#културна баштина
Text
Русија враћа Србији недостајући лист Мирослављевог јеванђеља
Оригинални 166. лист најстаријег познатог документа српске писмености и књижевности, писаног пре више од осам векова за хумског кнеза Мирослава, сина Завидиног и брата Стефана Немање, од половине 19. века чува се у Националној библиотеци Русије у Санкт Петербургу. Лист Мирослављевог јеванђеља у Санкт Петербургу
Тамо је доспео пошто је, после седам векова мировања у Хиландару, запао са око…
View On WordPress
1 note
·
View note
Text
Академија спасава баштину
Академија спасава баштину http://www.vaseljenska.com/vesti-dana/akademija-spasava-bastinu/
0 notes
Link
СРПСКА НЕДОРАСЛОСТ ИЗАЗОВИМА ОЧУВАЊЕ ИДЕНТИТЕТА И ДРЖАВЕ
Колика је недораслост српских државника и научника очигледна, показују подаци да се они нису посветили овој противсрпској делатности, мада је то било једноставно и дало би позитивне резултате, те би данас српски народ био очуван и број би му био неколико пута већи од данашњег.
Број Срба се није смањивао само стварањем од њих других народа, него и ратовима, у којима су окупатори и ти отуђени Срби (Хрвати, Бошњаци, Црногорци, Албанци…) убијали милионе Срба – у Првом светском рату преко милион и у Дугом светском рату исто толико!
Влада Републике Српске Крајине у прогонству је, последњих година, обавештавала јавност – да се столећима спроводило (и спроводи) противсрпско деловање држава Западне Европе и Турске, али тој страховитој (геноцидној) делатности се не посвећује пажња у друштвеним наукама, нити је то присутно у школским и универзитетским књигама српских држава. Наравно, реч је о претварању Срба у друге народе и сузбијање српских држава на што мању територију, уз што се и богата српска културна баштина приписује тим новоствореним вештачким народима: Бошњацима, Хрватима, Црногорцима, Албанцима, Македонцима, итд, итд.
Колика је недораслост српских државника и научника очигледна, показују подаци да се они нису посветили овој противсрпској делатности, мада је то било једноставно и дало би позитивне резултате, те би данас српски народ био очуван и број би му био неколико пута већи од данашњег. Број Срба се није смањивао само стварањем од њих других народа, него и ратовима, у којима су окупатори и ти отуђени Срби (Хрвати, Бошњаци, Црногорци, Албанци…) убијали милионе Срба – у Првом светском рату преко милион и у Дугом светском рату исто толико!
А да су српски државници и научници у 19. и 20. столећу све ово изучавали и стављали у школске и универзитетске књиге, освестили би многе отуђене Србе и убедили би преостале да не мењају своју православну веру и своју народну (националну) српску припадност..
Било је једноставно упутити становнике у противсрпско деловање научним и школским књигама, али то није учињено. Ево два примера који су могли да одрже Србе у јединству – само да су били у научним и школским књигама. Реч је о изучавању расрбљивања једног немачког и једног руског научника – оба рада су из 19. столећа, тако да су могла бити веома лековита.
Аустријски историчар, Немац, Јохан Хајнрих Швикер је штампао књигу у Бечу, 1874, с насловом: ZUR GESCHICHTE DER KIRCHLICHEN UNION IN DER CROATISCHEN MILITARGRANZE, коју је превео на српски језик Никола Живковић, а објављена је од стране Епархије шумадијске, у Крагујевцу, 1995. Књига на српском језику гласи: „Историја унијаћења Срба у Војној Крајини“.
Унијаћење значи да се православни Срби одричу Српске православне цркве и своје храмове и цркве стављају под управу Римокатоличке цркве (Ватикана) у Риму. Наравно такви Срби су после превођени у католичку веру и најчешће су проглашавани припадницима хрватске нације. Швикер наводи такве примере на целој територији Војне Крајине – од Арада у Румунији до Трста у Италији, а највише података је дао из Жумберка, уз границу Хрватске и Словеније. Мада су Срби у Војној Крајини имали своју самоуправу у Аустрији и Аустроугарској, свој буџет, надлежност за организовање крајишке војске, итд, ипак су били под страшним притиском Беча и Ватикана – да се католиче и прелазе у хрватску нацију. На такве противсрпске поступке је реаговао српски народ и тражио од православних свештеника да се жале аустријској ца��ици, Марији Терезији. То Јохан Хајнрих Швикер верно приказује:
„… Зато моле владику, да то све изнесе Њеном Величанству, јер они не желе (Срби) да приђу католичкој унији, већ им је намјера да остану у вјери својих предака. Владика Јакшић шаље жалбу Краљици, молећи је да се православцима у Жумберку и на ратиштима (остали делови Крајине, примедба МБ) призна слобода савјести и вјере. Честе притужбе карловачког владике нису остале без одјека на Двору. Међутим, Двор више није био спреман да изађе у сусрет оправданим жалбама православаца. Напротив, читав жумберачки проблем је требало рјешити повољно по ствар уније, али све се лукавије и уз мање буке. У том смислу је Дворско ратно вијеће послало дворског савјетника, барона Плетнера, Илирском дворском посланству, гдје се разугоарало о молби Карловачког владике у вези с вршењем попиа,како би се утврдио тачан број православаца и унијата… Барону Бартенштајну, као предсједнику Илирског дворског посланства, било је јасно да тај приједлог циља само на то – да се грофу Петацију пружи више времена за извођење своје намјере…“
Наравно, наведено „извођење своје намјере“ сведочи о ставу Римокатоличке цркве и аустријске царице – да се настави пребацивање Срба у римокатолички веру и да се прогласе припадницима хрватске нације. Ова чињеница показује да су сви покатоличени Срби у Далмацији, на отоцима, у Дубровнику, Херцеговини, Босни, Лици, Кордуну, Банији, Жумберку, Славонији, Срему, Барањи, Бачкој, Банату, итд. проглашени Хрватима.
Ове податке износи аустријски историчар, Немац по народности, а српски државници и научници, због своје недораслости, не ставише ову чињеницу у научне, школске и универзитетске књиге!!!
А српски научници не ставише у научне и школске ни чињеницу да становници Загреба и Загорја уопште нису Хрвати и да не говоре хрватским језиком. И та чињеница се појавила у књизи у 19. столећу, а српски државници и научници то неставише (због своје недораслости) у научне и шкоске књиге!!! А погледајмо како је руски историчар једноставно објаснио да су Загрепчани и Загорци припадници словеначких племена и да говоре словеначким језиком.
Појави стварању вештачке хрватске нације и од Словенаца се зачудио Рус, професор историје, др Аполон Александрович Мајков, писац запажене књиге: „Историја српског народа“, коју је превео на српски језик Ђура Даничић. Мајков је, поред навода у својој књизи, објавио и у руском листу: „Новоје времја“, 1876, ову истину о стварању хрватске нације, коју је Аустрија намеравала усмеравати против преосталих Срба, те је Мајков је упућивао омладинцима у Загребу и Загорју, да се освесте и да не спроводе противсрпску и противсловеначку намеру колонијалне Аустрије:
“Хрватска академичка омладина изјављује, како она зна, да у Босни и Херцегоивни живи један народ, хрватски. Не, господо, ви то не знате! Штавише, ви не знате, ни у име којег народа ви сами дајете изјаву своју. Вашу данашњу провинцију Хрватску, с главним градом Загребом, поводом страшних пустошења – што их спроведоше Турци у минул�� времена, населили су дошљаци из Штајерске, Крањске и Карантаније, тј. Словенци, а не Хрвати; ваш помесни говор, то је наречје словеначко! Знате ли ви, да кад себе називате хрватском омладином, да се ви служите тим називом – не по народном говору и не по народности, већ по налозима аустријске владе“.[1]
[1] Благојевић, Лазар, Илишковић, Рајко и Павловић, Илија: „О србофобији кроз вијекове“, СПКД „Просвјета“, Шамац, 2004, стр. 78 (подвлачење наше).
И тако, били смо у праву кад смо рекли да су, последња два столећа, српски државници и научници били недорасли својим обавезама. Да су ови садржаји били у школским књигама, не би се од Срба створили толики несрпски народоди: Хрвати, Бошњаци, Црногорци, Албанци…
Навели смо и Албанце, који су, уствари, с националним именом – Шиптари, али су им Аустријанци и Ватикан дали име Албанци, а Албанци су били српско племе у Италији, што је написао у својој књизи «Енејида» римски песник Вергилије. Аустријанци су Шиптарима дали ово име да би се рекло – да Шиптари имају везу са старом културном баштином предримског и римског периода. Шиптари су били на Кавказу, у једној српској (словенској) држави и Арапи су их исламизирали и довели у Италију и на грчке отоке у 8. столећу, а српски краљ Војислав их је населио у делу данашње Албаније 1043. године. После је Турска поново исламизирала Шиптаре и Србе у Албанији и Македонији је, столећима, пребацивала у шиптарску нацију.
Да је и ова чињеница била у српским научним и школским књигама, не би толико број Срба био данас у оквиру шиптарске (албанске) нације, а вероватно их је у њој око 80 процената.
Молио вас, ове чињенице доставите у Србији и страним земљама: државницима, политичким партијама, академијама, књижевницима, новинарима, итд.
С поштовањем,
Милорад Буха, председник Валде
РЕПУБЛИКА СРПСКА КРАЈИНА
ВЛАДА У ПРОГОНСТВУ
11.000 Београд, Змај Јовина 15
Тел. 063/495-051
Бр. 46/18 – 23. новембар 7527 (2018)
СРПСКА НЕДОРАСЛОСТ ИЗАЗОВИМА ОЧУВАЊЕ ИДЕНТИТЕТА И ДРЖАВЕ - Царса
Колика је недораслост српских државника и научника очигледна, показују подаци да се они нису посветили овој противсрпској делатности, мада је то било једноставно и дало би позитивне резултате, те би данас српски народ био очуван и број би му био неколико пута већи од данашњег. Број Срба се није смањивао само стварањем од њих других …
, via Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
0 notes
Text
Српска баштина у данашњој Македонији: Mанастир Лесново
Манастир Лесново (посвећен светом Архангелу Михајлу и пустињаку Гаврилу Лесновском) налази се код истоименог села, између Кратова и Злетова у Македонији. Лесновски манастир је сазидан на темељима старије светиње, која је, како се претпоставља постојала већ у 11. вијеку, у вријеме испосника Гаврила Лесновског. Црква Лесновског манастира је посвећена Светом арханђелу Михајлу и Светом Гаврилу…
View On WordPress
#Деспот Јован Оливер#Културна баштина#Лесновски манастир#Македонија#Манастир Лесново#Цар Душан#Цркве и манастири
0 notes
Text
Хоће ли УНЕСКО заштитити Студеницу у случају рата
Хоће ли УНЕСКО заштитити Студеницу у случају рата http://www.vaseljenska.com/misljenja/hoce-li-unesko-zastititi-studenicu-u-slucaju-rata/
#Блиски исток#Дарко Танасковић#заштита#Листа#манастири#Никола Кусовац#Оружани сукоб#светска културна баштина#Србија#УНЕСКО#Уништавање#Џон Стајнбек
0 notes
Link
Андреј Фајгељ – Осам заблуда о ћирилици
Постоје два опречна погледа на српско писмо. Ја ћу их назвати становиштима асимилације и афирмације. Оба се слажу око тога да је ћирилица различита, то признају и једни и други. На пример, већина писмених припадника европских и других народа на планети, може да чита латиничне натписе на српском језику, иако сам језик не разуме. Са ћириличним натписима је проценат оних који читају много мањи. Отуда је ћирилица нешто што је специфично спрам универзалног, мањинско спрам већинског, другачије спрам истог.
Они који теже асимилацији, различитост ћирилице гледају као нешто негативно и сматрају да она, зато што је различита, треба да има, задржи или добије мањински положај. И да, у крајњој линији, буде укинута и да заслужено нестане.
Следбеници афирмационе логике сматрају да је различитост ћирилице нешто позитивно, нешто што треба чувати и неговати. Не кријем да, непоколебљиво и недвосмислено, стојим на становништу афирмације. Зато ћу, у редовима који следе, разбити осам митова о ћирилици које шире асимилационисти:
1. Асимилација је универзална, то је светска пракса
Нема ничег мање тачног од тога. У свету се нације и државе које се налазе у сличном положају као Србија користе искључиво афирмационом логиком. Примера ради, недавно сам био у Израелу и тамо је странцу велики проблем купити храну у самопослузи, јер су све декларације исписане исључиво на хебрејском. Чак и светски језици се штите кад су угрожени, па тако Монтреал има посебне мере за очување јавне употребе француског, као што Тел Авив има за хебрејски.
Често ћете чути и став да са ћирилицом не можемо у ЕУ, али се тој логици наши асимилационисти сигурно нису научили у ЕУ. Она, наиме, одлучно заступа очување језичке разноликости. Од 24 званична језика у Европском парламенту до било које новчанице евра, на којој је назив валуте исписан на три писма: латиници, грчком алфавиту и – ћирилици.
Ни у региону, нема примера асимилационизима, напротив. Новонастале нације љубоморно, и не сваки пут убедљиво, захтевају свој језик који до пре десет година није ни постојао.
Што се саме Србије тиче, ми посебности осталих заједница и култура никада не посматрамо са асимилационог приступа. Ми никада не захтевамо од етничких мањина у Србији да се асимилију. То се говори само Србима! Стога отворено питам: Ко у држави Србији асимилује Србе? Странци? Ако је тако, онда не говоримо о асимилацији, већ о – окупацији!
2. Срби су одувек писали латиницом
Ово је нетачно, као што је погрешан и мит да се српски језик одувек звао српскохрватски. Латиницом се у Србији масовније писало искључиво у периодима аустроугарске и усташке окупације, а затим од 1954. године, дакле од Новосадског договора о језику.
3. Ћирилица је превазиђена
Новосадски договор
Протагонисте овог мита бих подсетио да су у 9. веку, у време Ћирила и Методија, Словени добили нешто што други народи неће добити столећима: свете књиге на свом језику и на свом писму. Вековима после тога, гореће на ломачама широм Европе они који ће пробати да изборе ту привилегију и за себе. На визионарство Ћирила и Методија надовезао се и Вук Караџић, додатно оснажујући Србе да пишу као што говоре. До данашњег дана ниједан други народ не учи да пише са таквом лакоћом, на писму које је у толикој мери лично његово.
Подсетио бих и да је ћирилица прво писмо које је узлетело са земље у свемир. Једна од за мене најиконичнијих слика јесте слика Јурија Гагарина, првог човека у свемиру, са великим ћириличним натписом СССР преко чела.
И данас се највећи повратак ћирилице дешава са развојем информационих технологија чему је, у одсуству српске језичке политике за очување свог писма, можда највише допринео управо Гугл, одлучивши да све садржаје на српском језику приказује на ћирилици.
4. Са ћирилицом не можемо у свет
Много је вероватнија потпуно супротна теза, да само са ћирилицом можемо у свет. Преписивачи нигде нису добродошли. Странце не занима да гледају своју реплику из Србије. У иностранству су најбоље прошли уметници који су највише користили локалну културу у свом стваралаштву, попут Кустурице или Бреговића. Наши спортисти нам доносе медаље само ако поносно играју за национални тим. Из искуства знам да када одлазите напоље на докторске студије, предност имају српске теме, из којих они могу да сазнају нешто ново. Ја сам у Француској изучавао гусларске песме зато што ми је ментор то предложио.
5. Ћирилица није исплатива
Тако гласи „крунски доказ“ наших асимилациониста. Кажу, садржаје треба штампати на латиници, тако ће имати прођу и на тржиштима бивших југословенских република. Дакле, главни мотив за издају ћирилице је, као уосталом и за сваку издају, новац.
А ја их подсећам да једини начин да се од културне баштине заради на међународном тржишту јесте да она постане међународно значајна. А то је могуће само афирмацијом, никако асимилацијом. Нико није постао богатији тако што је своје вредности бацао на смеће, већ тако што их је домаћински чувао и развијао. Тек када препознамо и заволимо оно што имамо, можемо очекивати да то ураде и други. Зарада српских издавача неће достићи максимум кад сви у Србији забораве ћирилицу, већ када је сви у региону науче. И то не само зарада од издаваштва, већ и од уметности, креативних индустрија, високог образовања, туризма и српских трговачких марки. Тако се гради бренд Србија. Треба напоменути и да свака српска књига одштампана на латиници по међународним стандардима спада у хрватску баштину. Кратковиди српски издавачи богате само хрватско наслеђе, док Србију осиромашују.
6. Ћирилица вређа
„А шта је са онима који не пишу ћирилицом?”. Јако опасан мит који каже да ако пишемо ћирилицом на неки начин обесправљујемо оне који њоме не пишу. Такво мишљење је, по мени, скандалозно. Бити свој значи управо то – бити свој – а не обесправљивати друге. Замислите да обрнемо улоге и да кажемо да је чување идентитета неких мањина у Србији увреда. Или да се Срби у региону и расејању побуне што државе у којима живе пишу својим писмом? То би, заиста, био скандал. Исто тако није никаква репресија ни увреда захтевати да се у Србији поштује српска култура и идентитет. Напротив, терати Србина да се правда што пише ћирилицом је расизам.
7. Ћирилица угрожава
Овај мит се заснива на претходном и представља најекстремнији пример извртања истине. Ако је нешто угрожено у Србији, угрожена је ћирилица од латинице. То се може измерити увидом у јавне натписе, медије и издаваштво, у којима је ћирилица често сведена на испод десет одсто, уз доминацију латинице од преко деведесет одсто заступљености. Ако се убаци и временска оса, увиђа се да је хиљадугодишње трајање ћирилице прекинуто 1954. године Новосадским договором, којим је започео вртоглави пад њеног присуства. У региону је ћирилица деведесетих претрпела хрватски књигоцид, а и у 21. веку се прогони у Хрватској, на Косову али и у Српској Атини, Новом Саду. Када смо ми, у складу са Статутом Културног центра Новог Сада и Уставом Србије, вратили ћирилицу, нама је разјарена јавност, вероватна мала, али врло гласна група, рекла да је нови ћирилични лого – кукасти крст.
Потписници Новосадског договора
Замислите само колико је грубо рећи да је нечија културна баштина кукасти крст, да је, дакле, нацизам! Нарочито у граду, у земљи и у народу који је толико страдао од њега.
Али ћирилицом, подсећам, нису писали ни Хитлер, ни Павелић ни Хорти, већ њихове жртве. То су ти груби фалсификати којима смо сви сведоци.
8. Мит о двоазбучности
То је, заправо, мит о равноправности, који су комунисти смислили као покриће за постепену али потпуну замену ћирилице латиницом. Југословенски министар културе је 1948. потврдио америчком амбасадору да на тај начин раде на раскиду са Русијом: ”Побринућемо се да свако дете у Југославији научи латиницу, а онда ће се ствари одвијати саме од себе.“ Математички, равноправност је однос 50:50 одсто. Један према десет није равноправност, ако је и толико остало ћирилице у Србији. Један према сто, хиљаду, или милион, није равноправност, ако је и толико остало ћирилице у Хрватској, Федерацији БиХ и Црној Гори. „Новосадским договором“ смо потписали равноправност ћирилице и латинице не само у Србији, већ и у Хрватској и свим деловима Југославије где се говорио новопроглашени ”српскохрватски” језик. Уместо тога, добили смо десант латинице на Србију: систематско и једносмерно ширење латинице на рачун ћирилице, које и данас траје.
Шта ми који се не слажемо са ставовима асимилациониста данас можемо да урадимо?
За почетак, можемо непрестано да подсећамо, да асимилационизам представља логику тираније, окупације, доминације и културног дарвинизма према којем мање културе треба да нестану јер су велике доказано успешније. А да наш, афирмациони став представља логику слободе, права и одговорности према сопственој култури. Можемо да подсећамо себе и друге да ћирилица није само наше национално благо, већ и благо читавог човечанства. Можемо да преузмемо одговорност и спасемо ћирилицу. Пре готово век и по, Јован Јовановић Змај нас је упозорио и то не бисмо смели никад да заборавимо:
„Поједини људи понос духа сузе,
па до неке среће могу да допузе
.……………………………
Ал` народ ни један до највеће среће,
допузио досад није, па ни одсад неће!“
ЗАШТО СЕ ЋУТАЛО?
Иван Клајн чак предвиђа да ће ова транзициона двоазбучност једног дана прећи у латиничну једноазбучност и да је то једини могући и нормалан развој догађаја, зато што је латиница, вели, универзална и зато што смо се на њу навикли. Па онда додаје да једини начин да то спречимо јесте да латиницу избацимо из основношколске наставе, а то је, цитирам, „неспојиво са грађанским слободама“.
Уопште не видим зашто би настава на ћирилици у земљи Србији угрожавала било чије грађанске слободе. Ако Клајн мисли да угрожава, постављам питање:
Зашто, кад је већ у „Новосадском договору“ било потписано да Срби и Хрвати подједнако науче ћирилицу и латиницу, и да се то има остварити пре свега преко школске наставе нико, па ни господин Клајн, никада није покренуо питање основношколске наставе ћирилице у Хрватској?
Аутор: Андреј Фајгељ
Извор: КЦНС
Андреј Фајгељ – Осам заблуда о ћирилици
Постоје два опречна погледа на српско писмо. Ја ћу их назвати становиштима асимилације
, via Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
0 notes
Photo
Андреј Фајгељ – Осам заблуда о ћирилици http://ift.tt/2AQQoyf, Андреј Фајгељ – Осам заблуда о ћирилици
Постоје два опречна погледа на српско писмо. Ја ћу их назвати становиштима асимилације и афирмације. Оба се слажу око тога да је ћирилица различита, то признају и једни и други. На пример, већина писмених припадника европских и других народа на планети, може да чита латиничне натписе на српском језику, иако сам језик не разуме. Са ћириличним натписима је проценат оних који читају много мањи. Отуда је ћирилица нешто што је специфично спрам универзалног, мањинско спрам већинског, другачије спрам истог.
Они који теже асимилацији, различитост ћирилице гледају као нешто негативно и сматрају да она, зато што је различита, треба да има, задржи или добије мањински положај. И да, у крајњој линији, буде укинута и да заслужено нестане.
Следбеници афирмационе логике сматрају да је различитост ћирилице нешто позитивно, нешто што треба чувати и неговати. Не кријем да, непоколебљиво и недвосмислено, стојим на становништу афирмације. Зато ћу, у редовима који следе, разбити осам митова о ћирилици које шире асимилационисти:
1. Асимилација је универзална, то је светска пракса
Нема ничег мање тачног од тога. У свету се нације и државе које се налазе у сличном положају као Србија користе искључиво афирмационом логиком. Примера ради, недавно сам био у Израелу и тамо је странцу велики проблем купити храну у самопослузи, јер су све декларације исписане исључиво на хебрејском. Чак и светски језици се штите кад су угрожени, па тако Монтреал има посебне мере за очување јавне употребе француског, као што Тел Авив има за хебрејски.
Често ћете чути и став да са ћирилицом не можемо у ЕУ, али се тој логици наши асимилационисти сигурно нису научили у ЕУ. Она, наиме, одлучно заступа очување језичке разноликости. Од 24 званична језика у Европском парламенту до било које новчанице евра, на којој је назив валуте исписан на три писма: латиници, грчком алфавиту и – ћирилици.
Ни у региону, нема примера асимилационизима, напротив. Новонастале нације љубоморно, и не сваки пут убедљиво, захтевају свој језик који до пре десет година није ни постојао.
Што се саме Србије тиче, ми посебности осталих заједница и култура никада не посматрамо са асимилационог приступа. Ми никада не захтевамо од етничких мањина у Србији да се асимилију. То се говори само Србима! Стога отворено питам: Ко у држави Србији асимилује Србе? Странци? Ако је тако, онда не говоримо о асимилацији, већ о – окупацији!
2. Срби су одувек писали латиницом
Ово је нетачно, као што је погрешан и мит да се српски језик одувек звао српскохрватски. Латиницом се у Србији масовније писало искључиво у периодима аустроугарске и усташке окупације, а затим од 1954. године, дакле од Новосадског договора о језику.
3. Ћирилица је превазиђена
Новосадски договор
Протагонисте овог мита бих подсетио да су у 9. веку, у време Ћирила и Методија, Словени добили нешто што други народи неће добити столећима: свете књиге на свом језику и на свом писму. Вековима после тога, гореће на ломачама широм Европе они који ће пробати да изборе ту привилегију и за себе. На визионарство Ћирила и Методија надовезао се и Вук Караџић, додатно оснажујући Србе да пишу као што говоре. До данашњег дана ниједан други народ не учи да пише са таквом лакоћом, на писму које је у толикој мери лично његово.
Подсетио бих и да је ћирилица прво писмо које је узлетело са земље у свемир. Једна од за мене најиконичнијих слика јесте слика Јурија Гагарина, првог човека у свемиру, са великим ћириличним натписом СССР преко чела.
И данас се највећи повратак ћирилице дешава са развојем информационих технологија чему је, у одсуству српске језичке политике за очување свог писма, можда највише допринео управо Гугл, одлучивши да све садржаје на српском језику приказује на ћирилици.
4. Са ћирилицом не можемо у свет
Много је вероватнија потпуно супротна теза, да само са ћирилицом можемо у свет. Преписивачи нигде нису добродошли. Странце не занима да гледају своју реплику из Србије. У иностранству су најбоље прошли уметници који су највише користили локалну културу у свом стваралаштву, попут Кустурице или Бреговића. Наши спортисти нам доносе медаље само ако поносно играју за национални тим. Из искуства знам да када одлазите напоље на докторске студије, предност имају српске теме, из којих они могу да сазнају нешто ново. Ја сам у Француској изучавао гусларске песме зато што ми је ментор то предложио.
5. Ћирилица није исплатива
Тако гласи „крунски доказ“ наших асимилациониста. Кажу, садржаје треба штампати на латиници, тако ће имати прођу и на тржиштима бивших југословенских република. Дакле, главни мотив за издају ћирилице је, као уосталом и за сваку издају, новац.
А ја их подсећам да једини начин да се од културне баштине заради на међународном тржишту јесте да она постане међународно значајна. А то је могуће само афирмацијом, никако асимилацијом. Нико није постао богатији тако што је своје вредности бацао на смеће, већ тако што их је домаћински чувао и развијао. Тек када препознамо и заволимо оно што имамо, можемо очекивати да то ураде и други. Зарада српских издавача неће достићи максимум кад сви у Србији забораве ћирилицу, већ када је сви у региону науче. И то не само зарада од издаваштва, већ и од уметности, креативних индустрија, високог образовања, туризма и српских трговачких марки. Тако се гради бренд Србија. Треба напоменути и да свака српска књига одштампана на латиници по међународним стандардима спада у хрватску баштину. Кратковиди српски издавачи богате само хрватско наслеђе, док Србију осиромашују.
6. Ћирилица вређа
„А шта је са онима који не пишу ћирилицом?”. Јако опасан мит који каже да ако пишемо ћирилицом на неки начин обесправљујемо оне који њоме не пишу. Такво мишљење је, по мени, скандалозно. Бити свој значи управо то – бити свој – а не обесправљивати друге. Замислите да обрнемо улоге и да кажемо да је чување идентитета неких мањина у Србији увреда. Или да се Срби у региону и расејању побуне што државе у којима живе пишу својим писмом? То би, заиста, био скандал. Исто тако није никаква репресија ни увреда захтевати да се у Србији поштује српска култура и идентитет. Напротив, терати Србина да се правда што пише ћирилицом је расизам.
7. Ћирилица угрожава
Овај мит се заснива на претходном и представља најекстремнији пример извртања истине. Ако је нешто угрожено у Србији, угрожена је ћирилица од латинице. То се може измерити увидом у јавне натписе, медије и издаваштво, у којима је ћирилица често сведена на испод десет одсто, уз доминацију латинице од преко деведесет одсто заступљености. Ако се убаци и временска оса, увиђа се да је хиљадугодишње трајање ћирилице прекинуто 1954. године Новосадским договором, којим је започео вртоглави пад њеног присуства. У региону је ћирилица деведесетих претрпела хрватски књигоцид, а и у 21. веку се прогони у Хрватској, на Косову али и у Српској Атини, Новом Саду. Када смо ми, у складу са Статутом Културног центра Новог Сада и Уставом Србије, вратили ћирилицу, нама је разјарена јавност, вероватна мала, али врло гласна група, рекла да је нови ћирилични лого – кукасти крст.
Потписници Новосадског договора
Замислите само колико је грубо рећи да је нечија културна баштина кукасти крст, да је, дакле, нацизам! Нарочито у граду, у земљи и у народу који је толико страдао од њега.
Али ћирилицом, подсећам, нису писали ни Хитлер, ни Павелић ни Хорти, већ њихове жртве. То су ти груби фалсификати којима смо сви сведоци.
8. Мит о двоазбучности
То је, заправо, мит о равноправности, који су комунисти смислили као покриће за постепену али потпуну замену ћирилице латиницом. Југословенски министар културе је 1948. потврдио америчком амбасадору да на тај начин раде на раскиду са Русијом: ”Побринућемо се да свако дете у Југославији научи латиницу, а онда ће се ствари одвијати саме од себе.“ Математички, равноправност је однос 50:50 одсто. Један према десет није равноправност, ако је и толико остало ћирилице у Србији. Један према сто, хиљаду, или милион, није равноправност, ако је и толико остало ћирилице у Хрватској, Федерацији БиХ и Црној Гори. „Новосадским договором“ смо потписали равноправност ћирилице и латинице не само у Србији, већ и у Хрватској и свим деловима Југославије где се говорио новопроглашени ”српскохрватски” језик. Уместо тога, добили смо десант латинице на Србију: систематско и једносмерно ширење латинице на рачун ћирилице, које и данас траје.
Шта ми који се не слажемо са ставовима асимилациониста данас можемо да урадимо?
За почетак, можемо непрестано да подсећамо, да асимилационизам представља логику тираније, окупације, доминације и културног дарвинизма према којем мање културе треба да нестану јер су велике доказано успешније. А да наш, афирмациони став представља логику слободе, права и одговорности према сопственој култури. Можемо да подсећамо себе и друге да ћирилица није само наше национално благо, већ и благо читавог човечанства. Можемо да преузмемо одговорност и спасемо ћирилицу. Пре готово век и по, Јован Јовановић Змај нас је упозорио и то не бисмо смели никад да заборавимо:
„Поједини људи понос духа сузе,
па до неке среће могу да допузе
.……………………………
Ал` народ ни један до највеће среће,
допузио досад није, па ни одсад неће!“
ЗАШТО СЕ ЋУТАЛО?
Иван Клајн чак предвиђа да ће ова транзициона двоазбучност једног дана прећи у латиничну једноазбучност и да је то једини могући и нормалан развој догађаја, зато што је латиница, вели, универзална и зато што смо се на њу навикли. Па онда додаје да једини начин да то спречимо јесте да латиницу избацимо из основношколске наставе, а то је, цитирам, „неспојиво са грађанским слободама“.
Уопште не видим зашто би настава на ћирилици у земљи Србији угрожавала било чије грађанске слободе. Ако Клајн мисли да угрожава, постављам питање:
Зашто, кад је већ у „Новосадском договору“ било потписано да Срби и Хрвати подједнако науче ћирилицу и латиницу, и да се то има остварити пре свега преко школске наставе нико, па ни господин Клајн, никада није покренуо питање основношколске наставе ћирилице у Хрватској?
Аутор: Андреј Фајгељ
Извор: КЦНС
Андреј Фајгељ – Осам заблуда о ћирилици
Постоје два опречна погледа на српско писмо. Ја ћу их назвати становиштима асимилације
, http://ift.tt/1rMQyM6
0 notes
Photo
Андреј Фајгељ – Осам заблуда о ћирилици, Андреј Фајгељ – Осам заблуда о ћирилици
Постоје два опречна погледа на српско писмо. Ја ћу их назвати становиштима асимилације и афирмације. Оба се слажу око тога да је ћирилица различита, то признају и једни и други. На пример, већина писмених припадника европских и других народа на планети, може да чита латиничне натписе на српском језику, иако сам језик не разуме. Са ћириличним натписима је проценат оних који читају много мањи. Отуда је ћирилица нешто што је специфично спрам универзалног, мањинско спрам већинског, другачије спрам истог.
Они који теже асимилацији, различитост ћирилице гледају као нешто негативно и сматрају да она, зато што је различита, треба да има, задржи или добије мањински положај. И да, у крајњој линији, буде укинута и да заслужено нестане.
Следбеници афирмационе логике сматрају да је различитост ћирилице нешто позитивно, нешто што треба чувати и неговати. Не кријем да, непоколебљиво и недвосмислено, стојим на становништу афирмације. Зато ћу, у редовима који следе, разбити осам митова о ћирилици које шире асимилационисти:
1. Асимилација је универзална, то је светска пракса
Нема ничег мање тачног од тога. У свету се нације и државе које се налазе у сличном положају као Србија користе искључиво афирмационом логиком. Примера ради, недавно сам био у Израелу и тамо је странцу велики проблем купити храну у самопослузи, јер су све декларације исписане исључиво на хебрејском. Чак и светски језици се штите кад су угрожени, па тако Монтреал има посебне мере за очување јавне употребе француског, као што Тел Авив има за хебрејски.
Често ћете чути и став да са ћирилицом не можемо у ЕУ, али се тој логици наши асимилационисти сигурно нису научили у ЕУ. Она, наиме, одлучно заступа очување језичке разноликости. Од 24 званична језика у Европском парламенту до било које новчанице евра, на којој је назив валуте исписан на три писма: латиници, грчком алфавиту и – ћирилици.
Ни у региону, нема примера асимилационизима, напротив. Новонастале нације љубоморно, и не сваки пут убедљиво, захтевају свој језик који до пре десет година није ни постојао.
Што се саме Србије тиче, ми посебности осталих заједница и култура никада не посматрамо са асимилационог приступа. Ми никада не захтевамо од етничких мањина у Србији да се асимилију. То се говори само Србима! Стога отворено питам: Ко у држави Србији асимилује Србе? Странци? Ако је тако, онда не говоримо о асимилацији, већ о – окупацији!
2. Срби су одувек писали латиницом
Ово је нетачно, као што је погрешан и мит да се српски језик одувек звао српскохрватски. Латиницом се у Србији масовније писало искључиво у периодима аустроугарске и усташке окупације, а затим од 1954. године, дакле од Новосадског договора о језику.
3. Ћирилица је превазиђена
Новосадски договор
Протагонисте овог мита бих подсетио да су у 9. веку, у време Ћирила и Методија, Словени добили нешто што други народи неће добити столећима: свете књиге на свом језику и на свом писму. Вековима после тога, гореће на ломачама широм Европе они који ће пробати да изборе ту привилегију и за себе. На визионарство Ћирила и Методија надовезао се и Вук Караџић, додатно оснажујући Србе да пишу као што говоре. До данашњег дана ниједан други народ не учи да пише са таквом лакоћом, на писму које је у толикој мери лично његово.
Подсетио бих и да је ћирилица прво писмо које је узлетело са земље у свемир. Једна од за мене најиконичнијих слика јесте слика Јурија Гагарина, првог човека у свемиру, са великим ћириличним натписом СССР преко чела.
И данас се највећи повратак ћирилице дешава са развојем информационих технологија чему је, у одсуству српске језичке политике за очување свог писма, можда највише допринео управо Гугл, одлучивши да све садржаје на српском језику приказује на ћирилици.
4. Са ћирилицом не можемо у свет
Много је вероватнија потпуно супротна теза, да само са ћирилицом можемо у свет. Преписивачи нигде нису добродошли. Странце не занима да гледају своју реплику из Србије. У иностранству су најбоље прошли уметници који су највише користили локалну културу у свом стваралаштву, попут Кустурице или Бреговића. Наши спортисти нам доносе медаље само ако поносно играју за национални тим. Из искуства знам да када одлазите напоље на докторске студије, предност имају српске теме, из којих они могу да сазнају нешто ново. Ја сам у Француској изучавао гусларске песме зато што ми је ментор то предложио.
5. Ћирилица није исплатива
Тако гласи „крунски доказ“ наших асимилациониста. Кажу, садржаје треба штампати на латиници, тако ће имати прођу и на тржиштима бивших југословенских република. Дакле, главни мотив за издају ћирилице је, као уосталом и за сваку издају, новац.
А ја их подсећам да једини начин да се од културне баштине заради на међународном тржишту јесте да она постане међународно значајна. А то је могуће само афирмацијом, никако асимилацијом. Нико није постао богатији тако што је своје вредности бацао на смеће, већ тако што их је домаћински чувао и развијао. Тек када препознамо и заволимо оно што имамо, можемо очекивати да то ураде и други. Зарада српских издавача неће достићи максимум кад сви у Србији забораве ћирилицу, већ када је сви у региону науче. И то не само зарада од издаваштва, већ и од уметности, креативних индустрија, високог образовања, туризма и српских трговачких марки. Тако се гради бренд Србија. Треба напоменути и да свака српска књига одштампана на латиници по међународним стандардима спада у хрватску баштину. Кратковиди српски издавачи богате само хрватско наслеђе, док Србију осиромашују.
6. Ћирилица вређа
„А шта је са онима који не пишу ћирилицом?”. Јако опасан мит који каже да ако пишемо ћирилицом на неки начин обесправљујемо оне који њоме не пишу. Такво мишљење је, по мени, скандалозно. Бити свој значи управо то – бити свој – а не обесправљивати друге. Замислите да обрнемо улоге и да кажемо да је чување идентитета неких мањина у Србији увреда. Или да се Срби у региону и расејању побуне што државе у којима живе пишу својим писмом? То би, заиста, био скандал. Исто тако није никаква репресија ни увреда захтевати да се у Србији поштује српска култура и идентитет. Напротив, терати Србина да се правда што пише ћирилицом је расизам.
7. Ћирилица угрожава
Овај мит се заснива на претходном и представља најекстремнији пример извртања истине. Ако је нешто угрожено у Србији, угрожена је ћирилица од латинице. То се може измерити увидом у јавне натписе, медије и издаваштво, у којима је ћирилица често сведена на испод десет одсто, уз доминацију латинице од преко деведесет одсто заступљености. Ако се убаци и временска оса, увиђа се да је хиљадугодишње трајање ћирилице прекинуто 1954. године Новосадским договором, којим је започео вртоглави пад њеног присуства. У региону је ћирилица деведесетих претрпела хрватски књигоцид, а и у 21. веку се прогони у Хрватској, на Косову али и у Српској Атини, Новом Саду. Када смо ми, у складу са Статутом Културног центра Новог Сада и Уставом Србије, вратили ћирилицу, нама је разјарена јавност, вероватна мала, али врло гласна група, рекла да је нови ћирилични лого – кукасти крст.
Потписници Новосадског договора
Замислите само колико је грубо рећи да је нечија културна баштина кукасти крст, да је, дакле, нацизам! Нарочито у граду, у земљи и у народу који је толико страдао од њега.
Али ћирилицом, подсећам, нису писали ни Хитлер, ни Павелић ни Хорти, већ њихове жртве. То су ти груби фалсификати којима смо сви сведоци.
8. Мит о двоазбучности
То је, заправо, мит о равноправности, који су комунисти смислили као покриће за постепену али потпуну замену ћирилице латиницом. Југословенски министар културе је 1948. потврдио америчком амбасадору да на тај начин раде на раскиду са Русијом: ”Побринућемо се да свако дете у Југославији научи латиницу, а онда ће се ствари одвијати саме од себе.“ Математички, равноправност је однос 50:50 одсто. Један према десет није равноправност, ако је и толико остало ћирилице у Србији. Један према сто, хиљаду, или милион, није равноправност, ако је и толико остало ћирилице у Хрватској, Федерацији БиХ и Црној Гори. „Новосадским договором“ смо потписали равноправност ћирилице и латинице не само у Србији, већ и у Хрватској и свим деловима Југославије где се говорио новопроглашени ”српскохрватски” језик. Уместо тога, добили смо десант латинице на Србију: систематско и једносмерно ширење латинице на рачун ћирилице, које и данас траје.
Шта ми који се не слажемо са ставовима асимилациониста данас можемо да урадимо?
За почетак, можемо непрестано да подсећамо, да асимилационизам представља логику тираније, окупације, доминације и културног дарвинизма према којем мање културе треба да нестану јер су велике доказано успешније. А да наш, афирмациони став представља логику слободе, права и одговорности према сопственој култури. Можемо да подсећамо себе и друге да ћирилица није само наше национално благо, већ и благо читавог човечанства. Можемо да преузмемо одговорност и спасемо ћирилицу. Пре готово век и по, Јован Јовановић Змај нас је упозорио и то не бисмо смели никад да заборавимо:
„Поједини људи понос духа сузе,
па до неке среће могу да допузе
.……………………………
Ал` народ ни један до највеће среће,
допузио досад није, па ни одсад неће!“
ЗАШТО СЕ ЋУТАЛО?
Иван Клајн чак предвиђа да ће ова транзициона двоазбучност једног дана прећи у латиничну једноазбучност и да је то једини могући и нормалан развој догађаја, зато што је латиница, вели, универзална и зато што смо се на њу навикли. Па онда додаје да једини начин да то спречимо јесте да латиницу избацимо из основношколске наставе, а то је, цитирам, „неспојиво са грађанским слободама“.
Уопште не видим зашто би настава на ћирилици у земљи Србији угрожавала било чије грађанске слободе. Ако Клајн мисли да угрожава, постављам питање:
Зашто, кад је већ у „Новосадском договору“ било потписано да Срби и Хрвати подједнако науче ћирилицу и латиницу, и да се то има остварити пре свега преко школске наставе нико, па ни господин Клајн, никада није покренуо питање основношколске наставе ћирилице у Хрватској?
Аутор: Андреј Фајгељ
Извор: КЦНС
Андреј Фајгељ – Осам заблуда о ћирилици
Постоје два опречна погледа на српско писмо. Ја ћу их назвати становиштима асимилације
0 notes
Link
Најчешће предрасуде везане за нашу ћирилицу
Срби су народ који је светској култури дао значајан допринос, а истовремено и народ који поред ћириличног, има и латинично културно наслеђе (преко Срба римокатолика). Но, од како су Срби римокатолици декретом претворени у Хрвате, ћирилица је остала једино српско писмо, писмо са хиљадугодишњом традицијом код Срба.
Српска култура
Међутим, српска култура у будућности има прилично неизвесну судбину. На жалост, један део Срба не зна следеће ствари:
1) Светски лингвисти, као и међународни стандарди који се баве језиком, су у периоду од 1918-1992. године, на српски и хрватски језик гледали као на јединствен српскохрватски језик који има два писма: ћирилицу и латиницу. Хрвати су одмах по отцепљењу 1992. год., назив своје варијанте језика преименовали у хрватски језик и из употребе одстранили ћирилицу. Срби су своју варијанту језика преименовали у српски језик. Од 1992. године српски и хрватски језик се сматрају ��осебним језицима, што је и заведено у одговарајућим међународним институцијама под ознаком ISO/FDIS 12190 . Према другом стандарду, #ISO/FDIS 12199, српски језик није уврштен у језике који користе латинично писмо, већ је уз хрватски језик регистрована латиница, а уз српски језик само једно писмо – ћирилица. У међународном разврставању и књижењу, благодарећи одредбама #UNESCO-а, оно што је штампано на српском језику а хрватском латиницом, сврстава се у хрватску културну баштину! Културна баштина представља једну од карактеристика самосвојног народа. Предавање своје културне баштине у посед другог народа, има само једно име, име које се подразумева чак и онда када га не изговоримо, а то име је – асимилација!
2) Као будући #лекар, човек који је положио психијатрију, скрећем Вам пажњу да људска личност има три самосвојности, три идентитета (енгл. identity = врста; истоветност; личност; особа), и то су: професионални, психо-сексуални и национални идентитет (тзв. психолошки троножац). О одржавању идентитета, стога, можемо говорити и као о својеврсном очувању врсте, било да појам идентитета сагледавамо етимолошки или симболички. У склопу тешких душевних болести, срећемо се са поремећајима психичког идентитета, па тако нпр. човек себе не доживљава као да је човек, већ себе например доживљава као да је тигар, па онда тражи да му се ураде пластичне операције како би изгледао као тигар. Познати су нам и поремећаји сексуалног идентитета, нпр. транссексуализам (особа мушког пола доживљава себе као женско, а може и обратно). Наш идентитет, то је наше ЈА. На жалост, српски национални идентитет није више тако јак као што је то некада био, у првом реду захваљујући владавини комунизма.
Криза идентитета
Рећи ћу Вам само то, да је за време комунизма, песма Ој Мораво (wma, 140kb , wma, 320kb (величина>, квалитет>; препорука; за преузимање – десни клик миша на линк и онда изаберите Save target as), wma, 2.09Mb) била цензурисана на радио Београду, а под „изговором“ да буди прејака национална осећања. У питању је марш, корачница српске војске из I светског рата, војске која је након избеглиштва у Грчкој, и пробијања солунског фронта, успела да ослободи све српске земље, као и још неке јужнословенске народе. У комунизму је свако иоле значајније испољавање српске националне свести, третирано као „десно скретање“, а носиоци тога добијали жиг „непријатеља социјализма и сутрашњице“, што је касније резултирало већ пословичним, суптилним (перфидним) и мање суптилним (агресивним) обрачунима са „реакционарним снагама“. С обзиром да су се ти људи („реакционари“), врло често похрањивали иза решетака, новосмишљени термин „србовање“, постао је бунџијска, кавгаџијска категорија, категорија оних који имају проблема са ауторитетом, те самим тим категорија легитимних жртава, правећи у народу тенденцију, да се тамничење за „србовање“, доживи са осећајем личне среће и радости, као што то често бива случај са свим бунџијама, кавгаџијама и осталима који „воле да п… у ветар“. Наравно, будући да национално биће представља обавезан састојак личности, истина је и то, да се гушењем једног националног идентитета, прави простор за прављење другог! Ћирилица је симбол српског националног идентитета.
Акултурација је појам који означава пријем страног културног утицаја. Пут до асимилације, као потпуно новог националног идентитета, врло често води преко акултурације. Обично је за настајање новог националног идентитета, потребно да прође неколико генерација, рушења старог и изградње новог идентитета. Уколико се рушење старог идентитета обавља брже и под великим притисцима, људи пролазе кроз озбиљне психичке проблеме, при чему постоји могућност, да се преко добро познатог психолошког механизма – идентификације са агресором, добију „већи католици од самога Папе“. Процес идентификације са агресором, описан је као психолошка позадина у настанку садизма (идеја је: „уколико сам другом способан да радим оно чега се сам бојим, ja се онда више не морам бојати“).
3) Постоје они који причају, да ћемо без ћирилице много лакше “ући у Европу”. #Грчка је чланица Европске Уније (заједнице?), а није се одрекла ни свог језика, а ни свог писма. На крају крајева, каква би то заједница уопште и била, уколико би се неко морао одрећи самог себе зарад заједништва са другим? Зар појам заједнице, појам МИ, не настаје управо од појмова ЈА и ТИ?
Шта рећи о онима који немају/“немају“ своје ЈА, свој идентитет, и још се заклањају иза приче о великој љубави према другима, дичећи се тобожњом отвореношћу и широким гледањем на ствари, називајући национални идентитет, најнормалнију карактеристику психички здравог људског бића – „узвишеним идеалима националног егоизма“. Замислите, молим Вас! Па, бар ми медицинари јако добро знамо где се среће тако велика ширина Ега, толика пропустљивост Его граница, и на крају брисање границе између Ега и спољашњег света. Душевне болнице су препуне „широкоумних“.
Но, погледајмо у следећој тачки, да ли Европска Унија од нас очекује тако висок степен „широкоумности“!?
4) Програм за промоцију језичке разноврсности (различитости) у Европи у информационом друштву ( Programme to promote the linguistic diversity of Europe in the Information Society, скраћено MLIS).
У оквиру програма ИНФО2000, још 1996.године ЕУ је донела поменути програм и у њега уложила 15 милиона тадашњих екија за период 1996-1998. Када уђете на сајт Европске уније (http://europa.eu), прво вам нуде избор језика и писама земаља чланица како би изабрали одговарајући језик за ваше информисање. Програм је већ реализован.
Као мотиви и основе за доношење овог програма наводи се:
„Mултијезичка природа Европске уније, где постоји око 40 различитих језика и главних језичких варијација у употреби, представљају изазов по више основа. Економски, мултијезички статус Европе требало би искористити у глобалном контексту, пре него баријеру за међународну трговину и комуникацију. Културно и психолошки, национална и регионална приврженост језицима проистиче из најдубље усвојене рођене (домаће – својствене) културе, и она мора бити препозната као предност оних који одржавају национални осећај и лични индентитет у оквиру кооперативне мултинационалне уније. Политички, пут европског информационог друштва прави приступ информацијама расположив на потпуно мултијезичкој бази, и та чињеница ће бити парадигма и друштвене кохезије у Европској унији. Одржавање мултијезичког карактера уније унапредиће концепт европског грађанина, као рефлексија демократских гаранција једнаког третмана између људи из различитих земаља и њихових различитих система и убеђења.
Значајан ризик је данашње побољшање средстава комуницирања које повећава економски притисак за редукцију језичке различитости Европе, уколико ЕУ и земље чланице не предузму одлучне кораке очувања културе и језика у свим њиховим варијететима (различитостима).“ (1)
Верујем да је све ово довољан одговор на питање: „Зашто ћирилица?“.
Војислав П. Радоја
Најчешће предрасуде, ставови и питања везана за нашу ћирилицу, као и одговори на њих.
СВИ ПИШУ ЛАТИНИЦОМ
Нетачно. Латинично писмо користе скоро сви западно и централноевропски народи, као и многи други који свој идентитет проналазе у западноевропској културној баштини (латинска и северна Америка, делови Африке, делови Азије…). Међутим, већина народа у свету не пишу латиницом (од земаља које су припадале Византијском и исламском културном кругу, па све до Кине и Јапана). Тачније, становништво којем латиница није матично писмо, износи преко 60% светске популације.
СТРАНЦИ НЕ РАЗУМЕЈУ ЋИРИЛИЦУ
Нетачно. Странци, у највећем броју случајева, не разумеју српски језик. Текст на српском језику исписан латиницом једнако је неразумљив странцу који не зна српски језик, као исти тај текст исписан ћирилицом. Размислите који би текст странцу био најразумљивији: под а, б или в?
а) Добродошли
б) Dobrodošli
в) Welcome
Такође, имамо пример Грчке, која сваке године угости милионе иностраних туриста, па опет нико од Грка не пише грчки језик латиничним писмом.
#ЛАТИНИЦА ЈЕ ТЕХНИЧКИ САВРШЕНИЈЕ ПИСМО
Углавном нетачно. Једина је предност латинице што заузима мање простора (и до 20%) што је нарочито важно код прелома часописа, мада се и овај проблем може решити. Са друге стране, ћирилични принцип „један глас један знак”, знатно олакшава писање, као и читање текстова написаних ћирилицом. Насупрот томе, неке, доста честе, комбинације латиничних слова знатно отежавају читкост. например, комбинација латиничног „рн” – rn личи на „м” – m. Безсерифна латинична слова „И” и „л” су идентична, тако например: „Или” – Ili, „Илић” – Ilić.
СА ЋИРИЛИЦОМ НЕ МОЖЕМО У ЕВРОПУ
Нетачно. Ћирилица је последња ствар која ће спречити наш улазак у Европску Унију. Подсећамо да је Грчка члан ЕУ-а, а није се одрекла ни свог језика, нити свог писма. Штавише, грчко писмо се налази на новчаницама нове европске валуте Евро. Такође, ЕУ је 1996. године донела „Програм за промоцију језичке различитости”, по којем сви народи Европе имају право да са својим језиком и писмом улазе у актуелне процесе економске, политичке, привредне и културне интеграције.
#ЋИРИЛИЦА СЕ НЕ МОЖЕ КОРИСТИТИ НА РАЧУНАРИМА
Нетачно. Сваком рачунару који има Виндовс дгдг (Windows) уграђена је подршка за све европске језике и писма, укључујући и српски језик и српску ћирилицу. Под подршком се подразумева унос и приказивање текста на ћирилици, писање и читање електронске поште на ћирилици, прегледавање Internet локација са ћириличним садржајима… Међутим, још увек није урађена тотална локализација Виндовса и OFFICEа (MS Office) на српски језик и писмо.
НАШ ЈЕЗИК МОРАМО ПИСАТИ ЛАТИНИЦОМ ЗБОГ INTERNATIONALНИХ СИМБОЛА, МЕРНИХ ЈЕДИНИЦА И СЛИЧНО
Нетачно. INTERNATIONAL ознаке и симболе утврђују одговарајуће међународне организације. Највећи део симбола из свих области људске делатности су из енглеског, латинског и грчког језика. Тако су поред латиничних слова и ознака у употреби скоро сва слова грчке азбуке. И поред тога, ником нормалном не пада на памет да нас тера да пишемо грчким писмом.
ИНСИСТИРАЊЕ НА СЛУЖБЕНОЈ УПОТРЕБИ ЋИРИЛИЦЕ, УГРОЖАВА ПРАВА НАШИХ СУГРАЂАНА ДРУГИХ НАЦИОНАЛНОСТИ
Нетачно. Наши суграђани, припадници других националности, своја права по овом питању остварују употребом свог језика и писма (нпр. мађарског, румунског…), а никако не употребом српског језика писаног „српско-хрватском”, односно хрватском латиницом.
СРПСКИ ЈЕЗИК ИМА ДВА ПИСМА: ЋИРИЛИЦУ И ЛАТИНИЦУ
Нетачно. Ћирилица јесте матично и једино аутохтоно писмо српскога језика, већ хиљаду година. Светски лингвисти, као и стандарди који се баве језиком, су у периоду од 1918-1992. године, на српски и хрватски језик гледали као јединствен српскохрватски језик који има два писма: ћирилицу и латиницу. Од 1992. године српски и хрватски језик се сматрају посебним језицима. Од тада према стандарду ISO/FDIS 12199 српски језик није уврштен у језике који користе латинично писмо, што значи да српски језик има само једно писмо – ћирилицу, а хрватски језик латиницу. Тако је латиница коју користимо у српском језику, у ствари хрватска латиница.
ЋИРИЛИЦА ЈЕ ДАНАС КОД НАС ПОТИСНУТО И МАРГИНАЛИЗОВАНО ПИСМО
Тачно. У Београду је, например, само 31,8%, а у Новом Саду тек 18,5% јавних натписа исписано ћирилицом. Од укупног тиража издатих књига на српском језику, само је 25% штампано ћирилицом. Ово су само неки подаци до којих смо дошли. Иначе, општа ситуација је по ћирилицу можда још и гора, што потврђују нови трендови у култури, комуникацији и сл. Погледајте само ТВ програм, штампу, наше интернет презентације, табле наших приватних и друштвених предузећа, па ће те се уверити и сами да је ћирилица само на папиру (по уставима и законима) прво, а у пракси писмо другога реда.
НАШЕ ЗАКОНОДАВСТВО УРЕЂУЈЕ СЛУЖБЕНУ УПОТРЕБУ ЈЕЗИКА И ПИСМА
Тачно. Наше законодавство које уређује област службене употребе језика и писма је: „Закон о службеној употреби језика и писма” („Службени гласник РС”, бр. 45/1991, 53/1993, 67/1993, 48/1994.), члан 8. Устава РС, као и члан 15. Устава СРЈ. Овде се наводи да је ћирилица службено писмо. Такође овде је дефинисана службена употреба језика и писама народности (националних мањина), а у складу са светским стандардима и нормама које важе за ову област.
ДА ЛИ ПОСТОЈИ ПОТРЕБА ДА „СРПСКОХРВАТСКА” ОДНОСНО ХРВАТСКА ЛАТИНИЦА, ПОРЕД ЋИРИЛИЦЕ, ИМА СТАТУС СЛУЖБЕНОГ ПИСМА У РАДУ ЛОКАЛНИХ ОРГАНА ВЛАСТИ?
Нема никакве потребе, изузев у општинама где је већинско становништво хрватске или бошњачке националности. Овакво решење је у складу са домаћим законодавством, свим светским и европским стандардима везаним за службену употребу језика и писма. Такође и са ставовима који се наводе у документу МОДЕЛ СТАТУТА ОПШТИНЕ, а који је донела „Стална конференција градова и општина Југославије” у сарадњи са Министарством правде и локалне самоуправе, „ПАЛГО центра”, „Програма за реформу локалне самоуправе”, „Агенције за међународни развој САД” и „Националног Демократског Института”. У свим овим документима се јасно наводи да службена употреба српског језика подразумева само ћирилицу као службено писмо. Такође, службена употреба латинице подразумева службену употребу хрватског или бошњачког језика.
УКОЛИКО ОПШТИНА СТАТУТОМ У СЛУЖБЕНУ УПОТРЕБУ УВЕДЕ „СРПСКОХРВАТСКО” ОДНОСНО ХРВАТСКО ЛАТИНИЧНО ПИСМО БЕЗ ЗАКОНСКЕ ОСНОВЕ, ДА ЛИ ПОСТОЈИ НАЧИН ДА ГРАЂАНИ ОПШТИНЕ УТИЧУ ДА СЕ ОВАКВА ОДЛУКА ПОВУЧЕ?
Постоји. Грађани могу да преко надлежног министарства пред правосудним органима покрену поступак за оцену уставности датог статута од стране Уставног суда Републике Србије. Уколико Уставни суд оцени да наведени статут није у складу са уставом и важећим законима, он има право да га поништи.
Најчешће предрасуде везане за нашу ћирилицу - Центар академске речи, Шабац
Срби су народ који је светској култури дао значајан допринос, а истовремено и народ који поред ћириличног, има и латинично културно наслеђе (преко Срба римокатолика). Но, од како су Срби римокатолици декретом претворени у Хрвате, ћирилица је остала једино српско писмо, писмо са хиљадугодишњом традицијом код Срба. Међутим, српска култура у будућности има прилично неизвесну судбину. …
, via Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
0 notes
Photo
Најчешће предрасуде везане за нашу ћирилицу http://ift.tt/2vMPaWQ, Најчешће предрасуде везане за нашу ћирилицу
Срби су народ који је светској култури дао значајан допринос, а истовремено и народ који поред ћириличног, има и латинично културно наслеђе (преко Срба римокатолика). Но, од како су Срби римокатолици декретом претворени у Хрвате, ћирилица је остала једино српско писмо, писмо са хиљадугодишњом традицијом код Срба.
Српска култура
Међутим, српска култура у будућности има прилично неизвесну судбину. На жалост, један део Срба не зна следеће ствари:
1) Светски лингвисти, као и међународни стандарди који се баве језиком, су у периоду од 1918-1992. године, на српски и хрватски језик гледали као на јединствен српскохрватски језик који има два писма: ћирилицу и латиницу. Хрвати су одмах по отцепљењу 1992. год., назив своје варијанте језика преименовали у хрватски језик и из употребе одстранили ћирилицу. Срби су своју варијанту језика преименовали у српски језик. Од 1992. године српски и хрватски језик се сматрају посебним језицима, што је и заведено у одговарајућим међународним институцијама под ознаком ISO/FDIS 12190 . Према другом стандарду, #ISO/FDIS 12199, српски језик није уврштен у језике који користе латинично писмо, већ је уз хрватски језик регистрована латиница, а уз српски језик само једно писмо – ћирилица. У међународном разврставању и књижењу, благодарећи одредбама #UNESCO-а, оно што је штампано на српском језику а хрватском латиницом, сврстава се у хрватску културну баштину! Културна баштина представља једну од карактеристика самосвојног народа. Предавање своје културне баштине у посед другог народа, има само једно име, име које се подразумева чак и онда када га не изговоримо, а то име је – асимилација!
2) Као будући #лекар, човек који је положио психијатрију, скрећем Вам пажњу да људска личност има три самосвојности, три идентитета (енгл. identity = врста; истоветност; личност; особа), и то су: професионални, психо-сексуални и национални идентитет (тзв. психолошки троножац). О одржавању идентитета, стога, можемо говорити и као о својеврсном очувању врсте, било да појам идентитета сагледавамо етимолошки или симболички. У склопу тешких душевних болести, срећемо се са поремећајима психичког идентитета, па тако нпр. човек себе не доживљава као да је човек, већ себе например доживљава као да је тигар, па онда тражи да му се ураде пластичне операције како би изгледао као тигар. Познати су нам и поремећаји сексуалног идентитета, нпр. транссексуализам (особа мушког пола доживљава себе као женско, а може и обратно). Наш идентитет, то је наше ЈА. На жалост, српски национални идентитет није више тако јак као што је то некада био, у првом реду захваљујући владавини комунизма.
Криза идентитета
Рећи ћу Вам само то, да је за време комунизма, песма Ој Мораво (wma, 140kb , wma, 320kb (величина>, квалитет>; препорука; за преузимање – десни клик миша на линк и онда изаберите Save target as), wma, 2.09Mb) била цензурисана на радио Београду, а под „изговором“ да буди прејака национална осећања. У питању је марш, корачница српске војске из I светског рата, војске која је након избеглиштва у Грчкој, и пробијања солунског фронта, успела да ослободи све српске земље, као и још неке јужнословенске народе. У комунизму је свако иоле значајније испољавање српске националне свести, третирано као „десно скретање“, а носиоци тога добијали жиг „непријатеља социјализма и сутрашњице“, што је касније резултирало већ пословичним, суптилним (перфидним) и мање суптилним (агресивним) обрачунима са „реакционарним снагама“. С обзиром да су се ти људи („реакционари“), врло често похрањивали иза решетака, новосмишљени термин „србовање“, постао је бунџијска, кавгаџијска категорија, категорија оних који имају проблема са ауторитетом, те самим тим категорија легитимних жртава, правећи у народу тенденцију, да се тамничење за „србовање“, доживи са осећајем личне среће и радости, као што то често бива случај са свим бунџијама, кавгаџијама и осталима који „воле да п… у ветар“. Наравно, будући да национално биће представља обавезан састојак л��чности, истина је и то, да се гушењем једног националног идентитета, прави простор за прављење другог! Ћирилица је симбол српског националног идентитета.
Акултурација је појам који означава пријем страног културног утицаја. Пут до асимилације, као потпуно новог националног идентитета, врло често води преко акултурације. Обично је за настајање новог националног идентитета, потребно да прође неколико генерација, рушења старог и изградње новог идентитета. Уколико се рушење старог идентитета обавља брже и под великим притисцима, људи пролазе кроз озбиљне психичке проблеме, при чему постоји могућност, да се преко добро познатог психолошког механизма – идентификације са агресором, добију „већи католици од самога Папе“. Процес идентификације са агресором, описан је као психолошка позадина у настанку садизма (идеја је: „уколико сам другом способан да радим оно чега се сам бојим, ja се онда више не морам бојати“).
3) Постоје они који причају, да ћемо без ћирилице много лакше “ући у Европу”. #Грчка је чланица Европске Уније (заједнице?), а није се одрекла ни свог језика, а ни свог писма. На крају крајева, каква би то заједница уопште и била, уколико би се неко морао одрећи самог себе зарад заједништва са другим? Зар појам заједнице, појам МИ, не настаје управо од појмова ЈА и ТИ?
Шта рећи о онима који немају/“немају“ своје ЈА, свој идентитет, и још се заклањају иза приче о великој љубави према другима, дичећи се тобожњом отвореношћу и широким гледањем на ствари, називајући национални идентитет, најнормалнију карактеристику психички здравог људског бића – „узвишеним идеалима националног егоизма“. Замислите, молим Вас! Па, бар ми медицинари јако добро знамо где се среће тако велика ширина Ега, толика пропустљивост Его граница, и на крају брисање границе између Ега и спољашњег света. Душевне болнице су препуне „широкоумних“.
Но, погледајмо у следећој тачки, да ли Европска Унија од нас очекује тако висок степен „широкоумности“!?
4) Програм за промоцију језичке разноврсности (различитости) у Европи у информационом друштву ( Programme to promote the linguistic diversity of Europe in the Information Society, скраћено MLIS).
У оквиру програма ИНФО2000, још 1996.године ЕУ је донела поменути програм и у њега уложила 15 милиона тадашњих екија за период 1996-1998. Када уђете на сајт Европске уније (http://europa.eu), прво вам нуде избор језика и писама земаља чланица како би изабрали одговарајући језик за ваше информисање. Програм је већ реализован.
Као мотиви и основе за доношење овог програма наводи се:
„Mултијезичка природа Европске уније, где постоји око 40 различитих језика и главних језичких варијација у употреби, представљају изазов по више основа. Економски, мултијезички статус Европе требало би искористити у глобалном контексту, пре него баријеру за међународну трговину и комуникацију. Културно и психолошки, национална и регионална приврженост језицима проистиче из најдубље усвојене рођене (домаће – својствене) културе, и она мора бити препозната као предност оних који одржавају национални осећај и лични индентитет у оквиру кооперативне мултинационалне уније. Политички, пут европског информационог друштва прави приступ информацијама расположив на потпуно мултијезичкој бази, и та чињеница ће бити парадигма и друштвене кохезије у Европској унији. Одржавање мултијезичког карактера уније унапредиће концепт европског грађанина, као рефлексија демократских гаранција једнаког третмана између људи из различитих земаља и њихових различитих система и убеђења.
Значајан ризик је данашње побољшање средстава комуницирања које повећава економски притисак за редукцију језичке различитости Европе, уколико ЕУ и земље чланице не предузму одлучне кораке очувања културе и језика у свим њиховим варијететима (различитостима).“ (1)
Верујем да је све ово довољан одговор на питање: „Зашто ћирилица?“.
Војислав П. Радоја
Најчешће предрасуде, ставови и питања везана за нашу ћирилицу, као и одговори на њих.
СВИ ПИШУ ЛАТИНИЦОМ
Нетачно. Латинично писмо користе скоро сви западно и централноевропски народи, као и многи други који свој идентитет проналазе у западноевропској културној баштини (латинска и северна Америка, делови Африке, делови Азије…). Међутим, већина народа у свету не пишу латиницом (од земаља које су припадале Византијском и исламском културном кругу, па све до Кине и Јапана). Тачније, становништво којем латиница није матично писмо, износи преко 60% светске популације.
СТРАНЦИ НЕ РАЗУМЕЈУ ЋИРИЛИЦУ
Нетачно. Странци, у највећем броју случајева, не разумеју српски језик. Текст на српском језику исписан латиницом једнако је неразумљив странцу који не зна српски језик, као исти тај текст исписан ћирилицом. Размислите који би текст странцу био најразумљивији: под а, б или в?
а) Добродошли
б) Dobrodošli
в) Welcome
Такође, имамо пример Грчке, која сваке године угости милионе иностраних туриста, па опет нико од Грка не пише грчки језик латиничним писмом.
#ЛАТИНИЦА ЈЕ ТЕХНИЧКИ САВРШЕНИЈЕ ПИСМО
Углавном нетачно. Једина је предност латинице што заузима мање простора (и до 20%) што је нарочито важно код прелома часописа, мада се и овај проблем може решити. Са друге стране, ћирилични принцип „један глас један знак”, знатно олакшава писање, као и читање текстова написаних ћирилицом. Насупрот томе, неке, доста честе, комбинације латиничних слова знатно отежавају читкост. например, комбинација латиничног „рн” – rn личи на „м” – m. Безсерифна латинична слова „И” и „л” су идентична, тако например: „Или” – Ili, „Илић” – Ilić.
СА ЋИРИЛИЦОМ НЕ МОЖЕМО У ЕВРОПУ
Нетачно. Ћирилица је последња ствар која ће спречити наш улазак у Европску Унију. Подсећамо да је Грчка члан ЕУ-а, а није се одрекла ни свог језика, нити свог писма. Штавише, грчко писмо се налази на новчаницама нове европске валуте Евро. Такође, ЕУ је 1996. године донела „Програм за промоцију језичке различитости”, по којем сви народи Европе имају право да са својим језиком и писмом улазе у актуелне процесе економске, политичке, привредне и културне интеграције.
#ЋИРИЛИЦА СЕ НЕ МОЖЕ КОРИСТИТИ НА РАЧУНАРИМА
Нетачно. Сваком рачунару који има Виндовс дгдг (Windows) уграђена је подршка за све европске језике и писма, укључујући и српски језик и српску ћирилицу. Под подршком се подразумева унос и приказивање текста на ћирилици, писање и читање електронске поште на ћирилици, прегледавање Internet локација са ћириличним садржајима… Међутим, још увек није урађена тотална локализација Виндовса и OFFICEа (MS Office) на српски језик и писмо.
НАШ ЈЕЗИК МОРАМО ПИСАТИ ЛАТИНИЦОМ ЗБОГ INTERNATIONALНИХ СИМБОЛА, МЕРНИХ ЈЕДИНИЦА И СЛИЧНО
Нетачно. INTERNATIONAL ознаке и симболе утврђују одговарајуће међународне организације. Највећи део симбола из свих области људске делатности су из енглеског, латинског и грчког језика. Тако су поред латиничних слова и ознака у употреби скоро сва слова грчке азбуке. И поред тога, ником нормалном не пада на памет да нас тера да пишемо грчким писмом.
ИНСИСТИРАЊЕ НА СЛУЖБЕНОЈ УПОТРЕБИ ЋИРИЛИЦЕ, УГРОЖАВА ПРАВА НАШИХ СУГРАЂАНА ДРУГИХ НАЦИОНАЛНОСТИ
Нетачно. Наши суграђани, припадници других националности, своја права по овом питању остварују употребом свог језика и писма (нпр. мађарског, румунског…), а никако не употребом српског језика писаног „српско-хрватском”, односно хрватском латиницом.
СРПСКИ ЈЕЗИК ИМА ДВА ПИСМА: ЋИРИЛИЦУ И ЛАТИНИЦУ
Нетачно. Ћирилица јесте матично и једино аутохтоно писмо српскога језика, већ хиљаду година. Светски лингвисти, као и стандарди који се баве језиком, су у периоду од 1918-1992. године, на српски и хрватски језик гледали као јединствен српскохрватски језик који има два писма: ћирилицу и латиницу. Од 1992. године српски и хрватски језик се сматрају посебним језицима. Од тада према стандарду ISO/FDIS 12199 српски језик није уврштен у језике који користе латинично писмо, што значи да српски језик има само једно писмо – ћирилицу, а хрватски језик латиницу. Тако је латиница коју користимо у српском језику, у ствари хрватска латиница.
ЋИРИЛИЦА ЈЕ ДАНАС КОД НАС ПОТИСНУТО И МАРГИНАЛИЗОВАНО ПИСМО
Тачно. У Београду је, например, само 31,8%, а у Новом Саду тек 18,5% јавних натписа исписано ћирилицом. Од укупног тиража издатих књига на српском језику, само је 25% штампано ћирилицом. Ово су само неки подаци до којих смо дошли. Иначе, општа ситуација је по ћирилицу можда још и гора, што потврђују нови трендови у култури, комуникацији и сл. Погледајте само ТВ програм, штампу, наше интернет презентације, табле наших приватних и друштвених предузећа, па ће те се уверити и сами да је ћирилица само на папиру (по уставима и законима) прво, а у пракси писмо другога реда.
НАШЕ ЗАКОНОДАВСТВО УРЕЂУЈЕ СЛУЖБЕНУ УПОТРЕБУ ЈЕЗИКА И ПИСМА
Тачно. Наше законодавство које уређује област службене употребе језика и писма је: „Закон о службеној употреби језика и писма” („Службени гласник РС”, бр. 45/1991, 53/1993, 67/1993, 48/1994.), члан 8. Устава РС, као и члан 15. Устава СРЈ. Овде се наводи да је ћирилица службено писмо. Такође овде је дефинисана службена употреба језика и писама народности (националних мањина), а у складу са светским стандардима и нормама које важе за ову област.
ДА ЛИ ПОСТОЈИ ПОТР��БА ДА „СРПСКОХРВАТСКА” ОДНОСНО ХРВАТСКА ЛАТИНИЦА, ПОРЕД ЋИРИЛИЦЕ, ИМА СТАТУС СЛУЖБЕНОГ ПИСМА У РАДУ ЛОКАЛНИХ ОРГАНА ВЛАСТИ?
Нема никакве потребе, изузев у општинама где је већинско становништво хрватске или бошњачке националности. Овакво решење је у складу са домаћим законодавством, свим светским и европским стандардима везаним за службену употребу језика и писма. Такође и са ставовима који се наводе у документу МОДЕЛ СТАТУТА ОПШТИНЕ, а који је донела „Стална конференција градова и општина Југославије” у сарадњи са Министарством правде и локалне самоуправе, „ПАЛГО центра”, „Програма за реформу локалне самоуправе”, „Агенције за међународни развој САД” и „Националног Демократског Института”. У свим овим документима се јасно наводи да службена употреба српског језика подразумева само ћирилицу као службено писмо. Такође, службена употреба латинице подразумева службену употребу хрватског или бошњачког језика.
УКОЛИКО ОПШТИНА СТАТУТОМ У СЛУЖБЕНУ УПОТРЕБУ УВЕДЕ „СРПСКОХРВАТСКО” ОДНОСНО ХРВАТСКО ЛАТИНИЧНО ПИСМО БЕЗ ЗАКОНСКЕ ОСНОВЕ, ДА ЛИ ПОСТОЈИ НАЧИН ДА ГРАЂАНИ ОПШТИНЕ УТИЧУ ДА СЕ ОВАКВА ОДЛУКА ПОВУЧЕ?
Постоји. Грађани могу да преко надлежног министарства пред правосудним органима покрену поступак за оцену уставности датог статута од стране Уставног суда Републике Србије. Уколико Уставни суд оцени да наведени статут није у складу са уставом и важећим законима, он има право да га поништи.
Најчешће предрасуде везане за нашу ћирилицу - Центар академске речи, Шабац
Срби су народ који је светској култури дао значајан допринос, а истовремено и народ који поред ћириличног, има и латинично културно наслеђе (преко Срба римокатолика). Но, од како су Срби римокатолици декретом претворени у Хрвате, ћирилица је остала једино српско писмо, писмо са хиљадугодишњом традицијом код Срба. Међутим, српска култура у будућности има прилично неизвесну судбину. …
, http://ift.tt/1rMQyM6
0 notes
Photo
Најчешће предрасуде везане за нашу ћирилицу, Најчешће предрасуде везане за нашу ћирилицу
Срби су народ који је светској култури дао значајан допринос, а истовремено и народ који поред ћириличног, има и латинично културно наслеђе (преко Срба римокатолика). Но, од како су Срби римокатолици декретом претворени у Хрвате, ћирилица је остала једино српско писмо, писмо са хиљадугодишњом традицијом код Срба.
Српска култура
Међутим, српска култура у будућности има прилично неизвесну судбину. На жалост, један део Срба не зна следеће ствари:
1) Светски лингвисти, као и међународни стандарди који се баве језиком, су у периоду од 1918-1992. године, на српски и хрватски језик гледали као на јединствен српскохрватски језик који има два писма: ћирилицу и латиницу. Хрвати су одмах по отцепљењу 1992. год., назив своје варијанте језика преименовали у хрватски језик и из употребе одстранили ћирилицу. Срби су своју варијанту језика преименовали у српски језик. Од 1992. године српски и хрватски језик се сматрају посебним језицима, што је и заведено у одговарајућим међународним институцијама под ознаком ISO/FDIS 12190 . Према другом стандарду, #ISO/FDIS 12199, српски језик није уврштен у језике који користе латинично писмо, већ је уз хрватски језик регистрована латиница, а уз српски језик само једно писмо – ћирилица. У међународном разврставању и књижењу, благодарећи одредбама #UNESCO-а, оно што је штампано на српском језику а хрватском латиницом, сврстава се у хрватску културну баштину! Културна баштина представља једну од карактеристика самосвојног народа. Предавање своје културне баштине у посед другог народа, има само једно име, име које се подразумева чак и онда када га не изговоримо, а то име је – асимилација!
2) Као будући #лекар, човек који је положио психијатрију, скрећем Вам пажњу да људска личност има три самосвојности, три идентитета (енгл. identity = врста; истоветност; личност; особа), и то су: професионални, психо-сексуални и национални идентитет (тзв. психолошки троножац). О одржавању идентитета, стога, можемо говорити и као о својеврсном очувању врсте, било да појам идентитета сагледавамо етимолошки или симболички. У склопу тешких душевних болести, срећемо се са поремећајима психичког идентитета, па тако нпр. човек себе не доживљава као да је човек, већ себе например доживљава као да је тигар, па онда тражи да му се ураде пластичне операције како би изгледао као тигар. Познати су нам и поремећаји сексуалног идентитета, нпр. транссексуализам (особа мушког пола доживљава себе као женско, а може и обратно). Наш идентитет, то је наше ЈА. На жалост, српски национални идентитет није више тако јак као што је то некада био, у првом реду захваљујући владавини комунизма.
Криза идентитета
Рећи ћу Вам само то, да је за време комунизма, песма Ој Мораво (wma, 140kb , wma, 320kb (величина>, квалитет>; препорука; за преузимање – десни клик миша на линк и онда изаберите Save target as), wma, 2.09Mb) била цензурисана на радио Београду, а под „изговором“ да буди прејака национална осећања. У питању је марш, корачница српске војске из I светског рата, војске која је након избеглиштва у Грчкој, и пробијања солунског фронта, успела да ослободи све српске земље, као и још неке јужнословенске народе. У комунизму је свако иоле значајније испољавање српске националне свести, третирано као „десно скретање“, а носиоци тога добијали жиг „непријатеља социјализма и сутрашњице“, што је касније резултирало већ пословичним, суптилним (перфидним) и мање суптилним (агресивним) обрачунима са „реакционарним снагама“. С обзиром да су се ти људи („реакционари“), врло често похрањивали иза решетака, новосмишљени термин „србовање“, постао је бунџијска, кавгаџијска категорија, категорија оних који имају проблема са ауторитетом, те самим тим категорија легитимних жртава, правећи у народу тенденцију, да се тамничење за „србовање“, доживи са осећајем личне среће и радости, као што то често бива случај са свим бунџијама, кавгаџијама и осталима који „воле да п… у ветар“. Наравно, будући да национално биће представља обавезан састојак личности, истина је и то, да се гушењем једног националног идентитета, прави простор за прављење другог! Ћирилица је симбол српског националног идентитета.
Акултурација је појам који означава пријем страног културног утицаја. Пут до асимилације, као потпуно новог националног идентитета, врло често води преко акултурације. Обично је за настајање новог националног идентитета, потребно да прође неколико генерација, рушења старог и изградње новог идентитета. Уколико се рушење старог идентитета обавља брже и под великим притисцима, људи пролазе кроз озбиљне психичке проблеме, при чему постоји могућност, да се преко добро познатог психолошког механизма – идентификације са агресором, добију „већи католици од самога Папе“. Процес идентификације са агресором, описан је као психолошка позадина у настанку садизма (идеја је: „уколико сам другом способан да радим оно чега се сам бојим, ja се онда више не морам бојати“).
3) Постоје они који причају, да ћемо без ћирилице много лакше “ући у Европу”. #Грчка је чланица Европске Уније (заједнице?), а није се одрекла ни свог језика, а ни свог писма. На крају крајева, каква би то заједница уопште и била, уколико би се неко морао одрећи самог себе зарад заједништва са другим? Зар појам заједнице, појам МИ, не настаје управо од појмова ЈА и ТИ?
Шта рећи о онима који немају/“немају“ своје ЈА, свој идентитет, и још се заклањају иза приче о великој љубави према другима, дичећи се тобожњом отвореношћу и широким гледањем на ствари, називајући национални идентитет, најнормалнију карактеристику психички здравог људског бића – „узвишеним идеалима националног егоизма“. Замислите, молим Вас! Па, бар ми медицинари јако добро знамо где се среће тако велика ширина Ега, толика пропустљивост Его граница, и на крају брисање границе између Ега и спољашњег света. Душевне болнице су препуне „широкоумних“.
Но, погледајмо у следећој тачки, да ли Европска Унија од нас очекује тако висок степен „широкоумности“!?
4) Програм за промоцију језичке разноврсности (различитости) у Европи у информационом друштву ( Programme to promote the linguistic diversity of Europe in the Information Society, скраћено MLIS).
У оквиру програма ИНФО2000, још 1996.године ЕУ је донела поменути програм и у њега уложила 15 милиона тадашњих екија за период 1996-1998. Када уђете на сајт Европске уније (http://europa.eu), прво вам нуде избор језика и писама земаља чланица како би изабрали одговарајући језик за ваше информисање. Програм је већ реализован.
Као мотиви и основе за доношење овог програма наводи се:
„Mултијезичка природа Европске уније, где постоји око 40 различитих језика и главних језичких варијација у употреби, представљају изазов по више основа. Економски, мултијезички статус Европе требало би искористити у глобалном контексту, пре него баријеру за међународну трговину и комуникацију. Културно и психолошки, национална и регионална приврженост језицима проистиче из најдубље усвојене рођене (домаће – својствене) културе, и она мора бити препозната као предност оних који одржавају национални осећај и лични индентитет у оквиру кооперативне мултинационалне уније. Политички, пут европског информационог друштва прави приступ информацијама расположив на потпуно мултијезичкој бази, и та чињеница ће бити парадигма и друштвене кохезије у Европској унији. Одржавање мултијезичког карактера уније унапредиће концепт европског грађанина, као рефлексија демократских гаранција једнаког третмана између људи из различитих земаља и њихових различитих система и убеђења.
Значајан ризик је данашње побољшање средстава комуницирања које повећава економски притисак за редукцију језичке различитости Европе, уколико ЕУ и земље чланице не предузму одлучне кораке очувања културе и језика у свим њиховим варијететима (различитостима).“ (1)
Верујем да је све ово довољан одговор на питање: „Зашто ћирилица?“.
Војислав П. Радоја
Најчешће предрасуде, ставови и питања везана за нашу ћирилицу, као и одговори на њих.
СВИ ПИШУ ЛАТИНИЦОМ
Нетачно. Латинично писмо користе скоро сви западно и централноевропски народи, као и многи други који свој идентитет проналазе у западноевропској културној баштини (латинска и северна Америка, делови Африке, делови Азије…). Међутим, већина народа у свету не пишу латиницом (од земаља које су припадале Византијском и исламском културном кругу, па све до Кине и Јапана). Тачније, становништво којем латиница није матично писмо, износи преко 60% светске популације.
СТРАНЦИ НЕ РАЗУМЕЈУ ЋИРИЛИЦУ
Нетачно. Странци, у највећем броју случајева, не разумеју српски језик. Текст на српском језику исписан латиницом једнако је неразумљив странцу који не зна српски језик, као исти тај текст исписан ћирилицом. Размислите који би текст странцу био најразумљивији: под а, б или в?
а) Добродошли
б) Dobrodošli
в) Welcome
Такође, имамо пример Грчке, која сваке године угости милионе иностраних туриста, па опет нико од Грка не пише грчки језик латиничним писмом.
#ЛАТИНИЦА ЈЕ ТЕХНИЧКИ САВРШЕНИЈЕ ПИСМО
Углавном нетачно. Једина је предност латинице што заузима мање простора (и до 20%) што је нарочито важно код прелома часописа, мада се и овај проблем може решити. Са друге стране, ћирилични принцип „један глас један знак”, знатно олакшава писање, као и читање текстова написаних ћирилицом. Насупрот томе, неке, доста честе, комбинације латиничних слова знатно отежавају читкост. например, комбинација латиничног „рн” – rn личи на „м” – m. Безсерифна латинична слова „И” и „л” су идентична, тако например: „Или” – Ili, „Илић” – Ilić.
СА ЋИРИЛИЦОМ НЕ МОЖЕМО У ЕВРОПУ
Нетачно. Ћирилица је последња ствар која ће спречити наш улазак у Европску Унију. Подсећамо да је Грчка члан ЕУ-а, а није се одрекла ни свог језика, нити свог писма. Штавише, грчко писмо се налази на новчаницама нове европске валуте Евро. Такође, ЕУ је 1996. године донела „Програм за промоцију језичке различитости”, по којем сви народи Европе имају право да са својим језиком и писмом улазе у актуелне процесе економске, политичке, привредне и културне интеграције.
#ЋИРИЛИЦА СЕ НЕ МОЖЕ КОРИСТИТИ НА РАЧУНАРИМА
Нетачно. Сваком рачунару који има Виндовс дгдг (Windows) уграђена је подршка за све европске језике и писма, укључујући и српски језик и српску ћирилицу. Под подршком се подразумева унос и приказивање текста на ћирилици, писање и читање електронске поште на ћирилици, прегледавање Internet локација са ћириличним садржајима… Међутим, још увек није урађена тотална локализација Виндовса и OFFICEа (MS Office) на српски језик и писмо.
НАШ ЈЕЗИК МОРАМО ПИСАТИ ЛАТИНИЦОМ ЗБОГ INTERNATIONALНИХ СИМБОЛА, МЕРНИХ ЈЕДИНИЦА И СЛИЧНО
Нетачно. INTERNATIONAL ознаке и симболе утврђују одговарајуће међународне организације. Највећи део симбола из свих области људске делатности су из енглеског, латинског и грчког језика. Тако су поред латиничних слова и ознака у употреби скоро сва слова грчке азбуке. И поред тога, ником нормалном не пада на памет да нас тера да пишемо грчким писмом.
ИНСИСТИРАЊЕ НА СЛУЖБЕНОЈ УПОТРЕБИ ЋИРИЛИЦЕ, УГРОЖАВА ПРАВА НАШИХ СУГРАЂАНА ДРУГИХ НАЦИОНАЛНОСТИ
Нетачно. Наши суграђани, припадници других националности, своја права по овом питању остварују употребом свог језика и писма (нпр. мађарског, румунског…), а никако не употребом српског језика писаног „српско-хрватском”, односно хрватском латиницом.
СРПСКИ ЈЕЗИК ИМА ДВА ПИСМА: ЋИРИЛИЦУ И ЛАТИНИЦУ
Нетачно. Ћирилица јесте матично и једино аутохтоно писмо српскога језика, већ хиљаду година. Светски лингвисти, као и стандарди који се баве језиком, су у периоду од 1918-1992. године, на српски и хрватски језик гледали као јединствен српскохрватски језик који има два писма: ћирилицу и латиницу. Од 1992. године српски и хрватски језик се сматрају посебним језицима. Од тада према стандарду ISO/FDIS 12199 српски језик није уврштен у језике који користе латинично писмо, што значи да српски језик има само једно писмо – ћирилицу, а хрватски језик латиницу. Тако је латиница коју користимо у српском језику, у ствари хрватска латиница.
ЋИРИЛИЦА ЈЕ ДАНАС КОД НАС ПОТИСНУТО И МАРГИНАЛИЗОВАНО ПИСМО
Тачно. У Београду је, например, само 31,8%, а у Новом Саду тек 18,5% јавних натписа исписано ћирилицом. Од укупног тиража издатих књига на српском језику, само је 25% штампано ћирилицом. Ово су само неки подаци до којих смо дошли. Иначе, општа ситуација је по ћирилицу можда још и гора, што потврђују нови трендови у култури, комуникацији и сл. Погледајте само ТВ програм, штампу, наше интернет презентације, табле наших приватних и друштвених предузећа, па ће те се уверити и сами да је ћирилица само на папиру (по уставима и законима) прво, а у пракси писмо другога реда.
НАШЕ ЗАКОНОДАВСТВО УРЕЂУЈЕ СЛУЖБЕНУ УПОТРЕБУ ЈЕЗИКА И ПИСМА
Тачно. Наше законодавство које уређује област службене употребе језика и писма је: „Закон о службеној употреби језика и писма” („Службени гласник РС”, бр. 45/1991, 53/1993, 67/1993, 48/1994.), члан 8. Устава РС, као и члан 15. Устава СРЈ. Овде се наводи да је ћирилица службено писмо. Такође овде је дефинисана службена употреба језика и писама народности (националних мањина), а у складу са светским стандардима и нормама које важе за ову област.
ДА ЛИ ПОСТОЈИ ПОТРЕБА ДА „СРПСКОХРВАТСКА” ОДНОСНО ХРВАТСКА ЛАТИНИЦА, ПОРЕД ЋИРИЛИЦЕ, ИМА СТАТУС СЛУЖБЕНОГ ПИСМА У РАДУ ЛОКАЛНИХ ОРГАНА ВЛАСТИ?
Нема никакве потребе, изузев у општинама где је већинско становништво хрватске или бошњачке националности. Овакво решење је у складу са домаћим законодавством, свим светским и европским стандардима везаним за службену употребу језика и писма. Такође и са ставовима који се наводе у документу МОДЕЛ СТАТУТА ОПШТИНЕ, а који је донела „Стална конференција градова и општина Југославије” у сарадњи са Министарством правде и локалне самоуправе, „ПАЛГО центра”, „Програма за реформу локалне самоуправе”, „Агенције за међународни развој САД” и „Националног Демократског Института”. У свим овим документима се јасно наводи да службена употреба српског језика подразумева само ћирилицу као службено писмо. Такође, службена употреба латинице подразумева службену употребу хрватског или бошњачког језика.
УКОЛИКО ОПШТИНА СТАТУТОМ У СЛУЖБЕНУ УПОТРЕБУ УВЕДЕ „СРПСКОХРВАТСКО” ОДНОСНО ХРВАТСКО ЛАТИНИЧНО ПИСМО БЕЗ ЗАКОНСКЕ ОСНОВЕ, ДА ЛИ ПОСТОЈИ НАЧИН ДА ГРАЂАНИ ОПШТИНЕ УТИЧУ ДА СЕ ОВАКВА ОДЛУКА ПОВУЧЕ?
Постоји. Грађани могу да преко надлежног министарства пред правосудним органима покрену поступак за оцену уставности датог статута од стране Уставног суда Републике Србије. Уколико Уставни суд оцени да наведени статут није у складу са уставом и важећим законима, он има право да га поништи.
Најчешће предрасуде везане за нашу ћирилицу - Центар академске речи, Шабац
Срби су народ који је светској култури дао значајан допринос, а истовремено и народ који поред ћириличног, има и латинично културно наслеђе (преко Срба римокатолика). Но, од како су Срби римокатолици декретом претворени у Хрвате, ћирилица је остала једино српско писмо, писмо са хиљадугодишњом традицијом код Срба. Међутим, српска култура у будућности има прилично неизвесну судбину. …
0 notes
Link
Бранко Павловић: Одговор Расиму Љајићу
Како је г. Љајић истакао да трага за „најмање неправедним“ решењем косовског проблема, одмах да му помогнемо: праведно решење је најмање неправедно.
Правда се обавезно заснива на принципу, а не на успешности. Данас је успешан један, сутра други, данас је погрешно оно што је јуче било успешно.
Принцип од кога се мора поћи је „неповредивост територијалног интегритета Србије у складу са резолуцијом 1244 УН“. То је правда и самим тим то је најмања неправда.
Оно што јесте за озбиљно трагање, то је реализација коначног статуса КиМ полазећи од принципа којим је територијални интегритет Србије заштићен.
Расим предлаже потпуно супротно.
Прво понавља општа места којима изгледа власт трајно мисли да манипулише:
А) „Албанци су увек знали шта хоће“ – одакле следи да никада нису ни били за било шта друго него за сецесију, што је апсолутно нетачно. Тачно је да међу Албанцима увек била и увећ ће бити једна струја која је за сецесију, просто зато што као народ живе у више држава, баш као и Срби. Некада су сецесионисти већина међу Албанцима, а некада мањина. Трагати за решењем значи предлагати оне мере и поступке којима ћемо за поштовање територијалног интегритета Србије придобијати што више Албанаца. О томе Расим уопште не говори. А само је то тема за грађане Србије.
Б) Изједначава међународну подршку са подршком САД и ЕУ. Као да не постоје друге велесиле на свету. И нарочито као да је међународна подршка омогућила сецесију на КиМ. То је омогућено илегалном војном интервенцијом 1999, коју је следила илегална међународна активност на непримењивању резолуције 1244, која је потпомогнута илегалним наоружавањем и обучавањем албанских сецесиониста, која је подржана од илегалних обавештајних струкутра САД и ЕУ у институцијама Србије. Дакле, треба трагати за: успостваљањем јаче војске од оне коју смо имали 1999. године, хапшењу свих шпијуна у нашим редовима, оружаним неутралисањем свих терористичких и криминалних организација на КиМ и ослањањем приоритетно на Кину и Русију као међународну подршку. Шта нам значи наводна међународна подршка оних који траже да се одрекнемо територијалног интегритета? Па то је исто као да се неко ослања на онога ко му предлаже да се убије.
В) “Повратак на старо није могућ“ – а шта је то повратак на старо? Територијални интегритет је „старо“, што ће рећи да он не постоји? Није тачно. Па цела прича о „дијалогу“ је због тога што он и даље постоји. Шта није могуће? Да се српска застава поново завиори на граници са Албанијом? Итекако је могуће. Није чак тешко ни трагати за политиком која би до тога довела, за сасвим кратко време од десетак година.
Г) И онда опет иста прича о два милиона Албанаца који би трајно мрзели Србију. Опет, није реч о два милиона него о највише 1,2 милиона. Али много важније је да политичар у Србији једино треба да трага за моделима у којима ће већина Албанаца на КиМ поштовати државу Србију, без обзира на број Албанаца који се данас изјашњавају другачије. То Расиму не пада на памет да ради. Па да ли то значи да свака мањинска заједница има право на отцепљење, јер ће нас иначе мрзети? И још, да ли стварно ико поштен, и ако није Србин, може да замисли „функционалну Србију“ без КиМ? Ево, могао би Расим да нам опише како би та функционална Србија без КиМ изгледала.
А онда износи предлоге:
А) Трговински односи – све то подразумева закључивање уговора са тзв. Приштином као уговорном страном којим уговорима се сецесионистима даље признаје легалност отцепљења. Може се уговарати само са представницима међународних организација док имају мандат на КиМ;
Б) Преговори око културне баштине, имовини и ЗСО – шта ту има да се преговара? Да није можда културна баштина албанска? Шта има да преговарамо са сецесионистима о томе? О томе се у складу са резолуцијом 1244 има преговарати са представницима међународних организација, а и то почевши ултимативно од враћања до 1.000 војника и полицајаца на КиМ, за почетак око српских манастира. Да није нека имовина њихова, од оне имовине која је 1999. године била државна или црквена? ЗСО је ништа по својој садржини, а издајничка по својој форми јер признаје законе тзв. Приштине, па ни о томе нема шта да се преговара. Важно је приметити да би у свим тим „преговорима“ сецесионистичка страна била од саме Србије призната за равноправног партнера;
В) Учлањење тзв. Косова у међуародне организације уз благослов Србије – то је већ и деци јасно да се ради о суштинском признању сецесије од саме Србије. А онда би то било довољно да Шпанија призна тзв. Косово, а после Шпаније све друго би Немачка лако сломила од преосталих држава ЕУ које нису признале тзв. Косово.
Ако бих сликовито покушао да сажмем позицију Расима, онда би она била: „Ја вас Србе разумем, није лако убити се одмах, него полако, део по део, тако да на крају остане стварно само једна нит која вас дели од смрти, а и она се сасвим тањи и лагано запловите у ништавило“.
Да не помисли неко да сам шовиниста, мене би живо интересовало да ли се Јанковић за длаку разликује од овога што је Расим предложио? Према ономе што износи у јавности, уопште се не разликуј��. Вучић по ономе што ради – ни најмање.
Полако се кроз ове расправе врши поларизација – оних који су под утицајем страног интереса на једној страни и за српски интерес на другој. Знате она издања „Ко је ко у Србији“? Ова књига се сама пише.
Бранко Павловић
ИЗВОР: Фонд стратешке културе
————–
Бранко Павловић: Одговор Расиму Љајићу
Полако се кроз ове расправе врши поларизација – оних који су под утицајем страног интереса на једној страни и за српски интерес на другој. Знате она издања „Ко је ко у Србији“? Ова књига се сама пи…
, via Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
0 notes
Link
Слободан Јарчевић: ОТВОРЕНО ПИСМО Ани Брнабић, председнику Владе Србијe
ПРЕДСЕДНИКУ ВЛАДЕ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ
ЊЕНОЈ ЕКСЕЛЕНЦИЈИ АНИ БРНАБИЋ
11.000 Б Е О Г Р А Д, Немањина 11
тел/факс: 3620-115
[email protected]
Ваша Екселенцијо,
Опростите што се усуђујем да трећи пут пишем Вашој Екселенцији. Да поновим, на то ме усмерила изјава Ваше Екселенције на Видовдан – 28. јуна 7525 (2017) у Скупштини Републике Србије – да ћете, у својству председника Владе Републике Србије, чинити све да се унапреди просвета.
То је опредељење од капиталног значаја (може се рећи – планетарног), јер се њиме могу отклонити очигледни (огромни) фалсификати у друштвеним наукама Србије и у наукама осталих словенских држава. А тим фалсификатима се српска (словенска) културна баштина отуђује, или препуста забораву, а преци свих Словена се представљају за припаднике нецивилизованих и дивљих племена, која су стекла писменост тек у 9. веку нове ере, кад су, по том фалсификату, и покрштени. Нажалост, све научне установе у Србији и у осталим словенским земљама негују ове фалсификате као научне истине, чиме се крије да су српски (словенски) преци – творци прве писмености на свету, која је откривена у Лепенском Виру и у Винчи – у Србији.
Ваша Екселенцијо,
Довољно је навести једну од најчувенијих песама на свету „Илијаду“, у којој је описан Тројански рат из 13. века пре Нове ере. Нажалост, у историји је фалсификовано – да је тај рат био између Грка и древних Тројанаца из Мале Азије. А то не може бити тачно, јер, на основу историјских података, то може оценити и ученик основне школе. Једноставно, Грци су стигли на Балкан и у Малу Азију (по Херодоту) у 8. веку Старе ере, а Тројански рат је био петсто година пре њиховог доласка – у 13. столећу Старе ере.
Даље, други фалсификат – да је Троја била у Малој Азији- унео је у званичну науку припадник немачке нације – господин Шлиман. А то је немогуће, јер „Илијада“ описује Троју на једном ЈЕЗЕРУ из којег истиче река и улива се у море, а у Малој Азији око измишљеног места древне Троје нема ни потока, а камоли језера и реке. Кад се „Илијада“ пажљиво чита, онда се Троја препознаје на месту данашњег СКАДРА у Албанији, и споменуто језеро је СКАДАРСКО, а споменута река је БОЈАНА. На исти начин се могу пратити и друга географска подручја описана у „Илијади“ и тако се јасно препознаје, рецимо, река Цетина, планина Ловћен, Тројанске планине (Проклетије), река Дрина, подручје Источне Србије, Бугарске, итд.
Ваша Екселенцијо,
Да је „Илијада“ описала ратове између држава српских (словенских) предака и да је она писана на старом српском (словенском) језику, сведоче сачувани подаци. Тако постоји наредба грчког краља Пизистрата из 560. године Пре Нове ере, којом је тражио да се „Илијада“ преведе на грчки језик. То је најбољи знак – да није писана на грчком језику, а није могла бити ни на латинском језику, јер је латински створен тек у том 6. столећу пре Нове ере, о чему је и податак у „Енејиди“ римског песника Вергилија из првог столећа Нове ере.
А да није „Илијада“ могла бити написана ни на једном западноеворпском језику, мађарском, скандидавском, или румунском – податке нам пружа свака енциклопедија, у којој је описано да су сви споменути европски језици створени тек од 12. до 19. столећа Нове ере. Само је италијански створен мало раније – у 11. столећу Нове ере.
Ваша Екселенцијо,
Пошто ниједан државник Републике Србије, од 2000. године до данас, није посветио пажњу фалсификованој историји Срба и осталих Словена, уздам се, да Ваша Екселенција неће поновиту ту страшну грешку и да ће одржати реч од 28. јуна 7525 (2017) и унапредити просвету Републике Србије. А то унапређење подразумева ИСТИНУ о народима Европе и света – од древних времена до данас.
Склањање подмуклих фалсификата из научних и школских књига ће бити обављено (кад-тад), а Ваша Екселенција има прилику да то учини, јер то дозвољава Ваш тренутни положај – председника Владе Републике Србије, који омогућује сарадњу на овом планетарном делу и с осталим државницима словенских земаља.
С поштовањем,
Слободан Јарчевић
Члан Српске развојне академије (РАС) у Београду
Члан Удружења књижевника Србије
Члан Петровске академије наука и уметности (Русија)
11160 Београд, Радивоја Марковића 12/5
Београд, 9. јул 7525 (2017)
Преузето са: http://ift.tt/1S18m2R
Слободан Јарчевић: ОТВОРЕНО ПИСМО Ани Брнабић, председнику Владе Србијe
Светиње Браничева - Манастири, Манастиришта, Свете Воде
, via Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
0 notes
Photo
Бранко Павловић: Одговор Расиму Љајићу http://ift.tt/2wvDogU, Бранко Павловић: Одговор Расиму Љајићу
Како је г. Љајић истакао да трага за „најмање неправедним“ решењем косовског проблема, одмах да му помогнемо: праведно решење је најмање неправедно.
Правда се обавезно заснива на принципу, а не на успешности. Данас је успешан један, сутра други, данас је погрешно оно што је јуче било успешно.
Принцип од кога се мора поћи је „неповредивост територијалног интегритета Србије у складу са резолуцијом 1244 УН“. То је правда и самим тим то је најмања неправда.
Оно што јесте за озбиљно трагање, то је реализација коначног статуса КиМ полазећи од принципа којим је територијални интегритет Србије заштићен.
Расим предлаже потпуно супротно.
Прво понавља општа места којима изгледа власт трајно мисли да манипулише:
А) „Албанци су увек знали шта хоће“ – одакле следи да никада нису ни били за било шта друго него за сецесију, што је апсолутно нетачно. Тачно је да међу Албанцима увек била и увећ ће бити једна струја која је за сецесију, просто зато што као народ живе у више држава, баш као и Срби. Некада су сецесионисти већина међу Албанцима, а некада мањина. Трагати за решењем значи предлагати оне мере и поступке којима ћемо за поштовање територијалног интегритета Србије придобијати што више Албанаца. О томе Расим уопште не говори. А само је то тема за грађане Србије.
Б) Изједначава међународну подршку са подршком САД и ЕУ. Као да не постоје друге велесиле на свету. И нарочито као да је међународна подршка омогућила сецесију на КиМ. То је омогућено илегалном војном интервенцијом 1999, коју је следила илегална међународна активност на непримењивању резолуције 1244, која је потпомогнута илегалним наоружавањем и обучавањем албанских сецесиониста, која је подржана од илегалних обавештајних струкутра САД и ЕУ у институцијама Србије. Дакле, треба трагати за: успостваљањем јаче војске од оне коју смо имали 1999. године, хапшењу свих шпијуна у нашим редовима, оружаним неутралисањем свих терористичких и криминалних организација на КиМ и ослањањем приоритетно на Кину и Русију као међународну подршку. Шта нам значи наводна међународна подршка оних који траже да се одрекнемо територијалног интегритета? Па то је исто као да се неко ослања на онога ко му предлаже да се убије.
В) “Повратак на старо није могућ“ – а шта је то повратак на старо? Територијални интегритет је „старо“, што ће рећи да он не постоји? Није тачно. Па цела прича о „дијалогу“ је због тога што он и даље постоји. Шта није могуће? Да се српска застава поново завиори на граници са Албанијом? Итекако је могуће. Није чак тешко ни трагати за политиком која би до тога довела, за сасвим кратко време од десетак година.
Г) И онда опет иста прича о два милиона Албанаца који би трајно мрзели Србију. Опет, није реч о два милиона него о највише 1,2 милиона. Али много важније је да политичар у Србији једино треба да трага за моделима у којима ће већина Албанаца на КиМ поштовати државу Србију, без обзира на број Албанаца који се данас изјашњавају другачије. То Расиму не пада на памет да ради. Па да ли то значи да свака мањинска заједница има право на отцепљење, јер ће нас иначе мрзети? И још, да ли стварно ико поштен, и ако није Србин, може да замисли „функционалну Србију“ без КиМ? Ево, могао би Расим да нам опише како би та функционална Србија без КиМ изгледала.
А онда износи предлоге:
А) Трговински односи – све то подразумева закључивање уговора са тзв. Приштином као уговорном страном којим уговорима се сецесионистима даље признаје легалност отцепљења. Може се уговарати само са представницима међународних организација док имају мандат на КиМ;
Б) Преговори око културне баштине, имовини и ЗСО – шта ту има да се преговара? Да није можда културна баштина албанска? Шта има да преговарамо са сецесионистима о томе? О томе се у складу са резолуцијом 1244 има преговарати са представницима међународних организација, а и то почевши ултимативно од враћања до 1.000 војника и полицајаца на КиМ, за почетак око српских манастира. Да није нека имовина њихова, од оне имовине која је 1999. године била државна или црквена? ЗСО је ништа по својој садржини, а издајничка по својој форми јер признаје законе тзв. Приштине, па ни о томе нема шта да се преговара. Важно је приметити да би у свим тим „преговорима“ сецесионистичка страна била од саме Србије призната за равноправног партнера;
В) Учлањење тзв. Косова у међуародне организације уз благослов Србије – то је већ и деци јасно да се ради о суштинском признању сецесије од саме Србије. А онда би то било довољно да Шпанија призна тзв. Косово, а после Шпаније све друго би Немачка лако сломила од преосталих држава ЕУ које нису признале тзв. Косово.
Ако бих сликовито покушао да сажмем позицију Расима, онда би она била: „Ја вас Србе разумем, није лако убити се одмах, него полако, део по део, тако да на крају остане стварно само једна нит која вас дели од смрти, а и она се сасвим тањи и лагано запловите у ништавило“.
Да не помисли неко да сам шовиниста, мене би живо интересовало да ли се Јанковић за длаку разликује од овога што је Расим предложио? Према ономе што износи у јавности, уопште се не разликује. Вучић по ономе што ради – ни најмање.
Полако се кроз ове расправе врши поларизација – оних који су под утицајем страног интереса на једној страни и за српски интерес на другој. Знате она издања „Ко је ко у Србији“? Ова књига се сама пише.
Бранко Павловић
ИЗВОР: Фонд стратешке културе
————–
Бранко Павловић: Одговор Расиму Љајићу
Полако се кроз ове расправе врши поларизација – оних који су под утицајем страног интереса на једној страни и за српски интерес на другој. Знате она издања „Ко је ко у Србији“? Ова књига се сама пи…
, http://ift.tt/1rMQyM6
0 notes
Link
Слободан Јарчевић: ОТВОРЕНО ПИСМО Ани Брнабић, председнику Владе Србијe
ПРЕДСЕДНИКУ ВЛАДЕ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ
ЊЕНОЈ ЕКСЕЛЕНЦИЈИ АНИ БРНАБИЋ
11.000 Б Е О Г Р А Д, Немањина 11
тел/факс: 3620-115
[email protected]
Ваша Екселенцијо,
Опростите што се усуђујем да трећи пут пишем Вашој Екселенцији. Да поновим, на то ме усмерила изјава Ваше Екселенције на Видовдан – 28. јуна 7525 (2017) у Скупштини Републике Србије – да ћете, у својству председника Владе Републике Србије, чинити све да се унапреди просвета.
То је опредељење од капиталног значаја (може се рећи – планетарног), јер се њиме могу отклонити очигледни (огромни) фалсификати у друштвеним ��аукама Србије и у наукама осталих словенских држава. А тим фалсификатима се српска (словенска) културна баштина отуђује, или препуста забораву, а преци свих Словена се представљају за припаднике нецивилизованих и дивљих племена, која су стекла писменост тек у 9. веку нове ере, кад су, по том фалсификату, и покрштени. Нажалост, све научне установе у Србији и у осталим словенским земљама негују ове фалсификате као научне истине, чиме се крије да су српски (словенски) преци – творци прве писмености на свету, која је откривена у Лепенском Виру и у Винчи – у Србији.
Ваша Екселенцијо,
Довољно је навести једну од најчувенијих песама на свету „Илијаду“, у којој је описан Тројански рат из 13. века пре Нове ере. Нажалост, у историји је фалсификовано – да је тај рат био између Грка и древних Тројанаца из Мале Азије. А то не може бити тачно, јер, на основу историјских података, то може оценити и ученик основне школе. Једноставно, Грци су стигли на Балкан и у Малу Азију (по Херодоту) у 8. веку Старе ере, а Тројански рат је био петсто година пре њиховог доласка – у 13. столећу Старе ере.
Даље, други фалсификат – да је Троја била у Малој Азији- унео је у званичну науку припадник немачке нације – господин Шлиман. А то је немогуће, јер „Илијада“ описује Троју на једном ЈЕЗЕРУ из којег истиче река и улива се у море, а у Малој Азији око измишљеног места древне Троје нема ни потока, а камоли језера и реке. Кад се „Илијада“ пажљиво чита, онда се Троја препознаје на месту данашњег СКАДРА у Албанији, и споменуто језеро је СКАДАРСКО, а споменута река је БОЈАНА. На исти начин се могу пратити и друга географска подручја описана у „Илијади“ и тако се јасно препознаје, рецимо, река Цетина, планина Ловћен, Тројанске планине (Проклетије), река Дрина, подручје Источне Србије, Бугарске, итд.
Ваша Екселенцијо,
Да је „Илијада“ описала ратове између држава српских (словенских) предака и да је она писана на старом српском (словенском) језику, сведоче сачувани подаци. Тако постоји наредба грчког краља Пизистрата из 560. године Пре Нове ере, којом је тражио да се „Илијада“ преведе на грчки језик. То је најбољи знак – да није писана на грчком језику, а није могла бити ни на латинском језику, јер је латински створен тек у том 6. столећу пре Нове ере, о чему је и податак у „Енејиди“ римског песника Вергилија из првог столећа Нове ере.
А да није „Илијада“ могла бити написана ни на једном западноеворпском језику, мађарском, скандидавском, или румунском – податке нам пружа свака енциклопедија, у којој је описано да су сви споменути европски језици створени тек од 12. до 19. столећа Нове ере. Само је италијански створен мало раније – у 11. столећу Нове ере.
Ваша Екселенцијо,
Пошто ниједан државник Републике Србије, од 2000. године до данас, није посветио пажњу фалсификованој историји Срба и осталих Словена, уздам се, да Ваша Екселенција неће поновиту ту страшну грешку и да ће одржати реч од 28. јуна 7525 (2017) и унапредити просвету Републике Србије. А то унапређење подразумева ИСТИНУ о народима Европе и света – од древних времена до данас.
Склањање подмуклих фалсификата из научних и школских књига ће бити обављено (кад-тад), а Ваша Екселенција има прилику да то учини, јер то дозвољава Ваш тренутни положај – председника Владе Републике Србије, који омогућује сарадњу на овом планетарном делу и с осталим државницима словенских земаља.
С поштовањем,
Слободан Јарчевић
Члан Српске развојне академије (РАС) у Београду
Члан Удружења књижевника Србије
Члан Петровске академије наука и уметности (Русија)
11160 Београд, Радивоја Марковића 12/5
Београд, 9. јул 7525 (2017)
ИЗВОР: ФБ страница Zaveštanja predaka
Слободан Јарчевић: ОТВОРЕНО ПИСМО Ани Брнабић, председнику Владе Србијe
Пошто ниједан државник Републике Србије, од 2000. године до данас, није посветио пажњу фалсификованој историји Срба и осталих Словена, уздам се, да Ваша Екселенција неће поновиту ту страшну грешку …
, via Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
0 notes
Photo
Слободан Јарчевић: ОТВОРЕНО ПИСМО Ани Брнабић, председнику Владе Србијe http://ift.tt/2vGBlEC, Слободан Јарчевић: ОТВОРЕНО ПИСМО Ани Брнабић, председнику Владе Србијe
ПРЕДСЕДНИКУ ВЛАДЕ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ
ЊЕНОЈ ЕКСЕЛЕНЦИЈИ АНИ БРНАБИЋ
11.000 Б Е О Г Р А Д, Немањина 11
тел/факс: 3620-115
[email protected]
Ваша Екселенцијо,
Опростите што се усуђујем да трећи пут пишем Вашој Екселенцији. Да поновим, на то ме усмерила изјава Ваше Екселенције на Видовдан – 28. јуна 7525 (2017) у Скупштини Републике Србије – да ћете, у својству председника Владе Републике Србије, чинити све да се унапреди просвета.
То је опредељење од капиталног значаја (може се рећи – планетарног), јер се њиме могу отклонити очигледни (огромни) фалсификати у друштвеним наукама Србије и у наукама осталих словенских држава. А тим фалсификатима се српска (словенска) културна баштина отуђује, или препуста забораву, а преци свих Словена се представљају за припаднике нецивилизованих и дивљих племена, која су стекла писменост тек у 9. веку нове ере, кад су, по том фалсификату, и покрштени. Нажалост, све научне установе у Србији и у осталим словенским земљама негују ове фалсификате као научне истине, чиме се крије да су српски (словенски) преци – творци прве писмености на свету, која је откривена у Лепенском Виру и у Винчи – у Србији.
Ваша Екселенцијо,
Довољно је навести једну од најчувенијих песама на свету „Илијаду“, у којој је описан Тројански рат из 13. века пре Нове ере. Нажалост, у историји је фалсификовано – да је тај рат био између Грка и древних Тројанаца из Мале Азије. А то не може бити тачно, јер, на основу историјских података, то може оценити и ученик основне школе. Једноставно, Грци су стигли на Балкан и у Малу Азију (по Херодоту) у 8. веку Старе ере, а Тројански рат је био петсто година пре њиховог доласка – у 13. столећу Старе ере.
Даље, други фалсификат – да је Троја била у Малој Азији- унео је у званичну науку припадник немачке нације – господин Шлиман. А то је немогуће, јер „Илијада“ описује Троју на једном ЈЕЗЕРУ из којег истиче река и улива се у море, а у Малој Азији око измишљеног места древне Троје нема ни потока, а камоли језера и реке. Кад се „Илијада“ пажљиво чита, онда се Троја препознаје на месту данашњег СКАДРА у Албанији, и споменуто језеро је СКАДАРСКО, а споменута река је БОЈАНА. На исти начин се могу пратити и друга географска подручја описана у „Илијади“ и тако се јасно препознаје, рецимо, река Цетина, планина Ловћен, Тројанске планине (Проклетије), река Дрина, подручје Источне Србије, Бугарске, итд.
Ваша Екселенцијо,
Да је „Илијада“ описала ратове између држава српских (словенских) предака и да је она писана на старом српском (словенском) језику, сведоче сачувани подаци. Тако постоји наредба грчког краља Пизистрата из 560. године Пре Нове ере, којом је тражио да се „Илијада“ преведе на грчки језик. То је најбољи знак – да није писана на грчком језику, а није могла бити ни на латинском језику, јер је латински створен тек у том 6. столећу пре Нове ере, о чему је и податак у „Енејиди“ римског песника Вергилија из првог столећа Нове ере.
А да није „Илијада“ могла бити написана ни на једном западноеворпском језику, мађарском, скандидавском, или румунском – податке нам пружа свака енциклопедија, у којој је описано да су сви споменути европски језици створени тек од 12. до 19. столећа Нове ере. Само је италијански створен мало раније – у 11. столећу Нове ере.
Ваша Екселенцијо,
Пошто ниједан државник Републике Србије, од 2000. године до данас, није посветио пажњу фалсификованој историји Срба и осталих Словена, уздам се, да Ваша Екселенција неће поновиту ту страшну грешку и да ће одржати реч од 28. јуна 7525 (2017) и унапредити просвету Републике Србије. А то унапређење подразумева ИСТИНУ о народима Европе и света – од древних времена до данас.
Склањање подмуклих фалсификата из научних и школских књига ће бити обављено (кад-тад), а Ваша Екселенција има прилику да то учини, јер то дозвољава Ваш тренутни положај – председника Владе Републике Србије, који омогућује сарадњу на овом планетарном делу и с осталим државницима словенских земаља.
С поштовањем,
Слободан Јарчевић
Члан Српске развојне академије (РАС) у Београду
Члан Удружења књижевника Србије
Члан Петровске академије наука и уметности (Русија)
11160 Београд, Радивоја Марковића 12/5
Београд, 9. јул 7525 (2017)
Преузето са: http://ift.tt/1S18m2R
Слободан Јарчевић: ОТВОРЕНО ПИСМО Ани Брнабић, председнику Владе Србијe
Светиње Браничева - Манастири, Манастиришта, Свете Воде
, http://ift.tt/1rMQyM6
1 note
·
View note
Last Seen Blogs
waszuppglobal-blog
Untitled
nickelodeonfan2003
Untitled
24-factoz-news
Over 5 Lakh People In War-Torn Gaza “One Step Away” From Fam
magiheadcanons
Magi Headcanons
