#nemamo

[propalitet]

Ako uvedu vojni rok, ja želim plenkovića vidjet u prvom jebenom redu. Prvi put se izvuko al sad bome neće

[uraandri]

srbi: gubi nam se srpski jezik sve samo neke tuđice ovi mladi više ne znaju srpske nazive za stvari

srpski nazivi u pitanju: šrafciger, lajsna, ambulanta, doktor, balkon, ruža, garderoba, kavaljer, masaža, pita, trpeza, kofer, escajg, šminka, časopis, naslov, brak, odeljenje, lopov

[mcityxe]

DOBRO JUTRO

Jel itko spreman za ovu utakmicu jer ja faking nisam

[sanjarka]

bukvalno mrtva

[tasa9]

Poslije nekih ljudi više nikad nemamo isti osmjeh.

[belmasworld]

I kad oci ne vide te

i kad ruke ne grle te

i kad se nemamo, u srcu svom nadjem te

[salc3]

Najbolja navika koju možemo imati jeste da nemamo nikakvih navika

[hipigram]

Jedna od najvećih istina u životu je…da mi apsolutno ne znamo šta je dobro a šta loše po nas…

Bukvalno pojma nemamo gde će nas neki događaj odvesti…

Koliko god delovao loše ili dobro u tom trenutku…

Tek iz budućnosti to možemo znati…

Koliko je samo primera…

Jovan upravo polako šeta od firme do kuće…oko 7km…jer ni u njoj a ni u kući ne može ljudski da se isplače…jer muškarci ne plaču…a jedna od krucijalnih prednosti novembra je da je dan kratak…a noć duga… i po tom mraku se suze mogu mnogo lakše sakriti…pa mu šetnja prija…nakon što su mu saopštili da je mnogo pametan…i vredan…i dobar…ali da će sutra na mesto o kome je maštao… i zbog koga je dušu svoju ispustio volontirajući prethodne tri godine…sutra biti zaposlena ****ćeva sestričina…

Milica upravo puši 70 cigaretu zaredom i trese se nakon što je njen suprug slučajno ostavio telefon kad je otišao u teratanu…i nakon što se sa njegovom ljubavnicom slatko izdopisivala celo jutro…stvarno divna žena…Bože uopšte nije znala da on voli da se mazi…i da je tako posvećen u predigri u poslednje vreme…i da voli da radi ono…i da ima slobodan celi vikend za nju baš kad je njegov stručni kongres u Beču…da l je to stvarno njen muž…kako?…kad nju nije dotakao mesecima…

Stevanu su upravo pukli ligamenti na kolenu…drugi put…za godinu dana…i reprezentacija postaje samo pusti san…i upravo cepa postere košarkaša po svojoj dečačkoj sobi…očajan…i besan…jer je sve izgubljeno…

Ljiljani je upravo profesor tražio da mu…pa znate već šta…ako želi da dobije asistentsko mesto…i upravo sad razmišlja da se naguta lekova…jer je to njen san i život…i ništa nema smisla bez toga…pa na šta je bre ona spucala 10 godina učenja i truda…i kako će sad naći lek za bolest…od koje joj je sestra umrla…

Verovali ili ne…

Niko od njih pojma nema da li je ovo loše što im se dešava zaista loše?

Ili pak dobro?

Ukoliko se Jovan propije…

Milica dobije karcinom pluća od cigareta…

Stevan navuče na dop…

A Ljilja postane kurva…

Onda je definitivno loš…

No…

Ukoliko se okrenu sebi…

I PRETEKNU ovaj teški period pred njima…

UPRKOS verovatnoći I svim obzirima…ostanu jaki…

I usmereni ka suštinskom cilju…

I shvate da život nije što i poljem preći…

Da su nepravde…neprijatnosti i problemi njegov sastavni deo…

Da to nije NIŠTA LIČNO…

I da je to jednostavno tako…za sve…samo nas jako boli kad smo baš mi to u pitanju…i kad su to naši snovi…

Pa se ljutimo i osećamo baksuzima bez ikakvog razloga…

I nastave da plivaju…koliko god ih hvatali grčevi…

Krenu od vrata čvrsto zatvorenih pred nosem…ka nekima koja su se tek odškrinula…

Ko zna?

Možda je sve ovo najbolja stvar koja im se desila u životu…

Možda Jovan nakon par meseci dehidriranja…shvati da u državnoj službi i nema baš neke sreće za pametne…talentovane…vredne

…i ispravne…i smisli način kako da postane preduzetnik…kako da radi ono što želi…na način kako želi…i da bude sam sebi gazda…da stvori mikrosistem u kome se znanje i trud i talenat cene…pa čak i plaćaju…minijaturni ali koji ima potencijal da poraste…i da mu obezbedi sve ono o čemu je maštao…čak i u Srbiji…

Možda Milica shvati nakon inhalacije…da razvod baš i nije toliki smak sveta…da i ona isto tako ima pravo na dugu predigru…vikende na Kopaoniku…i da se prema njoj neko odnosi kao prema Ženi…da ima toliko Posvećenih napolju…van njenog kućnog živog blata…koje ju je usisalo…

Možda Stevan načuje da se slična priča desila Igoru Kokoškovu…prvom neameričkon treneru u NBA-ju…pretalentovanom i divnom čoveku…i od danas počne da iscrtava one zamršene linije na košarkaškoj tabli…uvek za nijansu posvećeniji nego drugi…zbog tog žiganja u kolenu…koje ga podseća na san…

I možda Ljiljana odustane od poniženja…i „lakšeg“ puta…sačuva svoje dostojanstvo…i preda već jedanput te papire za Američku vizu…ionako su je sto puta zvali…i onda pročitamo o njoj za trideset godina…kako je potresno govorila na dodeli Nobelove nagrade…dok se zahvaljivala njoj…zbog koje je sav ovaj trud bio vredan…

Ko zna?

Ako krenu za tim šta žele ODMAH…vrlo verovatno će nagrabusiti…

Ako postave sebi pitanje šta zaslužuju…i šta žele ZAISTA… I ZA CELI ŽIVOT…

Ukoliko budu strpljeni I spašeni…

I ukoliko sebe stave na prvo mesto…

I prihvate uobičajni kontigent Sranja (ovde zaista nema dovoljno dobrog sinonima) koje život nosi…

I shvate da je Uspeh u stvari ne odustati nakon mnogobrojnih Neuspeha…

Da se život uvek svede na to kako Planom B ili C ili Z doći do esencije svoga sna…do onoga što je fundament naših vrednosti…

Da Plan A najčešće nema nikakav značaj…

Onda ništa i nije toliko strašno…

Uostalom…

Ko je i rekao da je lako?

Nijednom organizmu na planeti nije…

Mi se baš i nismo usrećili sa ovim velikim mozgovima koji stalno svašta nešto žele…

Ali možemo zato da upregnemo čitav njihov potencijal ne za Kuknjavu kako je teško…već za Kreaciju kako da nam postane dobro…

A tu je samo Nebo granica…

Stoga…

„Ko zna zašto je to dobro“…je zaista uvek istinita tvrdnja…

Jer je budućnost uvek otvorena…

I zavisi od nas…

A mi u njoj uvek imamo sebe…

Pa nek pljušti kol’ko hoće po nama…

Iskisnuti i nije toliko strašno ako ste na pravom putu…

Uostalom…

Pa kog biste žanra voleli da je film sniman po vašem životu?

Neka limunada…

Španska serija…

Dosadna dubioza…

Ljubić…

Pornić…

Ili možda naučna fantastika…

Avantura…

Dobar triler…

Ili čak Epski spektakl…

Možda ste tek na početku filma…

Kakav je to film bez dobrog zapleta?

I kako da se vežete za glavnog junaka ako mu sve ide od ruke?

Kako da vidite od čega je satkan?

I koje su mu tajne moći?

Sačekajte da vidite rasplet…

Ili ga stvorite…

Ogromna je sreća…

Da uprkos tome što vrlo često ne utičemo na scenografiju…vremenske prilike na setu…ambijent…atmosferu I sporedne likove…

Ipak niko drugi nije scenarista…

Već Mi…

Dr. Vladimir Djuric

[mrasicc]

"Ali ako nemamo snove, kao da nemamo ništa."

[aristotels]

Baš san išla udrit đir marjanom

I tako na putu sa mobitelom

Uslikam par slika da pošaljem djevojci

Slovenki

Iz ljubljane, gradska cura

Iz te slovenije

A kad sam jednom išla na neki grupni izlet

U sloveniju

Išli smo ja, jedna cura iz splita, lik iz trogira

I jedna iz imotskog

I kad bi nas slovenci pitali odakle smo

Mi smo svi rekli iz splita

Čak i oti iz trogira

Jedino je ta iz imotskog govorila iz imotskog

Ko da oni znaju di je imotski

Jebe se njih za imotski

I nas su slovenci vozili preko granice

I mi smo tu prvi put vidjeli travu

Polja trave, zelene trave, mala brdašca

Vijugavu cestu, sa strane tu travu

I mi smo svi gledali kroz prozor

I govorili vidite, trava, prava zelena trava

I slovenci su nam se smijali, od dragosti

Pitali kako nikad nismo vidili travu

Pa jebeš me, di ja da vidim travu

Osim one u kesici, one šta ide u rizlu

Jebate trava, zelena trava

Kako smo je gledali

Ko da je oćemo pojest

Ko irci kad su ih oni šupci inglezi izgladnjivali

Mi ih molili da otvore vrata, te slovence

Da se odemo kotrljat po toj travi

Zelenoj travi

Da se vratim na poantu

Prolazim pored tih dalmatinskih borova

I uslikam par fotografija, da joj pošaljem

I gledam, kako da pošaljem

Ta žgoljava, žilava stabla

Nefotogenična

Uvik zelena, tamno zelena, sa iglicama

Češerima, šiškama

Šta padaju

I ako jednog dana izbije požar

Odosmo i ja i marjan i split u pičku materinu

I šta će ona misliti, kakva su to stabla

Šta stoje, preživljavaju

Kakva stabla takav narod

I slikajem ta stabla, polako, do prve vode

Plaža sa kamenčićima, kamenjem

Na koje čovik more i sist

Kakva će druga plaža i bit u dalmaciji

Naravno plaža sa kamenjem

A tako mi i volimo, kad odemo na pješčanu plažu

Psujemo i govorimo

"Jebem ti pijesak

Uđe ti u šlape u šugaman

U auto, po sicu, po podu

Nemoš ga se nikako rišit"

Bene još kako tako i mogu proć

Kad sam bila mala znali smo ponekad do Duća

Eto tamo ima pijesak

"Jeben ti pijesak" ukratko

Mantra svakog dalmatinca

I sjednem tako na plažu

I ta stabla oko nas, i more, jadransko more

Nemoš ga falit

Upalili nedavno gentlemen od guya ritchija

Loša serija, stali nakon treće epizode

Al u prvoj sceni ide granica turske i sirije

Sa mediteranom u kadru

Nemoš ga falit

Ma nemoš da se na glavu okreneš

Sa cestom i borovima, ma ko u nas

Ja mislila to negdi u nas snimano

Eto cesta ko magistralom do ploča

Ma točno takva cesta

I točno takvo more

More koje stoji, more ko ne ide nigdi

Mirno, ponekad burno

Pogotovo kad okrene na jugo

Kad i mi isto popizdimo i okrenemo

Kakvo more takav narod

Šta će ona mislit o tim stablima

Pa oni takva stabla nemaju u sloveniji

Nemaju u ljubljani

A nemaju ni more

Ma nemaju, imaju veće plaće doduše

Al eto more nemaju

Ma imaju onih dvadeset metara

Al ne u ljubljani, a ovo je ipak o njoj

Slike, kakve da pošaljem

Prorijeđena stabla, ostalo od potkornjaka

Svi smo se bavili tim potkornjacima

Žilava stabla

(Kakva stabla takav narod)

Ništa ne raste osim kadulje ružmarina

Lavande

Naravno i brnistre

Po kojoj je grad i dobio ime

Ma poslat ću joj ta stabla

Neka vide kakva su

Neka vidi i kakva sam ja

Doduše ni žgoljava ni žilava

Ima mene i previše, ja i stabla

Obujmom oko struka isti

Al sa voljom da preživim i da rastem

Tamo di ništa ne raste

Eto

Kakva stabla

Takav narod

I kad sam napisala ovu pjesmu

Odnosno tok misli

Za pisati pjesme ipak moraš biti netko i nešto

Krenuh kući

I naletim na prijatelja

I okrenemo se skupa, udrit đir do Bena

(Ono o pijesku smo već ustanovili

Što ga u šaci jače stišćeš

To on brže iz nje ističe)

I pita me šta sam radila

Pa eto sjedila na obali, pisala pjesme

"Pa šta si pisala?"

Pa eto

Pisala sam o travi, zelenoj travi

Kako smo se mi tili valjati po travi

Kad smo je prvi put vidili

Jer mi ovdi nemamo travu

I on se počeška po bradi 

I pogleda u daljinu

I kaže

"Ma kakva trava

I kako mi nemamo travu

Eno odeš do sinja imaš cilo polje

I kakva poezija, mani se toga

Svako ko se bavija poezijom je poginija

I od toga nema kruva

Ma kakva trava

Ma neš ti trave

Ako imaš alergije

Jebeš travu,

Samo beton"

[razistoricharka]

Nisam mjučual ali ako smem da dodam za vojni rok - u pravu su oni koji kažu da realno nemamo para za to, pritom žele da uvedu rok koji će trajati četiri meseca što je izuzetno apsurdno i takođe nema smisla kao ideja jer se priča o "povećanoj pretnji" protiv Srbije iako niko zapravo nije siguran šta je ta pretnja (pored možda Kosova, mada je i to već preterivanje, tamo se trenutno bukvalno ništa ne dešava). Pre jedno 4-5 godina se takođe pričalo o vojnom roku, mrvicu manje nego sada, ali ni tada ništa nije proizašlo iz toga.

Dakle zvuči kao posturing, mada vidim na tviteru da je opće stanovništvo u stanju maksimalnog debilizma, ratnohuškače na kolac nabiti

[lale-i-knjige]

Mi od ljudi nemamo ništa, ni kad nas hvale ni kad nas kude, a od Onog Ko upravlja i našim i njihovim srcama imamo sve i On je jedini radi kojeg ćemo činiti neki ibadet.

Hanka Vlahovljak, Transformacija duše

[raskrsnice]

Aurori

Lagano tapkamo u slovima i tražimo se u stihovima,

kao da će stihovi jedno drugom pisani hraniti nam duše,

lopovi vremena su odnijeli dvije godine,

ali nisu dovoljno vješti da nam hemiju maznu

mogu zamisliti naš prvi susret

i drugi i treći i dvjesto osamdeset sedmi,

ako ti predstavlja sreću moja sreća

pomoćeš mi da galopiramo do tih štafeta

vividno se prisjećam piksela tvojih kovrči,

navodno su sad nekih svjetlijih nijansi

dušo, ti ni ne znaš da ja volim taj nur

svjetonazori su nam sad bliži nego prije,

pa nemamo razloga za prepirke glupe

ko su likovi na koje si trošila riječi,

neću da znam detalje o njima

neću da ponavljaš takvu grešku,

pa hoću da sa mnom u mislima

novi pravac u igri riječi krojiš

ne voliš hurme, to mi je ironija

kako slatko da ne voli slatko

diplomatija ti je nova branša,

pa po normama i krajnje diplomatski

sazivam pregovore o našoj budućnosti

ponesi olovku, a ja ću papire

makar i ne došlo do dogovora

dobar mi je izgovor da te vidim

🍉

[brbljivica]

Dakle, da li se plašim smrti kao gubitka, to je pitanje. Ovako, dakle, ako moram da odgovorim sa da ili ne, moj odgovor bi bio da. Mhm, promumlao je, stavio saku na usta i klimao glavom, kao da mu je najzad laknulo što sarađujem. Pošto ne moraš sa da i ne, slobodno mi objasni....

U redu, dakle, recimo da svi imamo bliske ljude, ako smo te sreće, tako bi trebalo, kažem. Porodicu, prijatelje, svako uslovno rečeno ima makar nekog. Mada, zapravo, nemamo nikog i mada je svaki čovek kompletno sam, ali to sad nije tema. Dakle, svako od nas ima nekog koga voli u našim životima. Smrt tog nekog ko igra bitnu ulogu nas neosporno pogada, i to je gotovo fizička bol koja se oseti u grudima, u potiljku, zavisi. Ali ono što je ispod svega toga je da nama nije žao tog nekog što je umro. Taj sto je umro, njega ništa više ne boli, njemu više nije ništa, njemu je okej. Nas zapravo boli ta praznina u nama koja je bila popunjena upravo tom njegovom ulogom u našem životu. I zato, pošto je njemu sada dobro, nama nije žao njega što leži gore ili dole, nije nam žao hoće li on dočekati rođendan, novu ili prestupnu godinu, dete, unuče, ovo ili ono, hoće li videti, putovati, osetiti. .. neće. On neće jer on više nije ništa. Nama je žao nas samih što smo ostali bez njega, mi nećemo dočekati ništa sa njim, nećemo ga više imati, žalimo nad gubitkom te uloge u sopstvenoj epizodi, sahranivši njega, sahranjujemo i deo nas koji smo u njega pohranili. Tako da mislim da bi moj odgovor na pitanje da li se plašim smrti kao gubitka bio, da, plašim se smrti kao nesavladivog apsurdnog ljudskog sebičluka kukavičluka koji ni sama ne mogu da prevazidem.

Milica Vučković - Boldvin

[ko-snijeg-ptica-bijela]

Nemamo svi isti pogled na svijet. Za nekog je svijet sve ono što ima, a za nekog sve ono što nema.