ilijadj

[ilijadj]

Yeah, you listened, but did you really cared to notice the little things, the details? No, you didnt. You just wanted the big picture so much than you didnt even bother to see all the little masterpieces i have painted for you. You've been talking about the perfect thing, the best for you, and how i didnt give that. You wanted something from the museum, but you didnt want to pay for it. Thats why you trow away my Van Gogh in the trash, and settled for a painting from Jarry down the block. Didnt know about the value of deatails, just the size of the picture, that's why i became part of trash. But, no worry, i still can sell my piece for something like a coffee or a pint of beer or even more to those who know it's purety. Another mans trash is ones treasure, and you missed out on a gold mine, love. Be seeing you in the gallery, where i will be hanging like something you needed, and you walking like you don't notice all of that, like its not everything you hope for, but now only having the luxury of renting it.

[ilijadj]

Naisao sam na nju na nekom okupljanju. To okupljanje je bilo povodom otvaranja galerija naseg zajednickog prijatelja. Ja sam ga znao od malena, a ona ga je upoznala zbog nacina na koji je on slikao.

Ta zurka je bila kod njega kuci. Relativno nova kuca koju je on pre mesec dana kupio, samo da bi imao negde da okaci slike pre nego sto odu da se prodaju za milione. Kuca je bila prazna, mozda kauc i nekoliko fotelja, ali zato njeni hodnici su bili prepuni slika. Toliko da su pocele da guse. Jedna za drugom, prelamanje boja, cak je bilo i nesto izmedju ramova svake slike, nesto sto ih je sve povezivalo u jedno. Kako hodas dalje, tako ulazis u pricu, u njihovo postojanje, od pocetka do kraja.

Vec je bilo 10 sati uvece. Nikada nisam voleo takva okupljanja. Ljudi se previse pretvaraju, daju lazne smehove samo da bi se svideli nekom. Sta sam drugo mogao da uradim, nego da uzmem flasu vina, koja su bile tamo besplatne. Dogurao fotelju i seo ispred slika, pokusavajuci da ih skapiram. Da vidim da li drze neko mesto u dusi, ili su samo naslikane jer taj sklop boja i oblika izgleda lepo. Kao baksuz, ona je morala da stane ispred slike. Jeste, izgledala je lepse od nje. Nju su ljudi trebali da naslikaju, barem ce imati neke emocije slika, nece biti prazna. Nece morati da se pretvaraju dok je gledaju, nego ce stvarno osetiti nesto.

Na sebi nije imala nista posebno. Crne, pocepane farmerice, majicu na brtele, takodje crnu, sa Ac/Dc bendom na njoj. Ali je zracila. Istorija nas je vodila godinama unazad, nas dvoje. Nikako nismo mogli da se uklopimo, sve, nekako, nismo imali vremena, nije bilo pravo vreme za tako nesto, ali smo se uvek spajali, isli jedan uz drugo, ispunjavali se na tako dobar nacin. Za ono vreme sto smo proveli zajedno, ona mi je nacrtala milion stvari, odpevala stotine njenih pesama koje sada svi slusaju, a ja sam za uzvrat napisao svaku pricu o njoj, da pokazem ljudima sta propustaju. I oni i ja.

Sela je pored mene, poceli smo pricati o slikama, kako su naslikane, koliko je vremena ulozeno u njih, za koliko ce se prodati. Bilo je 12 uvece, i konverzacija je opet dospela do teme, nas. Meni je vec bila 3 flasa vina, prosto uplasen da nisam zeleo da pricam. Samo sam rekao:"Idem na cigaru jer cu ovde uprljati slike dimom. A mozda se i odvezem kuci, duga je noc bila." Ustao sam iz crvene, preudobne fotelje, krenuo hodnikom punim slika. Svaka se pretvorila u nju, svaka je bila lepsa od prethodne, svaka je podsecala na dan sa njom.

Dogurao sam se nekako do napolje i iz nekog razloga, pored tolikog dvorista, pored svih tih staza, ja sam krenuo da hodam po malo ogradici koja je odvajala bastu od glavnog dela dvorista. Bilo mi je interesantno, bilo mi je nesvakidasnje. Mozda da skrenem um, jer ako padnem, mislicu na bol, ne na nju. Vec na pola hoda ograde, izasla je ona. Kako sam je ugledao i ona se razdrala na mene, zbog mojih budalastina, tako sam se uhvatio za pogresnu sipku i molio se samo da ne upadnem u ruze. Da sam bio malcice brzi i spretniji, upao bih u lale, ili cak mozda i na travu. Ne, ja sam bas u ruze mogao da padnem, njeno omiljeno cvece, pa jos vise da me mrzi ako ih polomim. Nebitno sto cu ja imati oziljke mesecima.

Zastala je na balkonu koji se otvara na ostatak dvorista i punim plucima meni rekla:"Zasto bezis, zasto bezis od svojih problema? Zasto ne zelis da pricas sa mnom, zasto ne dopustis da te volim? Ja sam ovde dosla zbog tebe, ne zbog glupih slika. Ti si mi uvek bio najdraza stvar za gledanje."

Vrativsi se nekako na noge i sa sipkom u rucu, da dam njoj, umesto ruze, rekao sam joj,:"Hana, ja ne znam sta ti mislis o meni. Tebi ne mogu da obecam toliko toga, plasim se da cu te povrediti. Ne mogu da obecam kao sto su ti svi ostali momci. Da imamo decu, videcemo. Da imamo lepu kucu, videcemo. Ali te ja volim, definitivno. To je ono sto mogu odmah da ti dam."

Iz nekog razloga, dok sam to sve pricao, isao sam ka njoj, a ona je polako silazila i legla u travu, negde na pola puta do mene. I tihim glasom, gotovo da sam i ja cuo, rekla je,:"To je sve sto zelim. Ti si sve sto zelim." To me je probudilo vise nego bilo sta. Od alkohola sam pao preko nje, ali dovoljno lagano, da se docekam na ruke i taman je poljubim u celu, a nakon toga joj zadam zasluzen poljubac.

Takva devojka se zrtvovala za mene, da dobije ono sto voli, a ne sve sto moze da pomisli. Ja sam se oslobodio svojih strahova i dopustio da zavolim. Nisam je povredio, jedino kada igramo igrice. Tada se najvise naljuti, ali to brzo ode. Ili, kada joj uzmem cebe, a tako je lepo ususkana. To radim samo kako bi bila blize meni. I eto, par godina je proslo, sve sto sam rekao da ne mogu, uradio sam za nju. Kupili smo kucu iz njenih snova, zivimo zajedno. Od malih nogu je ona bila pored mene, kuca do kuce, a sada smo ruka do ruke. Samo se nadam da nece pronaci prsten u onoj maloj fijoci jer moram da naucim prvo da spremam njene omiljenje kolace, bas kako je njena baka spremala.

[ilijadj]

Drzim neke slike i dalje.

Zasto?

Ne znam zasto...

Ma daj, nemoj sada, ne znas zasto. Znas ti veoma dobro.

Dobro. Drzim ih sa nadom da ce biti nesto, da ce mozda nesto da se desi, da ce da se vrati. Da se vrati po duks, sorc, ili bilo sta. Lepo mi je gledati njeno lice, lepo mi cuci njen osmeh, lepo mi ide njeno prisustvo iako me je ubila. No, nema veze. Dao bih opet zivot za taj trenutak sa njom u krevetu. Kada smo lezali, ljubili se, smejali se bez ikakvog razlog. Dao bih ga za taj pogled koji me je ubio, da me strefi jos jednom, da mogu da umrem, da ne zivim vise ovako. Eto, zato drzim njene slike. Zbog svega toga. Da se vrati, u kratkim crtama, nista vise. Zelim da umrem za nju, samo toliko.

[ilijadj]

Pogledao sam na sat, vec bilo oko 9 sati, subota vece. Sedeo sam na trosedu i razmisljao sam o tome sta bih mogao da radim. Koji film mogu naci da ogledam i da zaspim uz njega, mozda cak i serija, svakako nisam imao nameru da izlazim bilo gde. Da se vucem po gradu, dok pada kisa i da se guram sa ljudima koji traze gde ce sesti. Ipak, to nije moja ideala. Vise bih da ostanem kuci, sam, da nema nikoga, da zapalim cigaru, da sednem samo i nista ne radim. To mi je bilo u glavi, no, stigla je poruka.

Nisam ni ocekivao, nisam ni slutio na to, nisam ni hteo da pogledam, niti da podignem telefon, ali eto, uradio sam to.

Poruka od nje: Hajde, cekam te ispred, kisnem kao ni jedna, idemo da prosetamo, mozda i prizalogajimo nesto. Ponela sam i pivo u rancu, ti odluci gde ces da te vodim.

Rekao sam joj: Nisam bas za to. Hteo bih vise da ostanem unutra, da cutim, slusam tisinu i tako da ubijem noc. Hvala ti na pozivu.

Nije htela da pusti to. To za nju nije bio tacan odgovor. Zazvonila je, kucala na vratima dok je i komsije nisu cule. Nije htela da me pusti da me preuzmu emocije i da sam dozivim ono cega se svako plasi. Otvorio sam joj vrata. Usla je. I stvarno, pokisla je kao ni jedna. Bila je skroz mokra, ali ipak je bila lepa. Sam taj osmeh je cinio sve boljim. Sam taj pogled je imao neku toplotu u sebi koja je susila kisu koja ju je potopila. Povukla me je za ruku, odvela u sobu da se obucem.

Neces mi ovog puta pobeci, ne mozes stalno da se izvlacis i da se krijes iza svojih emocija, rekla je. Ne mozes stalno tako, moras da prihvatis i krenes dalje.

Obukao sam se, izasli smo napolje, a kisa je padala kao da je neko pustio iz creva vodu. Prosto je bilo nemoguce setati, ili bilo gde otici, ali eto. Ona me je ubedila u sve to i bilo je sa njom lakse. Nisam mario za kisu, niti sto cu se sutra razboleti, vec sam isao gde je ona vodila i uzivao sam u pogledu.

Nisam ni znao gde idemo. Nisam ni razmisljao. Samo sam gledao kako me je uhvatila za ruku i sva srecna vodila, pokusavajuci da izbegne barice koje su se napravile. Ali, bivajuce kakvo je ona dete, ubrzo smo ostali skroz mokri. Ne zbog kise, koja je lila, nego zbog one koja se ustaljila na putu, a ona nije mogla da odoli njenoj misteriji i zaskoci da vidi sta se nalazi u njoj.

Stigli smo kod nje. Ona je vec spremila film, kokice, da se popije nesto, sve je pripremila samo za mene. Nije ocekivala nista za uzvrat. Htela je samo da provedemo vreme, da se nasmejemo, da uzivamo.

Pustili smo najgluplji film koji smo mogli da nadjemo i poceli da ga gledamo. Vise nam je prijalo sto smo ga nasli, nego sto cemo ga gledati, toliko smo se namucili. Svako je zauzeo svoje mesto, ja na sredini kreveta, da zauzmem sto vise mesta, a ona meni u krilo, zabacivsi noge na naslon. Nekakav cudan polozaj, ali njoj odgovara. Druga perspektiva gledanja filma.

Poceo je film, mislim. Mozda je i vec pola filma proslo, nisam bas siguran, ali znam kako je isao. Scena je otpocela tako da smo legli, seli, zauzeli cudne polozaje. Sjaj od meseca i prelamanja kise je igrao u njen ocima, a on je posmatrao samo. Odusevljen. Nakon toga je sledila scena, gde mi je ona zaspala u krilu, ja nju ceskao, i gledao kako se smeska u snu, i okrece da me zagrli, nesvena da je zaspala. Film je isao u pozadini, ja sam gledao svoj. Gledao kako mi lezi u krilu, pospano, pre minut probudjeno, nasmejano, pomalo izgubljeno, ali sa izvrsnom pricom. Scene su bile bas velicanstvene, ostavljale su bez teksta. Nisam mogao da poverujem, mislio sam da sanjam. Mislio sam da je nesto nemoguce. Nacin na koj joj je kosa pala, kako je stala u tom polozaju, na mojoj nozi, kakav sjaj je imala. Kako je ona lepo lezela u mom naruciju, kako nije zastajala da uzme daha za svoje gluposti koje je pricala, kako je pricala sa takvom lakocom, toliko se udubila, toliko je to bilo interesantno. Nisam mogao da pohvatam prve dve recenice, a kamoli celu konverzaciju koju smo vodili. Tacnije, koju je ona sama sa sobom vodila, ja sam bio tu kao svedok, ali se ne zalim, uzivao sam u svakom trenutku, iako nisam razumeo ni jedan deo naseg filma. Definitivno je bio strani, ne na jeziku koji ja razumem.

Otkucalo je 3 ujutru. Bilo je vreme da krenem, ali to nije bilo moguce. Imala je jos dosta toga da mi isprica, jos dosta toga da se popije i da se odgleda. Namamila me je da ostanem jos malo i opet me dobila ocima. Nisam mogao da odem od nje. Pruzila mi je tu utehu koja mi treba. Ona je ta osoba koja je tu, cak i kada ne trazis, kada zelis da budes sam, ali ti treba neko. Ne moras da joj pricas, niti da slusas, dovoljno je da je pogledas i sve ce biti u redu. Ona je sve sto mozes da pozelis. Sve vrline, a i savrsene mane. Sve to cini nju. Sve to, da ne mozes je odbiti, vec jednostavno prihvatiti. Prosto, najdraze stvorenje koje ujednako nervira, i smiruje. Koje cuti dok prica. Koje je puno energije dok stoji mirno i ne radi nista.

Bilo je vreme da odem kuci. Nisam hteo, ali sam morao. Previse vremena sam joj oduzeo i mozda upropastio vece svojim emocijama. Ali, kada sam otisao, osecao sam se srecnim. Nisam bio vise ubedacen, nisam bio znuzden, uplakan, ili umro iznutra. Bio sam srecan. Uspela je da me usreci malim stvarima, da kaze toliko toga bez ikakve reci, da ucini sto ni jedna. Da uradi toliko toga, da ne trazi nista zauzvrat. Uspela je svu tugu da skine sa mene, a da nisam ni primetio. Nije trazila nista za to, nikakvu nadoknadu, jednostavno je bila srecna gledati mene kako se smejem i vracam se u normalu. Ona je nesto novo. Novi oblik ljubavi.

Covece, koliko ja moram uciti o ljubavi.

[ilijadj]

Ne znam zasto. Upalim auto, sacekam da okrenem krug. Ne znam gde cu da idem, ali uvek mi je jedan put u glavi.

Izadjem iz ulice, prva levo, odmah desno. I idem tako. Prodjem pored svojih snova, svojih zelja i tu skrenem levo. Penjem se, na koji minut i zastanem. Na tom uglu cekam tebe, ali tebe nema i znam da trebam da nastavim dalje. Udarim nalevo, malo pravo i skrenem desno u svoju proslost. I idem levo ka njoj. Prolazim kroz deo gde je tebe bilo, gde si ti bila zastupna. Gde je samo tebe bilo kada su svetla bila prigusena, kada nije bilo nicega sem tvog lika, desno. Eto me, na cesti, idem na mesto gde mi je poznato, gde znam sta me ceka. I eto, nasao sam se na tvoj raskrsnici, pravo gde me ceka novo, i levo gde me nesvesno ocekujes ti. Ja uvek izaberem levo.

Zalazim u tvoj kraj. Gde nema nicega, samo par svetiljki koje me susrecu pokraj puta i pozdravljaju dok idem kad tebi. I oni, a i ja znamo da idem ka putu koji nema povrata.

Na kraju puta, odmah desno i jos malo, uz krivinu, na kraju svih zaborava, odmah na kraju kruznog toka si ti. Na parkingu koje samo mene ceka. U rikverc, u veoms glupo parkiranjene si ti. Cekas me na vratima da udjem, ali nikada ne ulazim. Nikada da ti vidim lice, nikada ti ne osetim poljubac. Tu sam. Tu se okrenecem i nastavljam dalje. Jer, jer znam da je to parking mesto rezervisano sa osobu koja nisam ja. Ostavljam svetla iskljucena i pokusavam da udarim stub koji je nekada znacio nesto. Tu je kraj.

Budim se kuci. Auto u garazi, ja sam u krevetu, stvari spakovane na stolici. Sve je kao sada. Nema nicega vise. To je istina. Gorka stvarnost koja mora da se svari.

[ilijadj]

Bas tako, odlazi. Svako svojim putem, ja se vracam u buducnost, a ti se sa svim svojim koferima vrati u proslost. Pa ponosito, u stiklama sa svim svojim prtljagom zakoracaj u nju, a ja cu svoje krpe da pokupim sa ulice i krenem u buducnost. Tu pripadamo. Veoma lose vreme da se sretnu ova dva sveta. Prosto nemoguce da se pomesa ta hemija.

Svako obecanje je prekrseno, svaka veza je prekinuta. Prosto, vise ne znam ni sta da napisem. Toliko je rastrgnuto na sve strane da ne znam ni gde da pocnem, a kamoli gde je kraj.

Stani, pa ovde je kraj. Tako je. Ove se razilazimo, sa svim osecanjima, obecanjima bacenim, izbrisanim, kao kakve poruke u telefonu. Nema vise sta da se trazi ovde. Vreme je za novu stanicu i novo utociste. Zato ide, odlazi, bas tako kao sto znas. Ja cu se okrenuti bas onako kako i samo ja znam.

[ilijadj]

Nisam hteo da je zovem, niti da joj pustim poruku. Nisam hteo da imam ikakvih dodirnih tacaka sa njom. Ali, ali ipak sam, potajno, hteo da dodje. Da se nekako stvori na vratima, ako se ja slucajno javim, ili cisto da me iznenadi. Ne znam zasto sam zeleo da dodje, iako sam ubedjivao sebe da je ne zelim.

Spremio sam kolice, pustio dobar film i nadao se drugacijem ishodu. Ne jer sam gledao film, nego sto sam ocekivao nju. Da dodje kao sto ume, da sedne kao sto zna, da me pita duboko pitanje koje samo ona moze da sroci, da ubode toliko dobro, da covek, prosto, ne moze da ne zastane na trenutak i razmisli o njoj. Ali, sta drugo da radim?

Jedini izlazi iz svega ovoga je da se pravim kao da mi nije stalo, kao da ona ne postoji. Jedino ce tako proci ona. Jedino ce tako srce naci zamenu za nju. Ne znam sta drugo da uradim, da li ima nesto drugo sto mogu da smislim?

Prosto ne izlazi iz glave, koliko god se trudio. Boze, sta li je toliko posebno u njoj da se ja osecam bezivotnim bez nje? Sta li ima u njenoj kosi i zagrljaju da mene ostavljaju bez daha? Zasto su njene oci bas takve, zasto bas njene?

[ilijadj]

Najgore su ovakve noci. Ne moze da im se pobegne, ne mogu se zaobici. Jednostavno, moras im se prepustiti.

Punim pepeljaru pikavcima, punim casu piva, da ne ostane ista prazno. Punim glavu stvarima, da ne ostane prazna. Palim svetla, palim upaljac, samo nesto da gori, da ne ostane prazno. Zasto?

Zato sto zelim da sto dalje budem od samoce koje polako koraca i sunja se. Da je zaustavim sto vise mogu, kako bih bio srecan, barem na tu sekundu. Da bude nesto puno, kada ja vec ne mogu. Kada vec srce ne moze biti puno, kada glava ne moze biti puna pozitivnih misli, kada ruke ne mogu uhvatiti nesto dobro, nego se hvataju za nepostojace. Zato punim sve oko sebe. Da ne ostanem sam. Bas zato.

Da srce bude mirno na trenutak, iako trpi sav bol svakog dana, barem sada da bude mirno.

Ali, dzaba. Ono preskace svaki otkucaj, cak i u liftu, jer je naviklo da to vodi tebi. Na zvaku poruku, jer je naviklo da pise tebi. Za svakim stepenikom, na gore, dole, zastaje mi daha, jer je srce naviklo da vidi tebe na kraju njih. A tebe tu nema vise. Nema za sta se pridrzati. Nema nicega stabilnog. Samo ostaju puno case, piksle, sudopere, kese smeca. Samo da se nesto oko mene ispuni, dok sam ja prazan da osetim neku svrhu, da imam sta da uradim sa sobom, da izbegnem stvarnost na tren. Da sve zaboravim jer su ovakve noci najteze. Niko ne moze da pomogne, pa cak ni sam sebi.

Onda se covek pita, ceku svrha svega ovoga? Zbog cega je sve ovo? Toliko o mojoj veceri, sta li ti radis? Da li si dobro?

[ilijadj]

Promenila je karijeru, vise nije isto zvanje. Od balerine je prosetala do gradske cure. Mozda su je umorili svi ti nastupi, bljestavi zraci reflektora. Mozda ju je zuljala sva ona drvena bina, gde na svaki korak se cuje kako ides, kojom si nogom zakoracio, tacno kojim prstom si prvo stao. Nisam znao odgovor zasto je tacno odustala. Delovalo je kao da je uzivala dok je igrala kao da vodi rat, da ostavlja prazna srca, da se hrani njihovim dusama. Delovala je srecno.

Ne znam sta joj se desilo, mozda je cak i on bio u pitanju. Da se andjelu popeo haos preko glave, a djavolu je mir postao dosadan. Mozda je sve odletelo u vazduh, kao i njen nastup '72 godine, kada su ljudi izlazili u kolicima, kada su padali sa balkona, kada je cvece diglo dvoranu u vazduh od ocaravajuceg nastupa moje balerine.

Toliko pitanja, ali ostavljenih po stranu. Sada je samo posmatram. Vise nije zelela da gleda sve te ljude, vec da prolazi ulicom, nepoznata, da gleda svoje lice na plakatima. Da zamislja kakav je taj nastup, kada da ga sama vec nije odigrala, nego masta o njemu kao kakav nepoznat pojam. Vise su joj prijala svetla grada, fenjeri po kaldrmama nego svetlost bine. Sada gleda uzviseno, ili u ravni sa svima, a pre je gledala sve pod nogama. Vise nije bila ni naoruzana, u dzepovima nema vise ruza i pistolja, sada je nosila neke pocepane, stare rukavice koje joj je moja baka dala za uspomenu. Nije mogla da se odvoji od njih, prosto ih je zavolela.

Postala je obicna devojka, sa sjajem u ocima, lepim i blagim osmehom koji je cuvao neku tajnu, vodio je nekuda, ali nisam mogao da provalim gde. Vise je volela da se drzi za ruke, da uhvati necije srce pogledom i dodirne. Ovog puta ne radi svoje volje, vec da vidi kako je njemu, koju toplinu ima da ponudi i koliko je tamno. Sve je bilo cudno. Pre je zavijala na zvezde, sada ih se klanja. Pre je igrala dok je noge nisu izdale, sada samo sedi. Pre je gledala samo da uzme, danas daje i ono sto nema. Pre je gledala rukama, danas me je po prvi put u zivotu pogledala ocima, zagledala se u mene i rekla, izvini. Nije imala razloga za to, niti ikakavog povoda. Nije mi ista skrivila, oduvek je bila dobra prema meni.

Spustila je pistolj, i ostavila njegov prsten, ostavila sminku i rekla je da pocinje da plese na novoj bini. Ta devojka je postala ostvarena masta. Zavrsio se rat.

[ilijadj]

Prva stvar, koju sam uradio, jeste da sam je uhvatio za ruku, kada sam dosao u njen stan. Uhvatio za ruku, navukao kaput i isterao kroz vrata. Nisam joj rekao gde idemo, niti zasto idemo. Samo sam video u njenim ocima da zeli pobeci. Video sam suze, bol, zelju za necim, potragu za srecom, video sam neko svetlo koje mi je mnogo znacilo.

Uhvatio sam je za ruku, odvukao do stanice, da sacekamo bus, bilo koji, samo da je odvedem odavde. Celim putem me je pitala gde idemo i zasto ovo radim. Ja sam samo cutao i grlio je sto sam jace mogao. Toliko da je jedva disala. Toliko da je njen plac uskoro i prestao.

Stigli smo na zeleznicku stanicu, ja sam je uhvatio za ruku i ponovo povukao za sobom. Opet, opet nije znala sta se desava i gde idemo. Nista joj nije bilo jasno, ali je odlucila da se prepusti tome, da sama vidi kuda je vodim.

Zapalio sam cigaru, dosao do saltera i pitao, lupivsi rukom o sto, koliko! Gospodja me je zacudjeno i po malo ljutito pogledala sa pitanjem, sta koliko? Koliko je karta, ja sam uzvratio? Karta dokle? Izvadivsi sve pare iz svoga cepa, spustio sam ih na sto i rekao, karta do kraja, za nju.

U tom trenutku, prodavacica se samo okrenula ka njoj i shvatila je ono sto ona sama nije mogla. Rekla mi je tiho i sa osmehom, za vas dvoje je besplatno, evo vam karte, znam sta vam treba. Videvsi to, ja sam bio u soku, nisam znao sta da uradim, a i od srece, nisam ni mogao, ma kamoli i da trepnem. Samo sam se osmehnuo i gurnuo pare kroz mali prozor i rekao da zadrzi. Ona je uzvratila da ne treba, da je besplatno, na sta sam ja odgovorio da je to za cigare, Marlboro i za koju cokoladu posto ste toliko dobri. Toliko dobri da pomognete, ne meni, vec njoj.

Uzeo sam karte, uhvatio nju za ruku, opet, po ko zna koji put i otisli na peron. Tada se ona naljutila, zahtevala objasnjenje i smernice po kojima se krecemo. Samo sam zastao, okrenuo se i rekao, sacekaj i videces.

Odlucila je da prihvati i to. Dosao je voz. Pravi starinski, sa starim kabinama, kondukterom koji je proziveo sva slamanja srca, sve tinejdzere koji lutaju, svaku flasu ostavljenu. Sve je to bio on. Seli smo, ugnezdili se ka nepoznatom pravcu i tada sam rekao...

Treba ti ovo, tvoje oci zude za ovim, za ovim odmorom od svih, da ti dusa odluta, dalje od svih i da se isplace za svaki dinar. Samo se opusti, poneo sam ja da se pojede nesto i dovoljno pica da nam potraje za tamo i povratak. Tvoje je samo da gledas zvezde i brojis drvece kako prolazi. Ako zaspis, imam cebe, ono cupavo, sto volis, da te pokrijem.

I tako, putovali smo dobrih cetiri sata u nedogled, u meni poznatom pravcu, i ka njenim snovima. Brojala je zvezde sa neba, smejali smo se, a ja sam brojao zvede u njenim ocima. Gledao svaki mladez na njenom licu i spajao ih kao kakvo sazvezdje. Ona je bila moje nebo, za koje ona nije znala.

Posle, kada je vec ona zaspala od umora i suza, stigli smo. Izveo sam je na stanicu, na onoj koje je pisalo, Tvoje mesto, i pokazao joj gde je stigla. Pokazao joj mesto gde moze biti svoja, gde moze da se izludi, gde moze vikati iz svake moguce zile i ponovo postati sto jeste.

Gledajuci je tako, kroz dim, postao sam i ja srecan. Svo drvece okolo je znalo njen bol, svaka travka je znala njen dodir i briznost. Vratio sam devojcicu iz dna. Vratio sam osmeh za koji se zivi.

Sve to sam video svojim ocima. Sve sto je vredno je sislo sa voza i pocelo da place, igra, smeje se, mrsti, brblja, ispred mene. Shvatila je sta je smeralo to drzenje za ruku, shvatila je taj poljubac u celo. Shvatila je da je neko umro za njenu srecu. Shvatila je da je neko pomerio granice za nju. Shvatila je...

Oko sest ujutru, bilo je vreme da se podje nazad u svet stvarnosti. Magla je pocela da se spusta, hladan vazduh je krenuo da pece. A ona, ona je bila sklupacana na mojim grudima i u mom krilu. Bio je to najlepsi prizor koji bezdusni covek moze da dobije.

Nisam zeleo, ali morao sam da je probudim. Morao sam da joj kazem da je vreme da idemo, da uhvatimo voz, da zahvalimo onoj zeni jos milion puta i vratimo se svako svom stanu. To smo i uradili. Kondukter me je prepoznao, pri ulasku klimnuo glavom i kada je ona prva usla mene zaustavio. Upitao me je, da li je to ona?

Da, stari druze, to je ona. Vidjao si je nekoliko puta u mojim snovima, cuo si kako je dozivam dok si me kupio na ovoj stanici. Cekaj, to znaci da si sada postao srecan? Da vise neces dolaziti ovde uplakan? Upitao je on mene. Na tvoju nesrecu, nije tako. Gledaces ti mene jos u suzama, ali ne od tuge, vec od srece. Uspeo sam nju da namsejem i oraspolozim. To je ono sto je meni bilo najbitnije. Ostacu ja ovde, cuvacu mesto, ona ce naci novu ravnicu. Ja cu gledati zvezde i po njoj i namestati na nebu.

Stigli smo kuci, rastali se kao da se nije nista desilo. U redu sam bio sa tim. Znao sam da je tesko pokazivala emocije pred drugima.

[ilijadj]

Ajde, sto stalno pises tako tuzne price? Sto nema malo srece, neke ljubavi, onako, da pricas, da je na keca poljubis i da se drzite za ruke? Da pises o svemu tome i da blejite negde sa pivom? Gde je to nestalo?

Prijatelju, tamo negde je nestalo. Zajedno sa svim. Jednom sam voleo. Onako istinski i to sam upropastio. Ne pricam ti sada da se kajem, ne. Bilo kako bilo. Sva ta ljubav je ostala, ne, otisla sa njom. Da je prosledi ona dalje, nekom ko je bolji od mene. Dok ne nadjem ponovo tu iskru, tu vatru, pisem samo o zaru koji je ostao, o drvima koja su izgorela i jedva drze toplotu. O tome samo pisem jer samo to i imam. Nemam koga da poljubim neprimetno, ko da mi greje osmeh. Imam samo da zagrejem ruke u cepovima i slike u glavi. Na to se grejem, to me pokrece dalje.

Eto, eto ti taj kec. Nepostojan. Eto ti nje, nepostojne.

[ilijadj]

Ljubav je svuda oko nas, a ja sam slep. Ona je zaslepljujuca, ja ne zelim da je vidim.

Da, sedim tako satima sa cigarom u ruci, gledajuci dim. Trazim nesto u njemu, gledam da li ce nesto da se pojavi u njemu, ali stvarno, ne zelim nista da nadjem ili vidim.

I dalje sedim tako, obrcem prsten na ruci, gledajuci u njega i razmisljam o tome da cu isti takav dati nekom jednog dana. Koliko je to zanimljiva misao. I tako, setim se tebe.

Tebe, bas tebe. Od svih devojaka setim se tebe. Prsten i ti, nikako ne idete. Da me pitas zasto, tezak bi bio odgovor na to pitanje, misao tebi uopste ne bi bila jasna. Verujem da ces misliti da je odgovor glup, stvarno detinjast, ali je barem iskren sa moje strane.

Sedim tako, pisem i brisem sto napisem, gledam koliko je sati. Da li ce otkucati taj minut koji je namenjen za tebe i nadam se da nece. Da cu sklopiti oci i bas ga propustiti. Da mogu posle da se nasmejem i da kazem da si me prosla za dlaku. To je ono sto me nasmeje u sekundi. Taj tvoj blizak odlazak. Samo tako si nestala. Kao da je neko puknuo prstom, i puf, nema te. Zanimljiva misao kada malo bolje razmislis.

I tako, opet, sedim, mislim o nekim glupim stvarima, tako neke misli ismisljam i cudim se njima. Na to nateraju kasni sati coveka.

I opet sve u nedogled. Slusam muziku, sta ona ima da kaze. Slusam emocije iza nje i nista od toga mi nema smisla.

I onda, tako, setim se da imam toliko obaveza, tako toliko zavisi od mene, i tu, ti dosetas. Sa takvim stavom, hodom, kao da te i nije briga. Kao da ti nije stalo, sto i nije, sto ljudi sve bace u vodu zbog tebe. Kako mozes samo? Kako posle da ne mislim na tebe? Kada u sred svih ti obaveza i mogucnosti, ti postanes moja prva obaveza, moja nada i mogucnost.

Ali ne brini, brzo me prodjes. Koliko usetas, tako i odlutas. Kao i ono pivo od sinoc. Taman hladno i prebrzo otislo da je jedva stvorilo uzivanje i da zelim isto tako, samo drugo. Isto ali drugacije. Ne zelim da ponovo punim istu casu. Ne bih da imam isti dozivljaj, onda nije to to.

I tako, sedim i razmisljam. Tebe uporedjujem sa dimom, pivom, nekim slatkim vinom ako imam para za tako nesto. Isto kao sve to, ti brzo prodjes. Isto kao i moje misli koje su veceras nastale. Neke price u nizu, koje nemaju uopste smisla ili znacaja, ali eto, nadju se za nesto. Valjda ce nekada imati svrhu. A, do tada, ajde da ih nazovemo, prosipanje moje duze kako bi se videlo na sta ona lici i koje boje ona nosi.

Gasim cigaru i ostavljam praznu flasu. Tamo gde joj je mesto.

[ilijadj]

[ilijadj]

Nasli smo se to vece. Bilo je samo za kafu i da razmenimo par recenica.

Planiram te za veceras, da prespavas kod mene.

Ne znam za to, mislio sam samo da je kafa u pitanju.

Nemoj da me zezas, ucinio si mi preveliku uslugu. Pa, sta bi hteo za dorucak?

Ne, nemoj da brines. Ako prespavam kod tebe, spremi samo ujutru kafu, da gledam tvoje divno lice i osmeh, i to mi je dovoljno. Prvim busom cu otici. I ovako ne jedem ujutru.

Nemoj da si takav, moras nesto da pojedes.

Stvarno, dovoljna si mi ti. I ovako, najsladje je zabranjeno voce.

Zabranjeno voce?

Pa da, ti.

Kako to mislis?

Bas tako kako zvuci. Ti si dovoljna, ti si sasvim dovoljna coveku da zivi. Dovoljna za noci i dane.

Ma, ti se sprdas sa mnom. Dobra ti je fora. Ko bi mene zeleo?

Ja bih te zeleo. Ja bih te zeleo svakog jutra, svake noci, svakog popodneva. Ja te zelim. Da, zelim te. Bas takvu. U dugackoj dukserici, kojati stoji kao suknja. U toj pidzami koja ti pada na sve strane, ali tebe nije briga jer ti je udobno u njoj. Zelim te u toj hladnjoj kuhinji, u 2 ujutru, da te gledam kako spremas sebi nesto da pojedes jer ne mozes da spavas. Zelim te u tom naruciju gde pricas u snu, a ja da te grlim. Gde me ti bijes, otimas pokrivac, smejes se u snu kao budala, a ja se smrzavam. Tu te zelim. Pored sebe. Tu je najbolje. Tu, gde dodjem kuci i ugledam stvar koja ce mi ulepsati dan. Tebe. Bas tu. Bas tu, ali ti nikada neces znati to. Ti nikada neces skapirati to.

Vau, ovo nisam ocekivala da ces da mi kazes. Znas, ti i ja da pokusamo, znas da je to nemoguce. Znas da ne bi islo.

Znam. To me i najvise ubija. Sto ti strepis ka drugoj strani i gledas sta drugi misle. Sto cu ja ostati ovde, cekajucu. Sedeti na betonu, na ivici necega, mlatiti nogama i pitati gde je moja mladost otisla... A da, otisla je voleci tebe, nadajuci se tebi.

Nemoj da mislis tako.

Da, bas tako. Mislim da se kafa vec uveliko ohladila. Ne moras da brines za dorucak, sta da spremis. Krenucu sada. Pa, ako mi se ume, krenucu pravim putem. Mozda i stignem kuci. A, ako se potrudim, mozda i zalutam negde, pa tu i ostanem. Mozes da se opruzis na krevetu i utones u san. Ja cu sanjati u hodu. Koracati sa snovima u nepoznatom pravcu, da vidim gde sam nestao.

[ilijadj]

Eno ga, bas tamo. Bas tamo stoji.

Sta tamo stoji?

Sorc, moj, koji si ti nosila. Koji si ti oblacila svaki put kada si dosla. Svakog puta, kada si rekla da su ti farmerice previse tesne. Ne, zato sto su ti bile male, vec zato sto u njima nisi mogla toliko lako da prebacis nogu preko mene, kada si me grlila celim telom. Eto, isto, pored njega stoji i dukserica.

Koja sada dukserica?

Pitas se koja? Pa, ona. Ona koju si najvise volela da obuces. Ona koja je tako ogromno cucila tebi, ali isto tako i prelepo. Ona u kojoj si lakse mogla da legnes i dopustis mi da ti osetim kozu. Ona dukserica, crna, dugacka, sa kapuljacom, nekim besmislenim natpisom na sebi, koji je meni znacio bas zato sto si ga ti nosila. Tamo je sve tvoje, ali nema ko vise da nosi.

[ilijadj]

I'm going to get ourselfs couple of beers. That should take about 10 min. By the time i get back, i want you naked in my bed, ready

[ilijadj]

Hteo sam da se javim, stvarno, planirao sam to. Ali, onda sam se setio, ti ne mozes da zaboravis proslost. Proslost koje ja nisam bio deo. Neke stvari koje nismo stvorili ti i ja, vec neko tamo, iz nepoznatog kraja, nepoznatog vremena, i sa nepoznatom namerom. To me je nekako ubilo malo. Zato, odustao sam od tebe, od nas. S razlogom, da spasim sebe. Mislicu na tebe iz daljine, seticu se tebe kada vidim pivo ili upalim cigaru koju bi ti ispusila. Uzivaj ti u proslosti, nemoj da je zaboravis, a mene. Mene sigurno hoces. Zasto bi bilo suprotno? Nema po cemu mozes da me se secas. Nismo napravili uspomene koje su vredne nekog specificnog mesta u tvom secanju, dok ce kod mene ostati. Kao nesto malo, lepo, sto je kratko trajalo. Desice se i jednom da ja napravim proslost sa nekim, nazalost, to neces biti ti. Kao sto necu ni ja biti tebi. Brisem sve sto sam hteo da napisem jer znam da nikada nece biti procitano od strane one, kojoj je poslato. Zbog toga, ostaje meni u srcu, drago, secanje. Zajedno sa njim i nepoznat broj, koje je trebao proslediti samo SEND, a iza njega poznato ime. Ime, koje je trebalo da znaci, sada ima manju vrednost