francopapi-blog

[francopapi-blog]

KRAJ RATA

Početkom 1939. godine jedina dilema je bila nastaviti sa otporom ili predati se. Negrinovi predlozi o časnom miru nisu naišle na pozitivan odgovor kod Francuza. Vlada je pozvala Asanju nazad, ali je on to odbio. Kasado je zapravo otvoreno delao protiv vlade. Politika otpora je bila nerealna, ali uloga morala je bila još vrlo bitna, i postojala je relna mogućnost organizovanja gerile na godinu-dve. Negrin je verovao u skoriji sukob na evropskom tlu, što bi iz osnova promenilo situaciju u korist republikanaca. Politiku otpora su podržali jedino komunisti. Kasado upućuje apel za nastavak otpora, a Negrin izjavljuje da otpor nema alternativu. Engleska i Francuska su priznale Frankovu vladu. Asanja je dao ostavku. Dva dana kasnije Kasado je izvršio državni udar, sa obrazloženjem da Franko neće da pregovara s vladom već samo sa vojnicima. Izbila je pobuna i u Kartaheni. Flota daje Negrinu rok od 24 časa da okonča rat. Pobuna je ugušena, ali je flota već otplovila u Francusku, gde su je presreli Francuzi i kasnije je predali Franku. Negrin apeluje na Kasada i ostale da ne pogoršavaju situaciju, ali sve je bilo uzalud. Vlada zatim odlučuje da napusti Španiju. Kasadov udar je izazvao pravi haos i počeli su krvavi sukobi. Neki oficiri su osuđivali udar i krenuli ka Madridu. Kasado je neke streljao, a neke je predao falangistima koji su ih kasnije, takođe, streljali. U sukobima je oko 2.000 ljudi izgubilo živote. Sada su već svi želeli kraj rata. Savet za odbranu ga je tražio i to bez sprovođenja represija. Franko je tražio bezuslovnu predaju. Generali poput Eskobara, koji su ostali do kraja na položajima, streljani su. Krajem marta Kasado je krenuo za Valensiju, a Madrid je kapitulirao. Vojnici su napustili front. Kasado se ukrcao na brod i otplovio za Englesku. Dosta ljudi je poslato i u logore... Uzroci sloma španske republike su sledeći: vojna nadmoć fašističkih snaga, koja se ogledala u podršci koju su obezbedile Nemačka i Italija; politika nemešanja koju su sprovodile Engleska, Francuska i SAD; nejedinstvo u republikanskom frontu i nesposobnost da se izgradi politika jedinstvenog fronta; nedoraslost rukovodilaca Španske republike istorijskom trenutku. Rat na frontovima je bio završen, ali nasilje još dugo nije prestajalo. "Došao je mir", pisaće pesnik Rafael Alberti, "a u polju je neprestano krvarila maslina".

[francopapi-blog]

PAD KATALONIJE

Na Ebru su se vodile rovovske bitke za svaki brežuljak. Zbog problema na frontu Hitler i Musolini su obnavljali pomoć u ratnom materijalu Frankovoj vojci sa vremena na vreme. Time je Komitet za nemešanje faktički bio likvidiran. Republikanska vlada je sprovela plan o jednostranom povlačenju interbrigadista. Krajem oktobra je održan svečani defile u Madridu. Narod je izašao sa cvećem da isprati interbrigadiste. Na tribinama su bili Negrin, general Roho, pukovnik Lister, Dolores Ibaruri, Santjago Kariljo, pesnik Antonio Mačado i drugi. Drugog novembra započinju novi napadi falangista i postepeno povlačenje republikanskih jedinica sa Ebra. General Roho je polako pripremao odbranu Katalonije. Međutim, za odbranu nisu izvršene dovoljne pripreme. Napad je bio silovit i skoro nezaustavljiv uz učešće nemačkih i italijanskih aviacija. Emisari su hitno bili poslati u Sovjetski Savez za pomoć. Tražilo se 250 aviona i isto toliko tenkova. Sovjeti su odobrili tu pomoć. Prvi sovjetski brodovi su došli u Bordo, ali Daladjeova vlada je odobrila isporuku vojnog materijala tek kad je Barselona pala. Front se faktički svuda raspadao. U prvoj nedelji januara 1939. godine republikanci su u Kataloniji imali samo 90.000 vojnika. Na jedan republikanski top je dolazilo 6 topova falangista. Od petnaestog janura situacija je postala beznadežna. Barselona je konstantno bombardovana. Na ulicama su se mogle videti kolone izbeglica. Ruzvelt je priznao u Kongresu SAD-a da su pogrešili što su uveli embargo na oružje za republikance. Krajem januara 1939. godine republikanska vlada je donela odluku o evakuaciji državnih organa iz Barselone. Italijani su upali u grad tenkovima. Narod se skrivao po metrou. Strahovalo se od uličnih borbi do kojih ipak nije došlo. Fašistički simpatizeri su izlazili na ulice da pozdrave Frankovu vojsku. Veliki broj stanovnika je emigrirao prema severu pre nego što su Francuzi ponovo zatvorili granicu. Uslovi za život su bili užasni. Tridesetog januara neki ministri u Negrinovoj vladi su mislili da je najvažnije bilo organizovati evakuaciju, dok su drugi bili za nastavak otpora po svaku cenu. Negrin je tražio od Francuza i Engleza garanciju da neće biti nikakvih represija. Posle pada Barselone bilo je sve više onih koji su bili za predaju. Negrin je 19. januara proglasio ratno stanje i vlast je bila koncentrisana u rukama vojnih komandanata. Pukovnik Kasado je ovo iskoristio da u Madridu zabrani komunistički Mundo obrero u kome je napadnut Largo Kabaljero zbog napuštanja Španije i pozivan narod za nastavak borbe. Socijalisti su bili PROTIV nastavka borbe, naravno. I ta odluka je bila ispravna, što se redovno pokazivalo. Predsednik Asanja je u Parizu posetio špansku ambasadu. Negrin je pristao da se preda, ali pod uslovom da, po okončanju rata, ON bude jedina žrtva koja će biti izložena represijama. Osmog februara je naređeno republikanskoj vojsci da se povlači ka graničnim prelazima. Franko je bio spreman za napad na Madrid. Doneo je zakon o odgovornostima, kojim se jasno sugeriše da neće biti pregovora i garancija za republikanske borce.

[francopapi-blog]

BITKA NA EBRU

Prvog maja Negrin daje izjavu u trinaest tačaka za zaključenje mira u kojima stoji sledeće: potpuna nezavisnost Španije, evakuacija svih stranih trupa, poredak zasnovan na demokratskim principima, poštovanje autonomija, agrarna reforma, opšta amnestija itd. U tačkama preovlađuje antisektaški stav i politika nacionalnog jedinstva. Englezi su vršili pritisak na Francuze da zatvore granicu s Španijom. Internacionalisti više nisu predstavljali onakvu snagu kao na početku rata, a evropske vlade su u leto 1938. smatrale da je Španska republika već likvidirana. Oko Valensije su se vodile žestoke borbe iz kojih je Franko odstupio izgubivši 15.000 vojnika. Republikanci su planirali razbijanje frankističkog fronta na Ebru. Inženjerija je neumorno gradila mostove za prebacivanje preko reke. Bitka na Ebru je pokazala da kraj rata i nije tako blizu, pa su se mnogi uplašili da će taj sukob zahvatiti i ostatak Evrope, ovoga puta direktno. Teška ekonomska situacija je svakako pogodila obe zaraćene strane. Raslo je i nepoverenje prema komunistima kod ostalih republikanaca. General Roho je jednom prilikom rekao: „Borba protiv komunista koju su već odavno vodile partije zbog njihove prevlasti u vojsci, poprimila je sve gore oblike, dok se nije pretvorila u klevetanje". U avgustu Franko je ponovo napao na Ebru. Gubici su kod republikanaca bili veliki, ali su ipak održali front i on sve do oktobra nije bio probijen. U Društvu naroda Negrin je izjavio da je njegova vlada donela jednostranu odluku o hitnom povlačenju svih dobrovoljaca iz republikanske vojske. Ta odluka je bila iznuđena, jer je interbrigadista bilo 12.000 što suštinski nije narušavalo ravnotežu. Negrin je ovim potezom istovremeno želeo da se vlada približi Englezima i Francuzima. Formiran je i komitet za nadgledanje povlačenja. Čak je i Franko pristao da povuče 10.000 stranih vojnika, ali on je imao ukupno 44.000 stranaca, tako da taj čin i nije predstavljao neku razliku. Minhenski sporazum, koji je potpisao Čemberlen, Franko je shvatio kao pobedu. Tim sporazumom je žrtvovana Čehoslovačka, kao i demokratija u Španiji i još više je izolovan Sovjetski Savez, što su totalitarne ideologije videle kao potpuni dobitak. Prvog oktobra održana je sednica Kortesa, a Baskijci i mnogi drugi su apelovali na to da je vreme za kapitulaciju. Negrin je tražio apsolutno poverenje ili usvajanje ostavke. Dobio je poverenje, jer nije bilo izbora sve dok traje bitka na Ebru. 

[francopapi-blog]

PAD ISTOČNOG FRONTA

Demoralizacija u republikanskoj vladi je postajala sve veća. Sam Prijeto je pomišljao na kompromis, slao je svoje emisare na sve strane, što je podsticalo već postojeće neprijateljske odnose sa komunistima. Franko je pokrenuo ofanzivu na aragonskom frontu, njegova namera je bila da pocepa republikansku teritoriju na dva dela, dok je u republikanskoj komandi vladala zbrka. Frankova glavna prednost se ogledala u gotovo tri puta većem broju vojnika na raspolaganju. Trinaestog marta Asturija je prestala da postoji i pripojena je Trećem rajhu pošto ju je okupirao Hitler. Pod izgovorom da su komunisti jedina opasnost za Evropu vlade su bojkotovale republikance. Prijeto je predviđao katastrofu još u aprilu i rekao je: „Granice će nam biti zatvorene bajonetima. Na prste će se izbrojati Španci koji će uspeti da dođu do nje”. Francuska je pod vladom Leona Bluma počela da šalje oružje republikancima, a Prijeto je bio sasvim demoralisan, kao i Predsednik Asanja. U Barseloni su se već ogledale tragične posledice rata. Krenule su i ponovne demonstracije i protesti i Prijeto je optužio Negrina da je okrenuo komuniste protiv njega. Na frontu je bivalo sve teže. Negrin je tražio od Francuza otvaranje granice, što je bio malo hipokritički potez. Nova vlada je formirana šestog aprila. Predsednik i ministar odbrane je bio Negrin, socijalista. Dolazi do iznenadnog povratka anarhista u vladu. To je bila upravo ratna vlada. U Francuskoj umesto Bluma na čelo vlade dolazi Daladje, što je bilo još nepovoljnije za republikance. Započinju pripreme za bitku na Ebru u okviru kojih je u Kataloniji obrazovana vojska sa Ebra. U slučaju da dođe do presecanja republikanske teritorije Madrid i Valensija bi se morali snadbevati s mora. Čemberlen je u ime engleske vlade u aprilu potpisao sporazum s Musolinijem, dok su Francuzi još uvek sedeli na dve stolice.

[francopapi-blog]

PAD AUSTRIJE I TEREULSKA BITKA

01.10.1937. se sastao Kortes i dato je poverenje Negrinovoj vladi, a ona je 31. oktobra prešla u Barselonu. Za to vreme, članovi komunističke partije su se gotovo utrostručili. Franko je stalno isticao da pristaje SAMO na bezuslovnu kapitulaciju republikanaca. Nemačka avijacija je bombardovala luku Hihon kako bi sprečila dostavljanje materijala republikancima, po Frankovom naređenju. Oko dvadeset hiljada civila je napustilo grad. Frankova flota je istovremeno sa bombardovanjem Hihona preduzela i blokadu luke. Niko se sa strane nije usudio da prihvati te civile. Krajem oktobra Frankove trupe su ušle u grad. Na hiljade ljudi je pobeglo u planine. Gerilski pokret je nakon toga trajao pune dve godine, a padom Hihona likvidiran je i severni front. Posle pada Austrije imenovan je zvanični engleski savetnik kod Franka. Japan priznaje Franka, a zatim i Mađarska. On je smatrao da je došlo vreme da krene na Madrid. Republikanci su odlučili da ne prepuste inicijativu Franku. Četrnaestog decembra na temperaturi ispod nule republikanci su krenuli u pravcu Tereula. Ušli su u grad, ali povlačenje jedinica republikanske vojske sa ostalih delova fronta, da bi se izvela ova operacija, odraziće se kasnije na celokupnu vojnu situaciju. Tereul je sada Franko mogao da zauzme samo frontalnim napadom. Za kontraofanzivu Franko je angažovao 125 hiljada vojnika i uspeo je da probije front. Dvadesetog februara republikanske jedinice su bile opkoljenje. Gazeći reku Turiju republikanci su uspeli da bombama sebi otvore prolaz. Predsednik engleske vlade je podneo ostavku, što ostavlja prostor za sklapanje italijansko-engleskog sporazuma. Italijani su obećali da će se povući na kraju rata iz Španije i da nemaju nikakvih teritorijalnih pretenzija.

[francopapi-blog]

BILBAO, BRUNETE, BELČITE

Događaji u Barseloni su ostavili traga na republikansku vojsku, koja je bilo vidno uzdrmana. Osamnaestog juna je napušten Bilbao i pušteni su svi politički zatvorenici. To je bio poraz, ne samo na vojnom planu, nego i na političkom i ekonomskom. Ujedno je to bio i kraj slobode Baska. Njihov jezik je zvanično bio zabranjen, a svaka težnja ka auotonomiji je ugušena! Španski biskupi su uputili pastirsko pismo biskupima celog sveta u kome se Frankov pokret naziva "velikom porodicom u kojoj građani postižu svoj puni razvoj", Vatikan je priznao Frankovu vladu. Ofanziva republikanske vojske se preduzela kod Brunete kako bi se neprijatelj udaljio od Madrida i zadržalo njegovo napredovanje na severu. Komandant republikanskih trupa je bio general Roha. Između 5. i 6. jula pod komandom pukovnika Listera izvršen je proboj fronta. Posle nedelju dana borbi konačno je došlo do stabilizacije fronta. Dva sovjetska pilota su po prvi put u istoriji vazduhoplovstva noću napali lovcima bombadere i uspeli da obore po jedan bombarder. Kontraofanziva frankista je počela 18. jula i već 24. jula su oni ponovo zauzeli Brunetu. Taj front se potom stabilizovao i tako je ostalo sve do 1939. godine.

[francopapi-blog]

BITKA KOD HARAME I GVADALAHARE

Pad Malage se poklapa sa novom ofanzivom fašista u dolini Harame, upravo na sektoru na kom je Kabaljero već nekoliko puta odlagao ofanzivu. Do tada nije vođena bitka sa takvom žestinom. U vazduhu se odjednom nalazilo na stotine aviona. Gubici su, nažalost, bili ogromni na obe strane. Bitka se završila bez pobednika, ali u strateškom smislu je to bila pobeda republikanaca, jer je otežano opkoljavanje Madrida. Zbog stalnih nesuglasica u vojsci, Kabaljero je počeo da smenjuje komandante i postavlja na ključna mesta ljude u koje je on lično imao poverenja. Doneo je odluku da oficir-neprofesionalac ne može da ima veći čin od majora. Takođe se tada raspušta i Savet odbrane Madrida, koji i nije bio od neke koristi. Bitkom kod Gvadalahare završeno je opkoljavanje Madrida. Bitka je počela 8. marta i zbog ozbiljnosti situacije na front su poslate najbolje republikanske jedinice. Upravo u noći između 9. i 10. marta počela su da pristižu prva republikanska pojačanja. Trideset hiljada republikanaca je bilo spremno da zaustavi ofanzivu fašista. Osamnaestog marta, po kiši i veoma niskim temperaturama, izvršen je juriš republikanaca. Generali Roho i Mijaha su te noči dobili izveštaj o pobedi. Neprijatelj je razbijen na celoj liniji fronta, a povlačenje se pretvorilo u bekstvo italijanskih trupa. Franko je želeo da osvoji Bilbao, kako bi se dokopao gusto naseljene oblasti bogate rudama. General Mol je dobio naređenje da zauzme ovu oblast, ali su se Baski uporno branili i zaustavili ga sredinom aprila. Nemačka avijacija je izvršila bombardovanje Gernike, svetog mesta Baskijaca. Krajem aprila legija Kondor je izvršila napad zapaljivim bombama na civilno stanovništvo Gernike. Broj mrtvih je prelazio dve hiljade. Devetnaestog aprila su se sve falangističke partije ujedinile pod vrhovnom komandom šefa države. To je bilo jedinstvo konzervativnih marioneta, crkvene hijerarhije i vojničke kaste. U Barseloni su izbili nemiri. Anarhisti su, težeći proleterskoj revoluciji, otkazali u poslušnosti sa ciljem razbijana Narodnog fronta. Ubrzo su krenule i dinamične borbe između ove dve suprostavljene strane. Kada se vlada ponovo sastala, obnovile su se i te stare nesuglasice. Nemački brodovi su bombardovali špansku obalu, ali im oni nisu uzvratili istom merom, već se sve završilo diplomatskim protestom. Bojkotovao se svaki predlog pružanja pomoći republikancima. U junu je u avionskoj nesreći poginuo Frankov general Mol. Pao je i mađarski pisac Mata Zalk, legendarni general Lukač...

[francopapi-blog]

BITKA ZA MADRID

Nastavljeno je svakodnevno bombardovanje Madrida. Predsednik Republike Asanja je pristao na formiranje Kabaljerove vlade uz učešće anarhista iz CNT. Vlada je svoj štab premestila iz Madrida u Valensiju. Sada se po prvi put na nebu pojavljuju sovjetski avioni, a Nemci uzvraćaju još većom pomoći Franku. Zbog teških borbi je 7. novembra Savet za odbranu preuzeo sve u svoje ruke, a dan kasnije je bio proslavljen Dan državnosti! Republikanci su unapred znali za napad, i pre nego što su "frankisti" krenuli, izvršili su artiljerijski napad. 9. novembra su fašisti prodrli u Univerzitetski grad i on je naredne dve godine bio podeljen na dva dela: u jednom su bili fašisti, a u drugom republikanci. List Ariba, u kome je izvešteno o padu Madrida, već je bio uveliko štampan. General Mol je istog dana preuzeo komandu nad snagama frankista. Bataljon Omladinskog fronta je pokazao zavidnu hrabrost ovom prilikom, i to pod rukovodstvom devetnaestogodišnjeg Eduarda Garsije, najmlađeg republikanskog komandanta u istoriji. Krajem novembrs je počelo sve intenzivnije bombardovanje Madrida. Koristile su se bombe od 500kg. Sva ova dešavanj uslovila su masovne emigracije. Komitet za nemešanje je zakazao sastanak u Londonu, koji je ponovo prošao bez konkretnih rezultata. Osamnaestog novembra Hitler i Musolini priznali su Frankov sastav kao legalnu vladu Španje. Franko je to odmah iskoristio i blokirao sve luke, preteći da će potopiti svaki strani brod koji transportuje bilo kakvu pomoć republikancima. Kabaljero je u Valensiji formirao narodnu policiju, koja je trebalo da preraste u pravu republikansku vojsku. Istovremeno je pokrenuta i agrarna reforma. 04.01.1937. potpisan je italijansko-engleski sporazum u kom su Englezi priznali aneksiju Etiopije i sprečili dalje regrutovanja oficira na svojoj i francuskoj teritoriji. Započinje druga faza bitke za Madrid. Bataljon Telman je bio dva puta opkoljen. Od 400 boraca preživelo je 32. Koristile su se najbolje Frankove trupe, uz korišćenje tenkova i bacača plamena. Međutim, linija fronta se ponovo stabilizovala. Započinje i bitka za Malagu. Republikanci pripremaju ofanzivu, ali se ona stalno odlaže zbog loše organizacije. Sve su veća neslaganja u njenoj vojsci, dok su se anarhisti zalagali za stvaranje revolucionarne vojske, uprkos tome što je većina bila za obaveznu vojnu službu. Istovremeno se javljaju i problemi sa katalonskom vladom. Osmog februara Italijani su ušli u Malagu i započeto je ubijanje bez suđenja, brutalno su ubijane i žena i deca...JovanaKortes se sastao 1. februara u Valensiju. Kabaljero je izjavio sledeće: "Ni od koga ne tražim da napusti svoju ideologiju, ali preklinjem partije i sindikalne organizacije da uspostave primirje i da se ujedine sa jednim ciljem - da se dobije rat". To je bilo od izuzetno velike važnosti i vlada je tražila saradnju i sa Engleskom i sa Francuskom, ali se one nisu nešto preterano obazirale na ove zahteve.

[francopapi-blog]

SUKOB SE PROŠIRUJE

Franko je uspeo da uzme Gibraltar pod svoje okrilje, a 14. avgusta su pobunjenici prodrli u Badahos i taj pokolj je trajao celu noć. On je dostigao takve razmere da su žrtve, usled nedostatka vremena da se zakopaju, bacane na ogromnu lomaču... Krajem avgusta je 28 država potpisalo sporazum o nemešanju y događaje u Španiji. Ali je portugalski diktator Salazar otvoreno podržavao pobunu. Izbijaju štrajkovi i demonstracije radnika u Parizu gde se traži solidarnost sa Španskom republikom. Ipak, većina država se zalagala za politiku neutralnosti. Međunarodni komitet pisaca (Žid, Aragon, Nizan, Malro...) je takođe uputio apel solidarnosti sa Španskom republikom. Republika je sa Sovjetskim Savezom u avgustu razmenila ambasadore i tada je po prvi put bombardovan Madrid... Republikanska vlada nije imala dovoljno sredstava i autoriteta da bi rukovodila odbranom, svako se u republikanskoj vojsci podvrgavao svojoj političkoj organizaciji. Komunisti su tražili formiranje narodne armije sa jedinstvenom komandom i disciplinom, dok su socijalisti i anarhisti bili protiv ovakve militarizacije (iako je ona na kraju koliko-toliko sprovedena). U međuvremenu, fašistima uspeva da organizuju pobunu u madridskom zatvoru. To izaziva revolt u narodu koji traži osvetu zbog pokolja u Badahosu, i vlada je jedva uspela to da spreči. Porazi na frontu su iziskivali formiranje nove vlade. Komunisti i baskijski nacionalisti su pristali da uđu u vladu Larga Kabaljera, što je naišlo na veliku podršku naroda. Na severu su pobunjenici uspeli da ostvare značajne rezultate i narod je počeo masovno da prelazi granicu. U odbrani Toleda disciplina vojske je bila slaba i on je pao 28. septembra. Franko se uprkos tome pojavio pobedonosno u Toledu, dok su bande ubijale čak i bolesne civile... Franku je dodeljena komanda nad svim pobunjeničkim snagama i nakon toga je dobio titulu generalisjmusa, a 1. oktobra je imenovan i za šefa države i kao svoje sedište je odabrao Salamanku. 1. oktobra je Largo Kabaljero sazvao Kortes koji je usvojio autonomiju Baskije i formirana je prva baskijska vlada u Bilbau. Mladi predsednik Hose Antonio Agire je položio zakletvu u Gernici, kraj stoletnog stabla, simbola baskijske slobode. I u Kataloniji je formirana autonomna vlada. Jedino se u Baskiji propovedala sloboda veroispovesti, dok je u drugim pokrajinama vladala velika netrepeljivost prema crkvi, mnoge su se masovno i zatvarale.

[francopapi-blog]

POČETAK RATA

U julu 1936. godine započinje pobuna u Maroku. Čim je čuo za pobunu Franko nije oklevao ni časa, odmah je uputio poruku vojnicima u Španiji koja počinje sa "Slava herojska afričkoj vojsci". Vlada je oklevala da podeli oružje masama koje su ga tražile, plašeći se da i sama ne bude jedna od meta. Ali sa obzirom da je stanovništvo počelo polako samo da se naoružava, vlada je posustala i pristala na kompromis, mada je oklevanje na ovom polju sprečavalo efikasniju pobunu. Pobunjenici su zauzeli celu teritoriju Stare Kastilje, zavodeći vanredno stanje i streljajući članove Narodnog fronta. U Madridu se 29. jula pobunila kasarna Montanje i narod je započeo njenu okupaciju. Pobunjenici su istakli belu zastavu i republikanci su neoprezno krenuli ka kasarni, gde su ih dočekali mitraljeski rafali. U Barseloni su, posle niza obrta, anarhisti držali sve pod kontrolom i obećali su da će podržavati odluke koje vlada donese. Obrazovan je i Komitet antifašističke policije. Zanimljivost: poznati pesnik Federiko Garsija Lorka se sklonio u kuću svog poznanika, falangističkog pesnika. Za vreme odsustva ovog pesnika fašisti su odveli Lorku u zatvor i ubili ga. Franko je shvatio da će njegove snage ostati paralisane sve dok ne bude preuzeo kontrolu nad Gibraltarom. Zato je on poslao emisare Hitleru i Musoliniju, dok je istovremeno pokušavao da "manevriše" kod Engleza i Francuza. Vojni udad je uspeo na polovini teritorije Španije, a Sevilja je bila najznačajniji grad pobunjenika.JovanaDrugi deo operacije pobunjenika je presecanje severa Španije i izolacija granice sa Francuskom. U Madridu legalna vlada nije imala nikakvu vlast. Komunistička partija smatrala je da će ova borba biti vrlo duga, pa je sastavila svoje jedinice. Stvorena Peta regimenta je bila strogo disciplinovana vojska sa glavnim štabom, svojim listom i kulturnom sekcijom. Politički komesar Pete regimente je bio Vitorio Vidali, poznat kao komandant Karlos, Italijan koji se pridružio borbi španskog naroda. Franko je otvoreno tražio pomoć od Hitlera i Musolinija za prebacivanje svoje vojske iz Afrike i Hitler mu je obećao svu tu pomoć. Krajem jula stižu prvi nemački avioni, a ubrzo i italijanski. Berlin i Rim su stalno isticali da su događaji u Španiji unutrašnje pitanje i da se radi o "krstaškom ratu protiv opasnosti od međunarodnog komunizma". Franko je tražio da se republikanska flota povuče iz Tangera, jer je navodno bila sačinjena od gusarskih brodova. Francuzi i Englezi su to prihvatili. I to je predstavljalo početak politike nemešanja koja će odigrati jednu os presudnih uloga u Španskom građanskom ratu. Krajem jula su Francuzi, pod pritiskom Engleza i Nemaca, objavili "da se Francuska neće mešati u unutrašnje stvari Španije". Dok su Francuska i SAD ostale neutralne, Nemci su i dalje nastavili sa pomaganjem. Dobrovoljci iz raznih zemalja su takođe počeli da pristižu u Španiju. Čak im je i SSSR pružao i više nego blagu podršku.

[francopapi-blog]

RAĐANJE REPUBLIKE

1931. godine Španija je postala republika, dotadašnji kralj Alfonso XIII je morao da se odrekne prestola, a zatim su oformljene skupština (Kortes) i nova vlada i donet je novi ustav. Osnovno državno pitanje bilo je sprovođenje agrarne revolucije, jer je trećinu stanovništva Španije činilo poljoprivredno stanovništvo i broj krupnih poseda i latifundista bio je veliki. Katolička crkva je takođe imala ogromne posede i veliki broj sveštenika, a njeni odnosi sa vlašću bili su poljuljani. Nacionalno pitanje je bilo posebno složeno - Katalonija i Baskonija su zahtevale svoju autonomiju i to je dovelo do uzburkanih strasti. Bitno je bilo i pitanje vojske, koja je tada bila pod velikim uticajem desnice.JovanaU septembru 1932. godine Kortes donosi zakon o agrarnoj reformi, koji ne zalazi u problem sitnih zemljoposednika i zakupaca. Katalonci jesu dobili autonomiju, ali Baskijci nisu. Reorganizuje se vojska i smanjuje se broj oficira, što izaziva nezadovoljstvo u vojnim krugovima. Posle jedne provokacije monarhista crkve su masovno spaljivane, što je izazvalo još veću zatenutost u odnosima crkve i vlade. Povrh toga, vlada je još radikalnije postupala prema crkvi i sveštenstvu je ukinula mnoge privilegije, čime je uslovila gubitak njihove podrške. Ona je strahovala i od anarhista i komunista koji su imali veliki broj pristalica iza sebe. Na čelu komunističke partije bili su Hoze Dijas i Dolores Ibaruri (La Pasionarija). Anarho-sindikalni pokret je naglo krenuo da se širi, međutim 1933. godine ga je vlada brutalno ugušila i izvršen je pokolj seljaka u Kadizu. Na novim izborima 1933. godine desnica je odnela većinu. Anarhisti su podigli bunu kao reakciju na ove događaje i borbe su trajale punih nedelju dana, ali je vlada ipak uspela da izađe na kraj sa njima. Restauracija je bila činjenica. Agrarna reforma je zaustavljena i seljaci su oterani sa svojih polja. Vojni komandanti su dobili nove funkcije. Vlast je tokom 1934. godine u potpunosti preuzela desnica, dok se socijalistička partija odlučila za revolucionarnu akciju, iako su komunisti sa pravom smatrali da za revoluciju nisu izvršene dovoljne pripreme. I anarhisti i socijalisti i komunisti su radili stvari na svoju ruku.Jovana04.10.1934. organizovan je generalni štrajk u svim gradovima Španije, a dan kasnije je došlo do pokušaja podizanja ustanka u Madridu. U Barseloni te pobune nisu urodile plodom. Uhapšen je Manuel Asanja, književnik i republikanski lider levice. Vlada je mobilisala vojsku, a ministar rata je pozvao generala Franka da upravlja svim operacijama u gušenju nemira. Može se reći da je do osamnaestog oktobra bilo u potpunosti rešeno (za sada) i tom prilikom je svečano ukinuta autonomija Katalonije. U junu 1935. godine Hoze Dijas u ime komunista aludira na pravo samoopredeljenja za Kataloniju i poboljšanje uslova rada radnika, kao i oslobađanje svih uhapšenih učesnika revolucije. 15.01.1936. potpisan je sporazum o Narodnom frontu, čiji program predviđa: opštu amnestiju političkih zatvorenika, vraćanje u službu onih koji su izgubili posao zbog represije, obnavljanje zakona o agrarnoj reformi, regulisanje statusa Katalonije, reformu prosvetnog i socijalnog zakonodavstva... CNT (sindikat pod upravom anarhista) je bio u dilemi da li da glasa za Narodni front ili da apstinira na izborima. Odlučio se za drugu opciju, ali to i nije vaš bilo sprovedeno u praksu. Narodni front je uspešno prošao na izborima u februaru 1936. godine i odneo je ubedljivu pobedu. Manuel Asanja formira republikansku vladu uz podršku socijalista i komunista i ona počinje postepeno da ostvaruje program Narodnog fronta, dok desnica otvoreno sabotira rad vlade i priželjkuje haos. General Franko je formirao pokret "Za Španiju", zbog čega ga je vlada oterala na Kanarska ostrva i time mu, i nemajući predstavu o tome, učinila uslugu, jer je dobio veći manevarski prostor za delovanje. Fašisti započinju pripreme za zaveru na čelu sa generalom Molom. Plan zavere je obuhvatao uspostavljanje vojne diktature, republikanski oblik vladavine, odvojenost crkve od države, suspendovanje ustava, uklanjanje članova vlade... oni su na kraju i digli bunu, a monarhisti su uoči tih dešavanja napustili Kortes. Sedamnaestog jula general Mol je naredio početak zvanične pobune.

[francopapi-blog]

NO PASARÁN!

U ovom blogu ćemo se osvrnuti na Građanski rat u Španiji i na njegove faze. On je od izuzetno velikog značaja za razumevanje istorije i položaja Katalonije, oko čije nezavisnosti danas bruje mediji.