gorkipelinkovac

[gorkipelinkovac]

zašto bi mene trebalo biti sram što pijem tablete za živce ako zlostavljače nije sram što su zlostavljači?

[gorkipelinkovac]

"Ako umrem, kako ću da te volim?"

“(Milenko) Moja Jagoda… Zaboravio sam juče nešto da ti kažem, ne znam kako, al’ nisam ti rekao. Hteo sam, al’ nisam. Primetio sam da se rode ne vraćaju u naš kraj. Proleće je, vreme je za rode, a njih nema. Znaš, Jagoda, otkako si ti otišla, ja sam se bavio malo rodama. One su čudne životinjke. Kad su one otišle i neće da se vrate, to je upozorenje da je u našem selu nešto loše. Vidiš, moja Jagoda, rode su čudna bića. One izaberu jednog partnera, sa njim žive, izrode mlade, prave sa njim gnezda, putuju, i ako slučajno, a to nije retkost, neko od partnera ugine ili strada tokom tih selidbi, rode ne traže drugog. Rode, moja Jagoda, ostanu same i tuguju, i tuguju za svojim partnerom, i bez obzira kolika je ta tuga, one lete i trpe. Trpe, moja Jagoda. Jagoda, ja računam da je tebi tamo bolje. Svako ide tamo gde misli da će mu biti bolje, i rode su sigurno tamo gde im je bolje. Gde su rode, tu je dobro. Rode, draga, moja Jagoda, kad im neko otme stan ili kad im uđe tamo gde je njima dobro, one se tuku do krvi, ne daju. I ljudi idu tamo gde im je bolje. Još sam sinoć, ti bi rekla, zaludan posao radio, al’ ja kažem nadam se došli su neki ljudi, neko će doći, i rode valjda. Ovako više ne može, propadosmo. Nisam ti danas došao, roda još nema. I znaš, možda ja o rodama ne znam dovoljno, nisam ni o tebi znao dovoljno, ti si otišla. Ne zameram ti, odlazak ti ne zamaram. Ti znaš šta je tebi zameram. Ove godine smo zaboravljeni. Roda nema, ni Boga ne vidim. Gledam nebo, nebo gleda mene, nema ih. I ljudi odlaze, mnogi su se preselili ovde na groblje, a neki su otišli ko zna gde. Bojim se sa ću da ostanem sam. A zamisli, odjednom počeli da dolaze neki ljudi, pa dolaze, prolaze, planiraju nešto. Ja sam pomislio da i ti tako možeš iznenada da se pojaviš. A i ovako celo selo priča da nisi umrla nego da si me napustila. Ma pusti selo, neka priča šta hoćeš, znam ja da ti mene nikada ne bi mogla da napustiš. Jagoda, ja sam tebe sahranio, a voleo bih da si živa i zdrava, i da se tako iznenada pojaviš, da mi se nasmeješ. Kada bi ti došla sve bi procvetalo, i ja i Baranda. Pa da. Čovek ne vidi kod očiju. Gleda, a ne vidi. Tako i ja, tek sam sada shvatio, tolike godine ��ivim u Barandi, oko mene zemlja, pred kućom i blato, a ja tek sad shvatam. Još kad sam bio mali video sam da rane kada ih ne operem vodom, a na njima ostane blato, brze zacele. Ovo je lekovita zemlja, odneću ovu zemlju u Beograd da oni ispitaju, možda će da se smeju, al’ uvek se smeju. Nek se i smeju i sada, pa da. Izvini, uzeo sam ovaj tvoj lep lonac iz Italije i doneo ga. Eh, kako si ti bila radosna kada si trebala da ideš u Italiju na tih sedam dana. Kako si sijala od sreće pre nego što si otputovala, a onda kada si se vratila sve je krenulo naopako. Sećaš se? E, moja Jagoda, sve bih da učinim, ali ne znam kako da tebi pošaljem poruku. Još ne znam kako, moja Jagoda. Jagoda, ja te molim da me slučajno ne odgovaraš. Niko živ ne vidi kakva nam se nesreća sprema. Pa gde ima selo bez roda? Gde ima? Pa nigde. Pa idem, ljudima objašnjavam, čekam priliku pa im kažem, niko neće, niko se ne obazire, pa sam odlučio, saću da udarim na sva zvona, pa sam polepio plakate, objaviću i novinama, celom svetu, ko god želi da čuje i vidi da je naše selo ostalo bez roda. Nema ni jedne jedine, a selo Sakule puno roda. Moraću otići do njih da pitam da li su naše rode do njih otišle. Eto, sada sve znaš. Nemoj da me zadrzavaš, molim te, nemoj da me zadrzavaš. E, sada da ti objasnim. Neko me vreme neće biti dok ono ne rešim. Jagoda, ja imam samo dve ljubavi - tebe i Barandu. Tebe sam izgubio. Ako izgubim i Barandu onda mi ne vredi živeti. Ako umrem kako ću da te volim? Zato te molim da me ne sprečavaš. Kako ću ne znam, ali moram da pokušam, oprosti. Ćuti, ćuti… Neke stvari se pričaju noću, nisu za dan. Noću se muke otvaraju lakše. Tako ću ti ja, moja Jagoda, reći šta sam načuo; seoske babe pričaju da si išla u Opovo kod doktora i da si bila u drugom stanju. Valjda posle više nisi bila u drugom stanju. Pričaju, pričaju, kad bi se zidovi otvorili i njihove tajne osvetlile, sve bi se treslo od onoga što oni kriju i čega se plaše. Svoja dvorišta da čuvate i pazite, a moju Jagodu da ostavite na miru. Tako ja kažem, tako ja kažem… Jagoda, sad još i ovo hoću da ti kažem. Nekada sam bio tvoj muž, a bio i još i učitelj Milenko. Sada znam zasigurno da više nisam tvoj muž, a nisam više ni učitelj. Sada sam samo Milenko. I to je možda previše. Svuda sam te tražio, dugo i uporno. Najzad, kada sam shvatio, onda sam te ovde i sahranio. U školu se od sramote, što me nije bilo, nisam ni vraćao, a sad čujem da nema dovljno ni đaka za moj razred. Ne idem da pitam, pisma sam ti pisao i ostavljao tu na grobu, kasnije ih nisam nalazio. Ne znam, možda ih je vetar oduvao, možda ih je neko uzeo, sada puno ljudi dolazi u Barandu. Možda ti je neko i predao, tetka Ruža koja često dolazi na groblje nije ništa o tome rekla. Jagoda, čitam tvoje ime na krstu, a pored vidim moje prezime, to prezime nikom više nije potrebno. Ti si samo Jagoda, ja samo samo Milenko. Nismo više Miletin, valjda. Ipak, probaću još nešto, probaću da ćutim, možda ćeš me čuti. I više ti neću dolaziti. (Jagoda) Milenko, evo me, tu sam. Tu negde, blizu, daleko, svejedno. Čitam tvoje pismo, a stižu, ne znam ni kako, niko mi ih ne donosi, a ona ipak stižu. Ne pitam više za objašnjenje, samo slušam i gledam, ne zanimam me ni kako ni zašto. Ti si ovde sa mnom, čujem tvoj glas, prepoznajem tvoje reči, znam ih i onda kada ih ne vidim, i onda kada ih nema. U kojem to trenutku čovek reši da ode? Kad je dosta, šta prelije čašu? Može li se uopšte odrediti taj trenutak, ili si radi o nagomilavanju trenutaka? Kako ništa ne vidimo dok nam se događa? Uvek smo pametni naknadno. Prolazimo koz život slepi, gluvi, progledamo i pročujemo onda kada je gotovo. Rode su već davno otišle. Neće se vratiti, nikad. Ništa više nisam znala. Nisam znala ko sam, nisam znala ko sam… Morala sam to saznati, morala, i ti moraš. I to se može samo kad si sam. Šta sam čekala, da se desi čudo? Nema čuda, Milenko. Možda ih ima, ali to nikada ne budu ona koja smo tako željno čekali, sve uvek bude drugačije. Možda se neće vratit rode, možda će se vratiti neke druge ptice, a mi ih nećemo primetiti jer čekamo rode. Jesam li te volela? Jesmo li mogli ostati zajedno? Šta bi bilo da je došlo dete? Hoće li se rode ikada vratiti? To nisu prava pitanja, odgovor ne znači ništa. Molim te, pokušaj izbaciti iz glave sve te misli, svu tu buku, sve te priče. Ja pokušavam svakondnevno, sedim pored mora i ono me leči. Neki put zamišljam da si tu, pored mene , da držim tvoju ruku u svojoj. Onda se setim one buke u tvojoj glavi koju sam sve vreme tako jasno čula, od koje sam morala pobeći da bih ostala živa. Nemoj me čekati. Tek kad me prestaneš čekati ja ću možda doći. Možda to je jedino što čovek može da obeća, jer obećanja mogu dati samo bogovi. Šta je to puklo u tebi Milenko? Šta je to umrlo? Nisam ja ta koja je umrla, ti si taj, ja sam živa, želim biti živa, ne mogu više sa tobom. Vidiš li šta se oko tebe događa? Čuješ li jauk, plač? Osećaš li nepravdu, izdaju? Dopire li do tebe zlo, ili si se zatvorio, zaključao, navukao zavese, zaćutao, zatvorio oči, pokrio uši, je l’ to mudrost, ili samo strah? A ne, ne optužujem te, nikad. Hteo si najbolje. Ja sam ta koja je pobegla, uvek sam bežala. Pobegla sam od sebe, tebe, onda od tebe nekud. Možda sam se samo vratila sebi. Vrtim se u krug, vrtim se u mestu, znam da nikuda neću stići. Ovde sam, a ne znam ni sama ko sam. Molim te, poslednji put zamišljam, da se sva svetla sastanu. Uvek sam bežala. Čekam, čekam da ostaneš. Znam da te se sećam, čula sam, morala sam. Od čega da pođem? Nema spasa.”

— Vratiće se rode

[gorkipelinkovac]

[gorkipelinkovac]

čitam priručnike kako bih lakše tolerirala nasilje

kako bih kontrolirala svoju ljutnju i svoje reakcije

kako bih sebe izgradila tako da nasilnika ne povrijedim

...

koliko je tužan ovaj svijet

[gorkipelinkovac]

teško je kad shvatiš da nisi nečije dijete,

nego samo dužnik

kad znaš da nemaš kome pričati o svojim planovima i snovima

jer su glupi i ništa od toga neće biti

teško je kad nemaš nekoga tko te čeka da se vratiš kući samo iz razloga što nedostaješ

jako je teško živjeti život u kojem već u startu znaš da si nečija greška

moje malo srce to nikada nije moglo shvatiti

a moje veliko srce ne može zaboraviti

koliko god veliko bilo

uvijek ću se bojati biti greška

i to slama srce

i djevojčici

i ženi

jer obje još uvijek žive

u meni

[gorkipelinkovac]

the girlies reading

[gorkipelinkovac]

probudila sam se tog dana

ne baš sretna što sam živa

teturala sam s noge na nogu i režirala svoj život onako kako mi je bilo rečeno

probudila sam se i drugog dana

ne baš sretna što sam živa

pekle su me oči

a moje drhtave ruke nisu cigaretu mogle držati

odbrojavala sam sate u danu kao da će sutra biti bolje i da moram još malo izdržati

sutra nije bilo bolje

ponovno sam se probudila

ne baš sretna što sam živa

nikad neću shvatiti to ludilo

nikad neću zaboraviti dan u kojem sam ponovno čula glazbu

dan u kojem su zadnje zrake sunca dotaknule moje prištavo i umorno lice kroz kuhinjski prozor u večernjim satima

ne znam koje se čudo dogodilo

ali sljedećeg jutra sam se probudila

baš jako sretna što sam živa

[gorkipelinkovac]

da samo znaš koliko sam puta željela napustiti ovaj svijet

ne znam što bi mi rekao

ne znam kako bi me gledao

tko zna bi li me uopće mogao pogledati

da samo znaš koliko sam puta željela napustiti ovaj svijet

možda bi me izvrijeđao

rekao mi da sam glupa

da sam nestabilna luđakinja koja ne vidi prave vrijednosti života

i bio bi u pravu

ali teško je uliti snagu nekome tko je više nema volje niti tražiti

imaš sreće što sam kukavica

što se bojim propustiti trenutak da nepoznatom djetetu kupim sladoled

što se bojim da neću biti tu ako nekoj životinji bude potrebna pomoć

što se bojim propustiti priliku da starici pomognem prijeći cestu

što se bojim da ću izazvati suze na majčinom licu

što me je strah ne biti na planeti u trenutku kad me najbolji prijatelj treba

što me je strah da će moj odlazak promijeniti čitav timeline neke osobe zbog koje sam možda postojala

a što ću onda kad me više neće biti briga za to?

[gorkipelinkovac]

najsnažniji pokloni koje sam dobila od bivšeg su priručnik za manipulaciju i anksioznost

poznajem svaki pattern i svaki oblik agresije koji postoji

poznajem strah

poznajem sebe kao nedovoljnu

poznajem sebe kao ništa

umor od konstantnog dokazivanja

nikad neće proći

i nikada neću imati mir

jer svaka sumnja usmjerena prema meni boli više nego šaka u glavu

a sumnje su posvuda oko mene

šibaju me sa svih strana

i nažalost se ne mogu obraniti

najgore što mogu učiniti je da se sklupčam poput ježa i nikad više ne pokažem mekšu stranu sebe

ali ovaj tužni svijet me baš jako

ali jako tjera na to

učinit ću to od straha

kad mi ponestane snage

predosjećam to

i to je najveća bol koju čovjek može osjetiti onda kad se sve čini kao da je u redu

nije u redu

želim da ovo prođe

[gorkipelinkovac]

ponekad zaista mislim da si došao u moj život kao sretni kraj

pojedini ljudi ovoliko velike emocije nikada ne dožive

ti si sve o čemu su brojni pisci i pjesnici pisali, za čim su čeznuli

ti si svaka ona slika koju jednom kad čovjek pogleda, nikad ne zaboravi

nikad ne zaboravi koliko vrijediš.

i budimo jedno drugom sretan kraj,

stvarno ga zaslužujemo.

[gorkipelinkovac]

dušo moja lijepa, ne boj se

kad zamišljam da držim ruku svog djeteta u šetnji parkom, ja znam tko to dijete drži za drugu ruku

znam da ću voljeti, opraštati, smijati se, plakati, brinuti se, osjećati mir

s tobom.

samo s tobom.

[gorkipelinkovac]

nisam bila niti ukras

bila sam alat, sprava

odlagali su me u one “svaštarija ladice” poput predmeta koji ti treba toliko rijetko da ne zaslužuje niti skupljati prašinu na vidljivom mjestu

zanimljivo kod takvih predmeta je činjenica da kad ti zatrebaju, panično ih tražiš i u tvojoj glavi nastane kaos kad ih ne možeš naći, jer koliko god nevažno djelovali, bitni su.

potrebni su.

mene više nećeš pronaći u nijednoj od svaštarija ladica,

mislit ćeš da sam se izgubila.

i uvijek će ti biti žao jer takvo nešto više nećeš naći,

baš kao brojni predmeti koje se proizvode danas,

ako i potražiš slično,

neće biti iste kvalitete,

bit će samo pokušaj.

ako sam predmet, onda sam onakav kakav kad se proizvede, prenosi se s koljena na koljeno, za života ne moraš kupiti drugi

a nisam predmet,

svrstavam se u stare duše,

one koje ne gube kvalitetu s godinama,

one koje se jako rijetko pronađu

i na tvoju žalost,

shvatila sam koliko vrijedim.

ne želim biti korisna nekome tko neće znati koliko sam korisna dok se ne strga lošim rukovanjem,

ne želim biti kvalitetna nekom tko će grubo postupati sa mnom, nesvjestan o tom koliko me treba čuvati 

stare duše uvijek pronađu put,

ja svoj put imam,

u sebi.

i volim se.

onda kad to nitko drugi ne može.

nikad više neću nekoga moliti da me čuva.

[gorkipelinkovac]

sve je počelo mojim rođenjem

bila sam pizdarija od prvog trenutka

ostat ću pizdarija do zadnjeg trenutka

tek onda kada me ne bude

bit će lakše shvatiti što sam bila

jer ja sam barem bila

mnogi ljudi postoje

a da uopće ni ne postoje

zbog toga ću ti

lijepa moja

biti zahvalna

jer možda

da nisam bila prisiljena tako snažno biti

tu, ovdje, tamo i ondje

gdje god me se smjestilo

možda ne bih toliko čvrsto postojala

ovdje gdje sam sad

[gorkipelinkovac]

neće vam dugine boje preoteti svijet

niti će ga zauzeti,

niti će vas pokušati obojiti,

one samo traže mjesto u svijetu

godine skrivanja, osuda, prerano prekinutih života, tihih suza,

nasilja i straha jednom moraju dobiti glas

pustite taj glas neka se čuje,

za ljubav.

za ljubav uvijek treba biti mjesta,

u kojim god bojama ljubav bila.

[gorkipelinkovac]

kažu mi da sam gruba i bezobrazna

a ja sam samo ogledalo

kažeš mi da sam nježna, draga i pažljiva

da sam emotivna, komunikativna, nesebična, jednostavna

a ja sam samo ogledalo

zato oni ne mogu stati ispred mene i promatrati ono što im se pred očima nalazi

[gorkipelinkovac]

hodam u tvojim rukama

jer ne smijem sama

a tvoj glas na milijun komadića reže moju toliko voljenu tišinu

sanjam o tom da živa gorim

i u snu ljubim vatru koja me odnosi

jer te od dolaska smrti ne čujem

redovit si i temeljit u stvaranju novih modrica kao da vodiš brigu o tom kad će promijeniti boje i nestati

a ja ne smijem biti neoslikani canvas

izazivanje paničnih napadaja tvoja je umjetnost

svaki put je sve kreativnije, kaotičnije, drugačije

ponekad mi djeluje kao da se trudiš

a ponekad mislim da je prirodni talent u pitanju

jer ishod je uvijek isti

moj duša krvari nakon svake tvoje riječi

ja više glazbu ne čujem

sebe više ne osjetim

preuzeo si me cijelu i ispraznio si me

gledanje u jednu točku jedina mi je aktivnost u prošlim danima

i danima što dolaze

čekanje hrabrosti da ovaj život završim pretvorilo me u biljku

ne smijem otići

a toliko bih jako htjela

želim da ne postojiš

da ne sjediš na ovom stolcu i da ne moram moliti za san

želim pronaći prekidač za zdravi razum jer jedino se tako mogu spasiti

fizički me boli tvoja prisutnost

obolijevam

a tebe to hrani

nisi ni svjestan koliko si me puta učinio mrtvom

jer da jesi, bio bi ponosan

- ako postoji osoba koja se pronađe u ovim riječima, molim ju da skupi svu snagu koja joj je ostala za preživljavanje i da pobjegne. da se nikada ne krivi za bilo koju emociju koju je osjetila. da se nikada ne boji ljubavi. jer ljubav te nikada neće natjerati da se ovako osjećaš. OVO NIJE LJUBAV. pobjegni. zavoli stablo. zavoli pukotine u pločniku svog grada. zavoli bilo što osim onoga tko te na bilo koji način zlostavlja. i znaj da će proći. uvijek prođe. obećajem.

[gorkipelinkovac]

ostavit ću ponovo cigaretu,

ilegalnu, motanu, frkanu

ostavit ću je tamo gdje te nema

tako da me nikada ne sretneš dok ti ju poklanjam

da ne bi vidio koliko mi nedostaješ,

ostavit ću je tamo gdje te nema

jer ima te u svakoj pjesmi,

u svakoj zimskoj, proljetnoj, ljetnoj i jesenjoj večeri,

postojiš i smiješ se

gledaš u mene i držiš me u svojim rukama

kao da sam najsvetije blago koje si ikada dotaknuo

na taj si način svu djecu gledao i držao,

zbog toga te toliko i volim

da nikada nisam vidjela tvoju iznemoglu ruku koja gestikulira zbogom na najreligiozniji način,

možda me ovdje ne bi bilo

ne vjerujem u nikakve pičkarije i vječni život jer si rekao da ako postoji,

doći ćeš

a nisi došao u ovih 19 godina

da nikada nisam svjedočila tvojoj želji za život

možda ne bih bila ovdje, ne bih slušala kišu i glazbu i ne bih čitala najljepša slova, ne bih grlila najljepše i najdivnije osobe na svijetu,

da te nikad nisam upoznala,

ne bih znala koliko je život važan,

jer ti se nikada nisi borio za nevažne stvari

i ne bih ti ostavljala cigaretu tamo gdje te nema

jer svugdje si,

osim tamo

volim te zauvijek.