#šarenilo

[tenjenedvadesete]

Zapisala sam neke riječi u noteščić koji nosam sa sobom, u strahu da ih ne zaboravim. Potom sam uzela telefon i one su nestale; isparile iz mojih misli kao da tu nisu bile prije dvije minute.

Imala sam ideju i zbrku riječi u glavi koje sam htjela pretvoriti u tekst a, kada sam uzela olovku u ruke one su nestale. Može li to tako? Izgleda.

Dešava li se to svima? Ili samo meni?

Da u žaru želje ne znam kuda bih prije i onda ostanem i bez mrvica što su bile tu. Elem- danas je zadnji dan godišnjeg odmora. Zvuči li to kao dnevnik? Možda.

Tokom boravka kod kuće često sam noću gledala zvijezde. Ne znam, nekako mi je šarenilo nebeskog svoda davalo mir. Tri su zvijezde pale sa tog neba, za sobom ostavljajući kratkotrajni bljesak kao dokaz da su nekad bile tu.

Svaki put kad vidim zvijezdu padalicu zaželim isto. Ne mogu biti jedina koja ima tu jednu, sigurnu želju koju će poželjeti uvijek; pa i onda kada se ostvari: samo da bude sve dobro.

Danas, dok sam sa torbom ulazila u autobus i zapravo odlazila od kuće sam po prvi put preispitivala tu želju. Jesam li potratila šansu da ne odem jer sam poželjela mir i sreću? Ili je taj odlazak zapravo ostvarenje te želje?

Sebe uvijek lako slažem kako je jednostavno otići a onda, dok kroz prozor gledam majku kako guta suze, se slomim i ja. Ne volim da me prate- naočale što sam imala na očima su bijedno pokušale sakriti suze kojih smo obe bile svjesne.

Ako ne ide za mnom, neće ih vidjeti. Biće mirna, misliće da idem voljno i neće znati kako mu srce uvijek ostane u našoj kući. Čuvaju ga, pa mi ga vrate kad dođem. Kao dijete sam mislila kako je sreća kad odeš od kuće- nisam mnogo starija od te klinke, ali znam da sam samo slagala sebe.

Sretni smo tamo gdje je duša, a moja ostaje u Bosni i malom selu nadomak Banja Luke. Ostaje tamo gdje mi je mačak, gdje su mi psi i gdje su noći vedre i gdje možeš vidjeti sve zvijezde.

One koje ostaju sijati i padalicu što će valjda ostvariti najveću želju koju imaš. Je li kasno da tražim ostanak? Je li kasno poželjeti se vratiti?

I, da li bi ljudi zapravo poželjeli ono što im srce želi kad bi znali da će se ostvariti?

[poeticlicense12345]

NEKI DANI TEKU

Jedan od „onih“ dana. Hladno, sumorno, snežno. Dan kada čovek „i ne ljubi, i ne žali, i ne želi..."(V.I.) U nekim davnim danima, vreme nije tako značajno uticalo na naše raspoloženje. Uglavnom nam je ograničavalo kretanje, pa smo se više bavili „duhovnošću“. Usput, mala digresija :grozim se, jezički nekorektne , sintagme, „stojim ti na raspoloženju“(umesto na raspolaganju!) Ovakvo vreme mi, doista, „stoji na raspoloženju“, odnosno, kvari ga. Kada samo pomislim koliko je knjiga pročitano u tim „sumornim“ danima, gotovo da čovek zaključi da je u našem prošlom životu samo bilo ovakvih dana.A nije! Nekako smo se nosili mišlju da nije važno šta vidimo, nego šta želimo da vidimo.Mi nismo videli te pahulje, koje boje belinom prozore, nego daleki, nama nedostupni svet, šarenilo i mističnost njegovu, iskušenja koja nas mame i čaroliju, koja nas zavodi na svakoj stranici knjige, koje smo, žedni svega, upijali. Kažu, postoji mudrost glave i mudrost srca! Ne znam koja je veća, ali svet koji smo nalazili iza korica knjiga kao da je uvećavao obe. Priče koje smo čitali, produžavale su iluziju života i on nam je izgledao beskrajno dug, gotovo večan .

Opominjem misli da se vrate u vreme sadašnje, kada ovo pišem. Listam novine. Čitam o inicijativi da se u Beogradu podigne skulptura posvećena „čitaču“, kakvu imaju mnoge metropole u svetu. Na stranu što ni sama reč „čitač“ nije jezički korektna (treba „čitalac“ ili „“čitatelj“), jer to može biti i aparat ili elektronska sprava, koja „očitava“ neko stanje. Naravno, nameće se pitanje da li jednom skulpturom možemo da rešimo zabrinjavajući problem nepismenih ili je to najbolji način da se on gurne, umesto pod tepih, „pod skulpturu“(Z.J.) Možda je i odgovor u tome što se „to“zove spomenik, a on se podiže „pokojniku“ (bog da joj dušu prosti –kulturi!). Demagoška je priča da će takva skulptura, koja predstavlja čoveka koji čita knjigu, podstaći nekoga da čita. U ovoj estradizaciji svega, teško da ćemo društvo, na taj način, vratiti knjizi. Danas je vrhunac „načitanosti“ i obrazovanja navođenje citata iz velikih i značajnih dela, bez svesti da u tim knjigama ima još mnogo pametnih misli sa kojima bismo se susreli, da smo ih pročitali. Znanje omogućava izbor, ali naši izbori su suženi, jer znanje sve manje cenimo, pa se i ne trudimo da ga steknemo. Poznato je da civilizacija i tehnologija menjaju svet, ali kultura menja čoveka. I tako, bez svesti o značaju kulture i obrazovanja, lutamo po sopstvenom unutrašnjem lavirintu. Pitanje je naše percepcije što to ne doživljavamo kao pretnju.

A, sneg daje neku bezobličnost svemu. ...Da li mi to ovo vreme „stoji na raspoloženju", pa sam ovako oštra ili mi nedostaju ružičaste naočari koje bi mi ulepšale svet u kome živim?Možda me je sam život razobličio, pa se više ne prepoznajem?

text author: Tanja Petrović Krivokapić

[radiogornjigrad]

ŠARENILO SVIJETA NA TRGU VALTERA BENJAMINA U BERLINU

Kao slika, Berlin izmijenio je u magičnoj laterni moje svijesti nekoliko lirskih predodžaba, i o mojoj vlastitoj berlinskoj panorami mogla bi se napisati čitava mala historija. Još od najranijeg djetinjstva vezala me s pojmom grada Berlina Menzelova kompozicija »Njegovo Veličanstvo Frieđrich Wilhelm I polazi na frontu k svojim četama, godine 1871«. Menzel bio je počasni građanin prijestolnice,…

[opgpereglin-blog]

Halcyon Hosta: Klasične plavo-zelene hoste za sjenu ili mrlje od sunca Tražite sanjivu, ali klasičnu biljku lišća koja će vašem vrtu dodati malo dubine? Halcyon Hosta svakako vrijedi pogledati! Halcyon Hosta je višegodišnja biljka otporna na sjenu poznata po svojim prekrasnim tamnoplavim lišćem u obliku srca. Halcyon... #Sobnebiljke

[immortaleee]

Upila sam boju tvojih očiju,

I ne brini, dajem časnu reč

Da nikada neće biti zaboravljene

One su moje životno šarenilo

Pretvorene u najlepše zelenilo,

Ljudi će večno slušati o njima.

[024vijesti]

Patite li i Vi od tulipomanije?

Patite li i Vi od tulipomanije?

olite li i Vi prizore procvjetanog, mirisnog i šarenog cvijeća u svojemu vrtu ili u domu? Ovo su idealne slike žive prirode ukradene na nekoliko dana i ubačene u našu svakodnevnicu plijeneći nam poglede. Photo by Tabitha Mort on Pexels.com Pričamo o tulipanima. Ovaj mjesec je poseban mjesec za njih. Prekrasne su to biljke koje krase cvjetovi u svim bojama, zauzimaju vaze u svakom kućanstvu i…

[staroftheseablog]

Knjige.

Te čudnovate tvorevine.

Ti listovi papira.

Nepoznate galaksije.

Beskonačan svijet.

Bogatstvo riječi.

Šarenilo mašte.

Pripadanje.

Sigurna luka.

Drama.

Ljepota.

Ispunjenost.

[misternikola]

Uz sav trud, imena današnjih kafića i restorana teško se pamte. Svaki teži originalnosti u izgledu i jednostavnom imenu, a polariteti između kojih osciluju jesu šarenilo i minimalizam, retro-stil i modernost. “Neću u futurističke kafiće”, kažem ja njemu.

“Frici Papa” je restoran u Budimpešti gde čovek može dobro da se najede. Simple as that. Pored našeg stola stajala je uramljena fotografija na kojoj se vidi pomalo loše uslikana fotografija nekadašnje zgrade koja je, čini se, nekada bila na tom mestu. Postojalo je nešto privlačno u toj mutnoj fotografiji. Prošlost. Ali ne veštački izazvana nostalgija za prošlošću koja nije ni doživljena, slatkasti retro-stil, već jednostavna istina o nečemu što je zaista bilo tu, i o nekome ko misli da toga treba da se seća. Malo je toga bez šminke u današnje vreme, ali ta slika je bila baš takva.

Na ovoj fotografiji pak vide se slike ljudi, naslagane jedna preko druge, bez preterane brige o redu i o izgledu. Ponovo, još jedan trag koji otkriva: ovde su ljudi bitni. Postojalo je nešto pre sadašnjice u kojoj ručate ili večerate, osluškujući jezike koje ne razumete. Postojalo je nešto i postojaće i kada odete odavde. Ovaj restoran neće izaći iz mode, jer nikada nije ni bio deo te priče.

Još uvek postoje restorani gde se na čudan način, sedeći izdvojeno od svih i mareći samo za svoj i eventualno užitak osobe sa kojom sedi, čovek može osećati kao deo nečega. Još uvek se može otkriti neka lepota u jednostavnosti.

Još uvek postoje mesta kojih se sećaš i kada odeš odatle i imena koja se ne zaboravljaju. “Biti u modi” je precenjeno.

Sanja Perić

[asweetjane]

Uz sav trud, imena današnjih kafića i restorana teško se pamte. Svaki teži originalnosti u izgledu i jednostavnom imenu, a polariteti između kojih osciluju jesu šarenilo i minimalizam, retro-stil i modernost. "Neću u futurističke kafiće", kažem ja njemu.

"Frici Papa" je restoran u Budimpešti gde čovek može dobro da se najede. Simple as that. Pored našeg stola stajala je uramljena fotografija na kojoj se vidi pomalo loše uslikana fotografija nekadašnje zgrade koja je, čini se, nekada bila na tom mestu. Postojalo je nešto privlačno u toj mutnoj fotografiji. Prošlost. Ali ne veštački izazvana nostalgija za prošlošću koja nije ni doživljena, slatkasti retro-stil, već jednostavna istina o nečemu što je zaista bilo tu, i o nekome ko misli da toga treba da se seća. Malo je toga bez šminke u današnje vreme, ali ta slika je bila baš takva.

Na ovoj fotografiji pak vide se slike ljudi, naslagane jedna preko druge, bez preterane brige o redu i o izgledu. Ponovo, još jedan trag koji otkriva: ovde su ljudi bitni. Postojalo je nešto pre sadašnjice u kojoj ručate ili večerate, osluškujući jezike koje ne razumete. Postojalo je nešto i postojaće i kada odete odavde. Ovaj restoran neće izaći iz mode, jer nikada nije ni bio deo te priče.

Još uvek postoje restorani gde se na čudan način, sedeći izdvojeno od svih i mareći samo za svoj i eventualno užitak osobe sa kojom sedi, čovek može osećati kao deo nečega. Još uvek se može otkriti neka lepota u jednostavnosti.

Još uvek postoje mesta kojih se sećaš i kada odeš odatle i imena koja se ne zaboravljaju. "Biti u modi" je precenjeno.

Sanja Perić

[jesenjiv]

Svanulo je i posljednje jutro u kojem si bila prva misao nakon buđenja. Obično, a tako neobično. Ponovo sam progledao, rukom protrljao zamagljeno staklo i posmatrao ljude u njihovim avlijama i djecu kako se igraju pored puta. Drveće u šumi se već pomalo šarenilo. Jesen će. U mislima sam prošetao tim poznatim puteljkom, čak i pozdravio vesele komšije, upitao kad su prefarbali ogradu, otkud uopšte metalna ograda tu, zar nije bila drvena? A onda je prozor opet postao zamagljen, ostao sam opet ja. Nisam se više osvrtao, ali svejedno nisam mogao pobjeći od nekih lijepih sjećanja. A sve vrijeme mi jedna misao u glavi Kad si ti prošla, proći će sve.

[opgpereglin-blog]

Tražite sanjivu, ali klasičnu biljku lišća koja će vašem vrtu dodati malo dubine? Halcyon Hosta svakako vrijedi pogledati! Halcyon Hosta je višegodišnja biljka otporna na sjenu poznata po svojim prekrasnim tamnoplavim lišćem u obliku srca. Halcyon... #Savjetiizanimljivosti

[strcak]

Pitao si me „Zašto patiš?“

 Rekoh ti Zbog Sunca. Zbog te nebeske zvezde, večitog optimiste koji, iako naizgled isti, svakog dana odigrava drugačiju ulogu. U novim epizodama bez repriza.

 Rekoh Zbog suza na kiši. Tog istovremenog pročišćavanja sveta unutar i izvan zidina tvog krhkog, postojanjem ispunjenog tela, koji ipak nikada neće biti dovoljno čisti. A u tim trenucima suza naše planete i suza tvog oka stapajući se postaju ono jedno, večito jedinstvo u koje su oboje uronjeni.

 Rekoh Zbog neoslobođene slobode. Tog večitog lovca koji izgubljen u šumama naših bića lovi nedostižne ideale.

 Rekoh Zbog boje noći. Te bezbojne boje koja u sebi nosi šarenilo svega. Stapajući sve u sebi ona se gubi i nestaje sve u njoj. Nosi slobodu svih zarobljavajući sebe u tamnicu.

 Rekoh ti Zbog tebe. Moje jedine suze na kiši, istog glumca različitih epizoda svakodnevice mog života koji loveći svoje ideale po najtamnijim predelima svog bića gubi sebe u svim bojama ovog sveta koje njegova duša dodiruje.

-by: strcak

[tamic87]

Nedostaješ mi, ali ne ti kao ti, jer ti imaš puno lica, vremenom si pokazivala uvijek neko novo. Upoznao sam mnoge ti, svaka je ličila na tebe ali nijedna nije bila ti.

Ona stara ti koja nije imala masku, bila si jedna boja među šarenilom. Sad si šarenilo u jednoj boji.

[mikimicic]

Assassin's Creed IV: Black Flag je prva igra u dužem periodu koju sam počeo da igram iz uživanja, a ne zbog aktuelnosti i neke ekskluzivnosti pisanja o igrama. Čisto za moju dušu. Kako sam u poslednje vreme uglavmom igrao neke mračne igre, šarenilo Kariba je došlo kao osveženje. Nekada davno, probao sam prvi deo Assassin's Creed i kako se nisam snašao sa komandama, brzo sam ga napustio. Tako...

[bacipoglednauniverzum]

k a p/z r a k

kiša je padala. stajala sam satima posmatrajući kap po kap. kako samo gube oblik padajući na zemlju. kako sa visina propadaju, odlaze u nedogled, negirajući činjenicu da će na dnu ostati. prolazi sat po sat, ne prestaju, naprotiv, sve ih je više. a tako su lagodno živele na nebu. navikle se na luksuz, pa došlo vreme da im maske spadnu, pa se bune. odlaze u zaborav, ne ostavljajući trajan trag za sobom. onaj mali koji su ostavljale odlazio je posle par zrakova koji ih obasjaju. zrak koji posmatra od gore i pomaže im da kao takve odu u zaborav jer tamo im je i mesto. zrak kao oličenje veličine, jedinstvenosti. oličenje slobode, mašte i lepote života. asocijacija na novi početak. poseban sam po sebi, okovan u šarenilo letnjih nijansi. i oduvek se znalo. neizmerno je velika razlika izmedju: biti kap ili biti zrak. /n