronomi amateri su odgovorni za mnoga otkrića, kao i za podnošenje raznih peticija, organizovanje skupova, pa čak i lobiranje u korist astronoma. Problem je što arheolozi amateri nisu bezlazleni poput njihovih kolega astronoma. Njihove aktivnosti imaju posledice i to uglavnom negativne.

           Čovek koji se predstavio kao član Arheo-amatera Srbije je uništio neolitski lokalitet u selu Supska kod Ćuprije, kopajući ni manje ni više nego bagerom! Divlji kopači su takođe razorili zidove antičke građevine u Davidovcu kraj Koridora 10. No, ipak, možda najveća šteta koju Arheo-amateri Srbije rade je pogrešno informisanje. Oni su organizovali nekoliko radionica kako arheolozi vrše iskopavanja učenicima osnovnih škola sa sve detektorima za metal! Stotine ljudi su direktno zbog ovih radionica dobili potpuno pogrešne informacije o arheologiji, jer Arheo-amateri Srbije ne poznaju metodologiju arheoloških iskopavanja.

           Kao i kod svih hobija, svako se njima bavi iz nekog svog razloga. Mada, postoji nekoliko čestih razloga zašto arheolozi amateri postaju divlji kopači:

·      Novac. Novac je jedan od najbitnijih razloga. Naime, arheo amateri kopaju kako bi našli materijalne ostatke koje će naknadno prodati i zaraditi. Ovo je veoma loš motiv, jer se njihova uništavanja lokaliteta retko kada isplate. Zbog krize se materijalni ostaci ne prodaju dobro. Verovali ili ne, za svega 40 evra je moguće kupiti zagrobni keltski mač!

·      Zabava. Mnogima je samo zabavno da to rade. Lepo im je da se šetaju po prirodi sa detektorima za metal u potrazi za nalazima. Nakon što nađu nešto, u velikoj većini slučajeva to ne prodaju već stavljaju u svoju ličnu kolekciju. Kasnije možda prodaju ili zamene za drugi predmet. Ovo su primeri klasičnih kolekcionara.

·      Istraživanje prošlosti. Manji, ali bitan broj ljudi iskopava zato što želi da pomogne u istraživanju prošlosti neznajući da zapravo pravi štetu. Ovde se radi o ljudima koji su maštali da budu arheolozi, ali su odabrali drugu struku i zato se vraćaju arheologiji kao hobiju. Nemajući mogućnosti da se drugačije bave arheologijom, oni sami uzimaju detektore za metal i idu da vrše istraživanja.

           Moramo se zapitati u nekom trenutku ko je odgovoran za ovakvo stanje. Pa, odgovorna je arheološka zajednica koja se nije adekvatno borila protiv ovog problema. Oni su ti koji su zaduženi da javnost informišu o arheologiji. Pod hitno se mora krenuti u PR arheologije, jer su divlji kopači samo jedan od problema.

           Pseudoarheologija, nadri-arheolozi, divlji kopači i destrukcija spomenika kulture su simptomi iste bolesti. Sve ovo su simptomi nepoznavanja i nerazumevanja arheologije od strane šire javnosti. Baš kao što se u medicini ne leče simptomi, već bolest, tako moramo i mi postupati. Javnost ovde ništa nije kriva. Arheolozi su slabo radili na PR-u i informisanju. Arheo-amateri Srbije imaju prednost u popularnosti upravo zbog toga. Kada bi neko otišao na njihov veb sajt, dobio bi više informacija o arheologiji nego kada bi posetio sajtove Srpskog arheološkog društva, Arheološkog instituta i svih ostalih institucija koje se bave arheologijom. Dodajmo na to da su kod nas slabo zastupljene naučno-popularne emisije o arheologiji, a podjednako su retke i naučno-popularne knjige o metodologiji i teorijskoj arheologiji. Nestručna javnost u Srbiji se danas najlakše informiše putem Arheo-amatera Srbije.

           Indijana Džons većini ljudi predstavlja sliku arheologije kao nauke, jer im niko nije rekao drugačije. Ljudi baš zbog nedostatka informacija percipiraju arheologiju kao lov na blago iako ona nije to već više od 100 godina. Ovo viđenje mora da se promeni.

           Istina je da zvuči teško. Mora se menjati zakon, mora se popularizovati arheologija, mora se povećati interes za materijalnom kulturom... Istina, teško je, ali nije nemoguće. Pogledajmo Republiku Sloveniju. Do nedavno su Srbija i Slovenija bile ista država sa istim zakonom, a danas je ona daleko ispred nas kada se radi o arheologiji i zaštiti spomenika kulture. Imaju Zakon zaštite kulturnih dobara od 148 članova koji se odlično bori protiv divljih kopača. U Sloveniji postoje privatne službe koje se bave arheologijom, a moguće je da i ljudi sa detektorima za metal rade kao polu-profesionalni arheolozi. Oni idu i traže da bi javili arheolozima gde su lokaliteti. No, jasno su razumeli i da je neophodna stroga kazna. Ko ne prijavi nalaz, može platiti kaznu od 1.000 do 4.000 evra, a ukoliko pokuša da kopa bez dozvole od 2.000 do 40.000 evra.

           Naravno, teško je rešiti se problema divljih iskopavanja 100%. Ne može se ni očekivati da se iskoreni u potpunosti bilo kakva vrsta kriminala. Ono što se može očekivati je da smanjimo broj divljih kopača i minimalizujemo štetu koju oni izazivaju. Ni Slovenija, ni Egipat, a ni Ujedinjeno Kraljevstvo nisu se rešili ovog problema, ali su svakako daleko ispred nas. Jedna smo od retkih država u kojima se arheološki artefakti prodaju ilegalno preko interneta! Izađite na bilo koji sajt koji se bavi internet trgovinom (kupujemprodajem.com, limundo.com ili kupindo.com) i naćićete razne iskopine na prodaju. Najgore je što prodavci priznaju da su oni iskopali to što prodaju, ali niko ne reaguje na te slučajeve.

 Miloš Todorović

student arheologije

Filozofski fakultet, Univerzitet u Beogradu

Literatura

Bendžarević T. Predlog mera za unapređenje zaštite kulturnog nasleđa. Glasnik srpskog arheološkog društva, 30: 363.

Krstić K. M. Grković M. Vukašinović P. 2014. Problem uništavanja arheoloških nalazišta i pokretnog arheološkog materijala prilikom nelegalnih iskopavanja. Glasnik srpskog arheološkog društva, 30: 263.

Milosavljević Lj. 2016. Bašta i kriminal; seljak kao nadri-arheolog. Beograd: Univerzitet u Beogradu – Filozofski fakultet, Odeljenje za etnologiju i antropologiju.

Palavestra A. 2011. Kulturni konteksti arheologije. Beograd: Filozofski fakultet Univerziteta u Beogradu.

Plemić B. 2014. Obrazovanje kao neophodan uslov prevencije i očuvanja arheološke baštine u Srbiji. Glasnik srpskog arheološkog društva, 30: 353.

[1] Zakon ne važi u Škotskoj. Primenjuje se samo u Engleskoj, Velsu i Severnoj Irskoj.

[antipodi]

Prošle godine u Vršcu od 2. do 6. juna, sesija “Učenjaci, starinari, arheolozi-arheologija u svetlu svoje istorije”, koju su u okviru Srpskog arheološkog društva organizovali Aleksandar Bandović i Jovan Mitrović.

[antipodi]

Da li je arheologija jeziva?

             Nekoliko puta su me poznanici pitali da li je jezivo iskopavati i uopšte držati u rukama ljudske ostatke. Nakon što im odgovorim da nije i da je zapravo zabavno, pogledaju me kao da sam psihopata. Šteta što retko kada stignem da obrazložim zašto to kažem.   Da, naizgled se čini jezivim držati u rukama lobanju čoveka koji je živeo pre nekoliko hiljada godina. Gledate u njegove kosti i suočeni ste licem u lice sa smrću. Šta je ovde divno ljudima nije jasno.

           Svako istraživanje prošlosti vas podseća na vašu smrtnost. Ima nečeg umirujućeg u dodirivanju predmeta koji su koristili ljudi kojih više nema. Slično se dešava kada gledamo fotografije ljudi iz 19. ili sa početka 20. veka. Oni skoro sigurno nisu više živi, a tu na fotografiji izledaju tako živo. Izgledaju poput nas. Najekstremniji slučaj ovoga je kada držite u rukama lobanju nekoga. Onda imate direktan kontakt sa čovekom koji je nekada živeo. Sa čovekom koji je isti kao vi u svakom pogledu. I on se smejao, plakao, zaljubljivao, tračario, sanjao i maštao. Malo koji arheolog se boji smrti baš zbog ovoga. On se skoro svakog dana podseća svoje smrtnosti.

           Mnoge bi ovo bacilo u depresiju, ali podsećanje na smrtnost nije loše. Ono nas upozorava da smo sada živi i da treba da živimo što ispunjenije. Arheologija je sve arheologe učinila skromnim. Svaki arheolog se susreo sa smrću i pomirio sa njom još na studijama. Uvideo je da je sve, pa čak i civilizacija u kojoj živi prolazna. Zna da je pre njega živelo milijarde ljudi u milionima zajednica i to je ono što smrt čini podnošljivom. Ona je prirodan deo života.

           No, ljudski ostaci nisu jezivi zbog još jednog razloga. Arheolozi ljude vraćaju iz mrtvih! Na osnovu kostiju ljudi, arheolozi će vam reći kog pola je bila osoba, koliko je imala godina, šta je jela tokom života, da li je bila bolesna, da li je živela tu u okolini ili se doselila, da li je žena bila trudna i u kojoj godini.

           Ako joj je sačuvana lobanja, facijalnom rekonstrukcijom se može videti kako je ona izgledala. Umetnik nanosi glinu na model lobanje ili dizajner u programu nanosi slojeve, a kao rezultat ne izlazi umetničko delo, već magija. Da, nije najpreciznija metoda. Arheolog neće moći da odredi boju kose i očiju. Neće znati kakvu je frizuru imao čovek, niti kako su mu izgledale obrve. Ali, ipak je rekonstrukcija značajna. Ona nam daje jedinstven uvid u prošlost. Gledamo u monitor ili skuplturu, ali u isto vreme gledamo u lice čoveka koji je nekada davno živeo. Gledamo lice koje niko stotinama ili čak hiljadama godina niko nije video! A koliko je lice značajno, primetio je još Jeronim Stridonski pre više od 1.500 godina kada je rekao “lice je ogledalo uma”.

           Nakon što je osoba umrla, nakon što su umrli svi koji su je poznavali, arheolozi uz saradnju sa drugim naučnim disciplinama tu osobu vraćaju u život. Eto šta je divno u držanju ostataka ljudi.

Miloš Todorović

student arheologije

Odeljenje za arheologiju, Filozofski fakultet u Beogradu

[antipodi]

Izgradnja novog solitera na slojevima baštine

           U srcu Novog Sada, do oktobra 1963. godine se nalazila se Jermenska crkva koja potiče iz polovine 19. veka. Ova građevina je za tadašnje Novosađane bila jedan od simbola grada. Odlukom urbanista, radi gradnje novog bulevara, srušena je crkva i likvidirano groblje koje se nalazilo pored te građevine.[1] U toku 2016. godine je doneta odluka da se na mestu zgrade Jermenske opštine (Komunalne banke), odnosno na istom tom prostoru na kom je nekada bila i crkva, podigne soliter od 13 spratova. Uprkos tome što je ta zgrada bila zaštićena kao spomenik od kulturno-istorijske važnosti, srušena je.[2] Pre izgradnje solitera, zaštitnim iskopavanjima arheolozi su otkrili ostatke naselja iz poznog bronzanog i ranog gvozdenog doba.[3] Nažalost, izgradnja nije zaustavljena iako je mogao da se promeni plan solitera, ili promeni lokacija izgradnje.

           Ako dođe do uništenja predmeta baštinenja, da li je moguće da se napravi novi, potpuno isti, predmet? Materijal (supstanca) predmeta baštine „je pre svega njegovo memorijsko jezgro: ono što neki objekat čini nosiocem svedočanstvenosti.”[4] Iz tih razloga je neophodno da svi postupci budu „usmereni ka otkrivanju, a potom i očuvanju ovog jezgra, bez koga su predmeti baštine naprosto starine ili bolje reći starudije.”[5] Naime, projektantima je u planu da deo novoizgrađenog solitera, odnosno deo fasade, bude izgrađen da podseća na nekadašnju zgradu Jermenske opštine. Jasno je da ne može da se zgrada opštine vrati, ali da li projektanti misle da će tim potezom da isprave grešku? U našem slučaju, rušenje starih simbola grada radi izgradnje novih, presvučenih, simbola, dobijamo novi sloj, potpuno drugu baštinu. Pomenute građevine su nepovratno izgubljene, “lepljenjem” njihovih predstava na novu zgradu ne dobijamo original.

Svi ovi slojevi baštine su mogli da imaju drugačiji tok svoje sudbine. Da je široj javnosti ukazano na značaj ovih zgrada, a zatim da su konzervatori imali vremena i razumevanja za svoj posao od strane građevinske firme, možda bismo danas i dalje imali crkvu i zgradu opštine, ili bismo možda čekali izgradnju arheološkog parka. Da su konzervatori zaista izašli na teren i primenili načelo revezibilnosti, koje podrazumeva da se svaki predmet baštinenja tako obrađuje da može da se vrati u stanje u kojem je bio pre restauracije, time bi se brinulo o svojstvu autentičnosti predmeta (zgrada).

Danas je Novi Sad na putu da dobije novi, hibridni, simbol svog centra, veoma neophodni soliter u staklu čiji će jedan ćošak da na sebe preuzme baštinenje nekadašnje jermenske zajednice.

Slika preuzeta sa: http://kulturniheroj.com/wp-content/uploads/jermenskacrkva.jpg

Slika preuzeta sa: http://www.gradnja.rs/wp-content/uploads/2016/03/soliter-novi-sad-galens-1-726x400.jpg

Vladimir Crkvenjakov

[1] http://www.museumns.rs/node/271 (datum posete: 3. 12. 2016.)

[2] http://www.mojnovisad.com/vesti/pocela-gradnja-solitera-srusena-zasticena-zgrada-uklonjen-stari-jermenski-spomenik-id8655.html (datum posete: 3. 12. 2016.)

[3] http://www.021.rs/story/Novi-Sad/Vesti/145002/FOTO-Galensov-soliter-ce-se-graditi-na-ostacima-najstarijeg-naselja-u-Novom-Sadu.html (datum posete: 3. 12. 2016.)

[4] Popadić 2015, 112

[5] Popadić 2015, 112

[antipodi]

Sremski Karlovci i međunarodni volonterski radni kamp „Festival starih Rimljana“

U javnosti verovatno postoje dva stava o tome šta je i čemu služi arheologija. Prvi bi bio da je u pitanju avanturistička i veoma uzbudljiva nauka čiji terenski rad izgleda kao akcije kao što je predstavljeno u popularnim filmovima o Indijani Džonsu. Drugi stav bi bio da je u pitanju naučna disciplina koja služi da se sakupljaju stari predmeti za muzeje bez neke naročite potrebe. Naprotiv, arheologija služi mnogo više jednoj zajednici od onoga što ova dva stava tvrde.

Ukoliko se neki turista zaputi ka nepoznatoj destinaciji verovatno će tražiti vodiča, mapu sa kratkim objašnjenjima o razvoju tog određenog mesta ili će iste informacije da potraži na internetu. Naravno da će to uraditi, reći će skoro svi, ali na pitanje zašto je potrebno da se te iste informacije neguju i dopunjuju odgovor pronalazimo, između ostalog, u arheologiji.

Zamislimo turistu koji dolazi u Srbiju, u Sremske Karlovce. To omanje mesto može da se pohvali izuzetno bogatom istorijom. Patrijaršijski dvor, Bogoslovija, Karlovačka gimnazija, fontana „Četiri lava“, Kapela mira... su znamenitosti koje su u nekom trenutku u prošlosti bile obeležene nekim značajnim događajem. Naš turista će čuti priču o svakoj od njih od vodiča. Za svaki od ovih spomenika je neophodna priča kako bi dobio na svojoj kulturno-istorijskoj vrednosti, jer predmet tj. spomenik nema vrednost sam po sebi.

Fotografija preuzeta sa sajta pustolovina.rs

Za otrkivanje te priče i njeno stvaranje je odgovorna, pored istorije, i arheologija kao i studije nasleđa u okviru nje, pa i sve njoj srodne naučne discipline. Svi naši uspesi, radovi, poduhvati i promašaji nas čine onim što jesmo. Da ne postoji znanje o prošlosti ne bi postojale sve te pojedinačne priče o našoj kulturi i našim spomenicima.           

U Sremskim Karlovcima, u Ekološkom centru “Radulovački”, je u toku septembra održan međunarodni volonterski radni kamp „Festival starih Rimljana“. Volonteri sa kampa su imali zadatak da osmisle zabavno-edukativni program za decu i mlade sa temom o rimskom nasleđu koji bi se izveo na više mesta. Imali su priliku da svoje ideje, uz pomoć lokalnih kordinatora, preobliče u mnoge aktivnosti i realizuju program u Novom Sadu, Irigu i Sremskim Karlovcima.

Fotografija preuzeta sa sajta pustolovina.rs

Program koji su volonteri osmislili je bio niz radionica za decu nazvan “Rimski karavan” koji je prvo realizovan u Sremskim Karlovcima, zatim u promotivnoj šetnji u Novom Sadu i na festivalu “Pudarski dani” u Irigu. Na kraju je usledio događaj “Rimsko dvorište” koji je, kao završni deo kampa, realizovan u samom dvorištu Ekološkog centra Radulovački. U pitanju je interaktivni program koji podrazumeva da posetioci imaju mogućnost da uče o rimskoj prošlosti kroz niz radionica i igrica.

Značaj ovih aktivnosti i celokupnog programa se ogleda u mogućnosti da volonteri iz svih krajeva sveta dođu u malu sredinu, kao što su Sremski Karlovci, i pomognu da se promoviše njeno kulturno-istorijsko nasleđe. Ti volonteri su pomoću svojih radionica pomogli da se održi i afirmiše mali deo priče o spomenicima Sremskih Karlovaca, Srema, pa i Srbije.

Iako to čini minijaturni fragment celokupnog mozaika stvari koje su uticale da se stvori svet u kojem danas živimo, neophodno je napomenuti da je negovanje prošlosti u isto vreme negovanje sadašnjosti.

Arheologija za jednu manju ili veću zajednicu može da ima mnogo više značaja od samo egzotičnih priča sa terena ili napunjenih kabineta nekim starim predmetima. Arheolozi svojim istraživanjima otrkivaju, stvaraju i uređuju komad po komad naše prošlosti.

Vladimir Crkvenjakov