martinovicevaa-blog

[martinovicevaa-blog]

I ti staneš, i ne znaš da li si, il’ nisi više ono obično dete, ono bezazleno dete.

Mika Antić - Prva ljubav (via svanaopachke)

[martinovicevaa-blog]

Pokušavam se pretvarati da se nikada nismo sreli, da si bio samo lijep san prerano prekinut. Pokušavam se pretvarati da ne postojiš, da si samo plod moje mašte, da ne postoji jedan dječak koji je osvojio moje srce, da ne postoji savršeni dječak za mene. Pokušavam se pretvarati da nisam pronašla sebe u tebi, da ne poznajem onu osobu koju si probudio u meni, pokušavam se pretvarati da te ne poznajem. Da ne poznajem onaj tvoj hod, onaj tvoj osmijeh, da ne znam napamet šarenicu tvoga oka i da ne znam kordinate ožiljaka na tvojim leđima. Pokušavam…

A. G. (via stihovizatebe)

[martinovicevaa-blog]

Rekao je moj sef: “Jake cure to prebole na nogama!” Jake cure to prebole na nogama, ne na koljenima, ne lezeci na podu kupaonice. Razumije se da se moras isplakati uzmi noc, dvije noci, tjedan ili dva, ali ne tuguj citavo tesko razdoblje. Preboli to na nogama, ne sjedi u kuci i ne sazalijevaj sebe. Ucini nesto sto vec dugo nisi, plesi, pjevaj, napij se, procitaj knjigu, odi u setnju, radi, uci. Preboli to na nogama, budi musko u cijeloj prici kad nije znao on!

(via stihovizatebe)

[martinovicevaa-blog]

[martinovicevaa-blog]

Ko te to boli, pa se tako divno svima smešiš?

(via 21-06-2014g)

[martinovicevaa-blog]

#perfect

[martinovicevaa-blog]

[martinovicevaa-blog]

[martinovicevaa-blog]

A mislio si da “djevojčica” ne može bez tebe? To ti je kad se igraš. Sa srcem žene.

(via surov-je-zivot)

[martinovicevaa-blog]

[martinovicevaa-blog]

[martinovicevaa-blog]

O čemu razmišljaš? Pa ovako, razmišljam o njemu, o nama. O svemu što je trebalo da bude, a nije bilo. O mom jebenom ponosu. Sad će reći da ga ne volim dovoljno, ja njega volim najviše, ali boli, jako. Ja ne mogu biti sretna, postala sam glumica. Ne želim da ljudi znaju da patim, ali on zna. I ne radi ništa da to promijeni. Sve loše riječi, djela, sam u suzama slušala i gledala. Ali sada trebam da pređem preko svega, jednostavno ne mogu. Nemam snage da krenem dalje, a dugo stojim na jednom mjestu. Nije vrijedan mene, mojih suza. I onda jedno ‘izvini’ treba da promijeni sve, možda, nekad, negdje, ali sada ne. I ni jedan drugi nema šanse kao što ih je on imao, imao je, nekada. Život ide dalje, bez njega…

(via 19-5-2014g)

[martinovicevaa-blog]

Ona nije znala, međutim on je gledao u nju kad god je ona okrenula glavu, a kad god je pogledala u njega, on bi skrenuo pogled kao da ga uopšte ne interesuje. Previše ponosa između njih dvoje, previše da bi bili zajedno. Svi oko njih su znali, po neki pogled ih je odavao.

(via pricaovelikojljubavi)

Pa daa

[martinovicevaa-blog]

[martinovicevaa-blog]

Stvarno moras da budes poseban skot da bi se sprdao sa nekim kome je do tebe stalo.

[martinovicevaa-blog]

Šta je ostalo posle nas?! Nekoliko propuštenih poziva kada se oboje opijemo od uspomena, tiha mimoilaženja kad se sretnemo i ime na koje još uvek reagujemo kad ga čujemo.. Nije ostalo mnogo od nas, a činilo se tako obećavajuću.

#lično #ljubav

[martinovicevaa-blog]

:)

Kažu da je početak najgori, kažu da je najteže započeti, a ja?! Ja uvek mislim o kraju. Početaka se i ne sećam. Ne sećam se kada i kako je sve započelo i ko sam sad. Sedim na prozoru, kosa spletena u pletenice, ali ni pletenice više ne pomažu da se osećam kao dete. Sve je nestalo. Prebrzo sam odrasla. Prebrzo, ali i dalje nisam ničeg svesna. Posmatram ljude kroz prozor, kao dete nad kućom za lutke. Nalikuju mi na lutke, lako lomljive u tuđim rukama. Pitam se šta kriju?! Je l’ je neko kao ja?! Gledam u njihove senke, tražim tragove. Jesu li i oni nekad poželeli da nestanu?! Dižem pogled sa njih. Dve cigarete, bez života, u pepeljari. Trebalo je da bude samo jedna, ali nisam želela da bude usamljena kao ja. Želim i ja jednu cigaretu koja nije napravljena od papira i duvana. Onu koja će me razumeti, a ne razumem se ni sama. Ne znam ni sam zašto pišem, šta me tera?! Odakle dolaze reči? Imam osećaj da nisu moje, da su to reči osoba koje prebivaju u meni. Moram ih osloboditi jer uporno pokušavaju pobeći. Čujem ih: ”Pusti me!” Lupaju po mojim grudima, zadaju mi bol. Ali ove moje osobe ne znaju stvoriti radnju, priču koju će neko hteti da pročita. Ove osobe ne žele biti viđene, čitane, ona samo žele biti slobodne, pa makar i na papiru koji niko ne čita. Eh, taj papir... koliko je taj moga bola upio. Osećam kako poprima bore od mog jada. Boli ga, nanosi mu bol brzo pisanje o mojoj tuzo, o Njemu.. Previše odugovlačim, znam, to sam oduvek radila. Želite li i dalje čuti ko sam ja?! Ko se krije sa drige strane prozora, ko vas posmatra kao deca ribice u akvarijumu?!