andrijanakrsmanovic

[andrijanakrsmanovic]

Za Desu

Hej.

Znam da slušaš. I da si i dalje tu, na neki drugačiji način. I hvala ti za to.

I znam da znaš da ću ti reći da nije fer. Da se tek tako pokupiš i odeš na te vaše Gornje Maldive. Sad moram da poteram i cupija od "Ortaka" kad krenem gore, da vas zagrlim ponovo - sve vas moje tu.

Znam, bre.

Pamtim.

Sve.

"E, mala moja, život nije fer."

"To je tvoja pogrešna procena."

"Tebe nije iskoristio samo onaj ko je žurio na autobus."

"Ma, batali to. To nije tvoje, to je njihovo. Što se ti time uopšte opterećuješ?"

Znam, Deso.

Znam i šta si mi sve rekla do sada - i šta bi mi sada rekla.

Bila si moj učitelj kao niko drugi do tebe, a verovatno i posle.

Učitelj.

Prijatelj.

Porodica.

Svačija.

Ničija.

Svoja.

Naša.

I moja.

Svaka osoba koju sretneš u životu ti je učitelj.

Nekad ne deluje odmah da je tako, al' shvatiš posle.

Naknadna pamet je super, kad sedneš pa razmisliš malo.

Isto tako, i ti znaš, kao i ja, da se ljudi menjaju ili teško, ili nikako.

Sama si mi to rekla mali milion puta, onako usput, uz kafu.

Čast izuzecima koji se zatvore za ljude kad se u jednu osobu razočaraju, pa posle moraš k’o kengur da preskačeš hiljadu ograda koje im je tu zakucao neko pre tebe i - otišao. 

Ili bedeme koje su podigli sami, da bi se zaštitili od života i sveta. 

Ako je to uopšte moguće i izvodljivo.

Ti nisi bila takva nikad.

Čitala si ljude k'o Bibliju.

I u njima si videla prvo dobrotu, pa onda sve ostalo.

Svima si nam prilazila otvorenog srca i zagrljaja.

Ne "naivna kao dete", kako su rekli tamo na groblju.

Ne naivna - nego čista i topla k'o milost Božija.

Sećaš se, rekla sam ti onda.

Kad si me pitala zašto i dalje dajem istim ljudima druge, treće, četvrte, pete, ma stote šanse, da pokažu nešto ili urade nešto malo drugačije nego do tog trenutka.

Rekla sam ti: "Zato što verujem da su ljudi prvo dobro, pa tek onda sve ostalo."

U tvojim očima je tada nešto zasvetlelo.

Brzo si to sakrila, i odmahnula rukom.

"Ma... Ko ti je kriv kad si glupa."

"A što tako, Deso? Nisam glupa, samo verujem u dobro u ljudima."

"Ponavljanje iste stvari u istoj situaciji i pod istim okolnostima uz očekivanje drugačijeg rezultata je definicija gluposti."

"Okej, onda sam glupa. I lepo mi je tako."

"Pa nije ti lepo. Da ti je lepo, ne bismo sada o ovome pričale. Menjaj to. Kod sebe. To je tvoje. To nisu oni, nego ti."

"Volela bih. Al' ne mogu. Jebiga."

"Možeš ti sve što hoćeš. Ali nećeš. Tako reci lepo."

"Dobro, neću. Nego da ti ispričam smešno nešto..."

Znale smo obe, tad, kao što i sad obe znamo.

To, zašto su ti se oči tako ozarile na trenutak.

Zašto smo se kapirale oko skoro svega.

U tom pogledu bile smo apsolutno identične.

Davale smo šanse čak i kad bismo se opekle do kosti.

Opekotine trećeg stepena koje zacele, a ti onda opet - pravo na upaljen šporet, istom rukom.

Hvala ti za sve lekcije.

I za to što si u meni lečila nešto.

Isto ono što ni kod sebe same nisi mogla da promeniš.

Empatiju.

Saosećanje.

Razumevanje.

Bezuslovnu podršku.

Ostajanje uprkos teškom.

Odbijanje istina o lošem u ljudima.

Preuzimanje odgovornosti, za druge.

"Ma, ja ne znam odgovorniju osobu od tebe."

Ćutala sam tad, kad si mi to rekla.

Pile smo kafu na Tašu i gledale kako se ljudi kupaju u bazenu ispod.

Kad si to izgovorila, povukla sam dim i pogledala u stranu.

Nisam ti tada rekla ovo, a sada je prekasno.

Znam ja odgovorniju osobu od sebe, Deso.

Tebe.

Nikad nisi hvatala krivine nizašta.

Posebno ne kada su u pitanju drugi ljudi.

Ni borba za humane ciljeve u koje si verovala.

Nikad nisi zamerala nikome to što smo ljudska bića.

Registrovala si greške, ali nisi insistirala na izvinjenju.

Nikad nisi pričala loše o drugima preda mnom.

Čak i kad bi te izneverili, opraštala si na keca.

Rekla bi nekad, ali ne bi se dugo držala za to.

To umeju samo duše ogromne kao svemir.

“Ja umem da odvojim postupak od ličnosti, pa mi je lakše.”

“Ljudi rade ono što misle da je najbolje po njih u datom trenutku.”

"Predaj to sve. Otpusti. Uđi u mir."

Od tebe sam naučila da odvojim postupke od ličnosti.

Da i dalje volim ljude, upravo takvi kakvi su – bez očekivanja.

Bez traženja krivice i zameranja što smo nesavršeni, nepromišljeni i sebični.

Rekla si da većina ljudi uopšte ni ne razmišlja o posledicama svojih postupaka i reči.

Da ljudi razmišljaju kratkoročno, da žive od danas do sutra, a ne kao ti i ja.

Da se bave svojim životima – posao, kuća, porodica, svakodnevica.

Dai h ne zanima ono dublje u čoveku i životu jer je to naporno.

Da je čitav sistem ustrojen tako da tera ljude da se tako ponašaju.

Da ne traže od života ništa više od sigurnog izvora prihoda.

Da se ne bave kompleksim temama i potrebama duha.

I da – bila si u pravu, to je produkt kapitalizma.

Lakše je tako, i bolje, za sve – ne razmišljati.

Žao mi je što nisam snimala naše razgovore.

Nemam nijedan snimak tvog glasa.

Samo jedan iz Ben Akibe, iz 2018.

Onda, kad si došla da me podržiš na prvom nastupu.

I onaj iz Bluz i piva, 2020. kad si opet došla na stand up.

Imam snimke tvog smeha - onog najglasnijeg u publici.

Ne znam da li mi je to dovoljno, sada.

Ma, bre, koga lažem - nije dovoljno.

I neće mi biti dovoljno, nikada.

Povezala si nas sve kao super-lepak.

Sve tvoje ljude, iz raznih struka, hobija, života.

Ne znam nikoga ko je imao toliku mrežu ljudi kao ti.

"Desa connecting people", kako reče Sandra.

Hvala ti na tome.

I na svakom trenutku.

Razgovoru.

Zagrljaju.

Savetu.

Šetnji.

Kafi.

Svakoj reči.

Na iskrenosti.

Na razumevanju.

Na dubini uvida, o svemu.

Na svakoj šali koju si bacila.

Posebno na onima na moj račun.

Na svakom osmehu i životnoj mudrosti.

Na svakom poklončiću – čuvaću ih sve dok sam živa.

Na tome što si puštala da i ja tebi kupim knjigu, magnet, sitnicu.

Na tome što si me puštala da nam kupim pizzu ili neku drugu klopu, tu i tamo.

Na tome što si me puštala da nam platim piće kad bismo se videle.

Na tome što nekad nisi htela da pustiš da platim.

“Ne može, stalno ti plaćaš, nije fer.”

“Život nije fer, rekla si sama.”

“Jeste, ali ja jesam fer, i tačka. Pusti me da budem fer.”

Hvala ti na tvojoj klopi, onda kod tebe, par puta.

Na tome što si bila tu kad su mnogi okrenuli glavu.

Znaš već ko, kada i zašto.

Kad su se pravili mrtvi na pozive i poruke.

Kad nisu hteli da se mešaju - osim tebe i još par bliskih ljudi.

Kad im je bilo teško da se iscimaju - osim tebe i još vas par mojih.

Hvala ti što si me naučila da sve loše oprostim i da ne zameram.

Da ljude i dalje volim, i da razumem zašto nekad mora tako.

Jebiga, život uopšte nije fer - a ni ljudi.

Dušu im daš, a oni se izmaknu kad je frka.

Lakše je tako, jebiga, i daleko bolje, za njih.

“Ljudi se vode sopstvenim interesima”, govorila si.

“Ljudi se plaše odgovornosti, useru se od straha.”

Ali tebi nije bilo tako lakše, da se izmakneš.

Ti se nisi izmakla ni tad, ni posle - nikad.

Nikom se nisi izmakla – uvek si bila tu.

Sve to tog prokletog petka trinaestog.

Hvala ti, Deso.

I izvini što sam plakala na sahrani, i što ću plakati još dugo.

Jebiga, plakala si i ti preda mnom, ponekad.

U upravo istim ovakvim situacijama, kao indigom preslikanim.

I izvini što ću možda plakati malo duže nego što bi ti volela.

Što će mi trebati možda mnogo više vremena.

Što će mi trebati svo vreme ovog sveta, verovatno.

"Hajde sad da se svi lepo probudimo i da smo sve ovo samo ružno sanjali."

U četvrtak sam rekla, tamo ispred groblja na parkingu, kada smo krenuli ka kapeli.

Tada, tamo, među svim tim ljudima, pred tvojim kovčegom - postalo je stvarno.

Oprosti mi što sam se slomila k’o srce od olovke, kod kuće, posle svega.

Što sam ridala kao dete, sama, na podu, pored upaljene sveće, do kasno u noć.

Što plačem ujutru kad se probudim i uveče pred san dok gledam tvoju sliku.

Što mi u prevozu krenu suze kad prolazim pored mesta koja su bila “naša”.

Neću moći na Zemunski kej još dugo.

Ni na Dorćolski kej.

Ni u Piazza Platani.

Ni na Lemon Chili.

Ni u Giardino.

Ni u Milagro.

Ni u Radecki.

Ni u Status.

Ni na Vivu.

Ni u Polet.

Ni do Juge.

Ni na Kališ.

Ni na Taš.

Ni na bilijar.

Ma, nigde.

Mora tako, sada.

Mora tako, neko vreme.

Jebiga, Deso, nisam kao ti.

Ti nisi bila ovako sebična.

Ti ne bi ovako, možda.

Ja moram, šta ću.

Znam, Deso.

Znam i to što bi sad rekla.

"Ma ne moraš ti ništa. Mora samo da se umre."

Izvini što ni ovaj put ne mogu da te poslušam.

Sada moram da plačem - krajnje je vreme.

"Tako sam u mogućnosti", što bi ti rekla.

Pričaću o tebi svima.

Ono smešno, lepo, dobro.

Tvoja dela, tvoju svetlost.

Tvoju čistotu, mir i radost.

Tvoju dubinu i toplinu.

Tvoju iskrenost koja boli.

To, da si bila sveća u mraku.

To, da si svima pomagala.

To, da si bila uvek tu.

To će da živi zauvek.

U svima nama koji te znamo.

I oprosti mi još jedno.

To što sam možda bila gruba u onoj poruci u Viber grupi za tvoj ispraćaj.

Što sam rekla da ne želim da pričam sa tvojim ženama o tome šta je i kako bilo, da li je i ranije bilo problema sa srcem, da li si išla lekaru, zašto nisi ili jesi, da li je moglo bolje da bude, šta je trebalo da uradiš, čiji savet da poslušaš, ko je kriv, itd.

Znam da ti dobro znaš i zašto sam to napisala.

Znam i to da mi verovatno ni to ne zameraš.

To da li su mi tvoje žene zamerile - ne znam.

Što bi ti rekla, "pusti - to je njihovo, ne tvoje."

Jebiga.

Neću da dopustim da bilo ko pokaže prema tebi bilo šta osim istinskog poštovanja.

Da te neko ugura u ulogu koja ti ne pripada radi sopstvenog malenog Ega.

Da ti pripisuju neodgovornost i tvrdoglavost sada, kada više nisi tu.

Posebno ne sada, kada nema ko da te brani od svake takve izjave.

Ti si bila naša, ali si do kraja ostala u tolikoj meri samo svoja.

“Ko razume, shvatiće” - što bi ti rekla, uz osmeh.

Sećaš se, onda kad smo se posvađale zbog razmimoilaženja u pogledima na neke teme.

Kad sam pokušavala da ti objasnim nešto što mi je u tom trenutku bilo bitno da čuješ.

Kada mi je bilo važno da nešto saznaš od mene, zbog tebe, i zbog drugih, za ubuduće.

"Bog je čoveku dao slobodnu volju. To nemaš prava da mi oduzmeš. Ni ti, ni bilo ko drugi."

Prihvatila sam to tada.

Morala sam, jer te volim.

Iako "mora samo da se umre".

Dala si mi izbor: da prihvatim i ostanem tu, ili da odem.

Ne kajem se ni sekunda što sam izabrala ovo prvo.

Jebeš Ego - glupavi Ego nema pojma ni o čemu.

Znala sam sve o tvojim velikim ljubavima.

I o onim manjim, ako ljubav uopšte može da se meri na grame.

O svakoj tvojoj zaljubljenosti, očaranosti i naknadnom razočarenju.

O tome kako si ti smela da pokažeš emocije, ali ne i druga strana.

O tome kako si ti rekla šta osećaš i naišla na odbijanje.

Kako si ostala tu za njih uprkos njihovom “Ne”.

I kako si im se i dalje radovala kao dete.

Sećam se kako smo se upoznale.

Onda, preko Bojaninog Fejsbuk statusa.

Sprdnja po komentarima do u kasno u noć.

Nebitno je oko čega tačno – bilo je ultra smešno.

Pitala si me u jednom trenutku koliko je sati.

Rekla sam ti da je pravo vreme.

Lajkovala si.

Poslala sam ti friend request.

Odmah si prihvatila – kao i svima, u reali.

Uskočila sam ti u inbox i pozvala te na kafu.

Došla si u zakazano vreme – i koji minut ranije.

Nikada nisi kasnila, barem ne da se sećam.

Uvek si bila tačna k’o švajcarski sat.

K’o liturgija i zvona na Hramu.

K’o namaz ispred džamije.

Nije ti bilo teško da sačekaš ako neko kasni.

Ušla si mi tog dana u dušu k'o u rođenu kuću.

K’o što mladenci u crkvu ulaze.

Na keca, bez pitanja, bez napora.

K'o da si tu bila oduvek.

Mislim da možda i jesi, na neki način.

Kao i svakome od nas koji smo te poznavali.

"Uvek je sad."

"Jedino što postoji je sadašnji trenutak."

"Budi prisutna, sada i ovde."

Pamtim sve, Deso.

Svaki pogled.

Svaki zagrljaj.

Svaki osmeh.

Svaku suzu.

Svaku reč.

Oprosti ako sam ti ponekad bila teška k’o tona olova.

Ti to meni nikada nisi bila – jer nikome nisi bila teret, već jedro.

Jebiga, birala sam tebe i ti si birala mene, uvek, kao pravog prijatelja.

Uprkos razlikama, predrasudama, stereotipima i ostalim glupostima koje dele ljude.

Bile smo dovoljno različite, a dovoljno iste – ili bar slične - da trajemo.

“Šta je teže, kilo vate ili kilo uglja?” – zezala si se pre nekoliko godina, na Keju.

"Kod tebe volim što je lako dogovoriti se za viđanje. Ti kažeš kad, ja kažem gde, i ti dođeš."

Došla sam i onda u petak, Deso.

Iako se nismo tako dogovorile.

Jebiga.

Morao je neko.

Iako "mora samo da se umre".

"E, vraćam se sad s Mirijeva i baš mislim na tebe. Ti si ovde živela. Ovo, bre, nije za život. Ne mogu sad da pričam. Aj, čujemo se kasnije."

To je poslednje što si mi rekla, u utorak, preko telefona.

Bila sam ti u kraju, dosta pre posla, pa sam htela da te odvedem na picu “Kod ortaka”.

Poziv od 28 sekundi i obećanje da nije kraj.

Da ćemo otići na pizzu, da nas častim.

Hvala Bogu - ako ga ima - što od januara radim i kod tebe u komšiluku.

Što nam je bilo poklonjeno vreme da se viđamo još češće nego do tad.

Da jedemo pizzu, pijemo kafu, šetamo na Keju, hranimo labudove.

Upravo kao i onda kad si ti dolazila do centra otkad sam ovde.

Bez zakazivanja i planiranja unapred.

Samo poziv ili poruka.

"E, jesi kod kuće?"

"Jesam."

"Aj se vidimo?"

"Aj. Za koliko i gde?"

"Tu-i-tu, za 5-10, najviše 20."

"Važi se. Čekam te tamo."

Poslednji put kad smo se videle, onda sa Kaletom na Keju, nedelju dana ranije, rekla si da je sve okej, da si zadovoljna, da radiš koliko bi volela, da imaš para više nego što radiš, da ti ne fali ničega. Da živiš baš onako kako si oduvek želela i zamišljala.

Da imaš svoju slobodu – tvoje najvrednije i najsvetije, oduvek.

“Ko god nema dve trećine dana za sebe, taj je rob, bez obzira bio on državnik, biznismen, službenik ili naučnik.” - Fridrih Niče

Nismo mogle da smislimo šta da uzmemo Kaći za rođendan.

Pričale smo, razmatrale, ali nismo mogle da odlučimo.

Na kraju mi je sinula ideja, pa sam ti pustila poruku.

“Za Kaću možemo biljku neku. Ona ima biljke. Ima sajam biljaka u Manježu, sad videh.”

“Eto. Ti odaberi.”

“Važi. Uzela bih joj drvo života. Mislim da je lepa simbolika, a i jako je lako za održavanje.”

“Uuuu!”

“Kupljeto,” poslala sam ti poruku sat vremena kasnije, a onda i fotku na Fejs.

Rekla da mi nećeš davati pare jer častim za nešto što je stiglo niotkud.

“Pa leep je. Hvalaaa!”

Dala sam biljci ime Živomir, a ti si se smejala kad sam ti to rekla.

“E, vala, nek’ bude Živomir, odavno nisam čula takvo ime.”

“Hoćemo sutra u 13h?”

“Aj dogovori tako. 98% ću moći ali bar vi se nađite.”

“Ok. U 13h kod Šarana.”

“Važi.”

Pustila sam ti poruku ujutru, da te podsetim.

“Vidimo se u 13h. Poneću Živomira.”

To je bio poslednji moj sms koji si pročitala.

I opet si tada stigla ranije, pre nas dve.

“E, stigla sam već u Piazza Platani. To je tamo gde smo sedele za moj rođendan, tu dođite. Čekam vas u bašti.”

Bilo je predivno, kao i uvek. Pričale smo o svemu i svačemu, kao i svaki prethodni put.

Kao i svaki put kada se vidiš sa izabranom porodicom – onu koju ti pokloni igra sudbine.

Kale te je pozvala da dođeš kod nje na leto.

Prihvatila si, ali si rekla da ti je to "daleko da planiraš."

"Ljudi prave planove, a Bog se smeje," često si govorila.

Posle, kad je Kale otišla sa Živomirom a mi ostale same još par sati, rekla si mi da ti je sve okej, da imaš svega, ali da je nekako postalo malko dosadno.

Sve nekako već viđeno, uobičajeno.

Da ti treba neki novi izazov.

Da bi htela neke nove ideje, nešto novo.

Navikla si na dinamiku, pa je tad bilo malo smor.

Rekla sam ti da ćemo u avgustu na more – na moj račun, da častim za uspešnu godinu.

“Može, al’ znaš ti gde je avgust… I do nedelje mi je daleko da planiram – a sad je koji ono dan? Sreda, četvrtak?"

"Ma da. Nego moramo na more. Nisam bila na moru - na pravom letovanju - trideset godina. Ove godine moramo otići, zajedno."

"Ma, okej. Ko ti je kriv kad stalno radiš. Mada ni ja nisam dugo bila, ne pamtim... Al' daleko mi sad to da planiram. Vidiš da vše ni ne znam koji je dan, ne pratim. Vreme se nekako ubrzalo. Ma, sve se ubrzalo... Al' i k’o da je bitno koji je dan. Uvek je sad.”

Bio je četvrtak, Deso.

Četvrtak, peti jun leta Gospodnjeg 2025.

Poslednji naš četvrtak, i poslednji tvoj.

Kad sam te pitala tu, u Piazzi, šta bi najviše volela za sebe u budućnosti, rekla si da bi bilo super da jednog dana imaš svoju kućicu na moru negde, nebitno gde.

Da prozor spavaće sobe gleda na pučinu, pa da ujutru otvoriš i zapahne te miris morske soli.

Dodala sam da bi bilo strava da ima i neka šuma pored, pa da mirišu i borovi noću.

"E, toooooo! Vi’š kako sve znaš, k’o velika!"

Sad ćeš morati ti da čekaš, jebiga.

I znam da ti neće biti teško.

Sa tim koktelom, na plaži.

Gledaćeš zalazak sunca.

Bosa, sa nogama u pesku.

Smejaćeš se i posmatrati more.

Onako mirno, "k'o gospodža žena".

Znam da ćeš spremiti do tad i neku voćnu salatu.

Da imamo šta da pregrizemo posle te pizze od “Ortaka”.

I doći ću ti, raširenih ruku.

Sa sve pizzom i kezom.

Svi ćemo, kad-tad.

Možda ponesem i koju veknu hleba za tu vašu varijantu labudova koju sada hraniš.

I to si me ti naučila pre nekoliko godina, onako usput, k’o i sve drugo.

To da ponesem ‘lebac, pa da ih hranim kad dođem na Kej.

Rekla sam das u labudovi “vel’ke bele patke”, a ti si se smejala skoro minut.

“Nisu to patke, to su labudovi. Labudovi, ženo! Prestani da izmišljaš svoje nazive za nešto što već postoji u rečniku.”

“To je moje ljudsko pravo, da prostiš. Moja slobodna volja. Što ti reče onomad, ‘ne možeš to da mi oduzmeš.’”

“E, kuku meni s tobom. Ti si k’o kratko ćebe… Znaš, sve je to počelo sa Vavilonskom kulom. Tada je nastala lingvistička barijera i od tada se ljudi nadvikuju, a ne mogu da se sporazumeju jer ne govore istim jezikom. Ma, ne mogu da se sporazumeju čak ni onda kada govore istim jezikom. Jedna te ista reč za svakoga ima drugačije značenje. Za mene i za tebe, ili bilo koga drugog, recimo, ‘ljubav’, ‘sreća’, ‘izobilje’ i sve ostale reči koje koristimo ne znače isto, jer svako ima svoju interpretaciju tog pojma. Ja, vala, ne znam, ni kako ljudi uopšte komuniciraju kad svako ima svoju ideju o tome šta je šta…”

Onda, u aprilu, kad smo šetale po Keju posle kafe na splaviću, dala si mi komad (ne tako bajatog) hleba iz kese, da “vel’ke bele patke” i ja nahranim tvojim hlebom od pre par dana.

Hleb je bio mekan, kao tvoja duša.

"Evo, uzmi. Ima još."

Znala sam na šta misliš, ali sam htela da te nasmejem.

"Ne treba, Deso, hvala, nisam gladna."

Smejala si se skoro dva minuta.

“Bukvaljisto jedan ludi…”

Rekla si mi sto puta da treba da batalim duvan.

Da ne ide uz mene, uz vegetarijanstvo i sportove.

Nisi me pritiskala - samo si me bodrila, uvek, za sve.

Rekla si: "Ma ako neko može da ostavi cigare za dan, to si ti. Sećaš se onda, kad si počela da jašeš konje, kako si ostavila za dan. I nije ti bilo frka ni sekunda. Nisi krizirala. Samo si presekla, i gotovo. Možeš ti sve, samo kad hoćeš."

"I onaj drugi put, ali tad je bilo krize."

"Koji drugi put?"

"Nisam ti to pričala. Pre konja. Ostavila sam duvan tako što sam umesto cigareta svaki dan kupovala nešto za vas moje, i za gladnu decu i starce na ulici. I za životinje, kuce i mace lutalice, ničije."

"Eto vidiš. Sve možeš kad 'oćeš. Al' nećeš."

Pretposlednji put kad smo se videle samo si usputno konstatovala da baš mnogo pušim.

Pitala si što toliko, k'o da ne umem da dišem bez dima i šta će mi to sranje u životu.

Rekla si da plaćam da se trujem, da mi pare gore “pod nos” - dobrovoljno.

Nisam ti rekla tada, ali kontam da si znala i bez toga, k’o i sve ostalo.

Bezopasnije mi je da uvučem jedan, drugi, treći dim nego da krenem da pričam sve što bih inače rekla.

Ako krenem da sasipam sve svima u facu, kako jeste, pobiću decu u njima.

Povrediću ono najtananije u njihovim dušama, ono što najnežnije trne na dodir.

Zato je bolje za sve da palim jednu za drugom, da gledam u stranu, da slušam i da ćutim.

Pričala sam i na mikrofon dovoljno, da nasmejem ljude apsurdima i paradoksima.

Rekla si da mi to baš super ide i da sam baš k’o stvorena za to, i za pisanje.

Bila si presrećna kad sam ti poštom poslala one dve moje zbirke, pre dve godine.

“Znaš kako si me obradovala! Niko više, bre, ne šalje nikome pisma i pakete poštom…”

Pomenula sam ti jednom da sam batalila i stand up i pisanje od povratka u Beograd.

Da mi se nekako ne da i da nemam šta da kažem jer je do sad sve već rečeno i napisano.

Nisi me ubeđivala da ponovo počnem – podržala si me, po ko zna koji put.

“Ne moraš ništa što ne želiš. Ima takvih perioda. I ja sam u jednom trenutku prestala da čitam, pa onda nisam čitala pet godina, možda i više. Zasiti se čovek. Kad bude vreme, pisaćeš i pričačeš opet, ako to budeš htela.”

Tad, kad si me pitala što toliko duvana gorim “pod_nos”, rekla sam ti, uz kez oko glave:

"Pušim jer su cigare iz pakla. Odatle je i moj ja, da prostiš."

"Dobro je dok nije pakao u tebi. Onda bi imala ozbiljan problem."

"E, moja Deso, svi smo mi, k’o pljuge, iz pakla, i pakao je u svima nama."

"Opa, mala, nisam znala da si Niče!"

"Sartr, Deso. Al' on je rekao da su pakao drugi ljudi. Nisu. Pakao je u svakome od nas. Možemo samo da biramo da li ga držimo unutra ili ga puštamo i na druge ljude oko nas."

"Što ne reče ranije da si pametna, ja sve mislim da se ti stalno zezaš... Jesi možda čitala onu indijansku priču o dva vuka? Da ti pošaljem, baš je dobra, pa pročitaj kad stigneš."

Sećaš se, šta si mi rekla onda kad smo sedele u Hotelu Moskva, pre no sam otišla za NS. 

Ti si jela šnite, a ja pila kafu. 

Tu nisam mogla da pušim, na sreću.

"Na svetu postoji izuzetno mali broj zaista odraslih ljudi, i oni su u ogromnoj manjini. Njima je najteže."

Za sve su bila u pravu, Deso.

Onda u nedelju - prvi vikend bez tebe - završila sam izveštaje za školu, sela na terasu i krenula da odgovaram ljudima na poruke na mrežama – na sva ta suvišna pitanja koja ljudi neprimereno pitaju u ovakvim situacijama jer im tako rade odbrambeni mehanizmi.

Odjednom, niotkuda, “ničim izazvano” – što bi ti rekla, začula se muzika odnekle blizu. 

Svadba je bila neka verovatno, ali su pesme bile redom sve kao da si ih ti poručila. 

Izvadila sam cigaretu iz tabakere, uzela upaljač i suze su krenule same. 

Tačno sam te videla kako se smeješ i namiguješ.

"A, jel dobra muzika, reci?"

Jeste, Deso.

Bila je odlična.

K’o poručena – pravo sa neba.

U ne najgorem, nego u pravom trenutku.

Kao i onda kad smo dele na tu prvu kafu u Egal.

"Ma kad ćeš ti više da prestaneš da hraniš po ulici tu tuđu decu, starce i životinje? Sutra TI nećeš imati za 'leba, i šta ćeš onda? Hoće tebe neko da nahrani i da te pita jel ti trebaju pare? Ko će tebi da pomogne? Jel ti uopšte razmišljaš o tome?"

"Moram, Deso."

"Ma mora samo da se umre. Koliko puta, bre, treba da ti ponovim... Tako samo magarac kad stane da se inati, pa ga troje ne mogu pomeriti sa mesta."

"Magarac bio, magarac ostao. Taman su mi tolike i uši. Uskoro ću početi i da njačem, da prostiš. Nego da ti ispričam smešno nešto..."

A isto to si i ti radila, Deso.

Razgovor, osmeh, podrška, klopa.

Znala si, uvek, sve, o svakome, bez da pitaš.

Osećala si nas, k’o bebe što osećaju.

K’o psihoterapeuti.

K’o magnetna, za dušu.

I davala si, kao fontana života.

Svima si davala dušu do kraja, uvek.

I sve ostalo što je potrebno, čak i kad nismo tražili.

"Baš ti je lep taj ranac."

"Koji ranac?"

"Ma to plavo, ta vrećica, ne znam kako se zove."

"A, to mi je sestra dala. Iz njene firme. Čekaj, evo ti, uzmi."

"Ma, ne treba, Deso, samo ti dajem komplimenAt, d’izvineš."

"Ma, uzmi kad ti kažem! Imam ja toga kod kuće k'o blata, svi mi daju. Ne stižem sve ni da nosim. Treba da to prođem sve i da pobacam šta mi ne treba. Ili da dam nekome."

“Mogu da ti pomognem oko toga. Samo javi kad i eto me.”

“Ma nije to hitno, na zimu, kad zahladni. Da iskoristim ovo lepo vreme.”

Danas je počelo leto, Deso.

Prvo bez tebe u njemu.

“Što ti je dobar taj ranac,” nasmejala si se sledećeg puta kad smo se našle.

“Aha, baš je strava. Dao mi neko moj. Jel ti se đasvi? Oj da ti ga poklonim?”

Upoznala sam tvoju sestru Gordanu, onda, u petak.

Nisam imala njen broj; nju bih prvu pozvala.

Zagrlila me žena u suzama, k'o rođenu.

Zahvalila se što sam pokrenula sve.

Kucka sa mnom od tada.

Zove me "devojčice draga".

Pušta me u svoj život, bez obzira na sve.

Na njenom mestu, ne bih htela oči da mi vidim više.

Tu osobu koja joj je u život unela najtežu vest na svetu.

Koja je zavila sve nas u crno, jer je magarac koji ti je dotrčao pravo na vrata kad se nisi javila duže od 12h.

“Javi samo da li si okej. Zvala me je maločas Ivana, zabrinula se jer joj se ne javljaš. Kaže, zvala je prošle i ove nedelje i nisi se javila.”

To je prvi moj poziv koji si propustila i prvi sms koji je ostao bez odgovora.

Kad se nisi javljala, pogledala sam ti Fejsbuk.

Bila si online u sredu uveče.

Okačila si one tvoje klipove o tome da plaćamo za nešto što nam svima pripada.

Takve videe si mi pokazivala kad sam prespavala kod tebe 15. marta, zbog protesta.

Često si mi slala linkove za teme i saznanja o “sistemu van sistema” koje si otkrivala.

Otkad si instalirala Viber, slala si mi i slike stranica iz knjiga koje su te dotakle.

Neke delove knjiga si i prepisivala, rukom, pre Vibera – imam ih i dalje sve.

Pokazivala si mi često slike i snimke dece koju si čuvala i pričala mi o njima.

Obožavala si decu - svako dete u blizini bi ti prva primetila i pokazala mi.

“Vidi kako je medeno. E, to ti je čista ljubav, pravo od Boga.”

Ustupala si mesto ženama u prevozu, posebno majkama sa decom.

Volela si život – i živela ga baš po svom, skroz.

U sredu uveče si okačila na Fejs par tih klipova i onog vuka sa šišarkom u ustima.

To je bio tvoj poslednji post tamo.

"Optika je čudo," bio je tvoj komentar na fotku.

Htela sam da te pitam šta si time želela da kažeš jer nisam skapirala foru.

Sad je kasno da te pitam - a što ti reče jednom, "ne moraš sve baš ni da znaš".

Tvoj mozak je radio brzinom munje - daleko ispred našeg vremena.

Znala si sve - o svemu na svetu, najbukvalnije.

Što reče Sandra, imala si tri mozga u glavi.

Enciklopedija znanja i osećanja.

Jebiga, Deso, znanje je jako teško kad ide uz osećanje.

Skačila sam do sada i sama, nažalost ili na sreću.

Što više slušaš i kapiraš, sve više te boli glava.

Što više gledaš i osećaš, sve više te boli duša.

Kad se nisi javila u četvrtak popodne, pomislila sam svašta nešto.

Da ti je opet upao telefon u Dunav, kao onda kad smo bile na splaviću.

Ili da si otišla si onamo na to planinarenje ipak nekako, iako si rekla da nećeš.

Ili da si možda zbrisala negde preko kod nekog svog, u Tuzlu recimo, bez najave.

Da ne odgovaraš nikom na pozive i poruke jer si možda u romingu.

Das mo ti možda dopizdeli svi, pa hoćeš da iskuliraš malo.

Da si možda u prevozu, ili u gužvi, ili sa decom.

Ili sa nekim od nas tvojih, pa ne gledaš telefon.

Onda, za tvoj 60. rođendan, videle smo se u Piazza Platani.

“Hej, kuckala sam danas s Kaćom, jesi li za neki viđ u subotu ili u nedelju? (Ne znamo da ti je rođendan u nedelju)” – i smajli, jer sam znala da znaš da ne zaboravljamo tvoj dan.

“Ha, ha, pa može”

Sedele smo tamo, smejale se, zezale i jele pizzu.

Ti, Kale, Sandra, ona devojka što sam je dovela da proširi krug poznanika i ja.

“Jel ti okej ako dođe i jedna moja poznanica? Htela bi da upozna još ljudi, pa ako je okej sa vama, da je pozovem.”

“Ma, može, naravno. Ovo je slobodna zemlja, bar bi trebalo” – sa sve smajlijem.

“Hvala <3”

Sandra i Kale su došle ranije jer je Sandra morala posle na posao.

Otišla je baš kad smo nas dve stigle, posle mog posla.

Sedele smo, pričale – i to na engleskom, zbog te devojke i jezičke barijere – i smejale se.

Posle je stigla i Jelena, zatekla se u Beogradu, pa su se smeh i priča nastavile.

O tome da ćemo da ti sredimo za vizu za Indiju, pošto sad imaš i tamo nekog svog.

O još million tema, uz humor, jer tako je bilo uvek kad se sedelo s tobom.

Kale i ja smo platile kada smo krenule jer nisi htela nikakav poklon.

“Prebiću vas, što ste platile!” – tvoja sms poruka kada si krenula kući.

“HOĆEMO BATINE! HOĆEMO BATINE!”

“Cccccc”

Posle te kafe, ta devojka iz Indije mi je rekla da si je oduševila – oči su joj sijale dok je pričala o tebi.

Rekla je da imaš izuzetan smisao za humor, lagan, pitak; da si jako pozitivna i da je razgovor sa tobom milina.

Pitala si je tad u Piazzi da ti pokaže slike svoje bolje polovine i ona ti je dala svoj telefon.

Gledala si slike znalački, listala, udelila kompliment “da ima dobar ukus” i još svašta.

Pitala si kako funkcionišu obzirom na geografsku udaljenost i sve ostalo što ide uz to.

Uvek si umela da se instant povežeš sa ljudima, da pohvališ i postaviš prava pitanja.

Gradila si odnose u startu prvo na ličnom nivou, pa produbljivala odmah zatim.

Tada u Piazzi, ta cura ti je rekla da si iznenađena time kakva sam, ozbiljna, sa jako crnim i teškim humorom, za razliku od ostalih Srba koje je upoznala ovde.

Rekla ti je da sam konstatovala da joj je kuća k’o vrtić kad me je pozvala kod nje na kafu.

Pogledala si me, nasmejala se oko glave, onako od srca, i rekla:

“Jel moraš ti baš uvek da kažeš sve što ti padne na pamet? Kako se ono kaže na engleskom ‘navići ćeš se vremenom’, da te bar malo operem pred ženom?”

“You’ll get used to it.”

“E, to mi kaži… You’ll get used to it, over time.”

Sad svi mi moramo da se naviknemo, Deso.

Iako “mora samo da se umre.”

Imamo vremena, sada.

Jer “uvek je sada.”

Kad sam ti došla tog petka trinaestog na vrata, pa krenula da zvonim i tvojim komšijama, pomislila sam da će me izbaciti iz zgrade zbog uznemiravanja normalnog sveta bezveze.

Kale te je isto pozvala u četvrtak uveče kad sam joj javila da mi se ne javljaš.

Ni njoj se nisi javila, verovatno po prvi put od kad ste se upoznale.

Čak i nju i mene si upravo ti upoznala, onda kad si odvela Dunju i mene da navijamo za nju na boks meču 2012.

Sve si nas poznavala - i upoznavala jedne sa drugima.

U petak ujutru, zvala sam te ponovo i pustila poruku na Fejsu.

“Izvini što sam te zvala dva puta. Javi samo da si okej, zabrinula sam se jako. Ne treba mi ništa, samo da si okej. Ti si mi druga porodica. Volim te jako. Zato brinem.”

Morala sam da dođem, ipak, za svaki slučaj.

Iako “mora samo da se umre.”

Mislila sam, neće ključ u bravu jer nije taj ključ.

Ili nije ta brava – možda je zamenjena u međuvremenu.

Mislila sam da si možda morala da se odseliš hitno.

Mislila sam da je sve drugo osim onog što je bilo.

Mislila sam, nema te jer mora da se nešto desilo iznenada.

Iako "mora samo da se umre".

Jebiga.

Ti si tada već bila u romingu, ali malo drugačijem.

Već si bila zbrisala preko, kod “nekog svog” – ali zauvek.

Desilo se to nešto na šta niko od nas nije bio spreman.

Ako za takve stvari uopšte možeš da budeš spreman, ikada.

"Misliti i cveće brati nije isto" - i sad te čujem kako se smeješ.

Oprosti mi što nisam ostala dok nisu došle komšije s posla.

Nisam poznavala nikog od njih, tvojih tu, iako sam dolazila kod tebe nekoliko puta.

Otišla sam na čas i rekla da ću se vratiti oko 17h, na pauzi, kada tu budu i ostali odrasli.

Kontala sam, zna neko od njih nešto sigurno, oni te viđaju svakoga dana.

Njima si sigurno rekla nešto o tome kuda ideš i što se ne javljaš.

Tad, tog petka trinaestog, u 17:20, kad sam s vrata videla upaljenu sveću, puklo je unutra.

Sevnulo me je kroz grudi k’o kad munja pocepa olujne oblake.

Poželela sam da se probudim jer to mora da je košmar.

Tvoja Gordana, komšije, lekarska konstatacija smrti i tvoja lična karta na stolu.

Svi ti meni do tada nepoznati ljudi, tu, kod tebe, “ničim izazvani”, “niotkud”.

Izvini što sam zaplakala i ponavljala: “Hriste Bože”.

Što sam hodala po stanu kao životinja zatvorena u kavezu.

Pokušavala sam da se probudim i da otresem sa sebe tu istinu.

Tu jedinu reč koja jedina ima isto značenje za sve nas.

Ne znam kako sam održala taj čas posle.

I sutra ujutru još tri komada.

Morala sam.

Iako "mora samo da se umre".

Umesto da usporim, ubrzala sam se od tad.

Birokratija, posao, obaveze, svakakve gluposti.

Nagurala sam još hiljadu nebitnih stvari u raspored.

Nisam morala - bilo mi je potrebno, da ostanem na nogama.

I zbog tebe, i zbog sebe, i svih ostalih.

"Uspori, ženo! Ti ne hodaš kroz život, ti trčiš k’o june."

"Trčim u teretani, Deso. Ovo ostalo je tek usput – junački, da prostiš."

"E, vala, ja ti ne bih trčala, nizašta na svetu, sve i da mi platiš kol'ko kažem."

"Ima i ko trči maratone. Možda bih mogla bar onu Trku zadovoljstva sledeće godine..."

"Ma, kakvo je to zadovoljstvo, bre. Ko je još zadovoljan dok se napreže i znoji po vrućini."

"Ima ko jeste. Nekome prija to. Ekstremni sportovi i te fore."

"Ma, to je čist mazohizam, ja da ti kažem."

"Pa ima nas koji smo mazohisti."

"E, to, vala, jesi. Uvek bila. Ne znam nikog ko toliko radi za tako malo para. Za šta si se školovala tolike godine, izem ti sistem i državu…"

"Ma, da. Al' isto je svuda, Deso. Svuda je tako. Neki sistem uvek mora da postoji."

"To je tačno, ali treba da bude neki bolji, a ne ovaj. Dolazi vreme za to."

"Znam. Al’ videćemo. Polako. To je proces, a procesi traju."

"Požuri, al’ polako, ha, ha... Ovaj sistem se raspada, odavno, ali sad mora da se raspadne skroz, pa onda da se napravi novi. I to će se desiti. Videćeš. Već je počelo. Biće to i pre nego što možemo da zamislimo. Gledala sam neki klip o tome juče…"

Trčala si i ti, Deso.

Svima si bila infuzija.

Svima si samo davala, sve.

Večita volonterka i humanitarac.

Besplatna psihoterapeutkinja i učitelj duha.

Svuda si stizala, i pre vremena, pa i tu gde si sad.

Jedino sam sa tobom hodala sporije nego inače.

Jednom si mi rekla da prebrzo hodam, da usporim.

Tad sam počela sporije da hodam uz tebe i da ne žurim.

Grdila si me onda kad sam te u januaru 2018. pozvala da idemo na kafu.

Bila je zima, duboki minus, smrzlo sve.

Bila sam na Adi popodne, malo da provetrim mozak posle posla.

Nisam bila u top formi pa sam se brzo umorila - ali sam odjednom ugledala otiske u snegu koji su vodili preko jezera.

Krenula sam, polako, a potom sve sigurnije.

"Mogla bih posle sa Desom na kuvano vino," prošlo mi je kroz glavu.

Pozvala sam te.

"Ej, 'de si?"

"Evo me na Adi. Hoćeš na kuvano vino za nekih 1.5-2h?"

"Ma, hladno je sad za napolje. A i ti, vala, našla si kad ćeš da se šetaš oko Ade. Pingvini padaju u nesvest."

"Pa ne idem okolo, idem preko."

"Preko čega?"

"Pa preko jezera."

"Da li si ti normalna?!? Hoćes da kažeš da upravo sad dok pričaš sa mnom hodaš preko zaleđenog jezera?! Ako taj led ne pukne ispod tebe, ja ću te lično zadaviti kad se budemo videle sledeći put!"

"Ne brini, Deso, prošao je neko već pre mene, imaju otisci. A i čuva Bog svoju decu."

"Bog čuva decu i pijance, a ti nisi nijedno od to dvoje! Odoh sad da se molim za tebe, kud upoznah ludaka, majko Božija... Aj zdravo. I da me nikad više nisi pozvala u momentu kad se izlažeš opasnosti. Zovi nekog drugog, pa nek' se taj neko stresira, ne ja..."

Grdila si me i onda kada sam dobrovoljno zaveštala organe u slučaju moždane smrti.

"I opet ti, mala, trčiš pred rudu! Kakve su ti misli, takav ti je život. Šta prizivaš, to i dobiješ. Samo još fali da se to sazna, pa da te nađu i ubiju zbog tih organa."

"Ma, k'o da će mi tad baš biti bitno da li idem svetom Petru cela ili na delove..."

"Nisi ti, bre, fića, pa da ideš u delovima. I aj’ više uspori malo sa životom. Stalno juriš negde."

"Ne mogu, Deso. Svima treba sve odmah. Život te ne pita da li možeš ili ne. A ni ljudi."

"Ma, ko jebe ljude, bre. Pitaš se TI. TI si ta koja bira. Ako ne usporiš, opet ćeš da sagoriš k'o prošli put, i onaj pre toga, i pre toga... I onda sve opet isto. Promeni taj režim."

"Znam. Al' moram, Deso. Nema ko drugi."

"Ma, ima ko drugi, nego TI ne daš. Ljudi probaju, svuda, pa ako im prođe - prođe. A kod tebe sve prolazi, pa ti je zato tako kako ti je. Kad si budala. Postavi granicu. To TI treba da uradiš. To ne može niko umesto tebe. A ni ne treba. Nisi ti Bog. On jedini može sve i jedino on nema granice. Prestani da se tripuješ da si Bog. Jer nisi. Niko od nas nije Bog. Samo Bog može sve i on radi sve umesto nas. On jedini zna šta je najbolje za nas jer nas gleda svakog individualno. Pouzdaj se i veruj. Tebi fali vera. To prvo traži od Boga, pa onda sve ostalo što ti treba i što želiš."

"Ma, znam. Hvala ti. Nego da ti ispričam smešno nešto..."

A ti, Deso?

Ni ti nisi postavljala granice, nego si gradila mostove, uvek i svuda.

Ni ti nisi nekog o'ladila k’o frižider kad bi krenuo da te smara i mrači.

Ni ti nikog nisi oduvala k’o maslačak kad je možda baš trebalo to da učiniš.

Ni ti nikome nikad nisi uskratila ništa što si "bila u mogućnosti" da pružiš.

Nisi nikad, čak ni onda kad "nisi bila u mogućnosti".

Svaku lepu vest sam tebi prvoj javljala.

Prvo tebi, pa onda svima ostalima.

Radovala si se sa sa mnom, k'o deca što se raduju.

Znala si sve moje tajne - i čuvala si ih do kraja.

Ostavila si nam u amanet sve to - beskrajno razumevanje, podršku, savete, mudrost, toplinu, nežnost, iskrenost, utehu, brigu, radost, i dobrotu.

To, da smo tu jedni za druge.

I kad je lepo i lako, i kada nije tako.

Bićemo ti zahvalni do groba, za sve.

Što si bila deo našeg sveta.

Što si nas pustila u svoj svet.

Što si nam ostavila komade sebe.

Da ih sklapamo, kao deca slagalicu.

Dušu si nam dala u kriškama, kao poklon, Deso.

"Sedi nekad na klupu u parku i gledaj decu kako se igraju. Tad će ti sve postati jasno k'o dan."

“Ti stalno, bre, radiš. Moraš da naučiš i da se igraš. Džaba ti što si pročitala sve te silne knjige. Igra je najbitnija. Život je igra, kad znaš da se igraš. Koristi sad priliku. Radiš sa decom, pa neka te oni nauče.”

I evo, Deso, sedim u parku na klupi, dok se deca igraju oko mene.

Dok ovo pišem, završavam poslednju paklicu cigareta.

"Baci ta govna, ne treba ti to. Ti možeš sve što hoćeš."

“Pokušaću.”

“Nemoj da pokušavaš, nego uradi. Ili - još bolje, nemoj da radiš, nego BUDI. Reci glasno ‘Ja JESAM’. Ne ‘biću’, ne ‘hoću da budem’, ne ‘želim da budem’ nego ‘JESAM’. Postoji samo sadašnji trenutak. U njemu, sada, ovde, već jesi sve ono što treba da budeš. Kaži ‘ja jesam’ - i onda već jesi. Jel se gledaš ti nekad u ogledalo? Pogledaj se ujutru u ogledalo i reci sebi - i tom detetu u ogledalu: “Volim te, Andrijana.” I slobodno traži odozgo za sebe izobilje. Ne onako kako ga ti zamišljaš - ti pojma nemaš šta je to - nego samo ‘izobilje’. Bog najbolje zna šta je pravo izobilje. On zna šta je dobro – ma, najbolje - za nas. Eto, i to sam ti rešila.”

“Hvala ti, Deso. Budem, da prostiš. Već jesam. Dođ’ ‘vamo, izobilje, tuJ sam, čekam te. Bože, baci mi jedno izobilje ođe i budi precizan. Nego da ti ispričam smešno nešto…”

Sećaš se šta si mi rekla onda, prošlog avgusta, kad su me pozvali iz ambasade Pakistana na razgovor za posao.

Rekla sam ti da se po prvi put u životu plašim da li će me primiti i kako će biti, iako iza sebe imam barem 60-70 intervjua za poslove u raznim strukama.

“Ti stalno ideš na te tvoje razgovore za posao. Jel znaš ti da je razgovor za posao jedan od najstresnijih događaja u životu? Ti stalno sebe izlažeš stresu. Nije ti dosta. Ne znam većeg mazohistu od tebe, majke mi. Nije mi jasno što to radiš sebi.”

“Znam, Deso. Ali moram.”

“Ma, mora samo da se umre.”

“Pa treba mi siguran posao.”

“Sigurnost je iluzija. To ili imaš u sebi, ili nemaš.”

“Znam. Al’ sada to nemam. Ako ti nije frka, volela bih da ideš ti sa mnom.”

“Ma, ne trebam ti ja. A i daleko mi je to da planiram. To je tek za koliko? Tri, četiri, pet dana? Meni se planovi menjaju u hodu. Mogu da ti javim kad budem znala kakav mi je raspored za taj dan. Šta je to, ponedeljak? Ne znam još, ali javljam čim budem znala. A možeš da pitaš i nekog drugog, Nebojšu, Mariju, Kaću. Imaš i drugih ljudi oko sebe.”

“Okej. Hvala ti. Pitaću, mada bih volela da to budeš baš ti. Uz tebe se osećam sigurno. Ustvari, neka, sama ću, da ne cimam nikoga bezveze.”

“Ma, nije mi cimanje, nego mi je to sad mnogo daleko. Možeš ti to sama. Samo proceni da li je taj posao dobar za tebe. Sećaš se šta sam ti rekla? ‘Pouzdaj se i veruj.’ Tebi fali samopouzdanje, na tome treba da radiš. Da uveriš sebe da zaslužuješ bolje - ma, najbolje, čak i bolje od onog što bi sama za sebe izabrala. Tako reci, naglas, i biće sve okej. I veru isto - to isto treba da tražiš. Fali ti i dalje vera. Traži, i daće ti se. Sve traži – I sve ćeš dobiti.”

“Hoću, Deso. Hvala ti puno. U pravu si. Uradiću tako. Poručiću za sebe najbolje o’zgo, k’o ćevapi što se poručuju. Samopouzdanje, veru, izobilje, sigurnos’, da prostiš. Ma, sve ću da poručim, pa ću onda da šaljem reklamaciju ako ne stigne sve u paketu.”

“E, vala jesi komičarka. I nemoj uopšte da polaziš od toga da neće sve stići. Sve će ti se dati – u to treba da veruješ, a ne da već sad unapred pretpostavljaš da će nešto da fali. Aj, pa tako. Odoh, treba da se vidim sa nekim. Čujemo se mi još do tad. Ako i ne budem mogla da idem sa tobom u ponedeljak, javi mi obavezno posle kako si prošla.”

“Javljam kako je bilo. Posle pijemo kafu, kako god da prođe.”

Nisam na kraju otišla na taj razgovor u ambasadi. 

Desio se taj neki čupavi i dlakavi život u međuvremenu.

Baš kao što se dešava život i od tog petka trinaestog.

Ali smo tu kafu barem popile, u međuvremenu. 

I još mnogo kafa od tada, jer smo našle vremena.

"Ti si k'o neki mali sunđer, sve upijaš - sva tuđa sranja - pa na kraju pukneš. Zajebi ljude, poludećeš od njih. Ljudi mogu da ti uzmu razum, energiju, ma, sve, ako im ti to dopustiš. Budi nedostupna. Nemoj da se javljaš na telefon. Ne odgovaraj na poruke. Predaj to sve, i sve te ljude. Otpusti. Uđi u mir. I onda traži najbolje za sebe. Poruči lepo, od Boga, k’o prošli put. I daće ti se. Ako neko zna iz prakse da to radi, to si ti. To sam te bar naučila do sada."

A ti, Deso?

Ti si uvek bila dostupna, do tog petka.

Ti si uvek svima odgovarala na pozive i poruke.

Ti si nam davala vreme, energiju, ljubav, podršku, mir.

Bila si kao eksterna baterija – samo priđemo i daš nam sve odmah.

K’o papirnog ždrala na dlanu što ti deca ponude kad sklope origami.

Hvala ti, Deso.

Nisam više sunđer.

Postala sam teflon.

Ništa se više ne lepi.

Ni loše, ni dobro, ništa.

Samo sklizne, k'o suza.

Čekaj me, tamo gore. 

Doći ću, kad bude moralo.

Jer, k’o što ti reče, to jedino mora.

Doći ću da ti ispričam mnogo smešnog.

Videću da nam taj cupi bude baš potaman.

I da se opet smejemo, tamo, na tom tvom moru.

Do tad ću da ti pričam smešno svako veče, uz sveću.

Hvala ti.

Oprosti mi.

Volim te.

To troje bi trebalo da se uvrsti u obrazovno-vaspitni rad.

Da se uči napamet, ili što bi Englezi rekli, “by heart”.

Kao Oče naš i Bogorodice djevo.

Kao Salat i Allahu Akbar.

Kao Om Shanti Om i Namaste.

Kao Shema Yisrael.

Kao dečija pesmica.

I da se ponavlja, stalno.

Svakoga dana, pred svima i svuda.

Dok ne postane standard, za svaku priliku.

K'o "dobro jutro", "dobar dan" i "laku noć".

Kao "kako si danas?"

Kao "jel sve okej?"

Kao “jesu li tvoji dobro?”

Kao "mogu li da ti pomognem nekako?"

Kao “ne moraš to sam/a, osim ako ti to želiš.”

Kao molitva - ne nečujna, nego iz punih pluća.

Kao tvoje pesme iz hora, i to a capella.

Da se peva svuda, na svim jezicima sveta.

Hvala ti.

Oprosti mi.

Volim te, sunce moje dobro i milo.

Oči moje tople, nežne, nasmejane, drage.

Moram, želim, mogu, i nije mi teško.

Sad mi stvarno više ništa nije teško.

Sve ću da uradim onako kako si me naučila.

Sve ću da poželim iz srca, ali sad za i zbog tebe.

Jer tu moju jednu želju više nikakav Bog ne može da ispuni.

To, da je sve to što se desilo tada, i posle – da je sve to samo ružan san.

Smej se, i pevaj gore i za nas.

Slušamo te, i ćutimo, u horu.

Čekaj me, tamo gore, na moru.

Doći ću i doneti nam pizzu.

Svi ćemo, kad-tad.

Jer mora samo jedno.

Da se umre.

A onda - još jedno.

Da se živi zauvek, poput Tebe.

Tebe, koja ćeš živeti u nama i kroz nas.

Dok ti ne dođemo u zagrljaj, jedno po jedno.

Hvala ti, Deso, za sve.

Oprosti nam što smo samo ljudi.

Znaš, ne može svako da bude anđeo.

Bog sebi bira društvo vrlo promišljeno.

Zato je i tebe uzeo, baš sad, kad se menja svet.

Jebiga.

Obrnula si igricu života pre nas ostalih.

Sve si skapirala pre svih - i sve nas podučavala.

“Mi ne umiremo – mi samo odemo kući,” govorila si.

I eto - sada si i ti otišla, u tu tvoju kućicu kraj mora.

Hvala ti, Deso naša.

Volimo te, zauvek.

Vidimo se gore.

Kad-tad.

Neću da ti obećam da ću opet pričati smešno publici.

Obećanja dajem samo kada znam da mogu da ih ispunim.

Tako si i ti činila, uvek, sa svima od nas.

Ali pričaću o tebi, svima.

To ti obećavam.

I pisaću, opet, nekad.

Kad dođe pravo vreme za to.

Kada dođe taj novi 'sadašnji trenutak.'

"Sada i ovde", nedostaješ tvom tužnom Ciganu, mnogo.

Beograd, 21.6.2025.

[andrijanakrsmanovic]

Litica

Podsmevaju ti se jer se ne uklapaš; odbio si odavno da budeš deo sistema.

Ogovaraju te iza leđa jer se ne klanjaš istim idolima kao oni.

Odmahuju rukom na sve što odlučiš da preduzmeš.

Imaju glasan stav, i grlato mišljenje, za koje ih niko nije pitao.

Zavide ti, i mrze te, a ne znaju ni sami zbog čega.

To se jedino nikada neće promeniti, nažalost.

 Zavideće ti za sve što postigneš bez ičije pomoći.

Posmatraće kad posrneš i padneš; neki će te i gurnuti, jer može im se.

Stajaće iznad tebe dok ćutke ustaješ i otresaš prašinu s kolena.

Preziraće te jer si im potreban, barem povremeno.

Onda, kada ne mogu ili neće sami da hodaju.

Onda, kada im teret postane pretežak.

Želeće da te sapletu, jer tuđi uspeh pozdravljaju samo jaki.

Ulagaće energiju da ti se osvete jer si se popeo za stepenik više.

Usudio si se na to da se strpljivo penješ, korak po korak, iz kaljuge.

I imao si snage da sebe uporno vučeš nagore, sa negvama oko članaka.

 Uspeh se ne prašta; napredak privlači pirane gladne živog mesa.

Sada te možda žele kraj sebe, a bio si persona non grata.

Sada postoji čist interes, ne iskrena želja, da ti budu bliže.

Sada bi svako da ti bude „prijatelj“ i da te potapše po ramenu.

Sada je zapravo sve isto k'o i pre; samo je ulog veći a gluma bolja.

 Oni su isti; ti nisi. 

Nešto se prelomilo i promenilo u tebi, unutra.

Žrtvovao si krv, meso i vreme da bi stigao taj metar dalje.

Uvek si gurao kamen uzbrdo sam; morao si.

Tako je birao život umesto tebe, ali za tvoje dobro.

Nisi pružio ruku nikad, iako si učio da plivaš u živom blatu.

Tebi su pružali ruke, ne da ti pomognu, već da sebe spasu.

 Sada imaš i ti kome da pružiš ruku, možda, ako imaš koji gram sreće.

Za tobom se pružio jedan par ruku kad si se okliznuo i pao.

Pad je primetio neko ko je video kad si ti druge čupao.

Peklo je kao sramota, jer nisi navikao da ti pomažu.

Na dnu nije bilo svetla – samo memla, otrovi, užas i vera.

Opet si počeo da se penješ, iz bunara, jer si tvrdoglav.

Za svakoga kome si pomogao dat ti je blagoslov.

Da ti se pruži pomoć kad više ničega nema.

Da ti se pokloni novi početak, još jedna šansa.

 I dalje se penješ i čupaš druge, jer drugačije ne pristaješ, niti umeš da živiš.

Dobijaš usput zahvalnost, koju nisi tražio, niti je uopšte potrebna.

Dobijaš i koju kofu balege uz to, jer ljudska priroda je pogana rabota.

Trebaš im opet, i trebaćeš im, i mrze te zbog toga – ali te ipak traže.

 Penješ se, postojano, brže i više no ikad pre; to je tvoj jedini greh.

Pamte oni sve, iako misliš da nije tako, ali ih savest ne grize.

Uostalom, ti si taj koji se u inat svemu penje, jer jedino tako umeš da dišeš.

 Govore da ti je lako; rođen si pod srećnom zvezdom i imaš jakog anđela čuvara.

Ne vide da si se svega odrekao pri usponu, i da si mnogo puta proklizao i pao.

Ne znaju koliko treba sirove snage da za svaki korak unazad pređeš još dva.

Bez užadi, bez sigurnosne mreže nad ambisom, bez kiseonika, bosonog.

Mrze te, jer njima takav poduhvat nikada ne bi pao na pamet.

Mrze te, jer nemaju disciplinu, volju i spremnost na žrtvu.

Mrze te, jer su te prezirali i smejali se kad si padao.

Mrze te, jer bandoglavo nisi odustao od penjanja.

Mrze te, zavide ti, i trebaš im jer uspon nije za svakog.

 Ne moraš, znaš li?

Ne moraš uvek biti veći od sebe.

Ne moraš s njima nikada više sesti za isti sto.

Ne moraš im pomoći ponovo, iako ćeš to ipak uraditi.

Ne moraš se osmehivati premda zameraju što si uvek ozbiljan.

Ne moraš biti ljubazan, niti im se pravdati što to nisi.

Pamtite i ti i oni sve što je bilo.

Tome alpinizam i služi.

Da odvoji čoveka od „ljudi“.

 Samo jedno nikad ne smeš sebi dopustiti.

Ne smeš da im se svetiš, jer nisu krivi.

Jednostavno je tako; nismo svi isti.

Ne smeš da im se svetiš za podsmeh.

Ne smeš da im se svetiš za zavist i pakost.

Ne smeš da im se svetiš za saplitanje.

Ne smeš da im se svetiš za guranje.

Ne smeš da im se svetiš za udarce.

Ne smeš da im se svetiš za stid.

Nemoj da hvataš taj kanap.

Struna osvete je omča za vešanje.

Tvoj put ne trpi zadržavanje.

Zahteva snagu, vreme i strpljenje.

Oni tvoj cilj ne vide, ali ti ga osećaš u krvi.

 Srešćemo se, ali se nećemo pozdraviti.

Ne znam da li mi je žao zbog toga.

Bolelo je, ranije, jako i dugo.

Sada mi je svejedno.

Samo prođi, i ćuti.

 Ne pitaj me ništa, nema poente.

Samo se seti da li si bio čovek il' dušman.

Nadam se da ćeš biti ponosan kad s(v)e sabereš.

Meni si sasvim okej, i ništa ti ne zameram.

Ne krivim te, ne prezirem i ne mrzim.

Samo prođi, ćuti, i zaboravi da smo se ikada sreli.

Život je kratak, teren nezgodan, a uspon težak.

Možda si na lutriji sudbine dobio bolju stazu, a možda i nisi.

U svakom slučaju, želim ti samo dobro, ali makni mi se sa puta.

Mogu ti baciti uže da budeš bezbedan kad zapne, i to je sve.

Tišina je jedina istina koja peva i na vrhu i na dnu.

Zašto bismo onda uopšte i pričali usput?

[andrijanakrsmanovic]

Pozivnica

Hajde da pobegnemo od kuće

Samo da krenemo jednog dana i ne vratimo se nikada

Koracima da iscrtamo planetu

Osmehom da pomerimo granice

Sjajem u očima da čistimo duše slučajnim prolaznicima

Poljupcima da merimo sate i kilometre

Slobodom da obojimo nebo i vodu

  Dodirnuću te je tamo gde te je nekada bolelo

I ljubiću sve dok ne prođe

Da zauvek bude zdravo i dobro

  Baš je super biti skitnica

  Povešćemo i ovu senku

I ovu drugu, da budu zajedno

Hodamo tako senke, ti i ja

Gledamo čudne ljude

Kako rade glupave stvari

I misle izvrnute misli

  Pomalo nam je tužno

Što ljudi ne vide svoja krila

Što ljudi ne čuju tuđe rane

Što ljudi ne vole jedni druge

Što ljudi hodaju pognutih glava

I prodaju ljubav na karat i gram

Zagrljaje šire retko il' nikad

A Bogu se mole tek kad je frka

  Teško je tebi, meni i senkama međ’ ljudima

Predugo gledamo njihove školjke

Predugo slušamo prazne priče

Predugo crtamo osmeh bojicama

I verujemo u bolje sutra

  Hej, radosti

Znam da te ima

Sigurno si tu negde

  E, hajde ipak da se ipak vratimo kući

Možda se tamo sakrila sreća

Sigurno je ispod ćebenceta na kravu

[andrijanakrsmanovic]

Kako sam naučila da brojim

Do beskonačnosti i nazad

Umela sam da brojim

Nekada davno

Kažu, Venera u Škorpiji

I tako ti mazohizmi

Al’ umela sam i da planem

Pa da se svađam satima

Ili u trenu rečima grubim

Da te overim pravo u čelo

Nakon dugo ćutanja

I mnogo cigareta

Kojima sam gasila

Požar gneva u duši

I bola zbog nepravde

 Ljudi su me naučili da brojim

 Život je prekratak, jebiga

A pritisak previsok

Čuka preskoči tu i tamo

„Previše ste mladi za ovo“

Doktorka je izgledala tužno

„Nije sve do godina života,

Nešto je valjda i od života“

Na to se kratko osmehnula

Prepisala trostruku dozu

I Bensedine po potrebi

 Ljudi su me naučili da brojim

 Hvala za to i njima i životu

Jer od prevelikih cifara

Ume strašno da boli glava

Baš kao od hipertenzije

Cervikalne spondiloze

Hroničnog premaranja

I potisnutog besa

 Ljudi su me naučili da brojim

 Sad sam drugačija

Ne osuđujem

Ne zameram

Ne besnim

Ne krivim

Nikoga

Neću

I ne mogu

Nemam kad

Život je prekratak, jebiga

 Ljudi su me naučili da brojim

 Sad samo udahnem

Okrenem glavu na levo

A zatim na desno

Pa onda gore i dole

(To je dobro za vratnu kičmu

Da malko krcne gde treba

Pa da prostruji krv)

Istrčim pet kilometara

Odvalim jači trening

I opet udahnem

Nakašljem se

(To je već zbog cigareta

I godina gušenja teških reči

Jer sam bes gutala s dimom)

 Ljudi su me naučili da brojim

 Udahnem

Nakašljem se

Udahnem opet

Dignem obrvu

(Obično levu)

Trepnem

Iskezim se

Isplazim jezik

I šapnem tiho:

„Pa dobro, jebiga“

Jer – jebiga, to je što je

 Ljudi su me naučili da brojim

 Sad dišem duboko

Kao da je svaki udah poslednji

Život je prekratak, stvarno

Od beskonačnosti i nazad

Do jedne obične dvojke

Šta ćeš, i to je dosta

U školici života

 Ljudi su me naučili da brojim

 Jedan, dva

Jedan, dva

Jedan, dva

 Ljudi su me naučili da brojim

 Brojala sam do tri do skoro

Ali tu trojku sam izbacila

Sad ćutim do dvojke

Prvi put progledam kroz prste

(Ipak sam prosvetni radnik)

Drugi put te raznesem

I treću šansu ne dajem

 Ljudi su me naučili da brojim

 Jedan, dva

Jedan, dva

Jedan, dva

Posle prasak

Pa muk

I to je dosta

 Ljudi su me naučili da brojim

 I hvala za tu lekciju, beskrajno

Sad sam Gajger-Milerov brojač

Sa izvučenim osiguračem

I lepo mi je tako

Dok brojim

Do dva

 Jedan

[andrijanakrsmanovic]

Tvrđava

Gradimo tvrđavu

Od prvog udaha

Prvog osmeha

Prvog zubića

Prvih koraka

I prvih reči

Naučenih slova

Usvojenih obrazaca

I svakog postupka

Koji učinimo

Za druge

I sebe

  Hodamo

Kroz život

Kao kroz livadu

Kroz šumu u zoru

Ili, pak, minsko polje

Upravo takvi kakvi smo

Onako kako su nas naučili

Neki sasvim drugi ljudi

Koji su hodali dalje i duže

I možda su znali bolje

A možda baš i nisu

  Vreme ne pita ništa

Proleti poput jata roda

Donese mnogo

I odnese isto

To mu je priroda

Vreme ne haje

Rastače nas

I sastavlja

Da bismo rasli dalje

Da bismo disali mirno

Da bismo hodali dalje i brže

I bili, možda, bolji no juče

  Ne brini, dušo lepa

Već poteci u vremenu

Poput planinskog potoka

I stvori sebi sigurnu tvrđavu

U kojoj vreme ponekad stane

Uz one koji te vole iskreno

I kojima možeš dati sebe

Bez straha i stida

  A kada zavesa padne

Drugi će i dalje hodati

Svojim stazama u svetlosti

Ili, možda, kroz tamu

Gradeći nove tvrđave

Za sebe, i neke svoje ljude

Za trenutke bez vremena

I jedno bolje sutra, za ceo svet

Vreme će uvek leteti kao vihor

Dok nad nama raste trava

Baš kao i nad svima pre nas

[andrijanakrsmanovic]

Apologia gaćonis

Poštovana komšinice,

Ponukana Vašom zgranutom facijalnom ekspresijom od pre nekoliko dana, nalazim za shodno da Vam se obratim povodom skorašnjeg incidenta u dvorištu, u kom su glavni akteri bili Vaš pas (komada jedan), platična flaša (komada jedan), Vi, moja malenkost i moje gaće (komada više).

S obzirom na celu neprijatnu situaciju, priznajem da najveći deo odgovornosti za incident pada na moja ramena (bolje rečeno regiju u kojoj leđa gube svoje časno ime), usled mog velikog previda – eto, na godišnjem sam odmoru i kod kuće sam po ceo dan jer letujem u domaćoj radinosti pošto je premijer tako preporučio a i plata za mesec jun nam kasni, te sam prinuđena da kakvo-takvo uhlebljenje u periodu dok nas ne isplate u državnom preduzećetu potražim sa kućnog mi kompjuterskog izvora. No, da ne dužim – ovih dana radim od kuće, i to dosta, sticajem okolnosti (utešna činjenica u celoj priči jeste to što ove godine, za razliku od prethodne četiri, makar imam godišnji odmor koji mogu da provedem privređujući za neku kintu izgledniju od neizvesne raspodele sredstava iz voljenog nam državnog budžeta), a posao od kuće otvara obilje mogućnosti za multitasking i simultano pisanje tekstova, kačenje veša, usisavanje, brisanje prašine, nalivanje kafom i ostalim životodavnim tekućinama itd. Da ima posla – ima, ne žalim se, tj. samo ponekad zakukam i sakrijem se pod ćebe od muke kad me pritisne spoznaja da moje vreme odavno više nije moje (u poslednjih godinu dana, moje vreme se deli na radno i jadno, tj. radno ali van kancelarije), ali to ne traje dugo, jer se setim te privilegije da makar mogu da zaradim dovoljno love van primarnog posla da preživim besplatni (tj. bez-platni) godišnji odmor i možda još koji dan preko.

I, opet, da ne dužim, upravo u tom grmu leži zec – ili, u našem konkretnom slučaju, moje gaće. To, što sam sva raščupana, pogubljena i unezverena istrčala napolje da okačim četvrtu turu veša tog dana (nakupilo se, kao što rekoh, nisam stizala da se time pozabavim zbog obima posla), tako oskudno odevena u donji veš i atlet majicu nije bilo upereno protiv Vas i Vašeg ljudskog dostojanstva, niti protiv premijera, predsednika, kapitalističkog sistema i patrijarhalnog socijalnog ustrojstva. Znate, upravo u tom odsudnom zgaćenom trenutku, pisala sam četvrti tekst zaredom i u mislima sam malo bila odsutna iz priloženih odevnih kombinacija i sopstvenih gaćastih okolnosti, i veoma sam Vam zahvalna što ste mi na iste ukazali svojim uprepodobljenim izrazom lica, štrumf-plavom facijalnom nijansom i vilicom otegnutom do zemlje. Na moju sreću, Vaš pas je bio previše zauzet glabanjem plastične flaše da bi primetio da sa mojom pojavom nešto nije u redu – a možda i jeste, ali nije našao za shodno da se time pozabavi jer je imao preča posla, upravo kao i ja.

U svoju odbranu imam da izjavim:

1. Moje gaće su cele, čiste i negužvane, a to je velika stvar u doba akutne ekonomske krize, nezaposlenosti i relativiziranih moralnih aršina; 2. Moje je ljudsko pravo da reklamiram marku donjeg veša koju gotivim; 3. Tek opran veš se neće okačiti sam (do tog stepena globalnog tehnološkog napretka još nismo stigli, tj. o istom nisam obaveštena); 4. Za razliku od velikog dela nacije, nemam vremena da se bavim politkom, realitijima, komšijskim ogovaranjima i tuđim životima u celini, te stoga ne osuđujem ničije izbore i odluke, uključujući i nošenje ili nenošenje gaća, koji me direktno lično ne ugrožavaju (nadam se da se to negde na tasovima univerzuma računa kao recka u moju korist); 5. Oko 99,9% ljudi koje poznajem poseduje bar nekoliko primeraka civilizacijske tekovine poznatije kao klasično donje rublje u svojim fiokama, ormarima, žicama za sušenje i domaćinstvima uopšte uzev; 6. Rečeni odevni predmet se uglavnom uvek nosi i u javnosti i u privatnom prostoru (od tog opštog pravila ni ja nisam izuzetak), te stoga ne vidim razlog za širenje panike usled ograničenog prikaza pomenutog dela garderobe u okvirima individualnih okućnica; 7. Ako Vam je prizor mojih ničim izazvanih gaća bio toliko strašan, mogli ste da skrenete pogled istog sekunda umesto što ste raširili zenice, fiksirali pogled na njih i oklonu regiju (poznatiju u narodu kao dupe) i nastavili da vizuelno upijate svaki milimetar moje privatne svojine; 8. Zategnutost zadnje lože nije prelazna, kao ni posedovanje gaća, već se stiče vremenom, trudom, znojem i ličnim zalaganjem za boljitak; 9. To u čemu Vi kačite svoj veš me se ne tiče i nije moja stvar, and vice versa; 10. Strogoću i norme lepog ponašanja bi možda bilo celishodnije trenirati nad svojim kućnim ljubimcem koji žvaće plastične flaše u četir’ ujutru pod mojim prozorom i tako stvara zagađenje bukom (moje gaće bar ćute u doba kućnog reda i mira); 11. Obične gaće izgledaju isto kao i donji deo kupaćeg kostima, sa delikatnim razlikama u pogledu nijanse, dezena i dimenzija (tj. klot obične gaće u najvećem broju slučajeva pokrivaju veći deo anatomije od njihovih letnjih varijanti) te stoga ne vidim da bi incident bio manji da sam bila u kupaćim gaćama – premda cenim da bi to u Vašim očima ipak donekle pravilo razliku; 12. Da bi gaće bile čiste, moraju se prati i sušiti na suncu zarad uštede elektirčne energije, a upravo to sam u datom trenutku činila, u skladu sa higijenskim standardima svetske organizacije za zaštitu prava pamučnih gaća; 13. U izvesnim profesijama koje se bave pružanjem usluga lične i intimne prirode, čin prikazivanja delimično obnaženog ženskog tela se naplaćuje, i to papreno, a Vi ste imali ekskluzivnu priliku da tu vrstu ugođaja dobijete skroz gratis; 14. I dalje ne shvatam šta je to toliko dramatično, tragično i tolike pažnje vredno u prizoru jednih običnih gaća domaće proizvodnje na jednom prosečnom ljudskom biću, isto lokalne proizvodnje; 15. Ako smatrate da sam nevaspitana jer širim svoj rođeni veš u svojim rođenim gaćama, a Vi to posmatrate bez stida, onda ste Vi voajer ali to odbijate sebi da priznate; 16. Opsednutost tuđim donjim vešom se može uspešno izlečiti (proverite na internetu, tamo sigurno nešto piše o tome); 17. Svet bi bio mnogo bolje mesto za život kada bi se svako bavio svojim gaćama umesto tuđim.

Da sumiramo – živele čiste gaće, državni posao, letovanje u zemlji i sanitarno-higijenske norme. Odoh dalje da radim i da kačim gaće, a Vi slobodno gledajte, neću Vam naplatiti ni dinara.

S poštovanjem,

Ne stidim se svog donjeg veša.

[andrijanakrsmanovic]

Pravi prekidač

Život je možda, ustvari, tabla Sa bezbrojnim osiguračima Ti po sopstvenoj volji biraš faze Čak i kad se ne čini tako Uvek je sve u tvojim rukama Čak i kad se univerzumi ruše I crne rupe gutaju svetlost

Hoćeš li se danas smejati Jer si živ i možeš da dišeš I imaš sasvim dovoljno Razloga za sreću Ili ćeš biti tužan i ljut Jer svet nije vaš onakav Kakav bi tebi odgovarao? Potaman, to ima samo u snu

Jebiga, Svi smo mi ljudi, valjda I svi bismo voleli više, bolje i lepše Al’ nije zlato to što je zacrtano u glavi Već ono što u srcu nosiš utkano od rođenja Za to ti ne treba kompas, satovi i putokazi Ako imaš herca da zbaciš lance i spone I pustiš krila da niknu iz lopatica

Ti naši strahovi i problemi, znaš Sve je to nešto što ne postoji Osim onih pravih problema Gubitaka, smrti, suza i patnje Strahovi su putokazi, nema ih, realno Samo je nama dosadno kad je okej Sumnja i strepnja nam ne daju mira

Otkud to da je sve ipak u redu? Kako to da svet nije nakrivo nasađen? Mora da tu ima neka caka il’ fazon Sa’će ga iskopamo dok trepneš

Nemoj sklapati oči baš sada Iz kanala u jarak, iz magle u mrak Iza kapaka mnogo je neistraženih puteva U kojima možda nema ničega dobrog A možda jednostavno tu ničega ni nema I nikad ga nije ni bilo, zapravo

Zamisli tek taj trip, e Il’ još bolje, nemoj da misliš

Znam da postoje demoni Neki od njih imaju ljudski lik i glas Ali hajde danas bar pokušaj Nemoj sam svoj demon biti Život je previše sjajan da ga prespavaš Nađi pravi osigurač na tabli Nabaci osmeh na usne I pusti sunce iz očiju

Srce zna pravi put, ne brini Obriši misli gumicom, one koje te bole Udahni kao da je prvi il’ poslednji put Tvoje telo te voli, nosi te ceo život Zavoli i ti sebe dovoljno, dušom I pusti mozak da odmori malo Iskra će da te vodi, korak po korak Po prostoru bez rokova i cilja Jedino tako se živi zaista

Ko zna, Možda usput shvatiš Da je život zapravo šahovska tabla Na kojoj sam povlačiš poteze U datim okolnostima Ili je pak, igra tablića U kojoj uvek možeš poneti sve karte Ako dobro proceniš situaciju

Život je svakako tabla sa osiguračima Koje isključuješ i uključuješ Onako kako sam izabereš U svakom trenutku

Uprkos svemu, veruj mi, Sreća je laka za steći I ustvari je sve jako jednostavno Kad otvoriš grudi k’o rudnički kop Pa iz njih ljubav poteče k’o mleko Jer samo to jesi iznutra – Čist kao novorođenče Slobodan kao vetar I beskrajan poput neba

Sve drugo su sitnice, realno

[andrijanakrsmanovic]

Posmrtni govor

Ne volim da govorim Često kažem previše Ne pitam prava pitanja Ili ne kažem kako treba Probijem rečima srce Ili prospem reči uzalud Otimaju se reči Poput divljih konja Teško je s njima Prepliću se k'o zmije Stežu omču Guše me Dave Kašljem Pljujem reči Da bih preživela Dim sačinjen od reči Gradi magične zamkove U njima se kriju zamke U kojima sede iluzije Ispod njih je mrak

Zato ćutim Tišina je istina Bez stupica Bez stupidnih žica Bez živčanih kaveza Bez simulakruma smisla

Udahni Tiho To Tebe Trebaš sebi Utišanog tona U tišini tvojih tonova

[andrijanakrsmanovic]

İnşa edilen bir kütüphane, yaratılan bir  hayat demektir; yığılmış kitaplar toplamı değildir asla...

[andrijanakrsmanovic]

Desetogodišnjica

Na ovaj dan Pre deset godina Spustili smo telo u rupu I ostavili ga da čeka Zasađeno u Zemlju Na brisanom prostoru Gde Vreme stoji

Trebalo je staviti ćebe na mermer Trebalo je zgrejati kovčeg, kost i kožu Iako on u njoj danima već nije bio Za njega su prestale da postoje Toplina, ljubav i nežna reč

Savest me je pojela Na podušnom ručku Jer on mi je dao život A ja sam ga ostavila Bez reči i suza I obećanja da ću mu doći Kada me sebi pozove

Kad su me pitali je li lep spomenik Htela sam da ih pljunem u lice Iako nisu mislili ništa loše Samo nisu mogli da shvate Jer nikad nisu izgubili oca Koji je umeo tišinom da voli Sedeći mirno na obali reke

Volim te, tata Čuvaj mi mamu Oboje mi nedostajete

[andrijanakrsmanovic]

Dete Bola

Molim Vas, doktore,

Dajte mi nešto za smirenje

Dajte mi nešto da se naspavam

Da nemam više noćne more

I da se ne budim u sitne sate

Umivena znojem i suzama

Brzo, dajte mi nešto

Da se ne budim uopšte

   U mojim košmarima je hladno

Mračno je, pusto, i tiho

I miriše na jedno sjebano detinjstvo

Na sva sjebana detinjstva na svetu

Na tvoje detinjstvo, i njeno

I njegovo, i njihovo

Na detinjstva sve dece Bola

   Sedim na klupi i plačem

Deset mi je godina

Otac je otišao

Majka se ubila

Jer nije mogla ubiti Bol

Oni su me odbacili

Jer imam njene gene

Pored njihove krvi u venama

A vremena su suviša teška

Ima se jedva za hranu

Nedovoljno za osmeh

Mir je mislena imenica

Ljubavi ni za lek

Nema nikoga

Sama sam

Zauvek

Nije me strah

Ne osećam zimu

Na glad sam navikla

Zapravo, samo sam tužna

  Onda se pojave utvare

Prividi koje deluju poznato

I dalje me nije strah

I dalje sam samo tužna

Ipak im se osmehnem

Sakrijem se od sebe

Sakrijem njih od Bola

  Prilaze mi polako

Pružaju ruke ka meni

Pružaju misli na dlanu

Plaču, proklinju i mole

Pričaju da imaju problem

Ponavljaju da im treba prijatelj

Ponavljaju da sam im prijatelj

Hvataju me za ruke i grle

  I dalje me nije strah

I dalje sam samo tužna

Upravo kao i oni

Kao i svi mi

Koji smo deca Bola

  I baš zato

Brišem im suze

Govorim da će proći

Šapućem da nisu sami

Pevam uspavanke

U kojima je sve dobro

I u kojima je u redu

Biti slab, sam, i slomljen

Kada izgubiš nešto veliko

Kada izgubiš sve na svetu

  Onda ugledam ogledalo

I u njemu podočnjake i ludilo

Shvatim da ovo nije košmar

I da sam odavno budna

  Nije me strah

Samo sam tužna

Kao svi tužni ljudi na svetu

Ali se smejem da se ne vidi

Zbijam šale da ne otkrijem

Dete koje plače na klupi

Za onim što nije imalo

I nikada ne može imati

Kao sva deca Bola na svetu

  Znamo li se odnekud?

[andrijanakrsmanovic]

Cvet moje tajne

“Ubica se ne rađa. Ubicom se postaje.”

Znam. Sve ono što mediji pišu o ljudima poput mene u člancima iz crne hronike. Znam i kako se pišu ti članci, od prve do poslednje reči. Radila sam kao novinar predugo. Znam svaki korak u toj koreografiji. Znam pozadinu takvih tekstova i njihovu svrhu. Članak iz crne hronike treba u čitaocu pokrene niske strasti, da na površinu izvuče njegove skrivene demone, psihičku štroku i senke koje krije od sebe samog, a da ga istovremeno uveri da je on još uvek u “bezbednoj” grupi. Da je normalan i da nije izgubio ljudskost. U crnoj hronici, počinioci tih dela prikazani su kao čisto zlo, kao potpuno poremećeni ili psihički labilni ljudi za koje se unapred moglo pretpostaviti da će u nekom trenutku iskliznuti iz kategorije onog što se smatra “ljudskim” i “normalnim”. I na kraju, svako ko pročita takav jedan tekst na kraju zaista poveruje da su osobe koje stoje iza tih nedela ili potpuno zle ili potpuno lude. No, sada, posle svega, mogu slobodno da kažem da mi ništa ljudsko nije strano, iako iz drugog ugla možda i ja nekome delujem nastrano zbog mog seksualnog opredeljenja. 

Isto tako, znam da se ubica ne rađa. Ubicom se postaje. Bolje rečeno, život te natera da to postaneš. Uprkos floskulama kojima motivacioni govornici ispiraju mozak naivnom javnom mnjenju, i uprkos člancima iz crne hronike kojima to isto javno mnjenje ispira usta, u životu ne možeš baš uvek da biraš. Na primer, to, da li ćeš biti “normalno” ljudsko biće.

Desi se, jednostavno.

Veruj mi, znam to. Gledala sam svojim demonima u oči predugo. Nisam skretala pogled, čak ni toga dana kad su se tajne rasule poput latica krvavih pupoljaka po tom tepihu boje ćilibara. Ni sada ne skrećem pogled. To sam što sam. Tako je jednostavno. 

Radila sam kao novinar u toj agenciji godinama. Nije to preterano zahtevan posao, ili bar tako kažu. Ima mnogo gorih poslova. Poput onih koji ti uzmu poslednji gram snage. Onih od kojih te boli celo telo, ili od kojih dobiješ fleke po koži. Od kojih možeš da umreš, ako ne paziš. Od kojih izgubiš samopoštovanje a ne zaradiš dovoljno ni za kiriju i režije. U poređenju s takvim poslovima, poziv novinara je laganica. Od njega ti ne ostaju ozbiljne fizičke posledice. Čak i uz najbolju volju, od njega ne možeš da umreš. 

S druge strane, ono što može da ti se desi ako radiš kao novinar jeste da naučiš šta je bol. Ne toliko fizički koliko psihički. Od tog posla možeš da fasuješ hroničan bol u umu, srcu i duši. Možeš da izgubiš ljudskost. Ili miran san, kada prizori o kojima pišeš počnu da ti pohode snove kao duhovi. Košmari koji se roje oko postelje sve dok ne zaspiš. Slike od kojih povraćaš u toaletu na pauzi, a onda se hvataš za ko zna koju kafu i cigaretu tog dana da te bar na kratko omame. 

Nisam viđala direktorku u agenciji često u tih nekoliko godina. Viđale smo se ponekad van kancelarije, u mom stanu. U njen stan nisam nikada imala prilike da kročim. Živela je sa mužem i decom. Ona je bila jedna od onih žena koje se smeju samo za kameru. Ako bi se nekada i nasmejala bez blica u blizini, to bi bio ironični osmeh, uz neizbežni verbalni otrov koji se cedio niz biserno bele zube. Sarkazam je činio da se oseti živom. Ali dobro, i to je nešto. Ja se, recimo, ne smejem nikad. Jednostavno nemam nijedan razlog za to.

U tih nekoliko godina koliko sam provela u agenciji, svi smo radili kao da smo plaćeni za taj posao bar pet puta više. Izuzev direktorke, ostatak kolektiva je bio sjajan. I ona je bila sjajna, samo što sam to uvidela tek nakon što je počela da dolazi kod mene. Bila sam najproduktivnija u timu iz meseca u mesec, i ona je to znala. Umela sam da ljudsku nesreću koja grize za dušu i lomi ti srce pretočim u članke koji su beležili rekordnu čitanost. Izveštaji sa terena, ubistva, silovanja, otmice, saobraćajne nesreće, nasilje u porodici, zlostavljanje žena i dece, nemaština, glad, obračuni lokalnih krimosa u sitne sate, prikazi ratnih zločina iz davnih i ne tako davnih vremena. Upoznala sam smrt i zlo u njihovom najodurnijem obliku, i umela sam da od njih napravim dobru priču koja se prodaje kao luda. Možda zato što sam i sama bila dovoljno luda za takvo nešto. Ona je više puta rekla da je razlog tome činjenica da sam “iznad proseka”. Ipak mislim da je to zato što sam tada bila mnogo luda. Možda to i dalje jesam. Ne znam, niti mi je bitno. Znam da sam je volela više nego što će iko ikada moći da shvati. Više nego što je ona sama mogla da shvati, prihvati, i na to uzvrati istom merom. 

Prvi put kada sam dobila zadatak da uradim osvrt na jedan zločin koji se dogodio za vreme rata u bivšoj Jugi, uzela sam pauzu pre vremena i otrčala u toalet. Nakon što sam povratila kafu i ručak u musavu WC šolju i umila se ispred umazanog ogledala, izašla sam u park, sela na klupu, zapalila pljugu i potpuno neočekivano – počela da plačem. Suze su se same slivale, od tuđeg bola i tuge za koji pravda nikada neće biti dovoljna jer neće moći ništa da promeni u dušama onih koji su izgubili svoje najmilije. Koji su ostali sa rupom u grudima koju vreme neće moći da zaceli. Uprkos svemu što vam drugi govore, vreme takve rane ne leči. Znam to previše dobro. Imam dosta takvih rana, u sebi. Ali valjda tako mora kad si siroče.

Bilo je kasnije noći u kojima nisam mogla oka da sklopim. Bilo je dana kada mi se um izvrtao na postavu, a demoni se cerili iz uglova monitora. Bilo je vrisaka koje niko nije čuo, suza koje niko nije video, i vapaja koji su ostali bez odgovora. To su bili glasovi svih nesrećnih ljudi o kojima sam pisala, i glasovi njihovih porodica i prijatelja. Delovalo je da ostali to daleko bolje podnose. Smejali su se, pričali viceve, zbijali šale. Sada znam da su to bili njihovi mehanizmi odbrane. Navikla sam se, vremenom, i postala najbolja u toj igri. Znala sam da direktorka to ceni, iako to nikada nije izgovorila. Čak ni nakon tih noći u mom stanu u kojima smo obe spavale mirno, koža uz kožu. Nije to bio samo seks. Da, strast nas je kidala, ali bilo je među nama nečeg što nema veze sa mesom. Volela je Almodovara, kao i ja. Često me je zadirkivala da imam mračne navike, i da je za moje loše vaspitanje kriva moja majka. Govorila je da moji prsti stvaraju remek-dela bez obzira na to da li dodiruju živo meso ili tastaturu. Govorila je da bi trebalo da nosim visoke potpetice i da je krajnje vreme da kupim bar jednu haljinu jer ona voli cure kojima su haljine i štikle druga koža. Ironičan osmeh bi na trenutak rasplamsao ostatke mladosti u kojoj je plenila uzdahe na svakom koraku. I dalje je izazivala takvu reakciju, iako je bila dosta starija od mene. Jednostavno je umela da bude sve ono što žena treba da bude, a što ja nikada nisam umela biti. Nije ni da sam se trudila da to budem, iskreno. Nikad mi to nije bilo bitno. Nikad joj nisam pričala o sebi, o svojoj prošlosti i težini kože u kojoj živim oduvek. Nije se ni ona trudila da sazna, niti je preterano delila svoj život sa mnom. Pustila sam, da teče, da bude, da se dešava, i da se razvija samo od sebe. I ona je. Uostalom, sve što se desilo pre i sve ono što će se desiti posle nije bilo previše bitno u trenucima u kojima smo se predavale zakonu požude, u lavirintu strasti iz kog smo izlaz znale samo ona i ja. Postelja je bila poput ratišta, a cilj dovesti onu drugu do pobede, učiniti da ta druga žena do ruba nervnog sloma i vrati se sigurno nazad, preporođena. U toj igri, prošlost nije bila previše bitna, kao ni budućnost. Bila je to dobra igra, sve dok se nisu u nju uplele emocije, u trenutku kada sam zaprepastila samu sebe jednog jutra izgovorivši te dve fatalne reči. Desile su se same od sebe. Skliznule su sa mojih usana, pravo u kafu koju sam nam kuvala kada mi je iznenada prišla s leđa, zagrlila me, i urezala na mom vratu ugriz koji je mirisao na dim cigarete, žudnju i sve njene tajne.

Neke stvari se promene u trenutku. I kada se promene, promene i tebe usput. Promenivši reči koje izgovaraš kada ste zajedno, promeniš samu sebe, a potom i nju. Promeniš pravila igre, promeni se teren, i onda ta promena postane faktor koji vas obe bespovratno menja. Zapravo, ta promena vreba dugo u vazduhu pre nego što se najzad primeti, kao titravi obrisi svetla i tame isprepletanih na posteljini. Takva promena samo čeka zgodan trenutak da izađe na svetlost dana i obavije sve oko sebe kao miris ugašenih cigareta i aromatičnih sveća pred zoru. 

“Znam.”

To je jedino što je rekla nakon što su te dve reči, koje su se otrgle sa mojih usana poput nemirnog psića, doputovale kroz vazduh do njenih malenih ušnih školjki sa diskretnim minđušama. 

“Moram da palim. Idem da dam onaj intervju za jutarnji program za onu televiziju. Popij ti kafu umesto mene. Čujemo se.”

Par minuta kasnije, u mom stanu lebdeo je dim njenih preskupih cigareta, miris sveže kafe i svest da je sve iznenada postalo drugačije. Iz mene je pobegla tajna, kao šareni leptirić koji živi samo jedan dan. Sve je delovalo na prvi pogled isto kao pre. Kafa je imala isti ukus. Lucky je goreo jednako brzo pod mojim prstima. Nažalost ili na sreću, znala sam da je sve to samo privid, jer više ništa nije isto, niti će ikada biti isto kao ranije.

Plata je kasnila već treći mesec zaredom. Nije o tome želela da priča. Nije zavisilo samo od nje. Čekala se odluka vlade o budućnosti agencije, i sredstva iz budžeta. Prolazili su dani. Radila sam jednako kao ranije i čekala njenu poruku. Takav je bio dogovor. Ona je uvek bila ta koja se javlja prva, i bira dan i vreme. Moje je bilo samo da potvrdim. 

Narednih nekoliko dana imali smo previše posla i nisam stizala da razmislim o svemu što se promenilo tog jutra. Ne bi bilo ni poente. Ona je udata. Ima klince s tim likom. Sve i ako prema meni oseća bilo šta, nema tu šta da se kaže. Razvod nije opcija, jer bi to naškodilo i ugledu agencije i njenoj reputaciji. Ona je ozbiljna porodična žena na čelu firme koja se poslednjim atomima snage opire žrvnju tranzicije. Nema ona ni razlog, a ni vremena da se razvodi tek tako, pored svih vetrenjača sa kojima se bori godinama unazad goloruka, sa sarkazmom na usnama, masivnom burmom na domalom prstu i Cartier narukvicom na zglobu leve ruke. Ta narukvica bila je njen zaštitni znak od dana kada je kročila u agenciju.  

Prošle su dve nedelje. Telefon je ćutao. Dane je provodila na sastancima u vladi i u studijima televizijskih i radio stanica, podnoseći izveštaje o radu agencije i planovima za budućnost, iako se nije znalo da li agencija uopšte ima bilo kakvu budućnost. U redakciji, svi smo radili punom parom kao i pre. Jedino što se promenilo bilo je to što smo počeli da žickamo cigare i kafu iz deska. Tečni sapun i poslednja rolna papira u nekom trenutku su nestali iz toaleta i niko ih više nije doneo jer ih nije bilo. 

Jedne večeri, dok sam radila pokrivanje u noćnoj smeni, na sajtu konkurentske agencije osvanula je fotka zbog koje se u meni ponovo sve nenadano promenilo. Njena slika od prethodnog vikenda u restoranu u koji je povremeno odlazila nakon što bi napustila moj stan. Na slici je bila ona, sa osmehom na licu, u beloj košulji podvrnutih rukava, sa Cartier narukvicom na levom zglobu. Samo, taj njen osmeh na fotografiji nije bio upućen kameri, već plavuši, otprilike mojih godina, u haljini boje krvi, sa identičnom narukvicom na zglobu leve ruke. 

“Otkrivena tajna: direktorka poznate novinske agencije sa ljubavnicom na ručku”

Sklopila sam oči, dopustila da naslov probije sve mehanizme odbrane i potone do dna duše. Na površini su ostali samo dim cigarete, mutna slova koja su mi titrala pred očima i do tada nepoznat ukus rđe i soli na usnama.

To što se desilo sutradan nisam mogla da predvidim. Nisam to želela. Nisam to planirala. Jednostavno se desilo. Skliznulo je niz moju ruku, preko šake i prstiju, sve do metalne oštrice koju sam ugledala na dlanu tek nakon što je prošlo. Umesto novinskih članaka koji su bili “iznad proseka”, ovoga puta su moje ruke stvorile potpuno drugačije remek-delo.

Ujutru, navrat-nanos sam zakazala sastanak sa direktorkom u vezi sa jednim tekstom o ubistvu iz nehata koji sam pisala prethodnog dana. Naravno, tekst je bio izgovor. Imala sam potrebu da je pogledam u oči i da iz njih pročitam ono od čega sam strepela i da dam otkaz ako mi te oči potvrde istinu. Da uzmem nazad bar deo onoga što nikada nije bilo moje. Delovalo je da sam u njenoj kancelariji provela čitavu večnost. Merena štopericom smrtnika, ta večnost je trajala tek petnaestak minuta.

“Ne možemo da razgovaramo. Imam previše posla. Snađi se za taj tekst sama.”

“Nije tekst. Fotka od sinoć.”

Uzdahnula je, pogledala me mirno i odmahnula rukom.

“To je moja stvar. Ja ću to da rešim.”

“A mene? Kako ćeš mene da rešiš?”

“Ej, mala, ne zanosi se. Mislila sam da ti je od starta sve jasno. Ne mogu sada o tome da pričam, niti to želim. Imam preča posla. Idi radi.”

“Dajem otkaz.”

“Ne daješ otkaz. Samo si povređena i to je okej. Idi radi.”

“Javite mi kad legne plata. Isprazniću fioke do kraja dana. Prijatno.”

“Da ti nije palo na pamet. Ti si nam najbolji igrač u timu. U ovom trenutku nije dobro za agenciju da daš otkaz. Trebaju nam dobri novinari.”

“Bitno je da agenciji trebam. Sve se vrti oko čitanosti, zar ne?”

“Ne stoji ti sarkazam. Idi završi taj tekst, treba nam za naslovnu stranu.”

“Završila sam. I tekst, i karijeru ovde. Poslaću ti mejl sa zahtevom za raskid ugovora do kraja radnog vremena. Zbogom.”

Okrenula sam se i uputila ka vratima. 

“Ma kako hoćeš. Tvoja stvar. Trebaš agenciji, sad više nego ikad. Ali ako to je tvoj izbor, onda jebiga... Lepo sam ti rekla da volim štikle i haljine…”

U sekundi sam se stvorila pored njenog stola. To što se zatim desilo bilo je kao da ponovo gledam Almodovarov film ležeći kraj nje. Narednog trena, na koži na njenom vratu osvanuli su krvavi cvetovi. Raširila je zenice, zaustivši da mi u lice saspe još neku od svojih ironičnih opaski, ali preko njenih usana više nije prešla nijedna reč. Samo odvratan zvuk koji nikada neću zaboraviti. Već u sledećem trenutku, preko njenog lica rasula se neverica. Pogled joj se zamutio, kao pred orgazam. Pokušala je da izgovori još nešto, ali to što je dopiralo ispod cvetova boje rđe nimalo nije ličilo na njene uzdahe koji su mi se urezivali u mozak u noćima koje smo provodile u mom stanu. To telo na kožnoj fotelji se trzalo nekoliko minuta i ispuštalo te odvratne zvuke. Krvavi cvetovi su klizili sa njenog vrata kao nekakva čudesna ešarpa, slivajući se niz kožni tapacir, i tonuli u skupi tepih boje ćilibara, poput tajni. Ta bizarna ešarpa slagala se sa garderobom koju je obukla tog dana, onako autentično almodovarovski. Rekla sam joj to, posmatrajući njene bezizrazne oči koje su se gasile. Mislila sam da je bitno da bar toga bude svesna. Uostalom, uvek je volela modu, nakit, haljine, i štikle, i sve ono što čini ženu kakva ja nikada nisam bila, niti sam ikada više poželela da budem.

Ta neobična ešarpa bila je fascinantna. Iz krvavih cvetova prerasla je u zmijsko klupko, a potom se pretvorila u mlazove lave koja se hladila, cureći na tepih koji ih je žedno gutao, šapućući tajne o životu, smrti, ljubavi i njihovoj igri zarobljenoj u vrtlogu vremena.

Posmatrala sam je u tišini. Da je ovo film, izvadila bih joj srce, za kraj. Nažalost, ona taj organ nikada nije imala. Da jeste, umela bi malo bolje da čuva svoje tajne, ili bi ih živela, bez potrebe za fasadom lažnog morala.

Na vratima sam se osvrnula i bacila još jedan pogled na svoje remek-delo.

Svuda po tepihu su bile rasute tajne, opojnog mirisa, poput prvih ruža u proleće.

Te noći, potopila sam se u kadu sa čašom vina. Znala sam da su mediji to već predstavili kao najgrozniji incident u poslednjih nekoliko godina, kao bolesnu igru u kojoj je po ko zna koji put pobedilo zlo. Verovatno će me koliko sutra ujutru okarakterisati kao poremećenu osobu bez emocija, razuma i savesti. Završiću prvo u zatvoru, a ako dobro odigram njihovu igru, možda me prebace na psihijatriju do daljnjeg. Svakako ne moram plaćati kiriju i režije, tako da nije bitno šta će biti s platom. 

Na moje iznenađenje, te noći spavala sam odlično. Mirno kao umorno dete koje se igralo celog dana. U snu me nisu proganjali prizori krvavih fleka po rukama, niti njen zapanjeni pogled, ni naslovne strane časopisa na kojima je, ironije li, po prvi put stajala moja fotka. Košmari su nestali, nije bilo policijskih sirena, niti prizora krvi, suza, patnje, neuslišenih molitvi za milost, čak ni trunka kajanja. Tu noć sam spavala snom pravednika. Kao zaklana, takoreći.

Međutim, ujutru se ponovo sve promenilo. Nakon što sam otvorila oči, shvatila sam da je svet oko mene preko noći postalo crven. Zidovi, parket, vrata, posteljina, čak i majušne keramičke figure na polici sa knjigama. Ustala sam i otišla do kupatila. Iz ogledala me je posmatrao odraz bez osmeha, u nijansi ružinih pupoljaka. Odnekle je dopirao miris rđe. Prinela sam dlanove licu. Bili su potpuno crni, i vonjali su na krv.

Tog jutra sam prestala da razaznajem boje.

Od tada ceo svet vidim u dve nijanse.

U tamno-crvenoj, omamljujućoj poput dobrog vina.

I u mat-crnoj, poput granita za nadgrobne spomenike.

To su boje svih mojih tajni koje joj nikada nisam otkrila.

Ali nije baš sve tako crno.

Daltonizam savršeno pristaje mojoj novoj profesiji.

Ta profesija mi, za promenu, najzad pokriva sve račune.

Od tod dana, ne razlikujem više mrtve od živih. I jedni i drugi su iste nijanse, i ponekad oko vrata imaju bajkovite grimizne ešarpe koje mi šapuću sve njihove tajne, pod uslovom da svoj posao odradim profesionalno. Samo što sada više ne osećam ništa, što je samo po sebi najveći blagoslov. 

I da, mirno spavam svake noći.

Više mi ništa nije baš bitno.

Najzad, svi ćemo umreti.

Na ovaj ili onaj način.

Neki pre, a neki kasnije…

Živeli.

[andrijanakrsmanovic]

“Šta radiš”

Dišem Sklopljenih očiju Upijam Mirise Reči Zvuke Fragmente stvarnosti Odjeke snova I svetlost

I tražim

I dalje tražim U sebi To nešto Što još uvek želi I ima dovoljno snage Da se smeje bez razloga Šapuće bajke s početka vremena I posmatra svet dečijim očima

U toj potrazi U međuvremenu Bacam fraze i rime Zbijam šale i izmišljam fore Na račun potrage same Na svoj račun I za svoj račun, realno Da tebi bude smešno Da ti izmamim osmeh I iskru pored zenice Pre no što te poljubim U ugao usne I tu nađem To nešto

[andrijanakrsmanovic]

Psihijatrijska

Neću da pijem lekove, doktore

Neću da mi ubijete osećanja

Neću da me isključite

Nisam pokvarena

Nisam se pokvarila

Sa mnom je sve u redu

Samo se malo svet pokvario

A ja pokušavam da ga popravim

Kako najbolje znam i umem

Smehom da obrišem suze

Nežnošću da previjem rane

Snagom da nahranim srca

Verom da probudim usnule

Sklonite te lekove od mene, doktore

Nemojte ih davati nikome ovde

Pričajte sa nama, iskreno

Pitajte nas šta nas boli

Pitajte gde nas boli

I recite da će proći

Shvatite, doktore

Shvatite nas

Nemojte ubijati

Osećanja u nama

Ti vaši lekovi ne rade

Jer ne vidaju dušu

A lepa reč leči

Uz razumevanje

Poštovanje

Podršku

I poverenje

U dobrotu u ljudima

[andrijanakrsmanovic]

Gusenica

Tu, gde je najtanje

Tu, gde najnežnije trne na dodir

Tu, baš tu gde najviše peče i boli

Tu, gde se poznaje slab šav

Tu, gde je tek sraslo

Tu udari

Iz sve snage

Pa neka se slomi

Nek’ se razbije ogledalo

Nek’ pršte komadi živog mesa

Neka se proliju suze, i znoj, i krv

Neka se sruši sve, do kraja

Da bi se zidalo iznova

Od sleđene zemlje

Novog temelja

Iz korena

Sve od početka

Kako bi bilo jače

Kako bi bilo zdravo

Kako bi moglo da opstane

I da preživi nove udarce

I da traje, dok traje

Dok se opet ne slomi

Pred i pod silom

Evolucije

[andrijanakrsmanovic]

Miholjsko plavo

Jutro je. Još koji minut pa sedam. Ujutru u sedam, svakog dana sedam u rasklimani plavi gradski autobus i vozim se do jednog prigradskog romskog naselja, na časove. Ovih dana radim u jednoj malenoj osnovnoj školi kao zamena profesora engleskog. Težak je rad u prosveti. Posebno u osnovnoj, u koju idu svi koji se rode. Ili bi bar trebalo da idu. U srednju se upišeš po nahođenju, i ako te nateraju. U osnovnu dolaze sva deca, i ta deca su različitih profila. Neki su šmekeri od malih nogu; neki su poludivlji i opiru se autoritetu; neki imaju užasno teške priče u porodici; neki imaju braću i sestre; neki su usvojeni; neki zlostavljani; neki imaju smetnje u razvoju; neki su agresivni; neki su povučeni i tihi; neki prave haos na času; neki su mamine maze. Ne vole svi da uče. To rado čine tek onih pregršt đaka kojima su u porodici usadili disciplinu i želju za nečim više od lutke i lopte – ili njihove moderne verzije, pametnog telefona. Malo ko od ove dece danas je gladan znanja. A svi redom su gladni ljubavi i pažnje, bez obzira iz kakve porodice dolaze.

 Bilo je teško prve dve nedelje. Nova sam u ovome. Imam dosta iskustva sa privatnim školama u koje idu deca imućnih, ali nisam nikada ranije radila u državnoj školi. Posebno ne u ovakvoj sredini. Sreća te sam pre par godina volontirala u Svratištu za decu u Beogradu. Tu sam videla decu borce po prvi put. Puklo mi je srce po sredini i uzduž tada. To je iskustvo nakon kog sam odlučila da radim u nastavi, posle decenije prkošenja porodičnoj tradiciji. Svi su moji bili prosvetari; neki su još uvek. Deda je bio direktor osnovne škole, a baka učiteljica. Otac je bio profesor matematike. Stric - nastavnik matematike. Sestre od strica i sada rade kao nastavnice matematike u mom rodnom gradu. Vratile su se u Valjevo nakon što su završile PMF, upravo kao njihov i moj otac, u svoje vreme. Jedino sam se ja oduprla zovu matematike, iz srednje ekonomske upisala jezike, masterirala sa desetkom, i pronašla posao u prevodilačkoj struci umesto u nastavi, i to van rodnog grada. Jedina sam se od svih nas u familiji kao jogunasto june opirala prosveti. Jedina se nisam vratila kući, svojima, u sigurnost. Jedna prijateljica mi je rekla da je to zato što sam borac po prirodi, kao i deca iz Svratišta koja su mi pre dve godine otvorila srce za svu decu sveta. A možda i zato što nisam imala kome da se vratim. Tamo gde je nekada bilo sigurno ostala su samo grobna mesta i spomenici sa imenima mojih. Upravo tih mojih koji su me naučili vrednosti discipline, rada, poštenja, iskrenosti i istrajnosti.

(Često mislim da zapravo nisam borac. Samo jednostavno nisam imala izbor. Možda sam ustvari slabić koji ne bi podneo da živi tamo gde su svi njegovi umrli i gde sve miriše na prošlost i teške boje. Ne znam ni sama više zašto se nikada nisam vratila "kući", niti to planiram. Znam samo, oduvek, da moram dalje. I idem dalje, stalno. Nedavno sam se preselila u Novi Sad. Na Bogojavljenje sam upisala drugi fakultet, psihologiju. Da bih naučila zanat i sutra radila sa ljudima koje boli duša i koje niko ne razume. Da bih im pomogla da boli manje. Da pričamo dok ne prođe. Da rečima ljubimo po ranama na srcu. Dok se ne vrate kući, sebi, svojoj suštini, ma kakva ona bila i ma gde se oni našli. Osećam u srcu da je to pravi put, i molim se Gospodu da me vodi u dobrom pravcu. Sama bih verovatno zalutala odavno...)

Jeste bilo teško tih prvih dana kad sam kročila u ovu osnovnu. Treba raditi sa svih osam razreda i popamtiti svu decu, uspeti i postići poziciju autoriteta i ostvariti kontrolu u učionici a ipak im dopreti do srca. To nije lako kad si nov u školi. Ali sada je lakše. I izazov je svaki novi čas i svaki razred sa svojom dinamikom. Drugačije je, nekako, od svega drugog što sam radila. I od privatne škole i od privatnih časova. Kad radite u državnoj školi, svaki dan i čas su unapred mapirani, a opet daju ogroman prostor za kreativnost. Zavisi da li hoćeš da se cimaš i da smišljaš stalno nove načine i forice da jogunaste đake naučiš nečemu protiv njihove volje i kratkog fokusa ili bi samo da te časove odradiš, odeš kući i na kraju za to obrazovno ništa dobiješ platu koja više liči na džeparac nego na realan mesečni prihod odraslog akademskog građanina. I upravo zbog te razlike u kreativnosti i motivu rada neki časovi deluju kao gladna godina i đacima i nastavnicima, a neki prolete za tren. Pitam se kakav će nam danas dan biti…

Ako ništa, ono bar ima sunca. Miholjsko leto. Osećam poljupce sunca u zenicama, iza zatamnjenih naočara. Prija, jer je zimkavo i sveže jutro. Sreća te kožna jakna ne propušta vetar.  Rekli su mi đaci da im izgledam kao da imam motor, valjda baš zbog te jakne. Rekli su mi i da sam moderna za razliku od njihove prethodne nastavnice, iako pre časova uvek uredno izvadim pirsing iz obrve pošto se ne sme nositi u školi, barem ako si nastavnik. Ako si đak, onda sme. Nekoliko dečaka u višim razredima imaju bušne uši, a par devojčica prising usne. To što im je znanje engleskog bušno kao đevđir, to nikom ništa. Ali rekli su još nešto, ti moji bušni razbojnički đaci. To nešto što mi je slomilo srce, po ko zna koji put. Iz usta istih tih đaka koji se opiru radu i disciplini, koji ne vole i ne žele da uče, koji prave rusvaj na času i neće da se smire i makar budu tihi i žvrljaju po praznoj ‘artiji šta im volja kad ih već engleski ne zanima.

 “Nas’ce, vi ste bolji od naše stare nas'ce a mi smo svi pomislili da ste strašno strogi kad ste prvi put ušli u učionicu. Dabogda nam vi ostali zauvek!”

 U ruci mi je kafa. Nisam je stigla popiti jutros pa sam je samo sunula u termos i ponela sa sobom, da je saspem za vrat usput. Živ je Novi Sad oko sedam ujutru. Idu ljudi na posao. Neki u Dom zdravlja. Neki na pijac. Kao ova baka u plavom džemperu ispred mene. Vuče ceger sa točkićima. Sigurno ide da kupi namirnice. Zaobilazim je i u par koraka stižem na stanicu. Sedam na klupu. Valjda će bus brzo.

 “Sine, jel prošao autobus za Liman?”

 Baka u plavom džemperu ima jednako plave oči. I ogromnu tugu u njima. I pored te tuge, ogromnu snagu. Život je nije mazio. Ne mazi je ni sad.

 “Nije još. Evo, sedite.”

 Baka seda polako, i iz cegera vadi vrećicu. Iz te vrećice odbrojava novčanice od deset i dvadeset dinara drhtavim prstima. Čini mi se da nema dovoljno za kartu za bus. Možda i ima, ali svejedno. Hvatam se za novčanik. U njemu je 400 kinti. To mi je do plate, za tri-četiri dana.

 “Imate li dovoljno za kartu?”

 Pogled iz dubine plavih očiju ogrejao me je toplije nego Miholjsko sunce.

“Imam, sine. To mi je u džepu. Ovo mi je za doručak.”

“Uzmite. Evo, da vam se nađe.”

 Novčanica od dvesta dinara je mala i za nju i za mene, ali nek' joj se nađe. Ja ću se već skrpiti nekako. Da mi ne treba za bus za tamo i nazad, dala bih joj sve.

 “Neka, sine, čuvaj pare. Ima baka.”

“Imam i ja, ne brinite. Uzmite.”

“Hvala ti, sine. Da te Bog čuva.”

 Njen osmeh je od onih koji slamaju srce. Previše je ponekad ovakvih dana, i ovakvih osmeha. Klimnula sam glavom zauzvrat, a onda pobegla i sakrila se iza panoa sa reklamom za neki super-skupi, bezvezni telefon koji radi svašta a ne razume ono što je najbitnije - ljudsko srce. Morala sam da se sakrijem. Zatamnjena stakla, pirsinzi i crna kožna jakna ne kriju suze dovoljno vešto. Nek’ ide život…

 Koji minut kasnije, baka sa plavim očima i njen ceger su ušli u autobus i odvezli se na Limansku pijacu. Mahnuli su mi sa vrata. Nasmejala sam se, odmahnula im zauzvrat, a onda duboko udahnula i podigla glavu, da mi sunce uđe u zenice i okrpi ranu na duši. 

Živelo nam Miholjsko leto, plavo, toplo, i svetlo kao Raj Božiji.

[andrijanakrsmanovic]

Ide-entitet

Dobro, i to sam preživela. Cela donja usna mi je otekla od anestezije ali završila sam bar kod zubarke sve što je trebalo, da ne brinem dok ne nađem nekog jednako kvalitetnog u Novom Sadu. Sad sam neko vreme mirna. Uostalom, ko zna kad ću opet da se cimam do Borče ovako k'o sad. A i vala, ovaj prevoz, i vrućina, sve i da sam u Beogradu i dalje, ne bih se skorije upuštala u još jednu ovakvu avanturu sa GSP-om...

 A kanda sam nešto zaboravila. Sve me nešto svrbi po mozgu, nešto sitno sam propustila garant, al' još kad bih mogla da se setim šta... Prijavu boravka u NS sam odradila, jesam. I net sam na kraju regulisala, voimjaoca, u rekornom roku od petnaes' radnih dana, ali se sredilo. I onog smrada od stanara sam iskipovala iz stana u Valjevu. Na silu – na silu, al' eliminisala sam ga. Još treba te račune što nije platio da regulišem, da pokrenem tužbu, i da okačim oglas na Halo da se stan ponovo izdaje. Al' to ću sve sledeće nedelje. Da prvo rešim ove sad papire. Idem sad prvo na Biro da se odjavim, pa onda u RFZO, pa u Dom Zdravlja, pa u banku po karticu, i posle u konjički klub da izjašem taj poslednji trening. Sreća te sam makar adresu u mts-u za mob sredila odmah čim sam se preselila, da makar i o tome još ne brinem. Ali zaboravila sam nešto, evo, osećam ovde u malom mozgu tu jednu tačku koja me svrbi kad zaboravim nešto...

Račune sam poplaćala sve za stari stan, jesam. Odvojila sam sa strane i kiriju za naredni mesec u NS, i to sam rešila. Upisala sam se na faks, i to jesam. Okačila oglase za časove, prevod, i reiki, kristaloterapiju i ove ostale duhovne radnje što radim, i to jesam. Zakazala sam časove od vikenda pa nadalje, i to jesam. Zakazala sam reiki i Theta tretmane, i to sam. Sutra treba da svratim do Olivere u Ministarstvo u Nemanjinoj da se dogovorimo, i posle idem do kozmetičarke i frizerke, i to da obavim dok im ne nađem alternativu u Novom Sadu... I posle toga do Lele da skoknem za Thetu... Ne znam šta sam zaboravila. Al' znam da jesam nešto. Ma 100% jesam. Evo, tačno ga tu osećam, na dnu malog mozga...

 - Dobar dan. Karte na pregled.

 Pera Kojot Supergenije. Sedi, jedan.

 Gospođa ridža je iznikla naizgled niotkud tačno pored mog sedišta. Da, naravno da imam BusPlus. I to personalizovani. Da, naravno da redovno plaćam mesečnu kartu. Više se isplati tako nego da se švercujem ili da kupujem karte pojedinačno za svaku vožnju. Da, naravno da je sada polovina avgusta a ja od kraja jula živim u Novom Sadu. I da, naravno, prvog nisam uplatila mesečnu kartu jer mi jednostavno više nije potrebna. I da, apsolutno, naravno, sada ću platiti kaznu, pet soma iz mesta. Osim ako...

 - I'm sorry, I don't speak Serbian.

 Ljubila me majka.

 - Your ticket, please?

 Gruba srpska varijanta engleskog ali solidno razumljiva. Pritom, teta ridža deluje tvrdoglavo. Biće ovo veselo iskustvo.

 - I need to have a ticket for the bus, yeah?

- Yes, you need to buy a ticket.

- Can I buy it from the driver now, yeah?

- No, you have to pay now.

- I can buy the ticket from you, yes?

- No, you have to pay.

- But I have no Serbian money. Only euros. Do you take euros, yes?

- No. But we can go to the exchange office.

- There is an exchange office here?

 Hajde, sestro, napravi magiju i stvori menjačnjicu sad usred ove nedođije. Sebeš mokri ili koji već. Niđe realne institucije osim kafane i eventualno trafike. U najboljem slučaju, tek oko Pančevca ima neka menjačnica, a do tad će valjda ridžosi da na'vataju nekog drugog ili da napuste autobus.

 - Yes, there is exchange office. Next station, we exit.

- Okay.

 Edomoega. Ma, kakva menjačnica, nema to ovde nigde u blizini, otkačiće se ova teta već usput. Ajpomozibože.

Vozimo se minut-dva. Rekla bih u tišini, ali taj koncept ne raste u gradskom prevozu. Osećam sve gadosti života koje idu uz GSP. Smrad, buka, drndanje, vozač nagazio gas kao krompire da vozi, i to na reliju Pariz-Dakar. Gospođa ridža me meri, onako urbano odrpanu, sa opasnim naočarima za sunce, u izlizanom teksas šorcu do kolena i majici koja bi trebalo da glumi američku zastavu, sa sve zvezdicama i štraftama odozgo. Inače imam taj neki klošarski vajb, rekli mi ljudi u nekoliko navrata. Delujem kao da me odgajila ulica, po oblačenju i stavu. To da sam zapravo odrasla u biblioteci i umem da jedem escajgom ako zatreba skapiraju tek nakon što progovorim. Džebiga.

- We get off here, yes?

- No, next station.

 Nije mi previše bitno kako izgledam. Bitno je ono ispod. Bitno je ko si kad ostaneš sama, nakon što se svetla na sceni pogase, a publika ode kući. Ko si kad niko ne gleda. Ko si kad te vidi samo Bog. Ja sam ista i kad sam sama i kad sam među ljudima. Barem se trudim biti. Tačnije, kad sam sa ljudima, često se zezam više nego što se inače sa sobom smejem. Ne trudim se da sakrijem depresiju iza klovnovskog osmeha, ali je ni ne puštam na druge da ih grize. Barem se trudim da je ne pustim. To sam što sam. Nije bitno gde i sa kime. Uvek sam ja. Identitet mi je takav. Dosledan, jak, i uvek do kraja iskren. Džebiga.

 - We exit here.

- Okay.

 Zapahnuo nas je vreli vetar i oblak borčanske prašine. Ovde, usred ničega, i to prilično štrokavog i musavog ničega, sa leve strane nasmešila nam se njeno visočanstvo menjačnica, glavom i repom, i obasjala mi izduženu facu i pripadajuće joj cvikere za sunce svojom ultra-moćnom crvenom svetlećom reklamom.

 - There you change money.

- Okay. Will you wait here?

- No, I go with you.

 Iza umazanog stakla, dva para plavih očiju su me odmerila od vrha glave do polovine američke zastave i nazad. Izvadila sam pedeset evra iz novčanika i gurnula u šalter.

 - Thirty euros, please.

 Devojka je odbrojala novac. Okrenula sam se gospođi ridži.

 - Is this enough?

- Yes, not all.

 Uzela je novčanicu od dve hiljade i izvadila nekakav papir.

 - This is a ticket. You can drive for one day. Until morning. What's your name?

- Why?

- Do you have a passport?

- No, I don't have any ID with me now.

- Please, tell me your name. I need to put it on the ticket. See? On this line. Because you pay now. Next bus you pay nothing. Until morning.

 Jedva sam izdržala da se ne nasmejem. Skinula sam cvikere, zagledala se gospođi u oči sa osmehom broj šesnaest, prstom na usnama i blago psihotičnom iskrom u oku, i namignula joj šmekerski.

 - Okay. I'll tell you my name. Ali prvo priznajte da dobro glumim.

- Ene, ova je naša!

 Gospođa ridža je počela da se smeje, naglas, a za njom i pripadajuća joj koleginica koja je sve vreme poslušno kasala za nama.

 - E, mala, ne bih te provalila nikad. Ne izgledaš kao da si odavde, a i ne govore naši ljudi tako dobro engleski.

- Ja sam profesorka engleskog, zato.

- E, sad ti vala ne bih ni kaznu naplatila, kako si me nasmejala. Al' da znaš za sledeći put. Stranci ne nose Svetu Petku oko vrata. Mada toliko dobro pričaš engleski da sam pomislila da si strankinja, a da ti je ogrlicu neko naš poklonio.

 Inače volim da nosim privezak sa likom Svete Petke oko vrata. Ne nosim je uvek, ali ima dana kad mi prija. Sveta Petka me prati još od 2006. godine. Početak decembra je bio, kao zombi sam se vraćala s faksa, imali smo neki kolokvijum, ispit, ili šta već. Dan pre toga sam sahranila oca, tamo, u Valjevu. U paralelnom univerzumu, takoreći. Bdenije, večera, komemoracija u školi, groblje, kapela, sahrana, telegrami, svi ti nepoznati i poznati ljudi koji su mi izjavili saučešće, tih nekoliko dana, sve je to zajedno delovalo kao jako ružan san. Iz tog sna sam se probudila tek kad sam kasno uveče izašla iz autobusa u Beogradu, 12 sati nakon sahrane. Sutradan ujutru, bila sam među prvima na faksu, umorna ali spremna za kolokvijum. Sećam se, dobila sam osmicu tada i profesor mi je rekao da je očekivao više od mene.

Baš tog dana nakon očeve sahrane, posle kolokvijuma, vraćala sam se pored Skupštine, ustondirana od svega zajedno, a onda mi je – isto tako niotkuda kao gospođa ridža pre dvadesetak minuta – prišla neka nepoznata žena i prikačila značkicu sa likom Svete Petke na rever od kaputa. Tako iz nevezanog. Nisam previše razmišljala tada o tome. Tek posle. A tad posle su me poterali porodično da se krstim, pod pretnjom da će me se odreći preko novina i da će me rođena baba, pokoj joj duši, izbaciti iz testamenta jer bejah jedini član u čitavoj familiji koji je ostao nekršten i samim tim, idealan kandidat na kog će se svaliti duhovni teret prvog i jedinog potrebnog i dovoljnog razloga za svu muku i nedaće koje su nas strefile u tih godinu dana. Strina, sestre, zet, i ostatak dinastije nam negovali su uverenje da nas je naš porodični svetac zaštitnik, Sveti Arhanđel Mihajlo, pritisnuo ružno i odneo nam tri muške glave u cugu jer em nismo slavili porodičnu slavu kako priliči pravoslavnoj porodici zbogradi dedinih komunističkih načela, em mene grešnu, sa sve tim klošarskim stajlingom i vrlo sumnjivim spektrom interesovanja glede onostranih rabota, nismo odmah po roždestvu krstili kako Gospod zapoveda. Saterana u taj duhovno-imovinski procep, odlučila sam da se krstim u Crkvi Svete Petke, na Dan Ljubavi, Vere, Nade i Majke im Sofije, i tako sebi osiguram pripadajuće mi parče babine zaostavštine i udobno mesto u apartmanu sa pet zvezdica u koji će me Sveti Petar proslediti preporučenom pošiljkon nakon što obavim svoje ovozemaljsko bitisanje.

Od tog dana pa do dana današnjeg, Sveta Petka me prati i čuva. Znam to. Osećam. Možda me ne čuva baš od svake pošasti, npr. od kontrole u busu, zlih žena, ili izgladnelih novosadskih komaraca, ali tu je. Na svaku molitvu mi odgovori, svaku želju ispuni, i pokaže mi put kad ne znam u kom pravcu da se denem. Valjda zato stroge duhovne majke i služe. Da svoju decu pouče, disciplinuju, ali i zaštite i usmere kad zatreba. Da im usade jak i dosledan indentitet koji počiva na čvrstim moralnim principima. I hvala im za to.

 Uostalom, lagati nije lepo. I treba biti iskren, pa čak i kad ti to ne ide u prilog. Celog sam života bila brutalno iskrena, prema svima, uvek, i svuda. Čak i ako sam nekada pokušala da se izvučem, k'o ovo sad, uvek sam na kraju morala pošteno platiti svaki prestup i sitnu laž. U laži su kratke noge, a pošto bih ja nekako da si ostavim otvorenu opciju da se, eto, možda u nekom trenutku u budućnosti prekvalifikujem u manekenku, valja mi sačuvati dobre batake za tu svrhu, pa tako. Zdravo je to za identitet. A ovaj moj entitet, bio on klošarski ili ne, svakako počiva prvo na čistom obrazu, čestitosti i časti, pa tek onda svemu ostalom. I taj entitet uvek ide napred, prevozom, volovskom zapregom, rolerima, na konju, u kombiju ili pešice. Džebiga.