prerazmisljavanje - Tumblr blog

[prerazmisljavanje]

Kulturna stanica Eđšeg postala je redovno mesto sastajanja novosadskih knjigoložnika, zahvaljujući kvartalnom festivalu razmene knjiga koji organizuje grupa mladih s portala Prerazmišljavanje.

U nedelju, 14. jula, oko 1000 čitalaca svih uzrasta došlo je punih cegera, bisaga, korpi, da oslobodi mesto na svojim policama i odmah ga popuni novim knjigama.

Najposećenija do sada, osma po redu Novosadska razmena knjiga ugostila je inicijativu „Knjigom do osmeha”, koja je poklanjanjem knjiga sa svog štanda u zamenu za humanitarni SMS sakupila još 7200 dinara za lečenje Aleksandra Adamovića. Pokretač inicijative Jovica Vukša kaže da je ovo bila prilika da ponovo sretne drage prijatelje inicijative, ali i da za nju čuju novi ljudi koji joj mogu pomoći.

Iako je Književno popodne u tradicionalnom smislu izostalo, posetioci su imali priliku da ga sami upriliče, fotografišući se s posebno ukrašenim ramom i preporukom knjige za plažu, a studenti su ponovo dobijali simbolične poklone na osnovu stanja u indeksu.

Organizatorsku ekipu letnje razmene, na čelu s Anom Bogojev, činile su Frančeska Fajhner, Dunja Vukčević, Helena Mak, Miljana Kocić i Stanislava Radosavljević. Naredna, jesenja razmena, najavljuje se za 6. oktobar. U njenoj pripremi učestvovaće i autorka ovog teksta, koja sad izlazi iz neutralne gramatike i zahvaljuje organizatorkama što su je juče učinile ponosnom na prethodne tri godine rada.

Vi ste najviše što sam smela da poželim kad sam se nadala saradnicama.

Naročitu zahvalnost dugujem(o) Milenku Vujiću, jednom od naših ‘motorizovanih volontera’, koji je nepar sati pre polaska na more izdvojio vreme da transportuje nekoliko hiljada knjiga do Eđšega, kao i članovima društva „Crveni gavranovi” koji su uvećanoj bazi knjiga pomogli da se vrati u hraniteljsku biblioteku.

Knjige na sunce! / 8. Novosadska razmena knjiga Kulturna stanica Eđšeg postala je redovno mesto sastajanja novosadskih knjigoložnika, zahvaljujući kvartalnom festivalu razmene knjiga koji organizuje grupa mladih s portala Prerazmišljavanje.

[prerazmisljavanje]

Aminatta Forna - Sreća

Aminatta Forna – Sreća

Sreća je najnoviji roman Aminatte Forne, spisateljice čiji su korijeni podjednako u Škotskoj i u Sierra Leoneu. New York Times i Vanity Fair za Fornu kažu da je jedna od najboljih afričkih spisateljica. Tome svjedoče i mnogobrojne nagrade koje je osvojila, a od kojih su najznačajnije Windham Campbell Literature Prize i Commonwealth Writers’ Prize for Best Book. Bitno je napomenuti da je Sreća,…

[prerazmisljavanje]

O revoluciji i drugim demonima // Kader Abdolah - Kuća imama

O revoluciji i drugim demonima // Kader Abdolah – Kuća imama

Radnja Kuće imama Kadera Abdolaha smještena je u Senedjanu, tradicionalnom gradu čuvenom po tkanju ćilima, koji ima dosta sličnosti sa piščevim rodnim gradom, Arakom u Iranu. U staroj i prostranoj kući imama žive poglavari gradske džamije, koji su džamiju i poziciju u njenoj hijerarhiji naslijedili baš kao i samu kuću, pa odatle i uska veza između porodičnih zbivanja i političkih strujanja.

Priča…

[prerazmisljavanje]

Koju knjigu poneti sa festivala Bookstan?

Koju knjigu poneti sa festivala Bookstan?

Polaznici radionice književne kritike 4. međunarodnog književnog festivala Bookstan preporučuju nam knjige koje smatraju vrednim pažnje

Meliha Hadžimehmedagić preporučuje zbirku priča „Moj muž”Rumene Bužarovske: „Rumenu Bužarovsku preporučujem jer se radi o kvalitetnom i osvježavajućem ženskom pismu o temama koje možda i nisu tabu po definiciji ali po pojavnosti u domaćoj književnosti nažalost…

[prerazmisljavanje]

U odbranu pripovedačke istine // Aleksandar Hemon - My parents

U odbranu pripovedačke istine // Aleksandar Hemon – My parents

Ima knjiga uspomena koje dok čitamo bude u nama osećaj da nam tu nije mesto, da zapravo nemamo dozvolu da saznajemo to što se pred nama odvija. Kao da virimo kroz otškrinuta vrata u zgradi ili motelu. „My parents” Aleksandra Hemona, uz malobrojne slične, nije jedna od tih. Tačno je da, nadnoseći se nad idejom nasleđa, korenitosti, ispitujući preoblikovanje prostora i društva kad u njih stupi…

[prerazmisljavanje]

Kao što se po naslovnoj fotografiji može naslutiti, u maju sam spremala ispit iz Postmodernizma u srpskoj književnosti, ali povremeno bih priznala i da imam dušu, pa bih čitala i nešto van literature i lektire — cela tri puta, ako je verovati Gudridsu.

Neke knjige su mi u tom procesu postale omiljene, a autore nekih sam otpisala do zauvek, što će reći da sam imala prilično prosečan čitalački mesec, uprkos povećem broju stranica.

Enciklopedija mrtvih

„Sve što živ čovek o smrti može znati.”

Naravno da me nisu sve priče jednako zadivile, niti mi jednako prijale, ali ukupni utisak smešta ovu zbirku maaalko ispred „Novog Jerusalima”, što je čini mojom omiljenom zbirkom priča. Za sada.

Čarobnica Medeja

Iz cele edicije „Mračne priče iz mitologije” ova knjiga je najobuhvatnija i najmanje nasilno banalizovana. Objašnjenja konteksta i bibliografija na kraju doprinose ovom utisku. Trebalo je da daju Valeri Sigvar da preispiše sve priče.

Cink

Nežno razmicanje zavese pred komplikovanim odnosom sina i oca; red meditacije red jarosti u očajanju; preispitivanje kao kretanje kao suprotnost smrti.

David Albahari ne vlada jezikom, više ga usmerava kao šetač psa, i to čini knjigu živahnom, toplom, stvarnom. Sviđa mi se.

Časopis Talas #7 i #8

Nadam se da se već dobro znamo i da ne moram da pričam zašto i kako volim ovaj časopis. Sedmi broj je moj omiljeni za sada, jer temat Selo 2.0 sasvim odgovara mom senzibilitetu. Imali ste već prilike da vidite kako sam oštra a šta znači kada pohvalim rad poznanika, tako da mi možete verovati na reč i potražiti Talas #8 (posvećen mostovima) i u njemu tekst Lazara Čovsa “Evropa van sebe”, koji je izvrstan.

Oko nule

Rekoh na Gudridsu da ova zbirka poezije nije sasvim moja, ali da ima fenomenalno pogađajućih momenata. Sve ću ih izlistati u posebnom tekstu posvećenom Ani Ristović, jer planiram da ispišem i objavim sve beleške iz ispitnog roka, ali daću vam i ovde koji zalogaj:

„Ugledaš li svoju senku

na pustom proplanku, reći ćeš: Vidi, senka!

I senka tvoja postaće mahovina

koja ni ovde ni onde

nema oko čega da obraste.”

– Gradski otpad (strah od prirode)

Berlinsko okno

Saša Ilić napisao je u „Berlinskom oknu” pseudoputopis nesimpatičnog NVO uposlenika koji traga za nestalim mornaričkim oficirom.

Događaji su užasni, životi njegovih sagovornika teški, ali priča nije. Ona je nasilno lagana (onda kad se ne zaleti u šok-radi-šoka uparen s pismom ex machina koje treba da dune u sveću mesto zamorenog pisca), protiv svake milosti napumpana helijumom i premazana klovnovskom farbom.

Nema u njoj junaka koje ćete voleti, mada vam neki postupci mogu biti razumljivi, a heroja nema uopšte. Ako pojam književnog lika proširimo do granica srednjoškolskog pismenog sastava povodom Andrića, možemo reći da je Jugoslavija jedina junakinja vredna saživljavanja, a i ona (SPOJLER) umire. Srećom, tu su nam evropske vrednosti kao odrazi u naprslom ogledalu Dorijana Greja.

“Evropa živi od reciklaže jugoslovenskih ostataka”, kojih ima dovoljno za još jednu Evropu, samo je za novu Jugoslaviju premalo.

Komo

Ovo je jedan njah i tralala, ali čitala sam i gore.

Dobro su pokrivene okololiterarne stvari – politika, sport, klasne razlike, individualnost i opštost nostalgije (bilo da je nostalgija za Musolinijem ili Titom), društveni život lokalaca u turističkom mestu koje je i pogranično, imposter syndrome, alkoholizam, postjugoslavija…

Jezik je počesto neosnovano osiromašen, a ritam kao iz nerazrađenih beležaka. Klišei nisu ni pomaknuti iz koloseka, a mogli su biti. Volela bih da verujem da je prvi urednik prosto imao više poštovanja prema Valjareviću nego prema tekstu, pa je ostalo sve tako — njah.

Okej je knjiga, ali ne mnogo više od okej.

Antropopeja

Jasmina Ahmetagić je ono o šta bih volela bar da se očešem u kritičarskoj karijeri. Zbirku eseja o Borislavu Pekiću (Novi Jerusalim, Zlatno runo, Godine koje su pojeli skakavci, Vreme čuda) odredila sam kao tercijarnu literaturu za ozbiljan ispit iz XX-XXI veka, i preporučujem je dalje.

Plejada veličanstvenih

Zbirku 100 kratkih prikaza dela objavljenih u ediciji Vek Politike potpisuje Rada Saratlić.

Knjižica nije beskorisna, ali jeste (potencijalno) štetna. Od citiranja nacista do netačnog i plitkog čitanja pisaca, ja bi’ ovo u zaključani deo biblioteke a može i u gulag.

Elpenori

Elpenor je Odisejev saputnik koji je poginuo nesrećnim slučajem na Kirkinom ostrvu, a ni Odisej ni ostali mornari nisu primetili da ga nema. Saša Jelenković mu je dao glas(ove); ti glasovi pevaju ovu zbirku.

„Ne vidim kraj klupku što se odmotava

od srca, kroz vinograde, prema mestu

gde će se otkriti da je ugodno biti mrtav,

lud, zaboravljen. Sve osim nedovršen.”

– Buđenje devetnaesto

Ciklusi Buđenje i Pisma bolji su nego Nestrpljenja, zbirka ni unutar tih zasebnih ciklusa nije ujednačenog kvaliteta, ali ima pesama/stihova koje mogu biti nagrada za trud uložen u raščitavanje onih manje sadržajnih.

Dah stvari

Pesnički subjekt Vojislava Karanovića traži saučesnika u sumnji u postojanje sveta i apsolut zbilje kakvoj se učimo. Otvaranjem knjige pristajemo na test koji će odrediti u kojoj smo meri taj saučesnik. Do kraja rastresamo pojmove i granice, bivamo utešeni dopuštanjem da je sve što osećamo normalno, da je svet u redu i kada ga ne gledamo, kao bagrem pod prozorom, kao ritam udahni-trep-izdahni-trep-udahni.

Možda život jeste hrapavost kore koštice unutar zrna grožđa koje je svemir, možda je sve unutar nas i plavetnilo neba zapravo spoljašnja opna mozga, ali to ne znači da „napolju” ne postoji, već da pisanje poezije divno zakrivljuje stvarnost.

Uglavnom, lakše bih snela jaje nego što sam pročitala ovu zbirku. Složena se rodila pa je još usložnjena malo, da joj ne bude ladno, šta li, ali vredi prokrčiti kroz reference, aluzije, pošalice za odabrane, čak i pljucnuti na odabranost i osetiti se inferiornim pred tekstom, zaista vredi.

Bubnjalica u pčelinjaku

Milosav Tešić je iluzionista, ne pesnik, njegova poezija je prelest koju u pesmama pominje, kojom je opčinio ostale muške parazite da poveruju da je veličanstven. A nije. Ovo je narodno tkanje sa instagram-filterima.

Šta to beše srpska postmoderna?

Sava Damjanov ima tu zgodnu navadu selektivnog slepila: jedino žensko pomenuto u pozitivnom svetlu u ovoj knjizi jeste postmoderna iz naslova, jedino žensko pomenuto osim naslovnog jeste Mir Jam kao opozicija Andriću. Ova knjiga tako daje nezamenljiv uvid u politiku istorije književnosti, te preporučujem da se samo tako i čita.

Vrtovi nestvarnog*

*muški vrtovi nestvarnog

— Koju knjigu bi ponela na pusto ostrvo? —

Hazarski rečnik

Knjiga prve polovine godine 2019. pročitana je poslednjeg dana maja.

Jednom ću napisati sve razloge iz kojih mi se toliko dopala, ali za sada, kao i za Anu Ristović, ostavljam jedan:

Milorad Pavić odnosi se prema rečima s poštovanjem koje zavređuju.

Dobro, dva, jer pronašla sam u njoj i svoj epitaf:

„Umrla je usmrćena istodobno slovima iz prošlosti i budućnosti.”

Sad vi:

Šta ste od ovoga čitali, šta vam se čita, šta vam se više ne čita?

I kako vaš čitalački maj, jeste li zadovoljni kvalitetom pročitanog?

Pročitala sam u maju Kao što se po naslovnoj fotografiji može naslutiti, u maju sam spremala ispit iz Postmodernizma u srpskoj književnosti…

[prerazmisljavanje]

Kao što verovatno već znate, postoje knjiške vile.

One su uglavnom dobre u skrivanju, tako da ne možemo biti sigurni da li baš imaju krila i štapiće, ali po onome što iza njih na ulicama ostaje znamo da vole knjigoljupce.

Prve knjiške vile izlegle su se pre dve godine u Londonu, a danas ih ima svugde. Jedna od njih živi u Novom Sadu, gde ispisuje ove redove. 🙂 Njena nekadašnja koleginica iz ne-vilinskih sfera živi u Kragujevcu, gde radnim danima brine o celom jednom gnezdu knjiških vila, kao učiteljica u školi „21. okobar”, a tokom raspusta smišlja nove i nove načine da im knjigu učini pristupačnijom.

Jedan od ovogodišnjih načina bio je Skajp-čas izborne lektire na kojem su o Hariju Poteru razgovarali sa (verovatno premda nepotvrđeno) jednom od najvećih štovateljki te priče, čiji prvi rezultat ste mogli da čitate u tekstu „Jedan moj dan na Hogvortsu”. Drugi je došao koji mesec kasnije: članovi fejsbuk grupe „Just Give…. Novi Sad” poklonili su kragujevačkim učenicima 4 primerka knjige o Hariju Poteru, koje su oni u velikoj vilinskoj akciji podelili sa sugrađanima.

Ime ove izuzetne učiteljice je Jovanka Ignjatović, a nastavak priče o njenom III4, odeljenju knjiških vila, čitajte u slikama:

Upoznajte III4 – odeljenje knjiških vila Kao što verovatno već znate, postoje knjiške vile. One su uglavnom dobre u skrivanju, tako da ne možemo biti sigurni da li baš imaju krila i štapiće, ali po onome što iza njih na ulicama ostaje znamo da vole knjigoljupce.

[prerazmisljavanje]

Pročitala sam u aprilu

Pročitala sam u aprilu

April je bio čudan mesec.

Gotovo da se ne sećam šta sam sve radila mimo čitanja, i kako sam tačno birala šta ću da čitam (sad kad pogledam, izgleda da sam čitala samo obaveznu lektiru — tri knjige koje sam dobila od izdavača u zamenu za prikaz, jednu čiju sam promociju organizovala sredinom meseca, i jednu koju sam dobila u pdf-u, od autorke, uz ponudu da joj napišem pogovor). Ali tu smo: sedam…

[prerazmisljavanje]

„Jedan moj dan na Hogvortsu” — sastavi učenika 3. razreda

„Jedan moj dan na Hogvortsu” — sastavi učenika 3. razreda

Radeći na jednom časopisu pre nekoliko godina upoznala sam jednu učiteljicu. Onda sam napustila taj projekat i odselila se u Novi Sad i vremenom zagasila redovni kontakt sa većinom nekadašnjih saradnika i komšija.

Poznanstvo sa pomenutom učiteljicom hiberniralo je (čitaj: svelo se na lajkove na mrežama) sve dok ona nije čula da sam ja postala knjiška vilai pomislila da bi to bilo zabavno njenim…

[prerazmisljavanje]

Pročitala sam u martu

Pročitala sam u martu

Mart je bio mesec Sajma knjiga u Novom Sadu, i premda se on završio početkom meseca, nije se među knjigama dogodilo ništa što bi ga nadmašilo.

O Sajmu sam govorila u jednom od klipova na Knjigoložnici.

Ono što je Sajam doneo nije ostalo u razgovorima sa piscima (Jelenom Mitrović, Neletom Karajlićem, Nikolom Đuričkom), ni na…

[prerazmisljavanje]

U četvrtak, 18. aprila 2019. godine ugostila nas je kulturna stanica Svilara. Razgovarali smo sa Stefanom Janjićem i predstavili novo izdanje njegovog romana „Ništa se nije desilo”, za koje je zaslužna izdavačka kuća Imprimatur.

Da ne bismo sami sebe hvalili, jer malo ne umemo a malo nije red, prenosimo u celosti izveštaj Milice Cvetković, objavljen na blogu Cvećka o knjigama.

A da ovo ne bi bilo tek prenošenje teksta koji biste svakako videli drugde, na kraju vas čeka bonus.

Odmah ću vam reći – Ništa se nije desilo! I bilo je tako super!

Stefan Janjić jedan je od onih ljudi koje ne znate kako da predstavite (trebalo mi je nemalo sati da dođem do ove rečenice). Stoga sam rešila da, poput vežbe iz novinarstva u kojoj smo učestvovali na promociji, iz različitih perspektiva prikažem veče u kojem sam uživala.

Roman Ništa se nije desilo svoj život je započeo kao nacrt kojim je Stefan konkurisao za NIN-ovu književnu stipendiju. Žiri u sastavu Filip David, Vladislav Bajac, Dragan Velikić, Vladislava Gordić Petković i Dragan Jovićević izdvojio je dva sinopsisa i oba nagradio stipendijom. To je nagrada na koju je Janjić najponosniji, ne zbog prilike da objavi svoju knjigu, već zbog priznanja kvaliteta od strane tako značajnih imena. Knjiga je objavljena u izdanju Matice srpske, a tiraž od 300 primeraka rasprodat je za dve nedelje i mahom otišao u ruke Stefanove porodice, prijatelja, poznanika i nekoliko srećnika koji su za svoj primerak uspeli da se izbore (saznali smo da su neki nežni cvetići pribegli otimačini, čak!). To je za posledicu imalo nedovoljno širok i raznovrstan čitalački krug pa su pitanja koja je publika na promociji postavljala o efektu knjige na čitaoce ostala nedovoljno odgovorena. To će se uskoro promeniti pošto su prste umešali oni koji su baš, baš, baš želeli da je sa drugima podele, pa će krug nastaviti da se širi. Najpre su se udružili u nastojanjima da joj udahnu novi život, a potom i u njenom predstavljanju publici koja se okupila u Svilari te večeri.

Katarina Kostić, nežni cvetić ranije pomenut, napisala je kritiku romana i na sva zvona objavila da se pojavila knjiga koja će vas pokvariti za sve druge. Jednom uhu podešenom da hvata fine frekvencije posebno je skrenula pažnju na strujanja iz Novog Sada i tako je knjiga svog drugog izdavača pronašla u Banjaluci. Boris Maksimović, urednik izdavačke kuće Imprimatur, za knjigu kaže da predstavlja sam vrh savremene srpske književnosti, a njemu je, zamislite, stigla na mejl! S obzirom na to da, kako kaže, naši ljudi više pišu nego što čitaju, ovakvi pronalasci su pravo blago za nekog ko je osnovao izdavačku kuću rešen da kvalitetnom štivu perspektivnih mladih autora raskrči put do čitalaca.

Iznanađenje večeri, kako za publiku tako i za organizatore, bila je NatašaNiškanović, Stefanova drugarica sa fakulteta, koja je, koristeći se pitanjima zabranjenim pravim novinarima, udahnula svežinu ovakvoj vrsti okupljanja i, iz ugla bliskog prijatelja i prve čitateljke, demistifikovala autora. Ovaj potez uneo je i notu humora u razgovor.

Stefan na prvi pogled deluje skromno i stidljivo, kao da mu je neprijatno zbog činjenice da mu sve dobro ide. Kada počne da govori, na površinu izbija samouverenost proistekla iz znanja, prikazana u najboljem maniru vaspitanja. Što bi se reklo – milina slušati.

Svilara je bila puna, a domaćini pravi, rešeni da ugode i prikažu plodove zajedničkog rada. Voditeljka programa dobila je volonterku, a volonterka direktan uvid u realizaciju događaja, i navijam da ovakvo sitcanje dragocenog iskustva postane praksa.

Kada razgovor vode izuzetni mladi ljudi, među kojima vlada međusobno poštovanje i naklonost, on može da se razvija samo u jednom smeru, na opšti užitak okupljenih.

Roman je opisan kao vežba iz empatije. Smešten u ratni sukob nama blizak, jer autor je odlučio da sukob ne izmesti drugde već stoički podnese pogrešna tumačenja nošena neznanjem i predradusama, ipak nije roman o ratu.

Katarina kaže da roman ne nudi odgovore već alate koji će vam pomoći da postavljate pitanja. Boris kaže da je o ratu pisao i ko treba i ko ne treba, a Stefanu je pošlo za rukom da čačne u najosetljivije polje i ni o koga se ne ogreši. O knjizi su pisali oni koji su je pročitali, te se neću na njoj zadržavati. Ko želi da pročita njihove utiske, može ih pronaći na Goodreads-u.

Poput onih u romanu, svakodnevne primere fabrikovanih vesti (a čini se da samo takve postoje) kao urednik FakeNews Tragača, Stefan sa timom sposobnih mladih ljudi razotkriva i prezentuje javnosti. Ovaj portal preporučujem kao izbor za prelistavanje dnevne štampe jer vam pruža uvid u ono što se zaista desilo (ili nije). Jer efekat koji se želi postići tako prljavom kontaminacijom mozgova, na svu moju žalost, ne izostaje.

Dezinformacija ostaje dezinformacija čak i kada se onome koji ju je stvorio doda „in memoriam“.

Nakon što se završio glavni deo događaja, izmešali smo se i usledila je kupovina i potpisivanje knjiga, upoznavanje, razmenjivanje utisaka i sticanje novih drugara. Bilo je tu i onih na specijalnom poslanju, trebalo je nabaviti neku knjigu nekog mladog novosadskog pisca, deca su insistirala, ali deca nisu računala na to da će morati da čekaju svoj red za čitanje.

Kako to obično biva, grupa najupornijih druženje je nastavila u kafani, produbljujući razgovore i sležući obilje prijatnih utisaka koje je ova promocija donela. Sada možemo preći na glavno jelo – knjigu koju smo svi toliko čekali!

Čitamo se!

Fotografije sa promocije možete pogledati ovde.

Svoj primerak možete naručiti sa sajta izdavača, ali ako živite u Srbiji, preporučujemo da to učinite preko mejla — prerazmisljavanje@gmail.com — jer tako izbegavate astronomsku prekograničnu poštarinu, a možete i izvući neki od potpisanih primeraka. 🙂

Izdavačka kuća Imprimatur toliko želi da svi pročitaju ovu knjigu, da nam je čak i poklonila jedan primerak, koji smo pretvorili u „putujuću knjigu”: pratite na instagramu zvanični hešteg #knjiganaputu i javljajte se kada dođe red za novog čitaoca. U vreme objavljivanja ovog teksta, knjiga se nalazi kod Miloša, koji vodi booktube kanal To the lighthouse, koji vam ovom prilikom i preporučujemo.

Autorka ljubičastog teksta: Milica Cvetković

Autorka fotografija: Jelena Dukarić

U Svilari sa Stefanom Janjićem // izveštaj sa promocije romana „Ništa se nije desilo” U četvrtak, 18. aprila 2019. godine ugostila nas je kulturna stanica Svilara. Razgovarali smo sa Stefanom Janjićem…

[prerazmisljavanje]

Književnost i sećanje na holokaust // Roberto Rikardi — Bio sam samo broj

Književnost i sećanje na holokaust // Roberto Rikardi — Bio sam samo broj

„Desilo se, znači može se desiti ponovo.”

— Primo Levi

Roberto Rikardi italijanski je pisac koji se ponudio kao spona između priče Jevrejina koji je preživeo holokaust i čitalaca koji moraju da znaju. Ovo je priča Alberta Seda, kojem tetovaža iz Aušvica nije poništila ličnost, koga je Roberto Rikardi upoznao i pomogao mu da progovori. Zato ovaj roman, premda potpisan Rikardijevim imenom,…

[prerazmisljavanje]

Draga Idžeavele ili Feministički manifest u petnaest predloga — Čimamanda Ngozi Adiči

Draga Idžeavele ili Feministički manifest u petnaest predloga — Čimamanda Ngozi Adiči

„Postoji jedan razlog da se planer zove ženski planer — ako ima menstrualni kalendar. Postoji jedan razlog da se brijač zove ženski brijač — ako ima menstrualni kalendar.”

– Lazar Čovs

Čimamanda Ngozi Adičirođena je 1977. godine. Bavi se književnošću i aktivizmom i to dvoje spaja u delima koja pripadaju oblasti nefikcije, odnosno publicistike. Iako su njeni romani u lektiri za studije engleskog…

[prerazmisljavanje]

John Grisham - Iznuđivač

John Grisham – Iznuđivač

Ako je verovati blurbu sa korica, ovo je roman pun preokreta, koji vas drži u napetosti do samog kraja gde vas čeka šok. (Isto tako, ako je verovati Večernjim novostima, zemlju nam uništava rodno osetljivi govor stranih plaćenika, dok se strani investitori upinju da je spasu.)

Džon Grišamvaži za autora „najboljih pravničkih trilera”, po njegovim romanima snimljeni su filmovi, a o njegovoj…

[prerazmisljavanje]

Pročitala sam u februaru

Pročitala sam u februaru

Februar 2019. godine bio je sav u znaku zimske Novosadske razmene knjiga i pripreme za prvi Međunarodni sajam knjiga u Novom Sadu na kom je Prerazmišljavanje učestvovalo kao izlagač, a ja kao organizatorka i voditeljka dela programa, tako da sam i sama začuđena brojem pročitanih knjiga.

U februaru sam počela i da ordiniram kao novosadska knjiška vila, o čemu sam pričala u jednom od nedavnih videa…

[prerazmisljavanje]

A jednom... nam je u goste došao Nikola Đuričko // intervju

A jednom… nam je u goste došao Nikola Đuričko // intervju

Na Danima Laze Kostića u okviru Sajma knjiga u Novom Sadu, 6. marta 2019. godine, najboljom knjigom za decu objavljenom između dva Sajma proglašena je zbirka priča „Dogodovštine jednog Džonija” u izdanju Vulkančića. Kako se i Prerazmišljavanje, na poziv Novosadskog sajma, našlo među štandovima, to nam je bila divna prilika da porazgovaramo s autorom nagrađene knjige.

Nikola Đuričko, kako sam…

[prerazmisljavanje]

8 knjiga umesto karanfila za Osmi mart

8 knjiga umesto karanfila za Osmi mart

Ili uz karanfil, božemoj, jer što da nam cvećare trpe. 🙂

Danas proslavljamo pobede i podsećamo se da borba traje.

Najključnije oruđe za izgradnju društva jednakosti jeste obrazovanje. Znamo da se ono stiče iz raznih izvora, ali naš domen je knjiga, pa vam ga iz njih i preporučujemo. Pročitajte predloge kvalitetnih poklona za Osmi mart, za sebe ili osobe kojima želite slobodne horizonte.

Svi bi…