beigeuniverse-blog

[beigeuniverse-blog]

Xmas cookie

[beigeuniverse-blog]

ig: domekzalasem 🎄

[beigeuniverse-blog]

💪💪💪

[beigeuniverse-blog]

Plagijajatori Mali i Stefanović

Ocena kvaliteta studentskih radova na fakultetima danas može biti stvar relativno slobodne interpretacije profesora, za razliku od plagijata. Prvu ruku provere radi mašina. Pronalazi identične delove u tekstu i hajlajtuje ih ako ima velike podudarnosti sa još nekim tekstom u bazi. Mada i bez toga, vrlo je prosto. Ili je neko prepisao i nije naveo odakle je prepisao ili nije. To se slikovito može objasniti kroz primer sa likovnim umetnicima. Ako ja vidim sliku umetnika iz Toskane kako slika zalazak sunca i dođem kući i naslikam isto delo nije AUTENTIČNO, već je UKRADENO. Sa tom razlikom da za razliku od umetnosti niko ne očekuje da smislite nešto novo. Očekuje se da izvučete zaključak na osnovu iskustava naučnika koji su već pisali u toj oblasti i na osnovu svog rada stekli kredibilitet. Kada napišete fusnotu činite dve logične stvari: 1. Dajete svom radu kredibilitet. 2. Autora te misli/teorije “častite” aknowlegmentom.

Simple as that.

[beigeuniverse-blog]

Taj ringišpil u mojoj glavi

Uvek sam bila jedna od onih ljudi koji smaraju za nešto što žele dok im se ne desi/učini/namesti/sredi. Tako sam mesecima smarala kako želim da vidim Vašar u Rumi i da doživim taj osećaj pravog srpskog veselja. Kada kažem pravo srpsko veselje mislim na polugolu pevaljku, šator i razume se, pečenje koje se vrti ispred. Danima sam govorila kako želim da pipnem pevAljku s’ masni prsti. I eto, 2.7. Ispalim sve predhodne dogovore, razmišljam celo popodne šta da obučem i pođem za Rumu. Kiša je pljuštala, ali me ništa neće zaustaviti na mom pohodu. Sestricu pod rukicu i pravac kroz masu prodavaca.

Moje prvo razočaranje je to što nema luna parka koji je u mojoj mašti pospešenoj američkim kantri filmovima bio sastavni deo svakog vašara (a baš sam želela da gađm patkicu i osvojim medu). Bez toga ne može.

Drugo, vašar je samo lepo ime za buvljak. Tu se tog 2. u mesecu sjate prodavci SVEGA što je realno ili ne da se proda. Pa, tako je moguće kupiti sve “ispale iz kamiona stvari” od tehnike do krpica. Sve iz Njemačke.

Treće, malo je pokondirenoj zadnjici bilo glupo da sedne međ’ prosti plebs na klupe pod šatrom, al’ zato sam došla. Međutim, escajg je bio malo prljav, pa je sestrica vadila vlažne maramice na prepašćenje okoliša, da možemo da jedemo. (To bi moglo da objasni finansijsko dranje od strane konobara).

Četvro, je svakako kulturološki šok (koji može da se meri samo sa reakcijom evropljana kada su prvi put videli indijance u Americi). Polugola pevaljka koja je vrlo, vrlo korpulentna, sa svojim trbušnim plesačicama koje žestoko imaju čime da zamašu i urla iz sveg glasa nešto što nema veze sa muzikom.

Na kraju svega malo je reći da sam bila oduševljena. Otvorio mi se ceo jedan univerzum koji nisam znala da postoji. I stvarno sve bi bilo super. Maleni kondir bi mogao da se vrati svojim tikvarskim korenima da se nismo potrovali od svinjskog pečenja, svi u kompletu. Zato me vašar (osim ako ozbiljno ne uvedu luna park) neće videti.

Ovaj tekst je nastao uz podršku stalnih gostiju rumskog vašara koji su iskusno izabrali šatru pod kojom ćemo jesti. Hvala. :)

[beigeuniverse-blog]

Zašto je puklo

Uvek mi je bilo čudno kada devojke kažu da imaju tip muškarca koji im se sviđa. Ja "tip" nikada nisam imala, ali sam skontala da ima jedna stvar koja me uvek privuče, bez obzira na sve. To je kada neko iskreno voli nešto da radi i hoće da me nauči tome. Ne znam zašto, ali kada se strast prema nečemu podeli toliko je zarazna da je nezaustavljivo. Možda je do mene. Možda me zanima previše toga. Ali ako mogu satima da slušam o stvarima sa kojima nemam veze i da postavljam pitanja i da se zabavljam tako. Toliko mi je zabavno dok mogu da postavljam pitanja i dok mogu da učim od njega. Kada ponestane pitanja i ništa više nema za naučiti, tada puca. Kada više nije inspirativno gasi se i interesovanje. Puklo je kada više nisam ništa mogla da naučim, kada sam postala bolja od njega. Tada je trebalo da odem, ali nisam. Davila sam se u svojoj dosadi dok nisam prestala da trpim. I dalje me motivišu ljudi sa idejom, ljudi koji hoće da je dele, ljudi koji me uče i motivišu. Najvažniji trenutak je onaj u kome prepoznaš da si uzeo sve što je vredelo i okreneš se i odeš. Nadam se da nikada više neću preskočiti da prepoznam taj trenutak.

[beigeuniverse-blog]

Ni jedan posao nije uzalud

Jedino je uzalud ako ništa ne želiš da naučiš.

Radim od 16.godine, i svašta sam probala. Bila sam prodavačica sladoleda, radila sam u prehrambenoj prodavnicu u kraju (8h za 600din.dnevno 6 dana u nedelji), prodavala sam posteljinu preko telefona (ostali su mi dužni platu), radila sam u pekari halftajm i puno radno vreme(ustajes u 4 A.M.kao i radnici u kiosku), radila sam promocije(ne piškiš dugo kao AV), radila sam izdavanje kreditnih kartica za Merkator(i tu sam videla šta znači izrabljivanje zaposlenih), radila sam kao konobarica(gde ti računaju tips kao platu) kao sobarica (gde svašta po sobama nađeš), animatorka u dečijoj igraonici(gde si čovek za sve, ali sada znam da napravim kapućino sa srcem od pene :)), kao organizatorka i asistentkinja organizatorki događaja(gde nema šta ne pođe po zlu). I na kraju nije mi žao ni za jedan posao jer sam na svakom nešto naučila.

Bilo je užasnih i divnih šefova, i užasnih i kul poslova. Tu skontaš da je okej da voliš svoj posao, ali da dolaziš da radiš za platu, a ne za ljubav. Shvatiš šta je mobing i naučiš da ga prepoznaš. Vidiš da možeš nasmejan na posao i pokisao zavisno od ekipe. Tu naučiš da ceniš dobrog menadžera. Nekada koliko god šef bio kul ipak moraš da mu kažeš da sve radi pogrešno. Naučiš da daš otkaz ili da prećutiš kada je frka. Odlučiš da li čuvaš dostojanstvo ili ga gaziš. Izboriš se za bolju poziciju, ili pokunjeno gledaš kako napreduje neko pre tebe jer ti nikada nisi tražio još. To su sve bili izazovi koje sam savladala ili sam fejlova što je isto okej, ali sam opet dosta naučila. Svaki posao sa sobom je doneo nešto novo.

Zato, zajebi sve, ‘aj da naučimo da radimo nešto skroz novo.

[beigeuniverse-blog]

Kako sam prvi put videla Sarajevo

U leto 2010.sam upisla FPN. Baš sam bila puna sebe. Buduća studentkinja politikologije, akademska građanka, buduće mudo marijanovo. Tada me izaberu za Akademiju liberalne politike u Konjicu pored Sarajeva. To je bio moj prvi put da putujem po regionu (ako ne računamo crnogorsko primorije). Došla sam u Sa sa grupom nekih ljudi koje nisam pre poznavala i koji su bili stariji od mene. Očigledno im nije bilo prvi put. Tresla sam se od straha. Čula sam razne priče. Kajala sam se što sam krenula na put. Ćutala sam sve vreme u putu. Stigli smo tamo, bio je avgust, prelazilo je 35 stepeni. Išli smo za Konjic. Tada sam prvi put bila na omladisnkom kampu. I ... Bilo je fenomenalno. Delila sam sobu sa jos tri devojke srpkinjama i muslimankama. Dobila sam svog tajnog prijatelja i svoj tim i bilo je baš kul. Pogotovo rafting Tarom. A, onda sam zapravo otišli u Sarajevo. Na pola dana i otišla sam kući. Kako idu poznanstva i sve to na kampovima, znala sam da ću doći ponovo. I došla sam. Pola godine kasnije 30.12. I tada sam prvi put stvarno videla Sarajevo. Tada sam videla zaista sve rupe u zgradama i tada sam saznala da postoje "dva Sarajeva", kako žive ljudi i da je postojala opsada. Ljudi tamo nisu mogli da veruju da ja to ne znam. Ali nisam znala. To u mojim knjigama nije pisalo. A učila sam. Istoriju sam bar uvek volela. O ratu ni reči. Samo NATO bombardovanje. Tada se sve promenilo. Sarajevo meni više nije bilo isto i ja nisam bila ista. Sarajevo je obeležilo moj život i moje životno opredeljenje. Ja danas hoću da svako zna šta je bilo, kako se Jugoslavija raspala i ko je zbog toga kriv. Sarajevo je postalo moj drugi dom jer sam ga našla i ono je našlo mene.

[beigeuniverse-blog]

Pobednica se ne rađa, POBEDNICA SE POSTAJE.

Kada smo osnovali klub, moj prijatelj Vučko i ja, uradili smo nešto najluđe u kuglanju. Gde god smo pokucali odgovor je bio “ne može”. Niko nije verovao da može postojati ženski kuglaški klub u Beogradu. Ali mi nismo odustali. Vučko je bio velika podrška i verovao je da to možemo.

Kada mi je rekao ideju ja sam napravila svaku grešku koju sam mogla kao dvasetogodišnja studentkinja koja se prvi put bavi sportom i organizacijom. Trebalo je smisliti ime, statut, logo, pravila, obezbediti treninge. Pare sam trošila na pogrešan način, verovala sam pogrešnim ljudima, gubila dobijene utakmice, zvala pogrešne ljude, potpisivala pogrešna dokumenta. Nema gde nisam omanula. Mnoge lopte su mi prošle kroz ruke, mnoge slike nisu videle svetlost dana, ali smo preživele. Još jedna sezona i peti rođendan - to nije malo Osećala sam i sada osećam odgovornost za svaku devojku u mom klubu. Svaku od vas koja je spremna da odvoji vreme i dođe na kuglanu. Za svaku od vas koja ima energije, volje i motiva da posle mnogo poraza proba još jednom. Za svaku od vas koja se trudi, ljuti, plače i nervira ja imam odgovornost. U svaku od vas verujem. Svaka vaša pobeda je i pobeda kluba. Svaki vaš triumf pripada svima nama. Svaki Lena i Nemanja su naši Lena i Nemanja. Sve vaše pobede su nastale iz mnogo poraza, mnogo znoja i mnogo suza.

Zato vas molim da se nikada ne predajte, da nastavite da se borite i uvek znate da imate sigurno mesto.

[beigeuniverse-blog]

“Some people want it to happen, some wish it would happen, others make it happen.” - Michael Jordan

[beigeuniverse-blog]

Premijer/ka

Kao zagovornica ljudskih prava, a posebno manjinskih i LGBTQ prava nije mi ništa posebno drago što nam je mandatarka za sastav vlade pripadnica zajednice, ili žena. U zemlji gde se ne vrednuje trud u javnoj upravi i napreduje se partijskom a ne merit linijom, ne bi bilo bitno ni da nam je premijerka izbeglica, romkinja, transrodna osoba. Ako je neko poslušnik nije bitno kako ćemo je zvati.

Na žalost postoji interes samo JEDNOG ČOVEKA.

Izvor: House of cards

[beigeuniverse-blog]

Kako me je Nedeljnik razočarao

Od svih nedeljnih magazina najviše volim da pročitam Nedeljnik. On se nekako uklapa svojim izborom tekstova i rubrika sa mojim interesovanjima i političkim stavovima (ovo politički podvlačim jer je meni to najvažniji kriterijum).

A onda je Nedeljnik uradio nešto strašno.

Sećate se kampanje Filharmonije "Nije za svakoga" sa sve prazilukom-gudalom, koje treba da bude podsetnik da postojimo mi visookoobrazovani uživaoci vrhunske muzike i vi prosta sirotinja koja gleda "Parove".  Za razliku od njihove predobre kampanje "Hvala što ne dolazite" ova je bila užasna jer je igrala na ego, sujetu i najpovršnije u ljudima. Šta je cilj ove kampanje? Da se sujetni snobovi distanciraju od bede i pokažu kako oni nisu slušaoci bilo čega drugog do najvrhunskije muzike kako kaže Filharmonija (jer ni džez, ni rok, ni pop nisu dovoljno dobri za snobove).

Pa, tako Nedeljnik pravi istu grešku od koje mi okrene želudac i prilagodi magazin BOGATIM MUŠKARCIMA. Ceo odeljak posveti "luksuznim muškarcima" i  postane Cosmopolitan za ego muškaraca. Kapiram da menjate publiku, ali ne morate da postanete Mens Health.Uz sliku skupog viskija, vina i gedžeta napiše da je to ono što pravi muškarac treba da pije/nosi. Fale samo slike golih žena da ugođaj za bogate muškarce bude potpotpun. A onda sledi još veći šok :

Koliko je ovo pogrešna kampanja mogu da pitaju direktora marketinga Filharmonije. A ovu nešto manje snobističku guzicu neće više videti.

NEDELJNIK NIJE ZA SVAKOGA!

http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/16/kultura/1871213/filharmonija-nije-za-svakoga-.html

Foto: B92 blog i Nedeljnik

[beigeuniverse-blog]

Instasebicnost

Pročitala sam skoro u Politici tekst o tome kako su nove generacije nesrećnije danas zbog Instagrama. U smislu svi kace slike svog predivnog zivota i zavide jedni drugima, dok kod kuće imaju cemer tugu i jad. Kada sam sa sestrom bila u poseti rođaki koja sedi kod kuće, po ceo dan i mrzi svoj zivot (ona je bila šokirana kada je shvatila da drugi mogu da vide da je ona odgledala njihov story 😱) shvatila sam da ljude zabrinjava kod drugih samo ono čega se sami boje. Ta potreba da predstavimo svetu kako je sve okej, čak i kada se raspadamo me je dovelo do zakljucka da postoje ljudi koji su potpuno uradili suprotno i zbog toga su hit. U svetu prelepih nogu, guza, savrseno iskonturisanih faca, pojavila se jedna skroz obična, pomalo overweight senzacija koja je preko noci zavladala Instagramom. Dinja je bez savrsenog kvaliteta videa, bez  fensi kafića i plaćene reklame plasirala svoju kritiku drustva, bas tog koji se trudimo da predstavimo. Ja bih objasnila njen ogroman uspeh kvalitetom sadrzaja (to je kao pekara Trpkovic, znam zasto čekam u redu) koji je kritika naseg konzervativnog, malogradjanskog društva i ismevanje svih šovinistickih i seksistickih stavova. Dinja je fenomen savrsenog izgleda i savrsenih manira za svet kome treba da pripada. Drugi primer je Nikola Silić. Puno sam razmisljala da li na Insta ima prostora za politicke izražaje, jer sam primetila da jedini put kada dobijem puno lajkova jeste kada okacim selfie, dok za bilo koju objavu politicke prirode gotovo da nemam lajkove. Nikola je potpuno obrnuo logiku. Na instagramu ne biste ocekivali da nesto sto ima zvuk bude veoma praceno, a da pri tome potpuno izlazi iz instagram okvira. On je izveo da želis da volume up tvoj telefon i uzivas u njegovoj kreativnosti. Dakle, nije problem Instagram, problem ste vi. Vi odlučujete da li ćete da pratite uspešnu vlogerku koja ceo dan prica o svojoj šminki ili cete da zapratite osobu koja vam kaze da ne morate da patite zbog toga sto nemate najskuplju šminku. Izbor je na vama, instagram je samo nacin.