#relja dražić

[zasvepare]

prvomajski praznici

18/05/2021

Promenili su se uslovi, promenili su se ritmovi: sva je prilika da ću ubuduće većinu izveštaja Za sve pare pisati retrospektivno... Kako mi sada onaj vaš bibliožder koji je izveštaje o svojim ulovima sastavljao maltene za vreme cenkanja izgleda kao bezazleni dokonjak! Reportaža koja je pred vama nastajala je danima, najčešće noćima, i to u telefonskom notepadu. Razlog tom medijskom switch-u nije činjenica da se sveskopisac zasitio sveske. O naprotiv! Stvar je prosta. U notepad se može pisati jednom rukom, dok se druga (leva) bavi nošenjem, odnosno prehranom potomka. Pa da vidimo, dakle, šta će sećanje da ulepša!

trideseti april

Ne znam kakav je vaš slučaj, ali ja sam se srećno oženio. Dobio sam tazbinu koja je luda za buvljacima. Sad znam: da sam kojim slučajem još momak u opticaju, primenjivao bih sledeći eliminacioni test. Svaku iole ozbiljnu kandidatkinju za saputnicu prvo bih pitao ne “ideš li” već “idu li ti roditelji na buvljak?” Jer ako ne gaje tu naviku, šta bih se uopšte trsio oko nje?

Nije svačija svojta talentovana za to. Uzmimo na primer moje roditelje. I da sam dobar deo svoje, odnosno buvljačke biblioteke uspeo da otuđim za paprenu cenu, i da sam dobio sve žive nagrade za Ništa nije ničije, njih nikada ne bih ubedio da je obilaženje buvljaka moralna obaveza svakog zrelog građanina, dužnost u rangu vakcinacije. Majka bi me i dalje, manje-više diskretno, preklinjala da prestanem da dovlačim šugave knjižurine u stan i tu ne bi bilo boga. Život je, srećom, hteo da najlepše poroke delim sa tazbinom.

Kraj meseca sam dočekao u letargiji. Nakon dva dovršena prevoda, pokušaja da se prevodilac u meni izbori sa novopečenim ocem, bio sam hronično pospan i razdražljiv. Da ste me tada pitali kakvi su mi dalji životni planovi, rekao bih: “Da prespavam maj”. Više nisam ni brojao dane u nedelji. Čak sam digao ruke od glavnog bibliožderskog posla: čekanja vikenda.

I kad smo se o Velikom petku Ćoka, Roli i ja obreli u Pazovi, tast je, ničim izazvan, izjavio da sutradan planira na Bubanj potok. Naime, trebao mu je ražanj. I šta mislite kako je njegov zet, a vaš bibliožder reagovao? Sutradan u šest nula nula sedeo je na mestu suvozača.

prvi maj

Nije ovaj nenadani uranak na Bubanj potoku bio prvi slučaj da me Pazova Connection uprti i odveze na lice mesta. Jesenas, jedne subote, desilo se da tast i tašta poslom svrate kod nas pre osam ujutru. Dok je Ćoka nešto prčkala po kuhinji, ja sam u dve rečenice uspeo da ih ubedim da treba bez odlaganja poći na Bubanj potok, inače će se svi prodavci razbežati. I pođe mi za rukom: oboje ih zbarim njihovoj kćeri iza leđa! Uskoro smo sve četvoro tumarali među prostirkama Bubanj potoka. Da stvar bude zabavnija, svi su se ovajdili više od mene!

Međutim, upravo u tome i jeste posebnost Bubanj potoka. Iako ne obiluje građom koju ja pretežno pazarim, iako je mnogo više ima na Zemuncu i Pančevcu, na Potok volim da odem... da bih odahnuo od politike ove države prema knjiškijim buvljacima. To je, elem, jedini buvljak koji policija čuva, a ne rasteruje. Ne treba zbog toga zamišljati neku idilu, premda je meni odsustvo komunalaca sasvim dovoljno da se osetim bezbedno. Grad trpi buvljak jer je kao pijavica vezan za auto-pijacu koja se odvija nedeljom. Da se svetina ne loži previše, potrudilo se ono preduzeće koje se nekad zvalo Gradski saobraćajni prevoz. Kako? Tako što nikad nije uvelo liniju do Bubanj potoka. Premda je (mrska) Ikea dobila svoj autobus čim su temelji počeli da joj niču kraj autoputa.

Sve u svemu, kad god dođem na Potok, i kad se na njemu odveć ne napojim, pomislim: "Ima oaze". I pre sedam, o uranku, razglasom se reklamira "Mića: hrana je ukusna, a cena je sića!" Oglas za zaposlenje preporučuje se ubedljivom rečenicom: "Isplata zarade sigurna". Okupljeni oko tri-četiri roštilja, zapahnuti dimčinom, kozeri vode uobičajenu kafansku geopolitiku iz koje sam jutros štrpnuo sledeći uzorak: "Kakvi god da smo, pošteniji smo od Bugara, Rumuna, Mađara..." Brat bratu.

 Jednom ću se, nadajmo se, posvetiti popisu knjiga koje sam, dragi moji bibliožderi, poštedeo, odnosno, namenio vama. Danas bi taj Katalog ostavljene baštine mogao početi prvom knjigom Radmile Petrović, objavljenom u Priboju 2014. Iskopao sam je (i ostavio na vrhu iskopina) kod najsnabdevenijeg knjižara na Bubanj potoku. Cenu ćete morati sami da ispregovarate. (A ako ste prošli kroz ovaj blog, već ćete znati kako da je svedete na minimum.) 

Rečeni knjižar nalazi se u drugom segmentu pijace, kad se pređe potok, i to u jednoj od poslednjih serpentina, skoro na samom kraju: prepoznaćete ga po belom kombiju i gomili kutijetina. Ja ga, iz ko zna kakvih pobuda, uvek ostavljam za kraj, a mogao bih, da sam profesionalniji, odmah po ulasku s puta za Čačak, da ga obrstim. No, prvog maja ovaj je knjižar, inače ne previše zanimljiv, bio neočekivano štedar. Ili pak to ja nisam dugo dolazio? Kako god bilo, naišao sam na hrpu francuskih naslova: među njima i na Labrijerove Karaktere, Plejadino izdanje, koje sam ostavio jer imam duplikat. (Opa! Već drugi naslov za Katalog ostavljenih, koji bih mogao preimenovati u Amanet.) Među pazarenim naslovima najzanimljivije bi za vas bile Opsene Renalda Arenasa i Priče koje nisu o ljubavi Nine Berberove.

Ali od svega toga zanimljivije je kako se odigrala trgovina. Sa svojih desetak naslova prišao sam momku koji se motao oko kutija i kombija. Predložio sam mu da se dogovorimo oko cene. On se tad osvrnu oko sebe više puta, viknu neko ime, i nakon odziva me uputi iza kombija: tamo se nalazio montirani stočić za kojim je sedeo, očigledno, gazda kombi-tezge. Prikladno udešen, sa maskom i rukavicama, čekao me je kao da će me vakcinisati. “Dakle”, počeo je, “da napravimo cenu!”

Gazda je uzeo moju hrpu knjiga, stavio je na jedan ćošak stola, a onda počeo pažljivo da vadi jednu po jednu, lista, i ređa po veličini, jednu na drugu. Mogu sad da se zakunem da je tražio novčanice zaturene među stranicama, samo je bio kultivisaniji od - setićete se, verni čitaoci! - onog netaktičnog prodavca iz Pančeva. Ćutao je kao kockar prevrćući ih i pregledajući: ukazao mi je na nekoliko posveta koje ne bejah primetio. Uplaših se: zar posvete dižu cenu? Nije valjda neki kupindo-bibliofil? Neće valjda sad da me odžepari samo zato što sam seo za sto? Prevrnuvši i poslednji naslov, Matematički leksikon, pazaren za Ćoku, carinik (da, to bi mu bio najbolji nadimak!) izruči: “Za ovih sedam naslova daćeš mi osamsto”.

Sada mi zvuči smešno, ali (retrospektivno pisanje mi nalaže da budem retro-iskren) bio sam razočaran. Očekivao sam da će lepo sve da mi da za petstotku. Ne znam već kojim rečima sam se pobunio, želeći da spustim cenu još za koju stotinicu, ali gazda mi je skrenuo pažnju da inače Arenasovu knjigu (SKZ izdanje iz osamdesetih) i taj Ćokin leksikon ceni mnogo skuplje. 

Smešno bi bilo svakome ko već ne zna da je na ovom blogu standardna tarifa za naslov pedeset dinara. Razume se, ponajviše iz bontona (sledeći neko od pravila ponašanja pri kupovini, nađeno u nekom od desetak dosad nakupljenih priručnika) nisam se bunio.

Pola čuke kasnije, seo sam u ćevabdžinicu i naručio standardni meni: šljivo-pljeskavicu. (Šljivu donesu, a po pljeskavicu idete sami.) Utom sretnem tasta sa ražnjem (jeftino pribavljenim) i nagovorim ga da ne žurimo, već da taštu lepo sačekamo sedeći. 

Samo što je on seo, naiđe Anđela - bibliožderi će je se setiti i sa bloga i iz knjige - i za stodinarku me časti pakovanjem maramica i svojim autogramom. Prvomajski bilans, dakle: maestralan!

sedmi maj

Prođe nekoliko dana. Fotografije me obaveštavaju da su provedeni u prazničnoj poseti mojim roditeljima. Na snimcima i laik vidi da mi je krivo što Uskrs traćim na obodima sela Brežđe, umesto na Pazovačkom drumu u Zemunu. Kratkotrajna nada da ćemo možda svratiti do Šopića u Lazarevcu, na jednu turu sa drugom Momčilom i njegovim Ćefom, ishlapila je u iću i piću, kao uostalom i cela nedelja. Polusan, uz hit Vojka V. “Umoran”, nastavio se postojano i nije bilo načina da se prekine. Jer posle Velikog petka ide Uskrs, posle Uskrsa drugi dan Uskrsa, a posle dva-tri neradna dana, Đurđevdan i slava u tazbini.

Neko zloban - a ima ih, bogme, i među bibliožderima - sad bi pomislio da sam se oženio isključivo radi tazbine, koja em me vodi na buvljak, em me hrani i poji. Moram vas razočarati. U brak sam stupio i zbog supruge. 

Toga sam se setio - volim, kao i svi, da mi se osveži pamćenje - sedmog maja, dakle, u petak ujutru. Roli nas je probudio nešto pre sedam. Kao i uglavnom svakog jutra, ja sam tvrdo odolevao očinskoj obavezi da se tog trenutka prenem i nahranim odojče. Ali mudra Ćoka - i pametna i manipulativna, za razliku od mnogih žena koje su ili jedno ili drugo - odmah je odrezala: 

- Ako ne ustaneš odmah, ne idemo na Najlon.

  Kunem vam se, dragi bibliožderi, da takav poklon, za drugi dan Đurđevdana, nisam mogao ni da sanjam. Zaista sam bio uveren, kao što se verovatno mnogim očevima dešava, da sam, u novonastalim okolnostima brige o podmlatku, poslednja rupa na svirali. I nije mi padalo na pamet da taj petak ujutru započnem iznošenjem želje da najzad obiđemo novosadsku pijacu, što smo dugo planirali. Kad čovek dobije dete, uvek se plaši da će zazvučati sebično. Poslednji put smo polazak odložili zbog mog prvog postkoronarno-postočinskog pijanstva (sa drug-Viktorom). Sva sreća, Ćoka je mislila na sve. Nahranio sam Rolija, sačekao da podrigne, umirio ga i uspavao: kao švajcarski sat.

Na Najlon smo stigli, sve troje, oko osam. Sa oboda je narod već počeo da se razilazi. Novosadski komunalci, lepše uniformisani od beogradskih, i čini mi se, nežniji - ali ipak komunalac je komunalac - svoj posao su radili mirno. Stajali su, naslonjeni na zid pijace, a prodavci su, pognuti, psujući, skupljali svoje cerade. Zaždio sam po obodima - kako me je lako navući ovim manevrom: “teraju nas s pijace!” - pregledao dva-tri svežnja, ali u tom lešinarskom manevru nisam iščeprkao ništa.

No zato, napravim dva koraka na samoj pijaci i sretnem, ni pet ni šest, nego Relju Dražića. 

Urednik Nojzaca je u naručju nosio najnovije izdanje, zbornik po imenu Reka. Upravo će kod njega ovih dana da se pojavi jedan od prevoda koje sam krajem aprila dovršio: Džin Alena Rob-Grijea. Nismo se sreli sigurno od 2018, kada smo Nina Todorović i ja pravili veče pod nazivom “Hodanje bez cilja” u novosadskoj knjižari Bulevar Books. Tek, razmenismo nekoliko reči, hodajući (ja i zagledajući prostirke, a on ponavljajući kako nema bogzna šta); složismo se da je ovo jedino mesto na kojem smo se mogli sresti... Čak smo se, uprkos još uvek važećim antikovid merama, i zagrlili, onako kako se grle samo ljudi koji se neočekivano sretnu na Najlonu. A pošto smo otišli svako svojim poslom, bilo je neizbežno da se opet sretnemo: Relja mi je drugom prilikom, pošto sam ga zatekao kako jede, pohvalio neku naročitu novosadsku pirošku.

Najlon je, prosto rečeno, novosadski Bubanj potok. Isto tako nema policije - a kad ih ima, je l’ te, nežniji su - tehnike ima do mile volje, kao i garderobe i starih igračaka: ovde su se zapravo najviše ovajdili Ćoka i Roli. Ali moram reći (žao mi je, najlonske ćevabdžije!) da je purnjanje koje se vije iz novosadskih roštilja na obodu Najlona daleko neprijatnije od onog na Bubnju. U takvom dimu nije mi padalo na pamet ni da tragam za Reljinom piroškom. Sačekao sam da se nađemo na bezbednoj udaljenosti od Najlona i u nekom fast fudu naručio... Pljeskavicu! (Nerđavu.)

Osim što me je jedan Somborac obradovao svojom reklamom za parket, kao i cenom lavaboa, nije bilo mnogo materijala iz moje branše. Međutim, ono jedno štivo koje sam se odvažio da pazarim bilo je više nego dovoljno: Limonov, “biografski roman” novozavoljenog pisca Emanuela Karera, u izdanju Čarobne knjige. Cena? 300 dinara. I pošto smo se obreli u Vojvodini, u Novom Sadu, naposletku na pijaci Najlon - Limonov mi je, kao što i priliči, bio uvijen u najlon!

Iz kojih je budžaka Ćoki pošlo za rukom da izvuče ploče Arsena Dedića i Masima Savića, a tek nekakav skejt za decu postavljen nečim pufnastim u obliku medveda, to nisam uspeo da prokljuvim. Kao i sa Novim Sadom samim, i sa Najlonom mi je bilo teško da utvrdim dimenzije i koordinate: više puta sam se vraćao na istu tačku, ni dimčina iz roštilja nije mi pomogla da se bolje orijentišem. 

Ali tumarajući tako, došao sam do još jedne potvrde da je Najlon isti Bubanj potok. Desi mi se da sretnem istog onog momka kod kojeg sam se onako pošteno nabrstio na Praznik rada. Nećete verovati, ali nije mi bilo dovoljno da pogledam kombi i kutije da bih ga prepoznao. Sva je prilika da ih nisam ni video. Pošto bibliožderi imaju nezgodnu naviku da ljude ne gledaju u oči nego u robu, i njegovoj tezgi sam prišao pognut, i posle tri kutije pune francuskih naslova i onoga što sam vam već ostavio na Bubanj potoku (including Radmila Petrović i La Brijer) podigao sam pogled ka prodavcu. 

Zapitao sam se da li me on to namerno pušta da tumaram po onome što sam već tražio. I da li mi pravi odgovarajuću cenu...

Bilo kako bilo, nadam se da ću se po Novom Sadu bolje orijentisati idući put. A taj idući put, dragi moji bibliožderi iz Vojvodine, biće - pišite u teftere! - već osamnaestog juna, ove godine. 

Za sve koji žele da me vide, prepoznaju me, slikaju se sa mnom (besplatno) ili odvedu na piće (ili pirošku), neka me tamo potraže pre osam ujutru: ovog puta neću biti toliko blesav da pustim da mi pobegnu prodavci sa periferija. Eto, već je vreme za Rolijevo kupanje! Do sledeće retro-reportaže!