thevoidbreather

[thevoidbreather]

ORBIT CULTURE: DESCENT (2023, Seek & Strike)

Written by: Antonio Jovanović.

I remember it like it was yesterday: it was one of these weekend curfews during the Covid-19 pandemic I had nothing better to do than to drink and roam through Youtube and Bandcamp for some cool new tunes.

Just when a video of Shadow of Intent’s Gravesinger ended, I saw a thumbnail for Saw by Orbit Culture. I clicked on it and the first moments were ecstatic. By the time I reached the chorus I had to pause the song, put down my headphones, call my wife and tell her to drop whatever she was doing and listen to the song with me from the start.

By the end of the track our jaws have already hit our neighbor’s floor – we were stunned by what we have heard…

To cut the chase: Orbit Culture became my favorite band at the dayspring of my forties. Besides that, their music (especially album Nija) have helped me to deal with some demons that have been around for some time.

Now, you must guess that writing about this album is not an easy task, not to mention that it’s goddamn hard not to be biased. So I will be as honest as a devoted fan can be.

I actually really don’t like going through each song separately and I’ve never wrote about any album that way, but since it’s Eksjö crew‘ latest long-playing release I will make an exception.

Nija is my favorite album, period. Because of that I (shame on me) hoped that Descent is not going to be better, haha. I mean, of course I wished for it to be mere than amazing (and it was), but I also wanted it to be a “good old Orbit Culture, yet somewhat different”. Guess what – it was. Thanks, guys.

Vultures of North single gave us not that many clues about the whole deal at the time it was released. Sure, it was kicking asses all the way and had that catchy “...beware of the antlers” part which reminded me of Cannibal Corpse’s “...you got to kill or become” verses – anyone could repeat it endlessly under the shower or while waiting in the cash register cue at the mall. Oh, and the video was amazing, giving me some Leshen goosebumps at the moment.

Bootleg clips of Alienated were a hit under the belt – fans were starving for the new stuff and they needed it as soon as possible. The song sounded really good, but not as good as it was during the album listening. The shortest song on the whole record (excluding intro) and because of that it is perfect for performing live – the crowd will always go crazy after it. While the chorus has mostly clean vocals, harshly growls hit at the perfect point, so the auditorium can shift into the frantic mode.

Even before the first verse of From the Inside started I knew that not only the song itself is going to be outstanding, but the whole album. Nick and the gang really know the business, they know when is the perfect time to release appropriate single, they are well aware how their always growing fan-base is breathing.

So, when you combine melancholic, yet powerful tunes with a grimy frost-covered landscapes, you know that it is what the crowd wants. Yeah, some of us may have somewhat good lives, but deep inside we all fell the ruthless coldness of this decayed world.

The first thing I liked about about the Black Mountain is the rhythmical spelling growls during “I feel lost, but so home” part – things like that I simply adore. Oh, and the drumming is the top tier, by all means! Chorus with clean vocals? Yeap, that fits my vision of a perfect blend of melancholic melodeath with a touch of melodic groove metal that went through existential crisis.

Sorrower is a sort of a bridge between two tracks. It is definitely not a filler nor it sounds bad – on the contrary! But it doesn’t have the same powerful feel as it predecessor, although it is one of these songs that can always make the crowd go nuts, especially when the solo hits up.

Jump to the Aisle of Fire, the song that explains the album’s premise. It is definitely my favorite track since it is (at the same time) typical OC tune, but it also has some Amorphis’ Tuonela vibes (can’t really explain why it reminds me of it).

Verses like "You just wait till you're older" brought me a quarter of century back, to the point when these “well-intended” creatures tried to mold me in their own shape (and failed miserably). And after all of these years of struggle, after all the shitstorms I went through to keep my true self, the reality is that “there's something I lost through time, and it's me”.

Yeap, ladies and gentlemen – me and a dozens and dozens and dozens of people out there have lost (at least a portion of) ourselves. It is not a repentless crime: it is a modern life itself. We all have done some things that we are not proud of, things that are not a core of our beings. But, we all have to go through the “social blizzard” every single day, to fight all of these not-so-small fights. And as honorable anyone of us can be, sometimes we have to bite the bullet and to go down with the corporate world's stream, which is a true shame. Things shouldn’t be like that, but they still are and they’re going to be that way for a long, long time

So, here comes a Descent of a being, this madness that is all around it. We have failed as a race. We have failed in every way possible. A tragedy of an individual is a tragedy of the whole collective.

Have you ever felt that you’re losing your mind? Burden of everything that you carry every single day; the pressure at your working place, family issues, constant fighting, alcohol abuse… It looks like there are no tools to fix anything and the only thing each of us can do is to embrace the fall into the void.

“I stand alone, on the hill that's reaching tall!“

To feel this way is not necessarily a bad thing: some battles are truly just your own. And even if they are harder than hell itself they must be fought. In the end you are not going through the ordeal only for your own sake, but also for the people you care about.

Through Time came as an outstanding outro to the complete descending saga. It sounded like a Heavenwood rip-off (and I cherish it completely): depressive, without the slightest bit of hope. Forthcoming end is near and making peace with the eternal nothingness seems like the next best thing in the world.

“I know there is nothing decided, but I know you'll believe in what I say, You don't belong in this darkness I'll take us down…”

And once again in the Orbit Culture’s lyrics I have found my own thoughts that I am afraid to speak out loud.

It is another reason why so many people like the band: they are shrinks we need, professionals that are not going to lie to us that things are going to be better. No! Everything is already screwed-up beyond repair, therefore we can only accept it, deal with it and to go through it any way possible.

Can you guess what have I done when I finally listened to the whole album? I played it again. And again. It was a proof that showed that Orbit Culture have a feel, knowledge, resource and (above everything else) a talent to create an album that is (at the same time) going to be a leech that will stay with its host for an eternity and is also going to generate new fan-base.

Descent is a long term product. When Shaman EP was announced, I was pretty sceptical whether it was a good move to release new material that soon after the groundbreaking album. And I was so, so wrong – those songs put the band even higher on the metal world’ ladder. Four new songs, four different approaches.

Pre-Nija fans already knew that OC is amazing, but the rest of the scene had yet to see it. Sure, it is easy to say: “Go and listen to the band’s complete opus,” but it’s not that simple. Music business works differently these days: you need to to show versatility with each song you publish and (above everything) you have to make the crowd beg for more.

That is why I think that Undercity is a hidden gem – it sounds like a leftover from Nija, but at the same time it has a strength of its own.

And that is why I said that this album is a long term product: Orbit Culture is currently touring with a lot of really big names for the last two years. But, they actually deserve to be the ones who are the headliners. Why, you might ask. Well, it is because they really act different – their whole persona is completely opposite of the bands that are in the headlines of Metal Injection or Blabbermouth and that is fucking awesome.

Since I had a chance to meet them, I can say that Niklas, Richard, Fredrik and Christopher are polite, well-mannered guys who respect everyone who reach to them, they don’t mind to do some (not that) small talks and to simply hang out (and catch a couple of photos) with people who appreciate their effort.

While we can appreciate Rasen, Redfog and Nija as works of art, people who made them have a mouth to feed. While metal can be (and still is) rebellious, there are some fees that any outcast has to pay. And I am not condemning – I am supporting it (since I am also a sort of an artist). And from the standpoint of Orbit Culture I am all for it!

Sure, it is quite likely that a band that gets into a situation where they have to fulfill a contract with the label can make some generic tunes, but not in this case. Every track on Descent has already passed the test of time.

Transition between songs is really good: the pacing is outstanding and the flow is almost flawless. There are no “filler” songs – tracks that are made to just buy some time between two “bangers”. On the other hand, there are no tracks as North Star of Nija, Strangler of I, the Wolf and that is (somewhat) a deal-breaker.

I must repeat that this Descent is really good release. It suits both the hardcore fans, as same as the new ones. It is a lighthouse that will gather admirers of the modern melogroove and melodeath in one grandiose haven. On top of all of that, the individual quality of each track is going to help the pack become bigger and bigger in the future.

Links: https://www.orbitculture.com/ https://www.facebook.com/OrbitCulture https://www.instagram.com/orbitculture/ https://twitter.com/orbitculture https://www.youtube.com/user/OrbitCultureOfficial https://orbitculture.bandcamp.com/music https://open.spotify.com/artist/7k29FbDq69ju2fe6zTskxY https://www.deezer.com/us/artist/6199896

[thevoidbreather]

THE VOIDBREATHER SELECTION: 25 best releases in 2021.

Even though the Covid-19 pandemic continued to make a lot of mess in lives of the ordinary people, it didn’t stop bands with creating and delivering the outstanding music. I must admit that it is somewhat unfair to choose only 25 best music releases from the year 2021, since there were so many of them published almost every day, but that’s how it goes.

This time I have divided releases in two categories. In the first one you can find my top 20 best full-lenght albums pick, while the second has been reserved for the 5 best EPs.

Top 20 albums

01. Dark the Suns - Suru raivosi sydämeni pimeydessä (Finland, Inverse Records) 02. The Overthrone - Bloodmoon (Sweden, self-released) 03. HUSQWARNAH - Front: Toward Enemy (Italy, Fuel Records) 04. Grand Cadaver - Into the Maw of Death (Sweden, Majestic Mountain Records) 05. Shumaun - Memories & Intuition (USA, self-released) 06. Hypocrisy - Worship (Sweden, Nuclear Blast) 07. Thy Row - Unchained (Finland, Rockshots Records) 08. All Wasted - Burn With Me (Sweden, Wormholedeath) 09. Ephemerald - Between the Glimpses of Hope (Finland, Inverse Records) 10. Todesfall - Nine Books of Cosmic Antebellum (Serbia, Depressive Illusions Records) 11. Cogas - Unconscious Sons of the Reptile God (United Kingdom, self-released) 12. Qwälen - Unohdan sinut (Finland, Time to Kill Records) 13. Tetrarch - Unstable (USA, Napalm Records) 14. Ghosts of Atlantis - 3/6/2/4 (United Kingdom, Black Lion Records) 15. Ablaze My Sorrow - Among Ashes and Monoliths (Sweden, Black Lion Records) 16. Sarmat - RS-28 (Poland, self-released) 17. Vox Mortis - Avignam Jagat Samagram (Indonesia, Cerberus Productions) 18. Carnival of Flesh - Anthems of Extinction (Serbia, self-released) 19. Ravenous E.H. - Hubris (Canada, Feast Beast Records) 20. Mental Torment - ego:genesis (Ukraine, Metallurg Music)

Top 5 EPs

01. Orbit Culture - Shaman (Sweden, Seek & Strike) 02. Alitor - Spoznaja (Serbia, Pottmortem Records) 03. Crowen - Prophecy (Finland, Inverse Records) 04. Legacy of Satan - Apocalypse (Russia, Kryrart Records) 05. Sadistik Forest - Obscure Old Remains (Finland, Transcending Obscurity Records)

[thevoidbreather]

The epic black metal journey with WITHERED LAND (interview)

Interview held by: Nenad Popović (from Helly Cherry Webzine).

Belarus. How much do we even know about this country? Mostly just things we got from media. So, just politics. That's why all the other aspects of this country are pretty unknown to us. That makes Belarus a bit exotic. Especially alternative and underground scene. Is there any, how it works? We'll try to give you answers (at least partly) with a little help of Olga Kann since she is active participant.

At the moment the most actual is hers atmospheric epic black metal project Withered Land. Album The Endless Journey was released few months ago (on digital platforms) and few days ago we got physical version on CD via Naturmacht Productions. With Olga we will talk about this debut album, about her inspiration, how she creates, thinks and as we said, about local scene. So let's start this journey.

Withered Land is not your first project. Since you come from music family, I assume making music came naturally. But please, tell us, how was your music development?

My family listened to music a lot, but did not play. And, probably, they have always been skeptical about any my undertakings. There was no one who specifically showed or advised what you need to do to become a musician. If I may say so, the street raised me as a musician.

Every person you meet in life teaches something. How you can do it and how best not to do it? I have always wanted to create music, not just play in a band, but to carry my own creativity and vision. I am a commander by nature. But from this role, when all responsibility is thrown off on one person, you also get tired sometimes. There was a time when I closed all projects and left all projects for several years. It was such a Buddhist departure from everything. To rethink why you need to move on.

But for many years now, music has been the basis of all my activities. I make the arts for albums, shoot videos / photos, I am constantly in the field of musicians. I continue to work on the several projects in completely different genres. So, I get less tired of each of them. And when there is no inspiration for one, there is often inspiration for the other.

So, in what moment and why you decided to form Withered Land? What was your motive?

The idea to form such a project was born a long time ago. But it took time to come to this. I had and still have a lot of ideas that are difficult to implement right away, and in fact, it would be wrong to implement everything at once. Every work needs to mature and I also need to grow with it. Specifically for this project, the preconditions were born out of love for symphonic classical music and for the harsh Nordic sound. And of course, a lot comes from the love of books, films, history.

Life is not always the way we would like it to be. But a person always has something that no one can ever take away from him - his dreams. In our fantasies, we can fight dragons, travel through endless universes, do absolutely anything. No one will reproach for this, will not interfere. This genre truly created by dreamers for dreamers, we create our own worlds, where you want to escape in a difficult moment or dive for a greater thrill.

However, sometimes it seems to me that there is no such style in which I would not like to create at least one album. I am a broad-spectrum music lover. So I can (or I try) create my own fairy tale where it couldn't be.

In what way was it different from your previous bands and projects?

In all my projects my task is to compose and mainly play bass. But this particular project is much more personal, both in terms of the tasks performed and in purpose. Here I feel quite natural, although this genre is not to say that my favorite or the one in which I know better. But it is quite comfortable to create in it. It does not require rush, it is made by people for people and is not focused on the commercial aspect.

This is how I see the life of this genre. Albums are like whole books here, complete works that you create when you have something to say. I really love to write lyrics, in this genre it is of great importance. Like a visual art, everything is interconnected and has meaning.

Inner freedom comes alive here. I communicate a lot with one-man projects, these are people who are full immersed in their work. They are brave enough to withstand the burden of criticism on their own, but they are also often ready to help each other, to collaborate. And each of them, like a storyteller, gives not just music, but immerses you in a whole fairy tale.

I would like to use the opportunity to ask you about Belarus scene. I know that there are some great metal concerts and here and there we get some infos about underground hardcore/punk scene. But in general, Belarus scene in kind of exotic to us. So please, tell us more about it. I am asking you this so we can understand the atmosphere and environment that you live and create in.

For me, this is also a kind of exotic. We have so many great musicians, but when it comes to getting invited to the band, many don't have the time, energy or motivation. Or they are busy with their own projects. Now the stage, like the whole society, is going through a difficult period. We are back at the time of Stalinist repression. Bands that touch politics in any way are severely persecuted, banned, and members can be arrested. I do not know how this scene will develop in the near future, besides, the pandemic adds to this all the severity.

Over the course of several years, a lot has changed, it became sadder than it was before. This is if in general. And if we talk specifically about my projects, I always do something almost without days off. I invite my foreign friends for cooperation remotely. I try to keep myself busy so as not to have time to think about how creepy the world has become.

Black and folk are probably the most popular genres in our country. But it is a pity that many talented projects are falling apart, it is not so easy to play in a full-fledged band here. Although, in my opinion, there is a good groundwork in death metal, a strong skeleton is being formed. And the core-scene deserves a special attention.

Is it hard in Belarus to find people interested enough for the underground band? Is that the main reason why Withered Land is one-woman project?

Specifically, this project was not originally conceived as a full-fledged band. In Withered Land I take a break from people, I do not expect anything from anyone and I am not disappointed. And people are not disappointed with me and my temper, haha. If we talk about other projects, then maybe yes. It's basically hard to find anything here, haha. We have a poorly developed typographic sphere, in order to print discs / T-shirts, and even at a good cost, you have to try hard in search. Also with musical instruments, amplifiers and accessories. Much has to be ordered from abroad.

There is no such concept as a manager, a producer; development of industry is late for many years. It is not surprising why many people quit this business or play for themselves at home for their own pleasure. There are enough musicians, but the overwhelming majority lacks faith in what they are doing. And for various, economic, family, psychological reasons, they leave the business sooner or later.

But everything suits me. In my life, there are enough people who are nearby (or a little further, hehe).

Do you wish and is there any possibility or needs (for live performance for example) to turn it into full line up band? I know Alexander did vocals for this release but I don’t know if he is regular  or session member?

The only thing stopping me from turning the band into a live line-up is the pandemic and the lack of concerts, hehe. Well, also the workload with other projects may impose some restrictions. But in general, I don't see any problems with putting together a live line-up for Withered Land.

Alexander is always ready to join live performances, we play with him in several projects and he is ready for any activity. I also have fellow guitarists who are generally tired of being active, but they never mind going on tour.

So, like many others, I am waiting for the planet to return to normal.

What are advantages and disadvantages of having one-woman project?

As I noted above, there are probably only advantages in this. I do not worry about the difficulties of interaction; I completely make decisions and freely create at a leisurely pace what I want. When I need help, I can always get it. In addition, I myself actively help others; this is a common thing.

Now let’s talk about your first album The Endless Journey. It’s atmospheric epic black metal conceptual release. I understood that your lyrics are about nature, people, inner struggle, changes and development of both, humans and nature. Where do you get inspiration from? Please tell us more about that.

It always seemed to me that the devastated land is what just surrounds me. A metaphorically scorched earth, ready at the same time to be reborn in order to then wither again.

In my lyrics, I try to convey the dualistic nature of a character or location. Try to show both the beautiful side and the unpleasant side. On the debut album, all 5 songs are 5 separate stages of the protagonist's military journey. And in each of the songs there is a certain unexpected twist. I really fell in love with this character, this lonely, noble, but suffering horseman. For me it was difficult to make such a final that turned out to be. But, I am already working on continuing his story. I'm not sure if this will be on the next album. But the continuation will be for sure.

In this album the emphasis was on everything - on music, on visuals, on lyrics. It's a whole story with a cinematic performance. If you close your eyes and listen to the material, then through the eyes of the hero you will be able to carry yourself from the beginning to the end of the journey.

It's the story of a warrior about the merciless battles, his difficult struggle and longing for home's shores. It's a gloomy narration about the esotherical experiencing death and return from other side. A story of a bitter defeat and emptiness inside, but with some hope yet. To some extent, this is a story about karma. When someone reaping death, immersing the hands in more and more blood, he shouldn't expect nothing but blood in return.

In all, I am very impressed by the story of the heroes who lost, but fought bravely, who did not retreat, even knowing that they were doomed to failure in advance.

In the future, I would really like to finish a concept album about Hannibal Barka, I was very inspired by the works of Titus Livy and some other historical literature. In general, I read a lot of different historical literature, war novels and the collective images of warriors come from there. The withered land is all that wars leave behind, at first, it is watered with blood, then it dries up. And it will take many years for everything to return to normal (maybe).

And for sure, I also inspired by nature. Belarus is a country of a thousand lakes. There are also beautiful forests here and breathtaking nature overall. It is a pity that there are no epic mountain ranges, otherwise I would disappear in the mountains for days on end. But in general, our nature is wonderful, authentic.

How hard it is to do arrangements almost all by yourself? How long was this album prepared?

In principle, not difficult, I like to do arrangements. This is painstaking work. The background to the creation of the album is much longer than its creation itself. It took a long time to make up my mind and realize that the time had come to bring the matter to the end. I was gaining experience and waiting for special inspiration.

It's always difficult to get started, but the more you do something, the better you get, just like in any matter. It is important not to stop at what has already been achieved, to constantly comprehend new things. Asking questions and comprehending the answers.

How the fans and how the critics reacted to The Endless Journey?

Mostly positive, there were a lot of kind words, and a lot of pre-orders. For a debut album, this is quite pleasant. My big greetings and respect to everyone who liked the material of the project. I don't pay much attention to criticism now, it is useful sometimes, but the time resource is limited and I try to use it as productively as possible and create something new.

Since we’re near the end of this interview, tell us what happens next for Withered Land? In what way it can evolve, by style or theme?

I've been working on new material for a long time. Songs and ideas have accumulated for several albums ahead. As I said earlier, there will be a continuation of The Endless Journey, and of course, there will be a new concept too.

I am also looking forward to the denouement of the virus story to give concert life to this project too. There will be many new songs ahead, new invited members, and some relic instruments.

We’ve reached the end. Plaese feel free to mention everything you think it’s important and we missed to mention it and send message to our readers…

Many thanks to the webzine, to everyone for their interest, who support the project and are interested in its fate. Special thanks to my friends from Evolucija band. I invite you to join the endless journey that has already begun.

You can follow the band here: https://www.facebook.com/WitheredLand/ https://www.instagram.com/withered_land/ https://vk.com/witheredland https://witheredland.bandcamp.com/releases https://open.spotify.com/artist/5w4a5XKRga0xwQDRlbCBys https://music.apple.com/ru/artist/withered-land/1575102229 https://www.deezer.com/en/artist/138192192

Naturmacht Productions: https://naturmacht.com/ https://www.facebook.com/naturmachtproductions https://www.instagram.com/naturmachtproductions/ https://twitter.com/naturmacht_prod https://www.youtube.com/c/Naturmacht/videos https://naturmachtproductions.bandcamp.com/

[thevoidbreather]

Od dragstora do zidića (antiraport o tome kako sam doživeo nastupe bendova Quasarborn, Nemesis, Larska i Divert)

Piše: Antonio Jovanović.

„Koliko mi je ovo falilo!” - Sanja Drča, Nemesis.

Kada je marta prošle godine proglašeno vanredno stanje, praćeno ukidanjem veoma velikog broja stvari koje smo svi smatrali normalnim, niko nije očekivao da će sve toliko dugo potrajati. Predugo čak, ako ćemo biti iskreni.

Sa burazerom koji već par godina živi u Kini sa porodicom sam u nekoliko navrata imao duge četove u kojima smo delili svakodnevna pandemijska iskustva, da ih tako nazovem. Upoređivali smo lockdown i prateće mere sa onim što smo doživeli tokom bombardovanja. Iako te dve situacije ni u kom slučaju nisu iste (štaviše, nije umesno praviti poređenja između njih), nismo mogli da ignorišemo neke stvari.

Mi u Požarevcu smo imali sreće da ni ne osetimo razaranja kao neki drugi gradovi, ali daleko od toga da smo bili bezbrižni. Škole nije bilo, ali smo barem mogli da budemo van kuća sve dok se uzbuna ne oglasi. Igrali smo mali fudbal na ulici, odbojku, basket po školskim dvorištima, posećivali se, slušali muziku kada je bilo struje…

I onda, više od dve decenije kasnije, se nađeš zatvorenim po 12, 24, pa 48 i više sati, blejiš u ta četiri zida, pokušavaš da misli o svemu što ti je uskraćeno satreš u korenu, pa na netu tražiš neku novu pozitivnost. Gledao sam par tih onlajn nastupa u toku onog prvog zatvaranja, prijala su – to ne sporim. Dobro su došla (na neki čudan način) i bendovima i organizatorima, ali i publici. Pandemijske kolaboracije, stare i nove pesme snimane iz spavaćih soba sa različitih strana sveta. Svaka osoba će u teškim periodima pokušati da nađe najbolji način da ih prevaziđe.

Nada da će to snalaženje uz pomoć štapa i kanapa uskoro biti gotovo je svakim danom bila sve jača i jača.

Kada je već krajem maja i početkom juna prošle godine život počeo da se koliko-toliko vraća u normalu, niko nije očekivao da će potonji talasi zatezanja i popuštanja protivpandemijskih mera biti toliko silni da će u potpunosti oduzeti svu suštinu bitisanja.

Svaka čast svima koji su uzeli udela u organizovanju onlajn festivala, svirki, podkastova – svi ti ljudi su dali sve od sebe što su mogli kako bi plamen nastavio da tinja, davali su nadu da će to neko bolje sutra doći uskoro. Bendovi jesu prihvatili da je gotovo samo studijski rad bolji nego nikakav, ali je bilo veoma jasno da je glad za nečim opipljivijim nezajažljiva.

I onda dođe taj dan da se raduješ svirci kao da ti je prva u životu na koju ćeš ići.

Odlazak do beogradskog kluba Drugstore po toplom, sparnom danu je zaista bio zanimljiv, uprkos tome što u taj deo prestonice my old lady i ja nismo imali razloga da odlazimo, pogotovo ne pešaka. Napravili smo polučasovnu pauzu za pivo ispred Boemskog srca, jedne fine kafanice sa neverovatno ljubaznim osobljem, a potom se uputili ka, kako sam nešto kasnije saznao, bivšoj klanici. Here mape su nas zamalo odvele ka pogrešnom smeru, ali su trojica mladih, lepo vaspitanih metalaca bili od velike pomoći ovom paru matoraca, te smo sa njima u društvu stigli do kluba.

Upali smo u baštu malo posle 19:00 časova, taman da se ispričamo sa par ljudi koje dugo nismo videli (neke sam dotle poznavao samo onlajn). Iako su se obilnije padavine očekivale (nama je kišica nakratko pravila društvo), videlo se na licima svih koji su bili tu da ne bi ni 5 para dali da je tornado bio na putu. U potpunosti sam ih razumeo – svima je preko glave bilo apstinencije od koncerata.

Malo smo osmotrili prostor koji je zaista delovao kul, onako ruiniran i zapušten, krpljen svim i svačim. Kao svet Pobesnelog Maksa, postapokaliptičan i u potpunosti adekvatan za jednu metal svirku posle pandemije. Ono što nas je na neki uvrnuti način oduševilo je toalet koji ostavlja utisak dungeon miksa Silent Hilla i Hostela. Šlag na tortu što se tog metal dojma tiče.

Ono što ne da nas nije oduševilo, već nas je pošteno iznerviralo, jesu cene piva. Okej, razumem ja da su ugostitelji tokom prethodnih petnaest meseci nagrabusili samo tako, da im nije bilo lako. Razumem da su cene po prestonicama, turističkim lokacijama i administrativnim centrima svuda po svetu više u odnosu na druga mesta. Ali, bre: 270 dinara za pola litra točenog piva – da li ste jebeno normalni? Nije ni neki kraft, pa da je cena opravdana, nego tipičan bućkuriš koga ima svuda.

Iskulirali smo to nekako, opalili po par selfija, pročavrljali još malo sa ekipicom koju smo znali i onda sa oduševljenjem odjurili ka bini koju je zaposela Larska nekih 12 minuta pre svog termina! Prvi put od kada idem na svirke je neki bend počeo ranije nego što je to bilo predviđeno. Sećam se da je mali milion bendova u našem (požarevačkom) klubu KB započinjao svoj set sa sat, sat i po zakašnjenja i ovo mi je bilo toliko neverovatno da mogu reći samo: VAU!

A i nastup kragujevačkih stoner grandžera je bio isto to: VAU! Pardon, jebeno VAU!!!

Čuo sam za njih ranije, ali ih nikada nisam slušao. Volim čuti stondžu i derivate, ali ne uvek i ne tako lako. To mi nikada nije bila muzika za usput, puštanje na blic jedne ili više pesama, slušanje takvih izdanja u pozadini dok spremam klopu ili šta već. Tako da nisam imao pojma kako zvuče niti sam pokušavao da nagađam. Znam da se pohvalno pisalo o njima i to je to. E, da – pre pandemije su svirali u Požarevcu, a ja nemam pojma zašto na tu svirku nisam otišao.

Elem, Larska je pokidala sa nastupom u potpunosti. Dve distorzirane bas gitare sa sijaset efeketa i bubanj se ne viđaju toliko često (ili barem ja nisam toga svestan, što je vrlo moguće). Naravno, nisu prvi bend koji tako nešto radi, ali svako iskakanje iz šablona na bilo koji način i pogotovo tako efektno ću uvek podržati i pozdraviti, makar da mi se sama muzika ne svidi. Ali, pesme ovog benda su toliko dobre, čoveče! Plus su napomenuli da je prezentovani materijal mahom nov, tako da jedva čekam da ga ovekoveče u studiju.

Tokom prve dve numere i nije bilo toliko ljudi unutar dela kluba koji je bio predviđen za svirku, tako da je bend između njih pozvao ljude da priđu bini. To je, barem se meni čini, delovalo opuštajuće, tako da se dosta posetilaca uputilo ka (u tom trenutnku) stonerskom svetilištu, obavijenom mirisom tamjana. Taj detalj je veoma efektan i ujedno i više nego upotpunjujuć, pogotovo kada se ukombinuje sa vokalom koji, zahvaljujući efektima, u isto vreme zvuči kao da dolazi iz daljine, a opet kao da govori direktno na uho slušaoca.

Već posle treće odsvirane pesme sam bio ubeđen da su ukrali ako ne šou, a ono barem veliki deo istog. Toliko su dobri bili, toliko sam mlatarao ćelom da za ostala dva benda nisam imao toliko snage. Biti predgrupa ili (u ovom slučaju) podrška nije lak posao. No, stonerski trio je svoj vremenski slot iskoristio više nego maksimalno.

Kada je pevač Luka ponovo zamolio publiku da se približi bini kako bi se napravilo mesta i pomoglo da se sa kiše sklone ljudi koji su ostali u otvorenom delu bašte, bio sam pozitivno zaprepašćen masom koju sam iza sebe video. Znao sam da će poseta biti velika, ali ne ovoliko.

Toliko ljudi iza nas, zadovoljnih onim što su na samom početku dobili samo od prvog benda... Osetilo se da je ta noć i pored kiše ne samo uspela, već je uveliko dala mnogo više nego što se moglo očekivati.

Kada su zasvirali pesmu posvećenu skejterima ona je pokrenula šutke sa visokom međusobnom dozom obzira samih učesnika. Pražnjenje nakupljene energije je bilo previsoko, ali niko nije bio besan. Ti klinci, kao i oni koji se tako osećaju, nisu u samu šutku ulazili da bi nekoga povredili (jer se tako nešto prečesto dešavalo ranije), već da bi svom adrenalinu dali oduška, podelili ga sa drugim dušama i time mu dali neki smisao. A, skupilo se toliko toga u svima nama...

Set Larske je bio stonerski dug, ali sam posle poslednjih tonova bio blago razočaran: trebalo mi je više muzike od njih. Ovaj prodigy-bastard ranog Silverchaira i Type O Negativa me je kupio za sva vremena. Kapa dole i naklon do poda.

Pauza pre Nemesis bi u nekom drugom periodu dobro došla da se čovek osveži. Međutim, kiša nije išla na ruku nama koji smo bili u obući za neko mnogo suvlje vreme. Sa druge strane, ni dosadne padavine ni bare nisu smetale solidnom broju posetilaca na otvorenom.

Melodeath gospođice su već bile na bini, a mi smo se probili do same ograde. Pošto smo bili više sa desne strane u odnosu na Larsku, zvuk nije bio toliko dobar, plus je mikrofonija umela da pošteno stavi nerve na muke. No, ako mislite da je to imalo ikakvog uticaja na auditorijum, varate se.

Ovo je treći put da smo ih gledali uživo i možda i najbolji. Nesumnjivo je već prvog puta bilo da bend kao bend vredi i da mogu napredovati u kvalitetu samo da ne posustanu. Od tog nastupa je prošlo par godina i one ne samo da nisu posustale (mada sam posle onog njihovog EP-ja bio razočaran), nego su upornim i tvrdoglavim radom dosta postigle. Dugosvirajuće izdanje je bilo šlag na tortu tog prvog perioda i čvrsto verujem da će ponesene doživljajem sa ove svirke nastaviti još silovitije.

Kao što sam već napisao, nisam imao snage da posle Larske nastavim da mlataram glavom (plus nakupljene godine, haha), tako da sam osmotrio ljude oko sebe. Toliko klinaca, veselih pre svega, presrećnih što su tu. Skaču, mlataraju kosama, pevaju! Raspust je počeo, van kuće su sa ortacima, nema zatvaranja, nema restrikcija, ali ima koncerata sa bendovima koji sviraju ono što oni vole. Zbog njihove sreće sam i ja bio srećan. Vidi se i dobrota u njima, nešto drugačije od tipične današnje socnet omladine: muka im je ekrana, tipkanja po istim i slušanja muzike preko sluški. Žele da osete metal onako kako treba, živom svirkom, interakcijom sa ostatkom mase. Da izvinite na izrazu, živo im se jebe za mikrofoniju, za pucanje matrice i za kišu napolju. Oni (ta nova omladina) i svi ostali prisutni su imali samo jedan cilj: da uživaju što više sada kada mogu, da naprave svojevrsnu rezervu srećnih sećanja ako nam ponovo opkole bastion normalnosti.

Nemesis su svirale prekratko ili mi je tako delovalo. Prebrzo je prošao njihov set, standardno dobar i ubitačan. Hemija između članica je neverovatna: koliko god da se svaka za sebe dobro zabavlja, svakoj ponaosob je još bolje kada vidi neku od svojih saborkinja u sličnoj ekstazi. Izdvojite ih u posebne odeljke, osmotrite njihove karaktere i videćete da je to pet različitih celina. Pet individua, pet egzemplara koji predstavljaju pet različitih metal fanova koji su se našli u jednom bendu, svirajući muziku koju ne samo da vole nego obožavaju.

Interesantno mi je da su Nemesis uvek umele da kontaktiraju sa publikom bez reči. Nije bilo potrebe da im bilo šta nagoveste jer bi prisutni uvek znali kako da reaguju na ono što vide na bini. Output benda je bio input za publiku i obratno. Njihova Living Dead People mi je omiljena numera, možda zato što zvuči onako kako bi Kreator zvučali da se prešaltuju na melodeath. Možda baš zbog toga i drugi vole tu pesmu toliko s obzirom na to koliko je njih ona pokrenula kada su se uvodni rifovi čuli sa razglasa. Potpuno pražnjenje pozitivne energije.

Jedan momenat me je oduševio. Pored nas se nalazila jedna gospođa koja je telefonom snimala bend. Mislio sam da možda, na neki način ima veze sa nekom od članica. Međutim, njen sin je došao i tražio joj telefon. Ona mu je rekla da je sve snimila, ali je on nastavio sa insistiranjem, verovatno da bi sam, iz prve ruke uhvatio i ovekovečio delić spokojne izolacije od jednog sjebanog sveta i vremena u kome moraju da odrastaju. Nemesis i ostala dva benda su tog četvrtka svirali himne pobune protiv nove pandemijske svakodnevice.

Kiša je rešila da malo iskulira i pusti nas da se protegnemo, popijemo po još jedno cenovno precenjeno pivce, sretnemo i pročavrljamo sa još par dragih ljudi pre nego što krene finalna sekvenca. Iako nisam ljubitelj Anthraxa, priznajem da je njihova pesma bila odgovarajuća kao predintro prestoničkim progtrešerima i svojevrsna (iz mog ugla) komparacija: evo na šta se ložite, a evo i na šta bi trebalo da se ložite. Da, to znači da zaista mislim da su Quasarborn bolji nego east coast karika Velike (američke treš) četvorke. Uostalom, suvislo je da učenik (fan) prešiša učitelja (inspiraciju).

Kod Srba i ostalih balkanskih naroda je nakaradno-normalno da se neko ko je kovan u zvezde posle nekog, često kraćeg vremena pljuje i maže onim što preistekne iz nužde broj dva. Ono što se zaista retko dešava je da neko, u ovom slučaju bend, od pičke postane srce Srbije. Da, znam da je mantra Svirajte, pičke! zajebanstska, pozitivna i nadasve podržavajuća i drugarska. Ali, vikati Quasarborn je srce Srbije je jedan novi momenat. To je ekvivalent duvanju u jedra igraču koji nosi tim na svojim plećima nazivanjem istog MVP-jem.

Koroni hvala što je odložila koncert ova tri benda jer marta prošle godine svakako ne bih bio u mogućnosti da ih čujem, haha. Šalu na stranu, mišljenja sam da mi prvi deo ovogodišnjeg godišnjeg odmora nije mogao započeti bolje.

Silovito od starta, podržano od same publike koja je pala u delirijum. Neki bendovi su jednostavno veliki samo zbog kvaliteta svoje muzike. To ni u kom slučaju ne znači da su Larska i Nemesis manje kvalitetni, naprotiv - dali su mnogo više od onoga što se od njih očekivalo, plus im je vrednost neosporna. No, Quasarborn su nešto kao prvi među jednakima jer su imali tu sreću da im prethodnici te prve julske večeri daju još više elana. A uz pomoć neverovatno naložene publike je sve bilo lako; dečja igra.

Prvi put smo ih gledali pre malo više od 4 godine u Požarevcu kada su bili predgrupa bendu Remedy. Tada su solidno pokidali i bilo je jasno da su ime na koje se može računati (tek sutradan sam guglanjem skontao kakva i koliko ozbiljna ekipa je u pitanju. U četvrtak su ne samo zacementirali moje stavove (to su uradili svojim drugim albumom), već su oko istih napravili sarkofag masivniji i postojaniji od onog na reaktoru u Černobilju.

Momci krše i lome sve pred sobom i ne obaziru se. Pardon, veoma su obrazivi: toliko da još više razuzdaju publiku koju ni pucanje matrice ne može umiriti. Zbuniti da, ali ne i obuzdati.

Znate šta je slinky? To je ona spiralna igračka sa kojom mahom dalekoistočni Azijati čine čuda. Fazon, znaju da je puste tako da se spusti stepenik po stepenik na hiljadu i više stepenika. E, tako je funkcionisala kulminacija energije tokom Quasarbornovog seta: sa bine ka publici i nazad, svakog sekunda, od početka do kraja, bez pauze, bez izuzetka. Kome treba bilo šta više od toga?

Verujem da je svako ko je bio na svirci velikom broju drugih ljudi prepričao svoju verziju doživljaja i koja bi se jednom rečju mogla opisati kao maestralna. Nisam mogao da ne pogledam na sat i da pomislim kako se njihov (zvanični) termin približava kraju. Znao sam da će imati bis i drago mi je što ga nisu veštački prolongirali.

Vranjkovića mnogi metalci obožavaju (ja baš i ne, kao ni Block Out uostalom – što ne znači da ne cenim rad i delo njega i njih), ali bih se usudio da kažem da je Dve hiljade i kusur godina pravi primer kako bi obrada trebalo da zvuči. Zašto to sad spominjem? Zato što su po objavljivanju svoje verzije te pesme po komentarima po internetu bilo ismejani od strane određenih individua. Tuđoj pesmi ne samo da su dali svoj šmek menjanjem aranžmana, tempa i mnogo još čega, nego su joj dali novi identitet i učinili je bezvremenskijom. Eto, toliko je jedan bend dobar kada od nečeg pozajmljenog napravi nešto svoje. I tek onda kada čujete njihove pesme, ne preko nosača zvuka već uživo, e tek onda možete početi da spoznajete koliko su oni jebeno veliki bend. Da su umesto ozvučenja imali samo pojačala, opet bi sve isto bilo: čuti ih uživo, makar i preko krš i lom razglasa je bolje nego ne čuti ih uopšte, a to isto se može reći i za prva dva benda.

Da li su mi srce i duša bili puni posle drugog bisa? Nisu. Na svirke ne idem zato što mi je bitno da skačem, šutiram se i na taj način praznim, već zato što volim da čujem to krčanje iz zvučnika pre nego što prava stvar počne, da ispijajući hladno pivce upijam žive tonove. Nekada su oficijalni lajv snimci umeli da nadomeste manjak koncerata inostranih imena. Ali, kada spoznaš da i naša mala scena (čiji su delovi često sukobljeni) može da ponudi vanserijske bendove, niti jedan lajv strim ne može nadomestiti pravu stvar.

Mojoj lepšoj (i svakako boljoj) polovini i meni je plan bio da dođemo na koncert u Drugstoreu, prespavamo u hotelu i vratimo se sledećeg dana nazad u Požarevac. Međutim, saznali smo da će novu sezonu svirki na zidiću ispred Doma omladine otvoriti naši sugrađani Divert, tako da smo rešili da produženjem boravka ispoštujemo i drugare iz benda, ali i prijatelje iz Beograda.

Nezahvalno je pričati o bendovima svojih drugara, zaista. Uvek se nešto u toj deskripciji može podvesti kao preuveličavanje ili kao lažno hvaljenje (pa, čak i kuđenje). Ruku na srce, mogu biti iskren i reći da relativno do skoro i nisam preterano mirisao njihovu muziku. To ne znači da je automatski bila loša, već mi nije ležala. Međutim, ljudi se menjaju, ukus za neke stvari se menja, pa  je tako i kod mene. Divertove novije stvari mi više leže od nekih starih koje pak uživo zvuče mnogo bolje nego studijski. Sa nekim novim članovima su došli i neki novi momenti, sveže ideje i možda su mi baš zbog toga postali interesantni za slušanje.

Njihova verzija alternativnog roka, nadasve eksperimentalnog i popunjenog sa sijaset efekata i matrica, mi zaista prija. Skladna je konstrukcija, a razmera klasičnih instrumenata (sa vokalom) i elektronike je takva da jedna strana ne potire drugu već se međusobno dopunjuju. Uostalom, ne treba meni verovati već svim ljudima koji su zastali ispred platoa Milana Mladenovića i odslušali makar pesmu ili dve pre nego što su nastvili put ka svom odredištu. A, uopšte nije bio mali broj takvih.

Petorica porodičnih ljudi je tog poslednjeg radnog dana u nedelji umesto popodnevnog odmora spakovala svoju opremu i zaputila se osamdesetak kilometara na sedamdesetominutnu svirku. Umor se na licima njih mogao videti, ali ga je (kao i kod bendova prethodne večeri) pobedio osećaj dobrog raspoloženja, pozitivnosti i želje da se život uopšte vrati na normalan kolosek. Sa jasnim ciljem i potpunim prepuštanjem flowu koji ritam dobre zabave i pozitivne atmosfere nosi, svi drugi koji se nađu u blizini mogu ili da produže dalje ili da se pridruže vožnji.

Uvek volim kada se vratim doma sa puta, pogotovo posle nekog koncerta. Raspakujem se, istuširam, sredim, otovorim limenku piva i krenem sa sređivanjem krš fotki i klipova sa telefona, te pisanjem ne raporta već ličnog doživljaja – kao da je to jedan upis u ličnom dnevniku.

Ali, dva dana posle svirke u Drugstoru se ne osećam tako spokojno. Više sam tužan, setan – zaboravi čovek kako je to kada putuje, gleda da uhvati prevoz, stigne na vreme za sve, bleji sa dragim ljudima koji nisu iz istog grada, priča o sijaset stvari, bitnih i nebitnih... Kao mač nad glavom stoji osećaj straha da sve ono lepo što smo u tri dana doživeli može biti uskraćeno.

[thevoidbreather]

THE VOIDBREATHER SELECTION: The 60 best albums of the decade (2011-2020)

It’s not an easy task to sit down and pick the favorite albums of the past decade. I mean, there are dozens of albums released every week and it’s hard to keep the count, yet to listen just a slight portion of it. When I decided to make this list, I knew that it would take a lot of my time to go through folders on my computer, making initial, much longer selection and then removing titles, one by one.

But, there were some strict rules. The first one was that only full-length albums count. So, no mini-albums, EPs, singles, compilations, etc. Secondly, one band can be listed just once. It means that even if they’ve released 2, 3 or 4 albums in a ten year period, only one album can find its place in this selection. Maybe it’s not fair for the bands that were very prolific, but only the best ones count.

The third rule is a bit of a dubious one, since a lot of people won’t find it justified. Because The Voidbreather (ex-Ciklonizacija) is the Serbian blog, I found it logical to include this many releases from my fatherland. Plus, a quality of Serbian rock and metal releases is on par with foreign ones, if anyone asks me.

Don’t get surprised if you don’t find some names from the 1st metal league: it’s not that I didn’t want to include them intentionally. I wanted to include only the albums that: 1. I have listened to the most during some period; 2. Were my first choice when I just pick something randomly; 3. Have been on my phone for a while.

I have to mention that I had a huge help from my wife who gave me her opinion about which album she liked more. It really made a stress a bit bearable when I had to cut some of the titles out. And trust me when I tell you that picking just 60 albums from a decade long span is a hell of a deal.

And so, here is our selection of the 60 best albums from the previous decade!

60. Chasing Embers (Ukraine) – Beckoning Call 59. Sepultura (Brazil) – Quadra 58. Tornado Kid (Russia) – Hateful 10 57. Extremities (The Netherlands) – Gaia 56. Final Silence (UK) – Arcadia 55. Amatory (Russia) – DOOM 54. Burning Circle (Serbia) – Ruins of Mankind 53. Moonspell (Portugal) – Extinct 52. Ućuti pas (Serbia) – Kako da ne, kako da ne, mogu ti reći da da 51. Lindemann (Germany) – Skills In Pills 50. Houston! (Italy) – Mechanical Sunshine 49. The Vision Bleak (Germany) – Witching Hour 48. Kolac (Serbia) – Zauvek crni 47. Pain (Sweden) – You Only Live Twice 46. Audrey Horne (Norway) – Young Blood 45. The Stone (Serbia) – Golet 44. Other Eyes Wise (UK) – Chapters 43. Witherscape (Sweden) – The Inheritance 42. CounterIgnition (Serbia) – Mediocrity Deadlock 41. ID:Vision (Belarus) – Destination Cybermind 40. Manegarm (Sweden) – Legions of the North 39. Nemesis (Serbia) – The War Is On 38. Grey Heaven Fall (Russia) – ...Grey Heaven Fall 37. Narthraal (Iceland) – Screaming From the Grave 36. Seven Sins (Kazahstan) – Due diaboli et Apocalypse 35. Testament (USA) – Titans of Creation 34. Anneke van Giersbergen (The Netherlands) – Everything is Changing 33. Vintersorg (Sweden) – Jordpuls 32. Bane (Serbia) – Esoteric Formulae 31. Sturch (Germany) – Long Way From Nowhere 30. The Duskfall (Sweden) – Where the Tree Stands Dead 29. S-Tool (Finland) – Tolerance 0 28. Čovek bez sluha (Serbia) – Događaj dana 27. For Many Reasons (France) – Make Your Own 26. Cyreign (Serbia) – Eternity Ends Now 25. Shadow of Intent (USA) – Melancholy 24. Anaal Nathrakh (UK) – Endarkenment 23. Netra (France) – Ingrats 22. Deca apokalipse (Serbia) – Era papirnih grobova 21. Paradise Lost (UK) – The Plague Within 20. Forever Storm (Serbia) – Tragedy 19. Kreator (Germany) – Gods of Violence 18. Poisonblack (Finland) – Lyijy 17. Naberus (Australia) – Hollow 16. Twisted Tales (Serbia) – We Shall Be Heard 15. Angelseed (Croatia) – Crimson Dyed Abyss 14. Elio Rigonat (Serbia) – Egregor I 13. Shinedown (USA) – Amaryllis 12. Ablaze My Sorrow (Sweden) – Black 11. Blackstar Halo (Finland) – Siren 10. Hypocrisy (Sweden) – End of Disclosure 09. Zloslut (Serbia) – Sahar 08. Worthless (Finland) – Grim Catharsis 07. Vicery (Serbia) – Devolution 06. The Colony (UK) – Time of Wolves 05. Bodyfarm (The Netherlands) – Battle Breed 04. Allegaeon (USA) – Proponent For Sentience 03. Quasarborn (Serbia) – A Pill Hard to Swallow 02. Kill the Romance (Finland) – For Rome and the Throne 01. Orbit Culture (Sweden) – Nija

[thevoidbreather]

FSP6 intervju: Potop

Kao što mnogi znaju, Festival srpskog podzemlja će se ove godine održati na malo drugačiji način. Kovid kriza i mere uvedene zbog toga su vezale ruke organizatorima koji ne samo da nisu klonuli duhom, već su smogli snage da održe kontinuitet ove manifestacije. Ekipa Ciklonizacije je veoma počastvovana time što je dobila mogućnost da postavi pitanja ovogodišnjim učesnicima 6. FSP-a.

Akcenat je namerno stavljen na suludu situaciju nastalu zbog korona krize, kako bi fanovi sklopili neku generalnu sliku o tome šta i kako anderground umetnici misle, rade i osećaju u ovom nezahvalnom periodu. Poslednji u nizu ovogodišnjih očesnika festivala sa kojima smo razgovarali su članovi benda Potop.

1. Kovid kriza je uticala na sve sfere društva na globalnom nivou. No, posebno su pogođeni umetnici, pogotovo oni iz andergraund miljea. Kako se vi snalazite u ovom teškom vremenu? Umetnici bilo koje vrste retko kad i imaju neke pogodnosti, tako da je ova situacija tek nesto gora od uobičajene. Jos ako ste iz Srbije, ovo nažalost i nije toliko daleko od regularne situacije.

2. Činjenica je da članovi inostranih i, uslovno rečeno, uspešnih bendova imaju neke druge, mahom nemuzičke izvore prihoda, te im egzistencija ne zavisi od sviranja. Kakav je slučaj kod vas – kojim se poslovima vi bavite da biste paralelno sa preživljavanjem u Srbiji održavali svoje bend? Dobro nauljen kotač industrije informacionih tehnologija. Druga trećina se bavi prodajom knjiga diljem internet divljine, a treća je mahom misteriozna.

3. Lično smatram da se previše ljudi poziva na andergraund i međusobno pomaganje, ali da s reči na dela pređe veoma mali postotak njih. Kakvo je vaše dodadašnje iskustvo u toj sferi? Nažalost, nemamo nikakvih iskustava na tom polju.

4. S obzirom na to da su građani Srbije prošli tušta i tma tokom poslednjih nekoliko decenija, ljudi sa andergraund scene su baš u najtežim vremenima bili najtešnje povezani. Koliko je korona kriza uticala na vaše kolege, fanove, prijatelje i poznanike iz UG sveta da se okrenu jedni drugima? Nasi poznanici iz UG sveta (Ultimate-guitar.com) i dalje kače tablature brazilskih death metal sastava te stoga pretpostavljamo da im sasvim solidno ide.

5. Digitalizacija je danas svojevrsni standard, delimično omržen kod tvrdokornije garde. Ipak, činjenica je da se baš digitalizacijom još više ljudi povezalo tokom godina i da im je ona pomogla kroz nametnutu socijalnu izlociju tokom kovid krize. Kakav je vaš pogled na sve to? Da nije digitalizacije, jedinica i nula, nanometarskih brda i dolina, bujice, da ne kažem potopa elektrona, ne bi ovaj intervju stigao do tebe, čitaoče.

6. Na ovogodišnjem FSP-u ćete nastupati onlajn. Iako mnogi bendovi snimaju, te i direktno strimuju probe, onlajn nastupi su postali „standard“ tek poslednjih 6 meseci. Da li ovakav sled okolnosti predstavlja izazov za vas? Ionako kaskamo za modernim tokovima, tako da cemo se ubaciti u stream svet onda kada prođe korona i svi zaborave na zoom konferencije iz spavaćih soba.

7. U nekim evropskim zemljama je bilo festivala tokom leta (sa sve pratećim sigurnosnim merama), a neki koncerti u zatvorenom su bili ispunjeni svojevrsnim boksevima za nekoliko osoba radi izolacije od drugih grupa. Da li je bolje i tako održavati svirke, makar na određeni period, iako to znači manju zaradu? Sigurno da bi nekome značilo. Na zaradu našeg benda ne bi uticalo uopšte. Naša publika bi svejedno stala u jedan boks.

8. Nevezano za žive nastupe, bend svoj rad prezentuje i kroz relativno redovna izdanja, prateći merchandise i slično. Ipak, da bi sve to bilo moguće potrebno je finansirati sve to. Koje su razlike u tome pre i posle kovid krize? Pošto jos uvek nije prosla kovid kriza, imaćemo odgovor 2023.

9. Da li su „plati i gledaj“ onlajn probe i nastupi jedan od načina da bendovi i umetnici sa UG scene prežive (tj. da natave da održavaju svoj rad)? Nismo sigurni koliko bi nekome bilo zanimljivo da gleda našu probu. Više od pola toga je nameštanje pedala, puštanje psa van i u studio, prepirke kako treba šta da se odsvira itd. To bi bilo verovatno "pati i gledaj".

10. Da li ste tokom karantina bili u prilici da otkrijete neke nove bendove, muzičke pravce, da li vas je nešto novo oduševilo što bi dalje uticalo na vaše ideje tokom izolacije, ali i buduće stvaralaštvo? Bilo je nekoliko novih izdanja bendova za koje već znamo. Nama je bilo dosta produktivno. Smišljeno je novih ideja, zaokružene su neke postojeće pesme, završeni tekstovi, tako da sada imamo materijala za još 2 albuma, pored ovog prvog neizdatog, naravno.

11. Kako je u prethodnom periodu bilo neophodno okrenuti se drugim kanalima komunikacije i plasiranja stvaralaštva u većoj meri nego što je to ranije bio slučaj, da li za vas YouTube komentari mogu nadomestiti reakcije publike uživo? Za sada aplauz, vrisak i potapš po leđima nisu uspešno digitalizovani.

12. Koliko znači pozitivan komentar na mreži u poređenju sa pozitivnom reakcijom nekog iz publike tokom živog nastupa? Da li vas pogađaju i oni negativni, ukoliko ih ima? Probadaju naša digitalna srca i duse, remete rad pejsmejkera. Po svemu sudeći, nece nam biti dovoljna pauza korone, moraćemo na poduži odmor posle svega.

13. Da li je Covid kriza smanjila jaz između poznatijih umetnika i underground scene, s obzirom da ste tokom prethodnog perioda bili prinuđeni da na neki način delite istu scenu? Da li je bilo kolaboracija u tom pravcu, ili takvih ideja? Evo, sreli smo Caneta pre neki dan u marketu, nosi masku kao i mi. U finansijskom smislu, izjednačeni su veliki i mali bendovi - niko ne dobija lovu.

14. U jednom tekstu vezanom za jednu posve drugačije temu je potpisnik istog napisao da svet i njegovo funkcionisanje treba gledati na period pre i posle kovid krize. Šta su vaša očekivanja kako za ovaj „prelazni“ period i i na vreme posle njega? Ne znamo kada će ovaj, kako kažes, prelazni period biti gotov, ali ono što mozemo da očekujemo (a to je ono što je do nas) jeste da će album u narednih nekoliko meseci biti snimljen. I to je ono što nas najviše u ovom haosu raduje.

15. Underground kao pod-svet kulture bi trebao da bude mnogo ujedinjeniji nego što jeste. Na žalost sve se svodi na žanrovske podele, stilske podele i razna druga svojatanja i odvajanja. FSP je od starta zauzeo stav, što mu i naziv govori kompletan underground ove zemlje na jednom mestu svih alter stilova, svih vrsta umetnosti... Kako gledaš na kreaciju kao što je FSP, a sa druge strane na činjenicu da je kao takav skoro kompletno usamljen zbog prethodno pomenutih podela itd? U svakom slučaju veoma pozitivno gledamo na ovakvu vrstu manifestacija i zahvalni smo za priliku učestvovanja na istom. Smatramo da je ono sto ostaje i ujedinjuje bendove isključivo kvalitet i da je to nečto što jedino može na neki način podići i održati scenu, kakva god da je.

Intervju su priredili: Antonio Jovanović, Peđa Eraković i Milan Rakić

[thevoidbreather]

FSP6 intervju: MAN-E-FACES

Kao što mnogi znaju, Festival srpskog podzemlja će se ove godine održati na malo drugačiji način. Kovid kriza i mere uvedene zbog toga su vezale ruke organizatorima koji ne samo da nisu klonuli duhom, već su smogli snage da održe kontinuitet ove manifestacije. Ekipa Ciklonizacije je veoma počastvovana time što je dobila mogućnost da postavi pitanja ovogodišnjim učesnicima 6. FSP-a.

Akcenat je namerno stavljen na suludu situaciju nastalu zbog korona krize, kako bi fanovi sklopili neku generalnu sliku o tome šta i kako anderground umetnici misle, rade i osećaju u ovom nezahvalnom periodu. O svemu ovome ovom prilikom govore članovi beogradskog benda Man-E-Faces.

1. Kovid kriza je uticala na sve sfere društva na globalnom nivou. No, posebno su pogođeni umetnici, pogotovo oni iz andergraund miljea. Kako se vi snalazite u ovom teškom vremenu? Oslanjamo se jedni na druge. Realno još samo imamo jedni druge. Trudimo se da umanjimo buku sa TV i Radija i smanjimo uticaje na lokal. Tu se nalaze porodice, prijatelji, komšije i drugari sa scene. U tom i takvom okruženju možemo lako da se organizujemo i dejstvujemo.

2. Činjenica je da članovi inostranih i, uslovno rečeno, uspešnih bendova imaju neke druge, mahom nemuzičke izvore prihoda, te im egzistencija ne zavisi od sviranja. Kakav je slučaj kod vas – kojim se poslovima vi bavite da biste paralelno sa preživljavanjem u Srbiji održavali svoje bend? Na žalost prostom stratifikacijom od ukupnog broja stanovnika prema broju potencijalne publike dolaziš do zaključka da je manevarski prostor prilično uzak. U takvom prostoru mogućnost profita od muzičkog rada je još manja. Kada se, kao mi, baviš umetničim izražajem koji je prilično ciljano, onda si definitivno na margini. To je OK. Većina nas je imala razgovor sa samim sobom tamo oko 25/26-e. I shvatili smo da je regularan posao potreban da se jede i plate računi, dok muzkom možemo da se bavim najbolje moguće, odmah tu do normalne šljake. Takva postavka nam otvara mogućnost da se bavimo muzikom tačno na način na koji mi želimo, bez spoljnjih uticaja.

3. Lično smatram da se previše ljudi poziva na andergraund i međusobno pomaganje, ali da s reči na dela pređe veoma mali postotak njih. Kakvo je vaše dodadašnje iskustvo u toj sferi? Man-E-Faces je sastavljen od veterana HC/Punk scene, pa se poslednjih godina, hahaha možda desetina godina, ne uznemiravamo previše oko toga da li je ko i kome pomogao. Obožavamo da pomognemo kada možemo i primamo pomoć od dragih prijatelja svakako. Na tome leži scena i potencijalni kvalitet. Imamo samo jedni druge. Beležnica o tome ko je kada i kako pomogao, i ko samo priča, a ko zaista radi, nema mesta kod nas. Preporučujemo da ko god je ima, izbaci je pod hitno iz svog života.

4. S obzirom na to da su građani Srbije prošli tušta i tma tokom poslednjih nekoliko decenija, ljudi sa andergraund scene su baš u najtežim vremenima bili najtešnje povezani. Koliko je korona kriza uticala na vaše kolege, fanove, prijatelje i poznanike iz UG sveta da se okrenu jedni drugima? Mogu ti reći da je odlično u ovom momentu. Probudili smo se malo (gledajući početak godine). Očigledno je da je svima sve nedostajalo i da kada sve što shvataš zdravo za gotovo nestane, vidiš koliko nedostaje. Sve nam nedostaje, svirke, komunikacija, svi činioci scene. Drugari su počeli da se javljaju i oseća se jedno uzbuđenje u vazduhu. Svi kao da jedva čekaju da počnu okupljanja, verujem da će biti ludilo!

5. Digitalizacija je danas svojevrsni standard, delimično omržen kod tvrdokornije garde. Ipak, činjenica je da se baš digitalizacijom još više ljudi povezalo tokom godina i da im je ona pomogla kroz nametnutu socijalnu izlociju tokom kovid krize. Kakav je vaš pogled na sve to? Iz tačke undergrounda sa koje mi gledamo, sve je dobrodošlo. Ljudi treba da dele dobre stvari među sobom. Naša obaveza kao veterana je da pokažemo primerom, ali i podučimo mlađe, dolazeće generacije, da je u redu ako digitalno nesto slušaš. Međutim, još bitnije je da ako razviješ ljubav prema tom zvuku i umetniku, podrziš time što ćeš nabaviti tvrdu kopiju, majicu, otići na koncert. Opstanak kompletne industruje zavisi od toga da davanje ide dvosmerno. Uzimaj ali i vrati za ono što voliš, da bi točkovi mogli da nastave da se okreću.

6. Na ovogodišnjem FSP-u ćete nastupati onlajn. Iako mnogi bendovi snimaju, te i direktno strimuju probe, onlajn nastupi su postali „standard“ tek poslednjih 6 meseci. Da li ovakav sled okolnosti predstavlja izazov za vas? Prvi put radimo takav nastup i mislimo da će biti interesantan izazov. Uzbuđeni smo zbog tog novog formata. Jedan od glavnih elemenata živog nastupa (publika) će mnogo nedostajati, a mi se nadamo da ćemo našom energijom uspeti da nadomestimo to i pokrenemo te guze u stolicama i kaučima. 

7. U nekim evropskim zemljama je bilo festivala tokom leta (sa sve pratećim sigurnosnim merama), a neki koncerti u zatvorenom su bili ispunjeni svojevrsnim boksevima za nekoliko osoba radi izolacije od drugih grupa. Da li je bolje i tako održavati svirke, makar na određeni period, iako to znači manju zaradu? Hahaha, zaista ne bih mogao da ti kažem kako bi takav scenario uticao na “zaradu” underground bendova. Svakako ce proći jedan period dok se stvari ne vrate na staro. Mnogo ljudi je zavisilo od turneja i festivalskih nastupa. Ono što je sigurno je da format sam zahteva da postoji i da će sigurno naći neki put da se ostvari, a na nama će biti da prihvatimo i prilagodimo se.

8. Nevezano za žive nastupe, bend svoj rad prezentuje i kroz relativno redovna izdanja, prateći merchandise i slično. Ipak, da bi sve to bilo moguće potrebno je finansirati sve to. Koje su razlike u tome pre i posle kovid krize? Još uvek smo u Covid krizi, pa ne mogu baš najtačnije da kažem kako će da bude. Ono što je sigurno je da smo iz nekog samoodrzivog stanja stalne nule, prešli u nepostojanje ničega. Ljudi su eliminisali iz života sve što im je činilo zadovoljstvo i ograničili se samo na elementarne forme preživljavanja. Recimo da je to bio prvi talas straha. Sada je malo lakše, ali trenutno stanje zahteva potpuno samofinansiranje. Hahahaha, mi sada jezdimo iskljucivo na nasušnoj potrebi organizma da stvara i publici koja ima potrebu da konzumira.

9. Da li su „plati i gledaj“ onlajn probe i nastupi jedan od načina da bendovi i umetnici sa UG scene prežive (tj. da natave da održavaju svoj rad)? Mislim da je taj format rezervisan za srednju i visoku klasu muzicče industrije. Anderground se uvek zasnivao na podršci i ljubavi ljudi jedni prema drugima. To je bio couch surfing pre couch surfinga! Ako mi puštamo probe i nastupe online, mislim da ce to biti u maniru lečenja duša i iznova buđenje te dobre energije kod ljudi.

10. Da li ste tokom karantina bili u prilici da otkrijete neke nove bendove, muzičke pravce, da li vas je nešto novo oduševilo što bi dalje uticalo na vaše ideje tokom izolacije, ali i buduće stvaralaštvo? Ono što je bilo inspirativno su neki od naših heroja koji su na svojim primerima pokazali koliko je moguće da se čovek sa high management modela vrati na underground modele. Mnogi su radili kolaboracije preko interneta i slali jedni drugima snimke i snimali i kačili iz dnevne sobe muziku. To je prelepo čoveče. To pokazuje da je snaga muzike nenadjebiva. To je na nas uticalo tako da se mi spremamo i usviravamo kao da je scena jača nego ikada, bez obzira što ne znamo da li će i kako i kada da se opet svira.

11. Kako je u prethodnom periodu bilo neophodno okrenuti se drugim kanalima komunikacije i plasiranja stvaralaštva u većoj meri nego što je to ranije bio slučaj, da li za vas YouTube komentari mogu nadomestiti reakcije publike uživo? Apsolutno ne mogu! U razmeni energije kroz nastup uživo, brišu se gomila inhibicija i kod publike i izvođača. Tu nema laži i konformizma. Gledaš se sa ljudima oči u oči. YT je forma koja dozvoljava duboku anonimnost komentarisanja bez posledica. Mi tu ne vidimo koliko smo i zaista dotakli nekoga sa našom muzikom. Na žalost te dve forme reakcija su neuporedive

12. Koliko znači pozitivan komentar na mreži u poređenju sa pozitivnom reakcijom nekog iz publike tokom živog nastupa? Da li vas pogađaju i oni negativni, ukoliko ih ima? Za sada nismo imali mnogo komentara na mreži. Bend je relativno nov i još uvek nismo nagazili dovoljno žuljeva da bi krenuli on line ratnici hahahah. Šalu na stranu, nije neohodno pratiti negativne komentare. Uživo je lakše jer možeš da porazgovaraš o tome, dok ON LINE zaista nije neophodno pratiti, tako da se ni mi nešto ne uznemiravamo oko toga.

13. Da li je Covid kriza smanjila jaz između poznatijih umetnika i underground scene, s obzirom da ste tokom prethodnog perioda bili prinuđeni da na neki način delite istu scenu? Da li je bilo kolaboracija u tom pravcu, ili takvih ideja? Jaz, ako je  postojao, onda i dalje postoji. Svako se trudio da održi svoj status tu. Malo njih su pogledali u oči situaciji stvarno. No, odgovor na ovo pitanje će se sam dati, kada ovo ludilo prestane i ponovo prodišemo punim plućima. Tada će se videti ko je zaista naučio i cenio lekcije iz skromnosti koje mu je život nametnuo u 2020. godini.

14. U jednom tekstu vezanom za jednu posve drugačije temu je potpisnik istog napisao da svet i njegovo funkcionisanje treba gledati na period pre i posle kovid krize. Šta su vaša očekivanja kako za ovaj „prelazni“ period i i na vreme posle njega? Naša očekivanja su da smo nešto naucili iz ovoga kao kolektiv. Da smo se malo usmerili. Da se nismo uplašili svi sa džabe. Želimo približavanje svih sa svima. Želimo kolaboraciju i proširenje mogućnosti kroz zajedništvo. Zvuči kao prazan ideal, ali ko je dovoljno mator, može da se priseti kraja 90tih i osećaja koji je tada vladao na sceni.

15. Underground kao pod-svet kulture bi trebao da bude mnogo ujedinjeniji nego što jeste. Na žalost sve se svodi na žanrovske podele, stilske podele i razna druga svojatanja i odvajanja. FSP je od starta zauzeo stav, što mu i naziv govori kompletan underground ove zemlje na jednom mestu svih alter stilova, svih vrsta umetnosti... Kako gledaš na kreaciju kao što je FSP, a sa druge strane na činjenicu da je kao takav skoro kompletno usamljen zbog prethodno pomenutih podela itd? Mislimo da je to sto FSP radi najmoderniji oblik postojanja jednog medijskog delovanja. Ko imalo čita i prati dešavanja u muzičkom svetu, čak i pre Covid udara, zna da nema više podela. Nema žanrovskih presecanja. Svi sve slušaju, roosteri za svirke se prave sa mešovitim bendovima, jer su uši slušaoca razvijene i traže osveženje. Publika je postala sofisticiranija u neku ruku. U takvoj formi se traži emocija koja ostaje. To je jedino važno i očigledno je da FSP cilja na to. Odlična priča i srećni smo što smo deo kolektiva koji ceni i sa radošću prati kompletnu sliku. Zaista je divno!

Intervju su priredili: Antonio Jovanović, Peđa Eraković i Milan Rakić

[thevoidbreather]

FSP6 intervju: TERRORHAMMER

Kao što mnogi znaju, Festival srpskog podzemlja će se ove godine održati na malo drugačiji način. Kovid kriza i mere uvedene zbog toga su vezale ruke organizatorima koji ne samo da nisu klonuli duhom, već su smogli snage da održe kontinuitet ove manifestacije. Ekipa Ciklonizacije je veoma počastvovana time što je dobila mogućnost da postavi pitanja ovogodišnjim učesnicima 6. FSP-a.

Akcenat je namerno stavljen na suludu situaciju nastalu zbog korona krize, kako bi fanovi sklopili neku generalnu sliku o tome šta i kako anderground umetnici misle, rade i osećaju u ovom nezahvalnom periodu.

Danas su naši sagovornici članovi pančevačkog benda Terrorhammer.

1. Kovid kriza je uticala na sve sfere društva na globalnom nivou. No, posebno su pogođeni umetnici, pogotovo oni iz andergraund miljea. Kako se vi snalazite u ovom teškom vremenu? Pa evolucionistička mudrost nas uči, da ukoliko smo zbog nečega i za nešto stvoreni, to je sposobnost prevazilaženja problema, adaptiranjem i iznalaženjem novih rešenja. Mislim da pitanje nije kako, već šta se mora postići, a to je pre svega neka normalnost života ma kako i ma gde.

U skladu sa tim snalazimo se "kako znamo i umemo", TERRORHAMMER svirački nije bio aktivan otprilike oko pet meseci, sada smo ponovo tu, oživljavamo bend nastupima posle kojih ulazimo u studio i snimamo novi materijal.

2. Činjenica je da članovi inostranih i, uslovno rečeno, uspešnih bendova imaju neke druge, mahom nemuzičke izvore prihoda, te im egzistencija ne zavisi od sviranja. Kakav je slučaj kod vas – kojim se poslovima vi bavite da biste paralelno sa preživljavanjem u Srbiji održavali svoje bend? TERRORHAMMER je bio i ostaće zauvek underground bend što između mnogo ostalih stvari znači da prihode ostvarujemo isključivo na kraju procesa kao posledicu našeg stvaralaštva, a ne kao početnu ideju ili cilj. Sa tim u vezi, trenutna situacija oko epidemije nas finansijski nije potresla u vidu benda, jer svako od nas izvorno zarađuje kroz lična zanimanja, Debilcyna je trenutno zaposlen kao kuvar, U-Predator 47 ima više malih poslića između kojih drži časove jezika, a ja radim kao studijski inženjer zvuka kao i do sada.

3. Lično smatram da se previše ljudi poziva na andergraund i međusobno pomaganje, ali da s reči na dela pređe veoma mali postotak njih. Kakvo je vaše dodadašnje iskustvo u toj sferi? Mislim da je to o čemu govoriš više opšta ljudska osobina koja je nažalost izgleda poprilično inheretna našoj lokalnoj i domaćoj kulturi. Kažem nažalost, jer mi se čini da ljudi sa našeg prostora mnogo presudne energije ulažu u reči, planove i snove tako da na kraju vrlo malo toga ostane kada dođe momenat realizacije. Iz ličnog iskustva znam dosta kvalitetnih bendova koji su propali baš na takav način.

4. S obzirom na to da su građani Srbije prošli tušta i tma tokom poslednjih nekoliko decenija, ljudi sa andergraund scene su baš u najtežim vremenima bili najtešnje povezani. Koliko je korona kriza uticala na vaše kolege, fanove, prijatelje i poznanike iz UG sveta da se okrenu jedni drugima? Iskren da budem nisam mnogo pratio situaciju iz tog ugla, ali sam evidentno primetio da se dosta snima, naročito sada kada je u većini evropskih zemalja došlo do popuštanja mera u vidu slobode kretanja itd. Biće zanimljivo pratiti dešavanja na muzičkoj sceni sledeće godine kada će bukvalno svaki autorski bend objaviti novi album heh.

5. Digitalizacija je danas svojevrsni standard, delimično omražen kod tvrdokornije garde. Ipak, činjenica je da se baš digitalizacijom još više ljudi povezalo tokom godina i da im je ona pomogla kroz nametnutu socijalnu izlociju tokom kovid krize. Kakav je vaš pogled na sve to? Digitalizacija je nužnost i civilizacijsko ostvarenje našeg doba. Drugo pitanje je da li tu tekovinu koristimo na pravilan način i koliko je ona uopšte razvijena na našem području. U slučaju aktuelne krize pokazala se kao spasonosna u očuvanju mentalnog zdravlja velikog broja ljudi koji su bili zatvoreni u svojim domovima, mada ruku na srce sve je više slučajeva gde i nije odolela izazovu.

6. Na ovogodišnjem FSP-u ćete nastupati onlajn. Iako mnogi bendovi snimaju, te i direktno strimuju probe, onlajn nastupi su postali „standard“ tek poslednjih 6 meseci. Da li ovakav sled okolnosti predstavlja izazov za vas? Online stream nije nešto sa čime ćemo se sada prvi put susresti, ali je svakako zanimljiv izazov pogotovu što ćemo ovaj put nastupati bez publike.

7. U nekim evropskim zemljama je bilo festivala tokom leta (sa sve pratećim sigurnosnim merama), a neki koncerti u zatvorenom su bili ispunjeni svojevrsnim boksevima za nekoliko osoba radi izolacije od drugih grupa. Da li je bolje i tako održavati svirke, makar na određeni period, iako to znači manju zaradu? Mislim da je to lični odabir umetnika da li želi da nastupa pod takvim uslovima, a to verujem dolazi od osnovnih ciljeva koje želi da postigne sa svojom muzikom i bendom. Naš stav prema tome je još uvek ambivalentan, jer je celokupna situacija za sve još uvek nova i ne toliko poznata i rekao bih da ćemo tek videti u vremenu koje dolazi.

8. Nevezano za žive nastupe, bend svoj rad prezentuje i kroz relativno redovna izdanja, prateći merchandise i slično. Ipak, da bi sve to bilo moguće potrebno je finansirati sve to. Koje su razlike u tome pre i posle kovid krize? 14. Aprila ove godine, tačno na desetogodišnjicu smrti Peter Steel-a, a u sred pandemijske krize, TERRORHAMMER je objavio kasetni i digitalni singl "World Wars III & IV" koji je iako u ograničenom tiražu vrlo brzo rasprodat na prijatno iznenađenje naših izdavača, a i nas samih. Pored pomenutog izdanja, fanovi su nam u jeku krize pružali pomoć i kupovali druga izdanja direktno od nas, tako da ovom prilikom želim da im izrazimo iskrenu zahvalnost na podršci koju nam iskazuju naročito u poslednje vreme.

9. Da li su „plati i gledaj“ onlajn probe i nastupi jedan od načina da bendovi i umetnici sa UG scene prežive (tj. da natave da održavaju svoj rad)? Možda pojava tog fenomena "plati i gledaj" nije direktna posledica pandemijske krize već procesa svođenja serijske proizvodnje na zanatsku. Svedoci smo "crowd-funding" modela kojim se sve više finansiraju umetnički projekti pri čemu on uključuje fanove još u ranim fazama stvaralaštva ponekad i u ličnom, prisnom odnosu baš kao i kod veze majstora i klijenta prilikom izrade nekog zanatskog posla.

10. Da li ste tokom karantina bili u prilici da otkrijete neke nove bendove, muzičke pravce, da li vas je nešto novo oduševilo što bi dalje uticalo na vaše ideje tokom izolacije, ali i buduće stvaralaštvo? Izolacija kuša i izolacija razotkriva. Nekad je to otkrivanje prijatno, češće suprotno, ali svakako ume da bude dosta inspirativno za umetnika. U ličnom slučaju ostavilo je dosta kreativnog traga i dosta novih snimaka (što demo, što albumskih) je urađeno tokom krize o kojima će tek biti reči kasnije.

11. Kako je u prethodnom periodu bilo neophodno okrenuti se drugim kanalima komunikacije i plasiranja stvaralaštva u većoj meri nego što je to ranije bio slučaj, da li za vas YouTube komentari mogu nadomestiti reakcije publike uživo? Naravno da ne mogu, ali je dobro da svakako postoji nekakva interakcija između publike i bendova.

12. Koliko znači pozitivan komentar na mreži u poređenju sa pozitivnom reakcijom nekog iz publike tokom živog nastupa? Da li vas pogađaju i oni negativni, ukoliko ih ima? Negativni komentari su uvek dobrodošli, jer oni indirektno ukazuju na relevantnost benda i njegovog izraza. Ukoliko je neko spreman da uloži svoje vreme, ma kakav intelektualni i emocionalni napor da bi poslao bendu takvu poruku, očigledno je bend na njemu ostavio temeljan utisak, pa bio on i negativan.

Pozitivni komentari su naravno takođe dobrodošli, osobeno ako su iskreni, pa bila to makar i slepa podrška, jer ukoliko smo već odabrali da svoje stvaralaštvo objavljujemo javno, stalo nam je (ali ne i isključivo) da znamo šta publika misli i kako se odnosi prema tome.

13. Da li je Covid kriza smanjila jaz između poznatijih umetnika i underground scene, s obzirom da ste tokom prethodnog perioda bili prinuđeni da na neki način delite istu scenu? Da li je bilo kolaboracija u tom pravcu, ili takvih ideja? Situacija još uvek traje i još uvek se razvija tako da je iz ove vremenske tačke još uvek nezahvalno prejudicirati tok stvari mada se trenutno vidi da će posledice mnogo više snositi ona imena koja su se finansijski vezala za scenu. Da li će se ti bendovi rasformirati, prelaziti na manje nastupe što ti napominješ zajedno sa underground umetnicima ili ih očekuje nešto treće preostaje da vidimo u vremenu posle krize.

14. U jednom tekstu vezanom za jednu posve drugačije temu je potpisnik istog napisao da svet i njegovo funkcionisanje treba gledati na period pre i posle kovid krize. Šta su vaša očekivanja kako za ovaj „prelazni“ period i i na vreme posle njega? Kao što sam pomenuo u prethodnom odgovoru, fenomen krize još uvek traje i nismo u stanju da ga sagledamo sa strane, da iskoračimo izvan njega. Ono što je sigurno je da će definitivno promeniti neke tokove života, a samim tim i sve ostale čovekove sfere. Na ličnom planu ja se pribojavam da bi dotični potpisnik citata mogao biti u pravu, ali ću svoju pamet ostaviti da mi je sud vremena ospori, nadam se.

15. Underground kao pod-svet kulture bi trebao da bude mnogo ujedinjeniji nego što jeste. Na žalost sve se svodi na žanrovske podele, stilske podele i razna druga svojatanja i odvajanja. FSP je od starta zauzeo stav, što mu i naziv govori kompletan underground ove zemlje na jednom mestu svih alter stilova, svih vrsta umetnosti... Kako gledaš na kreaciju kao što je FSP, a sa druge strane na činjenicu da je kao takav skoro kompletno usamljen zbog prethodno pomenutih podela itd? Pre svega veliki naklon i poštovanje prema tvojem entuzijazmu, energiji i borbi za underground kulturu što nije nešto čime se baviš tek od juče. Ne znam šta bih ti rekao na tu pojavu "sektašenja" kod underground umetnika ili fenomenu da što nas je manje to smo podeljeniji. U ovom trenutku meni se čini gorim problem da živimo u "seljačkom" društvu koje naravno ima svoje prednosti i mane, ali je u njemu skoro svaka "urbana" kultura već duže vreme sistematski satirana i istrebljivana, a između ostalih underground vidim kao jednog od žrtava istog tog kulturocida.

U svakom slučaju radujem se novom FSP-u, nemam ništa protiv da underground umetnici različitih usmerenja budu ujedinjeni jednim festivalom i čak pozdravljam to što nasuprot raznoraznim izazovima FSP odoleva i za sada opstaje kao tradicija!

Intervju su priredili: Antonio Jovanović, Peđa Eraković i Milan Rakić

[thevoidbreather]

FSP6 intervju: ODVOJENA STVARNOST

Kao što mnogi znaju, Festival srpskog podzemlja će se ove godine održati na malo drugačiji način. Kovid kriza i mere uvedene zbog toga su vezale ruke organizatorima koji ne samo da nisu klonuli duhom, već su smogli snage da održe kontinuitet ove manifestacije. Ekipa Ciklonizacije je veoma počastvovana time što je dobila mogućnost da postavi pitanja ovogodišnjim učesnicima 6. FSP-a. Ovog puta su na naša pitanja odgovarali novosadski alternativci iz benda Odvojena stvarnost.

1. Kovid kriza je uticala na sve sfere društva na globalnom nivou. No, posebno su pogođeni umetnici, pogotovo oni iz andergraund miljea. Kako se vi snalazite u ovom teškom vremenu? Zapravo, ne može se reći da se snalazimo, više liči na preživljavanje. Koristimo vreme za pravljenje nove muzike, planiramo snimanje novog materijala i čekamo (nadamo se) podnošljivijoj situaciji.

2. Činjenica je da članovi inostranih i, uslovno rečeno, uspešnih bendova imaju neke druge, mahom nemuzičke izvore prihoda, te im egzistencija ne zavisi od sviranja. Kakav je slučaj kod vas – kojim se poslovima vi bavite da biste paralelno sa preživljavanjem u Srbiji održavali svoje bend? Radimo svoje poslove koje smo radili i pre Corona perioda (uglavnom slabo plaćeni).

3. Lično smatram da se previše ljudi poziva na andergraund i međusobno pomaganje, ali da s reči na dela pređe veoma mali postotak njih. Kakvo je vaše dodadašnje iskustvo u toj sferi? Pa, to malo ljudi koji se bave (zanimaju) za underground se (barem što se nas tiče) solidno povezuju i trude da održe kakvo-takvo stanje.

4. S obzirom na to da su građani Srbije prošli tušta i tma tokom poslednjih nekoliko decenija, ljudi sa andergraund scene su baš u najtežim vremenima bili najtešnje povezani. Koliko je korona kriza uticala na vaše kolege, fanove, prijatelje i poznanike iz UG sveta da se okrenu jedni drugima? Okrenuli smo se jedni drugima jer jedino tako možemo da probamo da opstanemo. Kako će dalje to teći - videćemo.

5. Digitalizacija je danas svojevrsni standard, delimično omržen kod tvrdokornije garde. Ipak, činjenica je da se baš digitalizacijom još više ljudi povezalo tokom godina i da im je ona pomogla kroz nametnutu socijalnu izlociju tokom kovid krize. Kakav je vaš pogled na sve to? Digitalizacija jeste pomogla, naročito kod nametnute nam krize ali ne bi valjalo da se sve svede samo na društvene mreže i livestreaminge.

6. Na ovogodišnjem FSP-u ćete nastupati onlajn. Iako mnogi bendovi snimaju, te i direktno strimuju probe, onlajn nastupi su postali „standard“ tek poslednjih 6 meseci. Da li ovakav sled okolnosti predstavlja izazov za vas? Naravno da predstavlja izazov jer nam je to još uvek novina. Probaćemo da se snađemo i da to dobro odradimo.

7. U nekim evropskim zemljama je bilo festivala tokom leta (sa sve pratećim sigurnosnim merama), a neki koncerti u zatvorenom su bili ispunjeni svojevrsnim boksevima za nekoliko osoba radi izolacije od drugih grupa. Da li je bolje i tako održavati svirke, makar na određeni period, iako to znači manju zaradu? Mislim da da. Problem je u gledaocima koji bi došli na takav koncert: da li bi se oni osećali cool?

8. Nevezano za žive nastupe, bend svoj rad prezentuje i kroz relativno redovna izdanja, prateći merchandise i slično. Ipak, da bi sve to bilo moguće potrebno je finansirati sve to. Koje su razlike u tome pre i posle kovid krize? Ne znam, to ćemo još videti.

9. Da li su „plati i gledaj“ onlajn probe i nastupi jedan od načina da bendovi i umetnici sa UG scene prežive (tj. da natave da održavaju svoj rad)? Može da bude, ali na kraći period.

10. Da li ste tokom karantina bili u prilici da otkrijete neke nove bendove, muzičke pravce, da li vas je nešto novo oduševilo što bi dalje uticalo na vaše ideje tokom izolacije, ali i buduće stvaralaštvo? Naravno. Mnoštvo. 11. Kako je u prethodnom periodu bilo neophodno okrenuti se drugim kanalima komunikacije i plasiranja stvaralaštva u većoj meri nego što je to ranije bio slučaj, da li za vas YouTube komentari mogu nadomestiti reakcije publike uživo? Naravno da ne mogu. 12. Koliko znači pozitivan komentar na mreži u poređenju sa pozitivnom reakcijom nekog iz publike tokom živog nastupa? Da li vas pogađaju i oni negativni, ukoliko ih ima? Kao što sam rekao, po meni se to ne može porediti. 13. Da li je Covid kriza smanjila jaz između poznatijih umetnika i underground scene, s obzirom da ste tokom prethodnog perioda bili prinuđeni da na neki način delite istu scenu? Da li je bilo kolaboracija u tom pravcu, ili takvih ideja? Nije bilo kolaboracija, još uvek svako drži „svoju poziciju”.

14. U jednom tekstu vezanom za jednu posve drugačije temu je potpisnik istog napisao da svet i njegovo funkcionisanje treba gledati na period pre i posle kovid krize. Šta su vaša očekivanja kako za ovaj „prelazni“ period i i na vreme posle njega? Problem je što ne znamo da li će biti „period posle nje”.

15. Aderground kao pod-svet kulture bi trebalo da bude mnogo ujedinjeniji nego što jeste. Nažalost, sve se svodi na žanrovske i stilske podele, kao i na razna druga svojatanja i odvajanja. FSP je od starta zauzeo stav, što mu i naziv govori -  kompletan andergraund ove zemlje na jednom mestu svih alter stilova, svih vrsta umetnosti… Kako gledaš na kreaciju kao što je FSP, a sa druge strane na činjenicu da je kao takav skoro kompletno usamljen zbog prethodno nametnutih podela i sličnog? Zdušno vas podržavam!

Intervju su priredili: Antonio Jovanović, Peđa Eraković i Milan Rakić

[thevoidbreather]

FSP6 intervju: Že-Že

Kao što mnogi znaju, Festival srpskog podzemlja će se ove godine održati na malo drugačiji način. Kovid kriza i mere uvedene zbog toga su vezale ruke organizatorima koji ne samo da nisu klonuli duhom, već su smogli snage da održe kontinuitet ove manifestacije. Ekipa Ciklonizacije je veoma počastvovana time što je dobila mogućnost da postavi pitanja ovogodišnjim učesnicima 6. FSP-a. Čast da prvi odgovori na načih 15 pitanja je pripala Željku Dikliću iz benda ŽeŽe.

1. Kovid kriza je uticala na sve sfere društva na globalnom nivou. No, posebno su pogođeni umetnici, pogotovo oni iz andergraund miljea. Kako se vi snalazite u ovom teškom vremenu? Prosto sam nastavio da pravim muziku kao da se ništa nije promenulo. Šta više fokusirao sam se na pravljenje nove muzike u svim mojim bendovima. Mnogo više nego ranije, jer nemamo ono "ometanje" sa pripremama za nastup. Ja inače najviše uživam u tom kreativnom procesu, čak mogu reći i mnogo više nego u nastupima pa mi nekako nije teško ovo palo ako zanemarimo da se zaista desila katastrofa. Sve se nadam da ovo neće trajati jako dugo i time održavam taj pozitivni stav. U fazonu sam super, sada konačno imam vremena da napravim gomilu nove muzike.

A sto se tiče samog života i tu sam nekako ok sa situacijom jer sam skoro dobio dete pa sam se više pitao kada bih ja uopšte bio sa detetom obzirom na gomile poslova i obaveza koje sam imao pre krize, nego što sam brinuo o tome što su mi se finansije prepolovile u najbolju ruku. 

2. Činjenica je da članovi inostranih i, uslovno rečeno, uspešnih bendova imaju neke druge, mahom nemuzičke izvore prihoda, te im egzistencija ne zavisi od sviranja. Kakav je slučaj kod vas – kojim se poslovima vi bavite da biste paralelno sa preživljavanjem u Srbiji održavali svoje bend? Igrom slučaja jedan od mojih poslova je držanje prostorija za probe bendova "Brutal Studio" pa imam mogućnosti da bukvalno radim dok sviram. To je idealna varijanta. E sada, bendovi slabo dolaze pa nemamo posla kao ranije ali za sada možemo da se održavamo. Pored toga bavim se pravljenjem nameštaja, a od nedavno se zatvorila fabrika vinyla "Soulpeddler" u kojoj sam pravio ploče i radio razne iventove pa sam malo lošiji finansijski ali zato mnogo bolji vremenski, što mi baš prija. U svakom slučaju nije mi loše.

3. Lično smatram da se previše ljudi poziva na andergraund i međusobno pomaganje, ali da s reči na dela pređe veoma mali postotak njih. Kakvo je vaše dodadašnje iskustvo u toj sferi? Ja lično baš puno podržavam domaću scenu, ne samo muzičku. Nema tu pravila, neko voli da priča a ne radi ništa po tom pitanju, neko prosto učestvuje koliko god može... Mislim da ljudi ovde još uvek nemaju tu svest o podršci, ne shvataju koliko je to u stvari bitno, čak i oni koji se bave time. Mnogo ljudi je revoltirano jer se puno u poslednje vreme priča o tome pa namerno ne podržavaju, čak imaju i neki kao stav o tome. Jako mi je to tužno. Mislim da samo primerom možemo postići nešto, a ne olajavanjem onih što ne podržavaju. Radi, podigni to što radiš na što ozbiljnini nivo i ako to radiš iz pravih razloga, nemaš nikakve brige.

4. S obzirom na to da su građani Srbije prošli tušta i tma tokom poslednjih nekoliko decenija, ljudi sa andergraund scene su baš u najtežim vremenima bili najtešnje povezani. Koliko je korona kriza uticala na vaše kolege, fanove, prijatelje i poznanike iz UG sveta da se okrenu jedni drugima? Pa ovo je situacija koja te udaljava praktično od prijatelja, ali nije se puno toga promenulo osim što nema tih većih koncerata na kojima smo se svi sretali i družili. Ovako se vidjamo isto, na manjim iventovima, u studiu, itd. Samo se pridražavamo mera zaštite, distanca i ne pušimo isti džojus, nego svako svoj.

5. Digitalizacija je danas svojevrsni standard, delimično omržen kod tvrdokornije garde. Ipak, činjenica je da se baš digitalizacijom još više ljudi povezalo tokom godina i da im je ona pomogla kroz nametnutu socijalnu izlociju tokom kovid krize. Kakav je vaš pogled na sve to? Najbolje je kada je tu sve! I digitalno i analogno, ali obzirom na situaciju samo će malo više sada da bude digitalno i to može da mrzi ili voli ko hoće ali bolje da se dešava nego da se ne dešava. I svaka vam čast na ovome, baš ste me obradovali što ste se odlučili da ipak održite moj omiljeni festival 🖤

6. Na ovogodišnjem FSP-u ćete nastupati onlajn. Iako mnogi bendovi snimaju, te i direktno strimuju probe, onlajn nastupi su postali „standard“ tek poslednjih 6 meseci. Da li ovakav sled okolnosti predstavlja izazov za vas? Apsolutno da, vrlo zanimljiv koncept iz koga sam za ovako malo vremena puno toga naučio. Skroz je drugačija postavka i priprema. Vrlo sam uzbudjen što imam priliku da ovako nastupam i još jednom veliko hvala na pozivu!

7. U nekim evropskim zemljama je bilo festivala tokom leta (sa sve pratećim sigurnosnim merama), a neki koncerti u zatvorenom su bili ispunjeni svojevrsnim boksevima za nekoliko osoba radi izolacije od drugih grupa. Da li je bolje i tako održavati svirke, makar na određeni period, iako to znači manju zaradu? Apsolutno da! Uvek je bolje da se nešto dešava nego da se čeka da situacija prodje. Lično mislim da je vrlo lako rešivo pitanje koncerata i bez boxeva čak i sa istom zaradom samo treba da se oforme neka pravila koja bi bila zakonski regulisana. Kao npr. Broj ljudi je ograničen (dovoljno da ima razmaka izmedju gostiju) obavezno nošenje maski, stroga kontrola i veće cene karata, pa ko zaista želi on neka plati kartu. I ovako su cene karata mislim na underground scenu bile niske. Mislim da će time i bendovi biti motivisaniji da ozbiljnije pristupe svom radu jer neće plaćati oni koji će biti tamo samo zbog druženja.

8. Nevezano za žive nastupe, bend svoj rad prezentuje i kroz relativno redovna izdanja, prateći merchandise i slično. Ipak, da bi sve to bilo moguće potrebno je finansirati sve to. Koje su razlike u tome pre i posle kovid krize? Razlike su velike jer ljudi u glavnom kupuju merch na samom nastupu. Nije sjajna situacija bila ni pre krize barem kod nas, jer i dalje ljudi misle da treba da dobiju cd ili majcu a ne da kupe i podrže rad umetnika. Treba se više aktivirati na on-line prodaju pa će vremenom to doći na isto nadam se. U svakom slučaju je manja prodaja trenutno.

9. Da li su „plati i gledaj“ onlajn probe i nastupi jedan od načina da bendovi i umetnici sa UG scene prežive (tj. da natave da održavaju svoj rad)? To jeste jedan od načina i mislim da je sasvim korektno. Mada zaista mislim da je uz odredjene mere moguće nastaviti sa live nastupima, pa će biti obe opcije što je super za scenu generalno.

10. Da li ste tokom karantina bili u prilici da otkrijete neke nove bendove, muzičke pravce, da li vas je nešto novo oduševilo što bi dalje uticalo na vaše ideje tokom izolacije, ali i buduće stvaralaštvo? Jeste, provalio sam nekoliko novih bendova koji su me inspirisali za budući rad, čak sam par novih projekata i sam pokrenuo baš za vreme karantina. 11. Kako je u prethodnom periodu bilo neophodno okrenuti se drugim kanalima komunikacije i plasiranja stvaralaštva u većoj meri nego što je to ranije bio slučaj, da li za vas YouTube komentari mogu nadomestiti reakcije publike uživo? Ne mogu nadomestiti nikako, sasvim druga stvar je u pitanju ali podjednako bitna i zanimljiva na skroz drugi fazon. Ne bih uporedjivao te dve stvari. 12. Koliko znači pozitivan komentar na mreži u poređenju sa pozitivnom reakcijom nekog iz publike tokom živog nastupa? Da li vas pogađaju i oni negativni, ukoliko ih ima? Pozitivni komentari na mrežama mi znače podjednako kao i pozitivni komentari na koncertima a negativni komentari me nikako ne pogadjaju jer niko ne može da mi bude veća kritika od samog sebe. 13. Da li je Covid kriza smanjila jaz između poznatijih umetnika i underground scene, s obzirom da ste tokom prethodnog perioda bili prinuđeni da na neki način delite istu scenu? Da li je bilo kolaboracija u tom pravcu, ili takvih ideja? Ne, nisam primetio da se bilo šta promenulo tu, niti je bilo nekih ideja na tu temu barem sa moje strane.

14. U jednom tekstu vezanom za jednu posve drugačije temu je potpisnik istog napisao da svet i njegovo funkcionisanje treba gledati na period pre i posle kovid krize. Šta su vaša očekivanja kako za ovaj „prelazni“ period i i na vreme posle njega? Možemo samo da nagadjamo, od očekivanja nemamo ništa. Mislim da je bitnije da se prilagodjavamo pa sve što se vrati posle biće super a do tada treba maximalno uživati u tome što imamo i treba pokušati približiti stvari koje smo voleli a sada ih nemamo, na neki način koji je prihvatljiv.

15. Aderground kao pod-svet kulture bi trebalo da bude mnogo ujedinjeniji nego što jeste. Nažalost, sve se svodi na žanrovske i stilske podele, kao i na razna druga svojatanja i odvajanja. FSP je od starta zauzeo stav, što mu i naziv govori -  kompletan andergraund ove zemlje na jednom mestu svih alter stilova, svih vrsta umetnosti… Kako gledaš na kreaciju kao što je FSP, a sa druge strane na činjenicu da je kao takav skoro kompletno usamljen zbog prethodno nametnutih podela i sličnog? Usamljen ali i pun. Ja sam bio na svakom FSP-u i uvek je bilo krcato. Ljudi koji su žanrovski usko usmereni se neće promenuti, ali opet će doći na FSP jer će nastupati barem jedan od bendova koje oni vole. Ne znam kako je u nekim drugim mestima ali da, ovde ima primetio sam puno sujete i mržnje. Ne znam da li je to zato što smo u "manjem" gradu ili je to tako svuda... U principu se treba fokusirati na to da se  više bavimo podrškom onoga što ti se svidja umesto blaćenjem onoga što ti se ne svidja u čemu mahom ljudi više uživaju na žalost. Tako se leči sopstveno nezadovoljstvo meni se čini.

U svakom slučaju da, fali malo ujedinjenosti i podrške izmedju samih umetnika. Svako ko misli da mogu stvari da se poboljšaju po pitanju scene, treba samo da počne od sebe i problema nema. FSP je odličan primer da je sve moguće. I raznovrsnost bendova i medijski ispraćeno i kvalitetno tehnički... Svaka čast, cheers! 🍻

Intervju su priredili: Antonio Jovanović, Peđa Eraković i Milan Rakić

[thevoidbreather]

Рецензија: Rancorum - The Vermin Shrine / Spectral - Neural Correlates of Hate

Пише: JZ Navoj.

Rancorum - The Vermin Shrine (Loud Rage Music)

Бенд из Румуније који свира средње моћан oldschool death метал. Гитарска батерија се махом заснива на рифовима. Бубањ звучи недовољно моћно, осим када у пар наврата закуцава blastbeat. Бас гитара туче као да је ту узгред, да само попуни простор дисторзијом и то неким уједначеним темпом. Вокал држи један раван, константан ниво вокала. Све је то лепо,чисто снимљено, добро продуцирано.

Свака част за издавачку кућу која безрезервно подржава домаћу сцену и неуморно шири глас о румунском металу. Издање значајно само на локалном нивоу.

Spectral - Neural Correlates of Hate (Loud Rage Music)

Death метал бенд из Румуније са доста прогресивних и мелодичних елемената. Музика је вишеслојевита. Сваким слушањем се открива нови лејер ове одлично усвиране музике. Много свирачког умећа је упаковано у свакој нумери, што га чини једним чврстим и стабилним издањем. Вокал је средње бруталан death метал са повременим карактеристичним скримом ала Obituary.

Музика је такође средње брутална, са доста деоница са сложеним гитарским солажама. Брзог и бруталног стила, какав прија death металцима, има сасвим довољно. Омот ефектно осликава музику која се налази испод. Мало подсећа не неке бендове death метал усмерења 90-их година са социјалним тематикама у текстовима. То и јесте превасходна тематика којом се бенд бави.

Сасвим занимљив албум који вреди преслушати, јер поседује моћну свирку на коју ни један металац неће бити имун.

[thevoidbreather]

Рецензија: Saddayah - Apopheny of Life / Tableau Mort - Veil of Stigma. Book I: Mark of Delusion

Пише: JZ Navoj.

Saddayah - Apopheny of Life (Loud Rage Music)

Saddayah је death metal бенд из Румуније који постоји од 2013. године и поседује једино овај, осредње моћан full length албум. На Apopheny of Life преовладавају песме спорог и средње-брзог темпа (који, чини ми се, доминира). Не превише технички захтевна свирка, али ни монотона. Одлична је гитарска бас артиљерија.

Прича је махом већ до сад виђена: бенд са неспорним музичким умећем, више година постојања и издање које је коначно објављено. Још један у низу death metal бендова, значајан на локалном нивоу, али ништа што би могло нечим посебним да исплива из мора и пробије локалне границе неким себи својственим шмеком.

Tableau Mort - Veil of Stigma. Book I: Mark of Delusion (Loud Rage Music)

Veil of Stigma. Book I: Mark of Delusion се може укалупити у black метал тзв. другог таласа и је махом спорог до средњег темпа. Из промо материјала сазнах да је у питању мултинационални састав, са највише индувидуа из Румуније, иако је стациониран у Енглеској. Веома ефектне промо слике за бенд black метал усмерења. Некакви corpse paint зомбији у свештеничким одорама - мало подсећа на Batushka стил. Текстови су ортодоксне тематике. Прво преслушавање ме је оставило потпуно незаинтересовано, а скоро и свако следеће. Није помогао ни тај ефектан визуелни изглед чланова.

За музику се не може рећи да је досадна, али је некако нејака и лоше продуцирана, са лоше наснимљеним бубњем, који подсећа на звук лоше програмираног бубња. Вокал је махом једноличан, али својствен овом правцу метала. Када се узме у обзир да је ово још једна верзија давно испричане приче black метала, да ништа ново није речено, па и да је то што је речено слабашно, добије се само још једно издање у мору других добрих, бољих или лошијих.

Бенд би морао поред визуелног да поради и на музичкој јединствености и препознатљивости на неком следећем остварењу да би оставио неки бољи утисак.

[thevoidbreather]

Рецензија: Гоблини - Једнина

Пише: Милош Шебаљ.

Судбина им је то наменила, нису сами тражили. Постали су, без сумње, једно од највећих имена рокенрола у пост-комунистичкој Србији. Добро, знам, није Србија далеко стигла у том пост-комунизму, али ствар се не мења. Није као да су Гоблини некоме оћутали тај недостатак напретка. Нити би један панк бенд требао да оћути.

А да су судбински одређени за велика дела, јесу! Нико ме неће у супротно убедити. Од апсолутно невероватне приче о настанку бенда, до принудног прекида у раду који не само да их није омео, већ је тонску песницу оковао гвожђем. Још, ненадано, постаде и добар маркетиншки трик састава који се магијом никад није бавио. Све закључно са тријумфалним повратком на сцену на чијем таласу још увек јашу.

Ипак, Гоблини никад нису били бенд који ће говно запаковано у украсни папир продавати као деликатес. Изузетак, сингуларитет... Једнина?

Није ствар само у музичком изразу, нити у панку. Није ни у самом новом албуму. Нису Шапчани далеко одступили од онога што их деценијама краси. Е, ту смо - баш у томе што их краси!

Лако је одврнути гитаре, иживљавати се на бубњевима и режати у микрофон.

Пљунути скуте самозваним свецима нашег јавног живота, а ипак до врха пунити хале, е то није лако! Видиш ли, Боро, да може? Не мора се, Ђорђе, седети поред пластичних сподоба! Не мора се, Амадеусе, певати на балконима! Није исто свирати џепом и свирати мудима!

Нису Гоблини ни само прст у око. Инструментална поткованост, као плод хиљада часова утрошених у вежбању, изнова даје врхунске резултате. Било да се баве високо октанским панком, Литл Ричардовским брзалицама или меланхоличним баладама, очигледно је да знају шта раде. Некако су, у том смислу, прерасли границе које је панк одувек наметао, притом успевши да не отупе обавезну жанровску оштрицу.

Одрасли су, како текстуално тако и музички, сасвим је јасно. Јасно је и да нису заборавили, с времена на време посетити стари завичај, ту непрежаљену Недођију. Ипак на крају стичем утисак да не само да нису, попут многих својих колега, постали бледе сенке самих себе. Усудио бих се рећи да су некадашњи Гоблини, из трулих деведесетих, чак бледа сенка Гоблина за двадесет први век. А то много говори, узевши у обзир шта су створили у својој првој инкарнацији.

А, судбина? Уз Голуба, Алена, Владу и остале обликована је прошлост и чини се да ће се уз њих обликовати и будућност.

[thevoidbreather]

Рецензија: Code Red - Dominions of Our Deceitful Beliefs / Left Hand Path - Left Hand Path (EP)

Пише: JZ Navoj.

Code Red - Dominions of Our Deceitful Beliefs (Loud Rage Music)

Стари, добри, традиционални death метал звук 90-их година унутар зацртаних оквира жанра и без експериментисања. Продукција на високом нивоу и у духу 2018-те, с обзиром на то да је у питању ремастеризовано издање албума оригинално изашлог 2013. године. Аранжмани су занимљиви, музика разнолика, технички прецизна, захтевна, са много варијација и мелодичности унутар сваке нумере. За праве тврдокорне фанове чистокрвног и неукаљаног death метал звука. Омот албума оправдао је очекивања.

Ово је једини full-length албум бенда (иако постоје још од 2004. године) и види се да је сваки члан бенда дао свој максимум у музичком умећу избацивши све најбоље из себе на површину. Може се рећи да су момци направили једно солидно издање одајући славу старој death метал традицији. CodeRed на с поносом могу да се осврну на Dominions of Our Deceitful Beliefs јер је таман све ту. За фанове старог Morbid Angela.

Left Hand Path - Left Hand Path (EP, Loud Rage Music)

Слушајући ово констатујем да сам матор човек; да више не могу да испратим хиперпродуктивност а ни новине. Све је ово екстра добро продуцирано, моћно дисторзирано и чисто брутално у death metal-ish / deatхcore фазону. Наравно и реч прогресив у опису овог издања није вишак. Ако је ово из death метала проистекло, онда је death метал отишао предалеко од мојих дијапазона и моје ограничености ума.

Ултра урбани deatcore је оно што је овде презентовано и заиста сјајно снимљено, чисто, са много музичког умећа, али мени недостаје прљавости и искракк из чистоте те урбаности. Значи није до бенда, већ до мене. Али с обзиром на то да млади ово не читају, вама, старим вуковима могу рећи да мислим да ово није за вас. Не могу ваше старе уши да сваре ову модерност. Али увек је тако било са уметношћу и неразумевањем од стране задртих! Значи: – ви момци из Left Hand Patha наставите да пржите вашу причу даље. То што сам ја сам лично много више очекивао од бенда са оваквим именом, то је мој проблем.

[thevoidbreather]

Рецензија: DRAM - Нећемо променити свет

Пише: Милош Шебаљ.

Почео бих излагање краћим освртом на ПГП-РТС, који је заслужан што се ово издање нашло пред слушаоцима. Цитирао бих Бранка Рогошића: Велико тело, мала глава, мозак још мањи. Издавачка кућа од чије је величине остало још само име. Време их је озбиљно прегазило, попут брзог воза на чијој прузи су се ненадано нашли и већ деценијама те исте возове само посматрају, чак и не покушавајући да се бар укрцају, или да свог Ћиру потерају на исти колосек. Издавачи далеко скромнијег буџета себи могу приуштити драматично приступачнију продавницу носача звука. Да не помињем да озбиљан издавач не може у данашње време да функционише без продаје преко интернета. А званични сајт ПГП-РТС-а је заиста испод сваког нивоа.

Истини за вољу, као државна кућа могу се похвалити неким заиста значајним музичким подухватима, те им је сврха донекле испуњена, што не мења чињеницу да су сваку шансу за иоле озбиљнију улогу на светској (па чак и локалној) музичкој сцени пропустили. Озбиљно се загазило у 21. век, па је крајње време и за модернизацију последњег издавачког гиганта бивше Југославије. Остали који су тектонске поремећају преживели одавно већ бар покушавају да ухвате прикључак.

Но, овде сам да би писао о новом бенду на домаћој музичкој сцени. Нажалост, након преслушавања дебитантског студијског остварења, стичем осећај да будућност бенда Драм неће бити светла. Барем не ако наставе стопама којима су загазили на сцену.

Не, није ствар у томе да је Нећемо променити свет лоше издање. Напротив, албум је сасвим у реду. Посађен негде на границу поп и рок света, уз довољно приметан уплив електро ритмова, делује као сасвим озбиљан део богате београдске клупске сцене. Верујем да би уместо било ког састава који оперише овдашњим клубовима вртећи до бесмисла хитове Дина Дворника, Денис и Денис и њима сличних, Драм својим ауторским материјалом направио пун погодак. Разиграни ритмови, питке мелодије и лако памтљиви текстови обећавају сасвим добар провод. Евровизија такође не делује као лоше решење за музику овог типа. Даље од тога тешко да се може стићи. О некаквом озбиљнијем утицају на овдашњем музичком небу тешко је и говорити.

Реална је вероватноћа да су момци албум и снимили са неким сличним циљевима. Не верујем да је публика баш гладна оваквог звука. Драм је исувише поп за махом ускогруду рокенрол публику, док се они које покреће баш тај поп звук најчешће ипак одлучују за старе и проверене извођаче. А волео бих и да упознам тог власника клуба који ће им дати шансу да се покажу у неком озбиљном викенд термину када се углавном пуштају баш горе наведени бендови којима ни на крај памети није да покушају да се ауторски изразе. Не стварно, ако такав човек постоји, кунем се, постаћу му инвентар у клубу.

Свака част момцима! Храбро су наступили, мора им се признати. Имају и сасвим пристојан материјал, нема сумње. Недостаје им пролаз на сцени. Надам се да грешим, ал' бојим се да не грешим.

[thevoidbreather]

Рецензија: Blutrină - DiscoBallz / Illusion of Control - Grim New World

Пише: JZ Navoj.

Blutrină: DiscoBallz (EP)

Зајебантски grindcore метал албум бенда из комшијске Румуније. Спрдање на рачун неких екстремно популарних диско/фенси песама. Ово наговештава сам назив албума и омот. Има ту спрдњи са нумерама Мајкла Џексона, Mc Hammerа, Surfing Bird-ом групе The Trashmen (pодсетила ме на ону епизоду Family Guyа кад се Peter Griffin трује овом песмом), једна тема из South Parkа и још неких наслова које бих оставио да откријете сами.

Све у свему симпатично је то бенд урадио, са лепо осмишљеним аранжманима, доста креативно и лепо уклопљено у овај екстремно брутални метал подправац. Ја сам искрено уживао. Кратко је, освежавајуће, питко, весело а довољно брутално да задовољи металце жељне сировог grindcore звука.

За крај бих само рекао да би овај албум било занимљиво видети у живом извођењу.

Illusion of Control: Grim New World (EP)

Прогресивни, мелодични death метал, са доста clean вокала у структури песама. На пример, бенд за љубитеље средњег периода бенда Opeth. Очекујте, наравно, много сировију продукцију, али то је и за очекивати од једног првенца. Овај EP садржи 3 нове и једну, најстарију песму из каријере бенда, као бонус. Ово је у основи death метал бенд али са доста clean вокала и мелодичности.

Мени се ово свиђа, иако није ништа што већ нисам чуо, али осећа се искреност и неусиљеност овог комшијског друштвенцета које, рекао бих, ужива у томе што ради показујући да су само људи од крви и меса. Просто свака песма иде од хоризоната бруталности у неки превише префињени clean вокал - али исти ми не смета и није ми иритантан. Више као неки лутајући вокал који трага кроз мрак и ту не види само мрак, већ има ту и неких трагова светлости, иако је мрак доминантан.

Бенд који вреди имати на видику јер поседују квалитет, а време ће само показати да ли је ово само један тренутак креативности пар индивидуа, које је судбина на кратко спојила, или нешто више од тога. За први снимак сасвим задовољавајуће, али следеће мора да буде искорак даље, иначе ће се утопити у океану.

[thevoidbreather]

Рецензија: Гоблини - Једнина

Пише: JZ Navoj.

Гоблини су бенд који ми је обележио добар део тинејџерских, студентнских, и данa после тога; бенд са којим, и уз кога сам одрастао. Има нас гомила који ће(мо) се у претходној реченици пронаћи. Андерграунд или мејнстрим? Ненаметљиви бенд које је искреност и вредан рад довео у сам врх, не само панка, већ српске алтернативне гитарске музике уопште. Прекид бенда, па повратнички албум Роба с грешком и сада ово. Године стажа остављају траг на чланове бенда, а Голуб ми полако све више почиње да личи на неког својеврсног гоблина. Јединствени трејд марк фронтмен који непоколебљиво и жестоко води причу, као да има тек 20 година!

Да, прво сам се сусрео са спотом Ти си си тај који сам упијао отворених устију, чекајући шта ће све да се деси до краја нумере. И одмах сам био купљен. У споту главног бају глуми нико други до тренутни басиста Тhe Stone - Враг. И то веома ефектно. Е сад кад се споје The Stone и Гоблини, па макар и на овај начин, то има неки посебан и ефектан шмек (макар за мене).

Да, да, напокон сам схватио: панко вас је (опет) зајеб'о. Једнина је сјајан албум пун енергије, бунта, критике политике, друштва, социјалних тема са којима се сусрећемо. Бенд је показао да не посустаје и да је енергија и даље присутна а неке од тема су буквално болне тематике свакодневице, суморног живота из перспективе оних који не могу и неће да се помире са свакодневицом и легну на руду.

Ми то нисмо тражили, ви сте ово од нас створили. Гоблини су показали да ружног у свакодневници има довољно а која преточен кроз текстове и бунтовну музику помаже да не дође до пуцања и готово је евидентно да је инспирације било на претек.

Нису текстови свих песама искључиво и само критички ангажовани. Албум има све оно на шта су нас Гоблини одавно навикли: бунтовничке песме, песме са заразним рефренима које певамо са подигнутом руком у ваздух, емотивне песме која нас терају да се замислимо, нека зајебантска, шаљива песма и овога пута једна симпатична песма на италијанском. Голубов глас је школски, енциклопедијски еталон за панк. Ово је албум који се конзумира гласно и поносно од почетка до краја,чуји се рефрени већ после другог слушања суверено певају. На Једнини се целокупни текстови певуше од почетка до краја већ после трећег преслушавања и тако стално изнова и изнова.

Одавно ово није андерграунд бенд из Шапца. Значај расте све више и више а године стажа и постојања су за дивљење. Ово треба да слушају млади у основним и средњим школама, на факултетима... Јер, треба нам ударац у зид, треба нам осећај срамоте заиста. Или смо га угасили. Много више од обичне музике. Емоције које не могу да вам не изазову жмарце, а ако вам се то не деси: онда вас је појео систем. Живи нам били Гоблини.