badgal008

[badgal008]

“Znam da te zaboravljam Kada prizivam tvoj lik Neku odredjenu sliku I dan I shvatim da ne pamtim vise Tacan nacin na koji si se nasmijao Podigao glavu I izgovorio tada neke velike rijeci Zaboravljam te Kada ti nakon godinu i po Izbrisem broj Kao brisem ga iz glave A znam da nije tako Ali jednog dana Ja cu zaboraviti Je li osam ili pet Je li drvena narukvica Na desnoj ili lijevoj ruci Ali nacin na koji si ucinio Da se osjecam To necu nikada Neko sam ko zivi I dise Sitnice I pamtiti cu Samo sitnice Nostalgija jeste Pogana stvar koja Sitne stvari uvelicava Ali ja nikada necu zaboraviti Stojis ispred mene A ja naslonim lice na tvoja ledja Dok te grlim Kao violoncelo A ti prislonis svoju glavu na moju Trenutak mira i srece Onog proljeca shvatila Sam da Dom Nisu moja cetiri zida Vec Par slova tvoga imena Bitno je da sam ja tebi broj izbrisala”

— (via sutomore)

[badgal008]

“Možda niko nije umeo da te želi ovako kao ja noćas. Tvoje ruke bele kao samoća. Tvoja bedra sa ukusom platna i voća. Tvoj malo šuštavi glas. Sa nosom dečački prilepljenim uz okno vagona, nejasan samom sebi kao oproštajno pismo padavičara i čudno uznemiren toplinom kao razmažen pas, putujem, evo, putujem, da natrpam u glavu još neslućene predele, da drveću poželim najlepšu noć na svetu, da se vrtim kao lišće, kao vetar po travnjacima, kao zvezde i ptice. Da malo nemam plan. Da imitiram klavijature, liftove i okean. Da zaboravim ruku na tvom struku. I lice uz tvoje lice. Morao sam da izmislim da si nešto sasvim, sasvim trajno. Drukčije ne bih izdržao okovan u ova usijana rebra. Uobrazio sam da sam te već viđao u lađarskim lengerima, u naočarima starih prodavaca lozova i zarđalim očima limenih bogova na seoskom raspeću. Veče je opet nekako sumanuto sjajno, i daljine pod mokrim zvezdama pune su mleka i srebra. Morao sam da izmislim da si nešto sasvim, sasvim beskrajno, u ovim batrgavim noćima što imitiraju sreću. A o meni i ne pitaj. Ko sam ja? Niko. Trava. Kunem ti se u sve one osvetljene prozore kojima sam zavideo na zavesama kad sam služio u mornarici. Ja sam rodjendan slona i smrt mrava na istoj slamarici. Zaista, ti mene tako divno ne znaš. Hiljadu prašuma češlja kosu u mom ušećerenom oku. Sanjam te s tugom noćima, kao vojnik tuđu pornografsku sliku, U meni stanuju kapele i noćni lokali i neki podivljali konji preživeli u nekom ogromnom pokolju. U meni se dave brodolomnici i kopna na vidiku. Tebi ću priznati: ja, preispoljna kukavica, umeo sam da bivam zapanjujuće hrabar zbog regrutskih ogledala, zbog kojih mnogi nikada neće postati invalidi. Pisao sam stihove da bude malo snošljivije u muškim čekaonicama kožnih dispanzera. Razumeo sam kako je uškopljenim bivolima, a sa rudarima sam imao običaj da zlonamerno ćaskam u oblacima i okeanima. Bio sam sve ono što bridi i što se stidi. Sve ono što se vidi i ne vidi u noćima. Sve ono što se kazuje i ne pokazuje u danima. Ja sam taj što je molio da se izmisli takva država u kojoj vladaju kondukteri. Jedna država u kojoj svako može da putuje kud god hoće. Ja sam taj što je sklapao ruke da se izmisli jedna odlična država koja sanjarima od malih nogu daje penziju i školsku decu masovno vakciniše protiv samoće. Sad više ništa nemam, samo ovo srce, ogromno, gadno i gladno. Ovaj rezervat divljih bubnjeva i hipnotisani zoološki vrt. Pokazaću ti nilske konje moje tuge. Zebre moje neozbiljnosti. I majmune pijanstva. Pokazaću ti ovo u meni što liči na opljačkanu kockarnicu i opljačkanu smrt. Svi nekud odlaze. Eno, pogledaj ih gde odlaze kao pihtijasti zvuk zvona. Danima nekud odlaze kao miris izmirne, nečujni, i na prstima. U očima im malo glinenih perli, i vašarskih bombona, i malo iskrzane slame u ustima. Niko te zaista nije želeo ovako stravično, kao ja noćas. Tebe sa mirisom sapuna, mastila, mirisom đačkih igranki, pokislih revera, magle i tramvajske zvonjave. U mojim žilama za tebe teče nekakva bela krv, nešto kao čipka na tvom ramenu, ili ukus tvojih sekutića u mojim dlanovima. Nešto kao poljubac između dve nečitke izgužvane stranice nekakvog na brzinu napisanog pisma. Ili nešto kao krv pod noktima između dve najšarenije ponjave. A o kiši ti nisam ni rekao: sve mi je usne ulubila. Malo me ljubila. Malo ubila. Raskoračen nad sobom, danima sam zverao u svoju zapenjenu zenicu kao u namirisanu kadu. Pod kožom mi stanovala vretena. Pod temenom mi plastovi blata zaudarali na četiri rata. Možeš misliti kako je bilo kad uopšte i nisam imao brata u tom gradu gde su svake večeri ponovo hteli glavu da mi ukradu. Imao sam samo bezbroj suludih koraka od zida do zida. I natrag: od zida do zida. Imao sam malo tuđeg smeha i plača nataloženog na stvari. I onu jesen, onu najlepšu jesen na svetu, onu što miriše na kišu, kao Ciganka kad žute haljine skida i među krošnjama krvari. Vidiš kako ti mene divno ne znaš. Možda ja nisam ni trava. Možda sam samo napamet naučio trčanje od porodilišta do spomenika u nekoj panonskoj varoši austrougarskog porekla. U meni jedno nebo, obešeno za noge, visi kao da spava, a to je jedino nebo koje ne ume da spava. U meni jedno nebo visi kao zastava od vetra strašno otekla. Voz tutnji. Tutnji. Učini nešto da me bar tvoj grad ne sretne sa topovima samoće ispaljenim u ova usta živa. Nadrobi mi u grlo ptičja krila pomešana sa hlebom. Ne bleji vetar uzalud tako žalobno, ružnije nego stado zatrudnelih ovaca u zoru, u dvorištu klanice. Točkovi tutnje. Tutnje. A rebra su mi sve više dve okrvavljene roletne kroz koje srce šiklja i ruke mi poliva, kao mlaz vrele nafte usijani vod trafostanice.”

— Miroslav Antić (via slatkicahh)

[badgal008]

“Iako si ti davno na mene zaboravio, ja te se još uvijek nekad sjetim. Samo zato što mi je vjerojatno još uvijek stalo.”

— ne-moze-bolje (via ne-moze-bolje)

[badgal008]

🍀

Nismo se dočekali. A čekali bismo se još dva života koliko smo se voljeli.

[badgal008]

[badgal008]

i love walking around my house at night wearing a too small tshirt and underwear it makes me feel like the slutty girl who dies first in a horror movie

[badgal008]

nothing better than seeing the softer side of someone only shown to u

[badgal008]

love it when couples are like, each other’s biggest fan

[badgal008]

in another life we were two flowers and you stayed by my side

[badgal008]

“got snap?” i have an address where you can send me roses and love letters mf act grown

[badgal008]

Ti si sama sa sobom

mene i voljela i preboljela;

svađala se i ljutila;

Ja ništa nisam znao.

Došao sam samo jednom do stana i vidio čistu pepeljaru,

tada sam znao da si otišla. S ljubavlju, T.

[badgal008]

[badgal008]

People underestimate my ability to cut off all emotional ties and literally never speak to them again.

[badgal008]

Za slučaj da me pitaju o umetnosti : ja sam jedno remek delo ljubio dok spava.

[badgal008]

“Vi ste u nekom srodstvu?” pita sestra. “Ona je moja supruga.” Ali kad kažem “ona je moja supruga”, to je pojednostavljivanje, ona je više od toga. Recimo, 1993. godine, u vrijeme opsade Sarajeva, jedan je ubica kalašnjikova uperio u moja prsa. E, ona je tada stala između kalašnjikova i mene.”

- Me’med, crvena bandana i pahuljica, Semezdin Mehmedinović 

[badgal008]

Mentally I’m in Paris drinking coffee with the love of my life

[badgal008]

whenever I go out in public I feel like such an outsider like was I ever meant to be human? can I go back home?