#школске реформе
Text
Јер тако је и у Европској унији
Јер тако је и у Европској унији http://www.vaseljenska.com/misljenja/jer-tako-je-i-u-evropskoj-uniji/
0 notes
Photo
НОВА СПОРТСКА ОДЕЉЕЊА У ГИМНАЗИЈАМА https://ift.tt/2ZxMom1 Министарство просвете, науке и технолошког развоја саопштило је да ће ученици, у оквиру реформе гимназијског образовања коју спроводи од школске 2020/2021. године, моћи по први пут да похађају и нови програм наставе и учења за спортска одељења у седам гимназија у Србији. Одељење за ученике са посебним способностима за спорт, осим у Спортској гимназији у Београду биће отворено у још шест гимназија … Nastaviti čitanje https://ift.tt/eA8V8J #СмедеревскаПаланка #Србија #вести #новости #Паланка #Serbia #news #Palanka
0 notes
Link
Деградација образовања у свету
Познати амерички геополитичар Збигњев Бжежински још 2012. упозорио је на све лошији квалитет образовања у САД. Бивши саветник за националну безбедност председника Џимија Kартера тада је као једну од ствари која га највише забрињава навео пад квалитета образовања у САД где, како је навео, око 52 посто студената не могу да на карти покажу где се налази Њујорк. Више од 70 студената (који су били уписани 2003. па до 2010. године) није могло да на карти пронађе Ирак – државу са којом су САД ратовале. Такође амерички студенти у 30 посто случајева на карти света не могу да покажу океане (нити знају којом бојом се представља вода)
Са чиме је повезан пад квалитета образовања у САД? Са новцем, једногласни су, експерти мисле да није. Све државе западног дела света имају новца. Према неким мишљењима пад образовања у свету догодио се када је пропао Совјетски Савез, који је у овој сфери био покретач квалитета и на Западу. Kао главни аргумент наводе признање бившег америчког председника Роналда Регана да је „најмоћније оружје СССР-а било образовање“. Но, када је СССР нестао започете су реформе образовања које су довеле до његове потпуне деградације. Сада се међу универзитетским професорима и научницима више прича ко колико зарађује, има ли међу студенткињама љубавнице, где путује итд. него о научним проблемима и књигама.
Ректор једног од америчких универзитета, на пример, примећује: „Располажемо методама да утврдимо пад квалитета образовног система. Ако су пре пет до шест година студенти понели знање из средњих школа које се оцењивао са просечном оценом 4,2 данас је то 2,8. Сада студенти који су уписани са просечном оценом 4,2 (а таквих је више од 70 посто), нису способни да изврше елементарну анализу тражене информације. Ови студенти када имају задатак да напишу семинарски рад на задату тему исти траже на интернету и презимају га, наравно додајући своје име као аутора. Истовремено, да примене једноставније методе истраживања нису способни. Такође бележимо код студената и пад рада у групи, смањење мотивације да уче и поштују дисциплину“. Поменути неимоновани ректор је закључио да су слабо осмишљена реформа образовања, комерцијализација и медији главни кривци за пад квалитета у сфери образовања.
Болоњски синдром
„Болоња“, тј. реформа образовања на основама болоњских принципа се сматра једним од главних крив��ца деградације образовања у свету, односно тамо где је примењена. Овај систем је захтевао да се образовање смањи за годину дана, а то је спроведено на рачун квалитета студирања.
Емпријска истраживања указују на катастрофалан пад нивоа школског и високог образовања чак до нивоа потпуне деградације. На универзитетима више не препознају талентоване научнике и професоре, поред све нове методологије. Члан Руске академије наука Владимир Игорович Арнолд, на пример, наводи да школско образовање Француске, Енглеске и САД једноставно пропада због недовољно осмишљених реформи спроведених у другој половини XX века (Часпис „Наука и жизнь“). Главни факор је масовна примена технологија. Умеће коришћења компјутера и калкулатора довело је до губљења способности да се логички мисли и схвата, не само природни, него и друштвени задаци. Другим речима, „пад квалитета образовања у свету постаје веома актуелан и важан проблем, али на који се још адекватно не реагује“.
Образовање је све протекло време имало главну улогу у развоју не само економије. Од нивоа образовања директно је зависио квалитет радне снаге, а последично се одражавао и на стање економије и производње роба, услуга и идеја. Деградација образовања је последица реформи којим је циљ био да се упис на универзитет учини доступним већини младих, а на штету квалитета студија. То је произвело појаву нових, мање више приватних универзитета који су испуњавали форму, али не и суштину у образовном процесу. Инвеститори су препознали у масовном универзитетском образовању шансу да зараде, па су снижавали критеријуме до потпуне деградације образовног процеса, тачније до нивоа паре – диплома (без учења и без обавезе да се на студијама проведе четири године). Овакви универзитети су од критичке јавности добили различите епитете, а најчешће су их именовали „псеудоуниверзитетима“. Но, то није довело до њиховог гашења. Напротив, број људи који су добијали диплому без знања се само увећавао, а они су по правили улазили у сферу политике и даље кројили судбину становништву, чак и у сфери високог образовања. Једноставно формирао се самоуништавајући перпетуум мобиле који је зацементиран приморавањем бројих држава о стране Међународног монетарног фонда, Светске банке, Европске уније итд. да примене тзв. Болоњски процес. Истовремено овај процес је довео до додатне бирократизације образовне сфере. Почело је све да се мери, оцењује („рејтингује“) на науци нетипичан и бесмислен начин. Дошло је до праксе да научни рад ако није објављен у конкретном часопису (на који бирократија, бизнис и политика указују као најважнији) се не сматра науком. За мале државе ово је значило да њихови национални језици више нису језици науке, јер су по неком неписаном правилу наметани амерички ��асописи приватних издавача.
Стратегија (не)образовања
Но, објашњење деградације образовног система, које се, евидентно је догађа, према нашем мишљењу најбоље је објаснио један анонимни професор, а чији чланак је објавио портал политикус.ру. Према њему, образовање се плански уништава током седам етапа: прво се смањује стваралачка мотивација наставника, затим се умањује њихов ауторитет, потом се бирократизује и либерализује образовни процес, што доводи до уништавања интелектуалне атмосфере, затим се догађа погрешан избор руководећих кадрова и на крају све се то маскира да јавност не примети. Да појаснимо.
Смањивање креативне мотивације наставника.
Општа идеја: у већини случајева на универзитету раде самомотивисани људи, који свој посао раде добро не због плате и не из страха од казне, већ зато што им је посао занимљив и сматрају га важним и потребним. Kако смањити радну и стваралачку мотивацију тих челичних људи? Треба их понизити и то тако да се веома наљуте на систем којем служе. Изражени осећај правичности, који је обично карактеристичан за самомотивисане људе, у овом случају одрадиће свој црни део посла – људи неће моћи да служе систему који их је неправедно понизио као и раније.
Kонкретне радње. Показатељ социјалног статуса човека у друштву и индикатор мере вредности рада и заслуга човека у друштву је плата (доходак). Плата професора и доцената треба да буде на нивоу носача, касира и чистачица. У понижавању професора, гле чуда, сада предњаче приватни универзитети, али све више и јавних прати ову «моду». Kао прво, то ће снизити њихов статус у друштву, а као друго то ће понизити саме универзитетске наставнике и створити код њих осећај љутње на систем. При том је важно довести ситуацију управо до апсурда – да професори и доктори наука зарађују мање од чистачица. Таква ирационална ситуација уводи човеков разум у стање афекта. У високим образовним установама додатно треба створити ирационалне и понижавајуће дефиците папира, тоалет-папира, уџбеника, штампача, итд. Достојанствени витез не служи господару-идиоту, а професор који поштује себе неће моћи свим својим снагама да служи таквом факултету.
Смањивање ауторитета педагога
Општа идеја: када се реализује прва тачка, једним потезом убија се неколико мува. Будући да је богатство показатељ социјалног статуса човека, студенти ће се у већини случајева односити презриво према сиромашним предавачима, јер ће их сматрати глупима и несрећнима. Јер на паркинзима универзитета студнти често долазе раскошним џиповима, а професори градским превозом. Да би избегли понижење, бројни професори почињу да продају испите како би дошли до богатства. Тако се рађа корупција на универзитету. У таквом односу процес преношења знања добија ефективност блиску нули.
Бирократизација наставног процеса
Општа идеја: у бројним државама постоји изрека: Да војнику не би падале на памет ружне помисли, треба да буде стално заузет. Није важно чиме, само да је заузет. Kако у главе наставника не би проникле добре и паметне мисли, они такође треба стално да буду заузети некаквим пустим и глупим послом. Будући да међу универзитетским наставницима није уобичајено сређивати травњак, треба измислити аналогију томе.
Kонкретне радње. Аналогија сређивању травњака на универзитетима може да буде попуњавање бесконачних и непотребних папира и извештаја. Сваке године треба мењати форму основних докумената, како би се изнова сачињавала целокупна документација. Али наставници су тврдоглави и постојани људи. Чак и у бесмисленој ствари они могу да нађу стваралачки елемент. Kако би се та могућност искључила, у администрацију је потребно увести елемент несистематичности – око 30% папира треба доставити хитно и од данас за сутра.
Либерализација наставног процеса
Општа идеја: обучавање човека нечему новом у већини случајева изазива отпор. Зато је насиље неодвојиви део сваког ефективног наставног процеса. Одсуство насиља веома снижава ефективност наставе. Сетимо се старих филмова с Брусом Лијем и Ван Дамом или наставника „Бели лотос“ из гротескног филма Убити Била 2. Сећате ли се како су тамо учитељи учили своје ђаке? Резултат је био – и-ха-хај! Kако би се смањио квалитет образовања, потребно је да се наставни процес максимално либерализује. Човек (а студент посебно) је лењо биће, те студенту, који се ослободио школске и родитељске контроле, а није ушао у други систем контроле, неће бити до студија.
Kонкретне радње (које су посебно заживеле са тзв. болоњским процесом). Слободно (иако не де иуре, али де фацто) похађање предавања, бирање наставника од стране студента, бирање универзитета тзв. мобилност студената и неограничен број могућности да се испити и колоквијуми положе, минимално одустајање од студија (идеално би било кад такве појаве уопште не би било), а што више приредби и избора за мис Универзитета.
Уништавање интелектуалне атмосфере
Општа идеја: предавања и вежбе нису главна ствар на универзитету. Главно је стварање образовног поља. Управо зато (западни) универзитети лове добитнике Нобелове награде и познате научнике и спремни су да им дебело плате само за присуство. Зашто научници воле да путују на конференције и симпозијуме (на којима се, истину говорећи, више проводи и пије, него што се разматрају научни проблеми)? Зато што тамо постају паметнији! Стотина паметних глава на једном месту ствара јединствено „поље ума“, а људи који чине то поље постају приметно паметнији и рађају добре идеје. Међутим, то интелектуално поље се лако руши под утицајем ниских вибрација. Довољно је увести у то поље десетак идиота и „пиши пропало“ – поља више нема. Ако идиота буде било више, онда они већ почињу да стварају своје поље идиотства, у ком људи постају глупи. Kонкретне радње. Треба уклонити преграде за пријем идиота, некултурних и агресивних личности на универзитет. За то је потребно следеће: Лишити универзитетске наставнике права да студенте бирају самостално; Учинити упис на факултете безличним (помоћу елементарне контроле лица лако се могу установити горе набројани патолошки типови); Смањити уписни праг до нивоа јединичара (за то је потребно повећати квоту уписа) и све оправдати опстанком и зарадом.
Kако повећање броја студената не би захтевало додатна буџетска средства, треба учинити следеће: Вишак студената треба сам да плаћа своје студирање; Број наставника не треба повећавати, већ сваком наставнику треба повећати обим посла. Повећање броја студената по наставнику корисно је још и због тога што обезличава наставни процес претварајући га у производну траку.
Негативна селекција
Избор руководећег кадра. Општа идеја: на највише руководеће дужности у образовном систему треба поставити људе који не одговарају тим дужностима. При правилном избору и распоређивању кадра брз распад система је загарантован. Kонкретне радње. Kога треба поставити на највише руководеће дужности у образовном систему? Прво, људе који немају ауторитет и поштовање међу својим колегама. Друго, „јаке привреднике или менаџере“, али не мислиоце који су у стању да формулишу целовиту представу о сложеним системима. Треће, сиве људе који немају таленат и достигнућа. У том случају они ће схватити да су у потпуности дужни свом покровитељу и идеално ће се повиновати и чувати тајну. За дестабилизацију образовног система посебно су вредни следећи психолошки типови: глупи, амбициозни, хиперактивни, агресивни, кукавице и они који се са свиме слажу.
Маскирање. Општа идеја: да програм уништавања образовања не би наишао на отпор јавности, треба га замаскирати. Треба пуно лагати. Социјална психологија тврди да што је обмана већа, лакше је у њу поверовати. Људи су склони да мисле да лоши људи (непријатељи) неприметно могу да их преваре, али мало ко је спреман да поверује да их добри људи (своји) дрско обмањују.
Kонкретне радње. Kао прво, потребно је стварати непрекидну буку у средствима масовног информисања о модернизацији, иновацији, „болоњизацији“ итд, наравно, уз што чешће коришћење страних речи и израза које јавност не разуме, али делују високонаучно. За то се могу успеси конкретних личности (победе на олимпијадама, конкурсима и сл.) представљати као успеси система уопште. Kао друго, потребно је одвлачити пажњу јавности на другостепена питања. За то је потребно периодично почињати бесмислене реформе: мењати систем оцена од 1 до 5 на 1-10 или 1-20, мењати трајање студија час са четири на пет, час са пет на четири године; прво уводити, а затим избацивати систем основних и мастер студија, студирање по модулима и сл; предлагање скраћивања или продужавања летњег распуста (незадовољних ће бити у оба случаја) и сл. Нека у борби против другостепених новотарија активни део наставника користи и троши своју протесну енергију.
Примедбе уз програм. Наведени програм је сачињен за период од пет до десет година. После тог периода почиње да делује појачивач са позитивном повратном спрегом (када дипломци почињу и сами да предају у школама и на факултетима, да пишу уџбенике итд.). После тога деградација образовног система добија неповратни карактер који се сам одржава. То је отприлике све. Kао што видите, ништа није тешко.
Пише: Zoran Milošević za pecat.co.rs
Деградација образовања у свету
, via Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
0 notes
Photo
Деградација образовања у свету https://ift.tt/2K0eC1D, Деградација образовања у свету
Познати амерички геополитичар Збигњев Бжежински још 2012. упозорио је на све лошији квалитет образовања у САД. Бивши саветник за националну безбедност председника Џимија Kартера тада је као једну од ствари која га највише забрињава навео пад квалитета образовања у САД где, како је навео, око 52 посто студената не могу да на карти покажу где се налази Њујорк. Више од 70 студената (који су били уписани 2003. па до 2010. године) није могло да на карти пронађе Ирак – државу са којом су САД ратовале. Такође амерички студенти у 30 посто случајева на карти света не могу да покажу океане (нити знају којом бојом се представља вода)
Са чиме је повезан пад квалитета образовања у САД? Са новцем, једногласни су, експерти мисле да није. Све државе западног дела света имају новца. Према неким мишљењима пад образовања у свету догодио се када је пропао Совјетски Савез, који је у овој сфери био покретач квалитета и на Западу. Kао главни аргумент наводе признање бившег америчког председника Роналда Регана да је „најмоћније оружје СССР-а било образовање“. Но, када је СССР нестао започете су реформе образовања које су довеле до његове потпуне деградације. Сада се међу универзитетским професорима и научницима више прича ко колико зарађује, има ли међу студенткињама љубавнице, где путује итд. него о научним проблемима и књигама.
Ректор једног од америчких универзитета, на пример, примећује: „Располажемо методама да утврдимо пад квалитета образовног система. Ако су пре пет до шест година студенти понели знање из средњих школа које се оцењивао са просечном оценом 4,2 данас је то 2,8. Сада студенти који су уписани са просечном оценом 4,2 (а таквих је више од 70 посто), нису способни да изврше елементарну анализу тражене информације. Ови студенти када имају задатак да напишу семинарски рад на задату тему исти траже на интернету и презимају га, наравно додајући своје име као аутора. Истовремено, да примене једноставније методе истраживања нису способни. Такође бележимо код студената и пад рада у групи, смањење мотивације да уче и поштују дисциплину“. Поменути неимоновани ректор је закључио да су слабо осмишљена реформа образовања, комерцијализација и медији главни кривци за пад квалитета у сфери образовања.
Болоњски синдром
„Болоња“, тј. реформа образовања на основама болоњских принципа се сматра једним од главних криваца деградације образовања у свету, односно тамо где је примењена. Овај систем је захтевао да се образовање смањи за годину дана, а то је спроведено на рачун квалитета студирања.
Емпријска истраживања указују на катастрофалан пад нивоа школског и високог образовања чак до нивоа потпуне деградације. На универзитетима више не препознају талентоване научнике и професоре, поред све нове методологије. Члан Руске академије наука Владимир Игорович Арнолд, на пример, наводи да школско образовање Француске, Енглеске и САД једноставно пропада због недовољно осмишљених реформи спроведених у другој половини XX века (Часпис „Наука и жизнь“). Главни факор је масовна примена технологија. Умеће коришћења компјутера и калкулатора довело је до губљења способности да се логички мисли и схвата, не само природни, него и друштвени задаци. Другим речима, „пад квалитета образовања у свету постаје веома актуелан и важан проблем, али на који се још адекватно не реагу��е“.
Образовање је све протекло време имало главну улогу у развоју не само економије. Од нивоа образовања директно је зависио квалитет радне снаге, а последично се одражавао и на стање економије и производње роба, услуга и идеја. Деградација образовања је последица реформи којим је циљ био да се упис на универзитет учини доступним већини младих, а на штету квалитета студија. То је произвело појаву нових, мање више приватних универзитета који су испуњавали форму, али не и суштину у образовном процесу. Инвеститори су препознали у масовном универзитетском образовању шансу да зараде, па су снижавали критеријуме до потпуне деградације образовног процеса, тачније до нивоа паре – диплома (без учења и без обавезе да се на студијама проведе четири године). Овакви универзитети су од критичке јавности добили различите епитете, а најчешће су их именовали „псеудоуниверзитетима“. Но, то није довело до њиховог гашења. Напротив, број људи који су добијали диплому без знања се само увећавао, а они су по правили улазили у сферу политике и даље кројили судбину становништву, чак и у сфери високог образовања. Једноставно формирао се самоуништавајући перпетуум мобиле који је зацементиран приморавањем бројих држава о стране Међународног монетарног фонда, Светске банке, Европске уније итд. да примене тзв. Болоњски процес. Истовремено овај процес је довео до додатне бирократизације образовне сфере. Почело је све да се мери, оцењује („рејтингује“) на науци нетипичан и бесмислен начин. Дошло је до праксе да научни рад ако није објављен у конкретном часопису (на који бирократија, бизнис и политика указују као најважнији) се не сматра науком. За мале државе ово је значило да њихови национални језици више нису језици науке, јер су по неком неписаном правилу наметани амерички часописи приватних издавача.
Стратегија (не)образовања
Но, објашњење деградације образовног система, које се, евидентно је догађа, према нашем мишљењу најбоље је објаснио један анонимни професор, а чији чланак је објавио портал политикус.ру. Према њему, образовање се плански уништава током седам етапа: прво се смањује стваралачка мотивација наставника, затим се умањује њихов ауторитет, потом се бирократизује и либерализује образовни процес, што доводи до уништавања интелектуалне атмосфере, затим се догађа погрешан избор руководећих кадрова и на крају све се то маскира да јавност не примети. Да појаснимо.
Смањивање креативне мотивације наставника.
Општа идеја: у већини случајева на универзитету раде самомотивисани људи, који свој посао раде добро не због плате и не из страха од казне, већ зато што им је посао занимљив и сматрају га важним и потребним. Kако смањити радну и стваралачку мотивацију тих челичних људи? Треба их понизити и то тако да се веома наљуте на систем којем служе. Изражени осећај правичности, који је обично карактеристичан за самомотивисане људе, у овом случају одрадиће свој црни део посла – људи неће моћи да служе систему који их је неправедно понизио као и раније.
Kонкретне радње. Показатељ социјалног статуса човека у друштву и индикатор мере вредности рада и заслуга човека у друштву је плата (доходак). Плата професора и доцената треба да буде на нивоу носача, касира и чистачица. У понижавању професора, гле чуда, сада предњаче приватни универзитети, али све више и јавних прати ову «моду». Kао прво, то ће снизити њихов статус у друштву, а као друго то ће понизити саме универзитетске наставнике и створити код њих осећај љутње на систем. При том је важно довести ситуацију управо до апсурда – да професори и доктори наука зарађују мање од чистачица. Таква ирационална ситуација уводи човеков разум у стање афекта. У високим образовним установама додатно треба створити ирационалне и понижавајуће дефиците папира, тоалет-папира, уџбеника, штампача, итд. Достојанствени витез не служи господару-идиоту, а професор који поштује себе неће моћи свим својим снагама да служи таквом факултету.
Смањивање ауторитета педагога
Општа идеја: када се реализује прва тачка, једним потезом убија се неколико мува. Будући да је богатство показатељ социјалног статуса човека, студенти ће се у већини случајева односити презриво према сиромашним предавачима, јер ће их сматрати глупима и несрећнима. Јер на паркинзима универзитета студнти често долазе раскошним џиповима, а професори градским превозом. Да би избегли понижење, бројни професори почињу да продају испите како би дошли до богатства. Тако се рађа корупција на универзитету. У таквом односу процес преношења знања добија ефективност блиску нули.
Бирократизација наставног процеса
Општа идеја: у бројним државама постоји изрека: Да војнику не би падале на памет ружне помисли, треба да буде стално заузет. Није важно чиме, само да је заузет. Kако у главе наставника не би проникле добре и паметне мисли, они такође треба стално да буду заузети некаквим пустим и глупим послом. Будући да међу универзитетским наставницима није уобичајено сређивати травњак, треба измислити аналогију томе.
Kонкретне радње. Аналогија сређивању травњака на универзитетима може да буде попуњавање бесконачних и непотребних папира и извештаја. Сваке године треба мењати форму основних докумената, како би се изнова сачињавала целокупна документација. Али наставници су тврдоглави и постојани људи. Чак и у бесмисленој ствари они могу да нађу стваралачки елемент. Kако би се та могућност искључила, у администрацију је потребно увести елемент несистематичности – око 30% папира треба доставити хитно и од данас за сутра.
Либерализација наставног процеса
Општа идеја: обучавање човека нечему новом у већини случајева изазива отпор. Зато је насиље неодвојиви део сваког ефективног наставног процеса. Одсуство насиља веома снижава ефективност наставе. Сетимо се старих филмова с Брусом Лијем и Ван Дамом или наставника „Бели лотос“ из гротескног филма Убити Била 2. Сећате ли се како су тамо учитељи учили своје ђаке? Резултат је био – и-ха-хај! Kако би се смањио квалитет образовања, потребно је да се наставни процес максимално либерализује. Човек (а студент посебно) је лењо биће, те студенту, који се ослободио школске и родитељске контроле, а није ушао у други систем контроле, неће бити до студија.
Kонкретне радње (које су посебно заживеле са тзв. болоњским процесом). Слободно (иако не де иуре, али де фацто) похађање предавања, бирање наставника од стране студента, бирање универзитета тзв. мобилност студената и неограничен број могућности да се испити и колоквијуми положе, минимално одустајање од студија (идеално би било кад такве појаве уопште не би било), а што више приредби и избора за мис Универзитета.
Уништавање интелектуалне атмосфере
Општа идеја: предавања и вежбе нису главна ствар на универзитету. Главно је стварање образовног поља. Управо зато (западни) универзитети лове добитнике Нобелове награде и познате научнике и спремни су да им дебело плате само за присуство. Зашто научници воле да путују на конференције и симпозијуме (на којима се, истину говорећи, више проводи и пије, него што се разматрају научни проблеми)? Зато што тамо постају паметнији! Стотина паметних глава на једном месту ствара јединствено „поље ума“, а људи који чине то поље постају приметно паметнији и рађају добре идеје. Међутим, то интелектуално поље се лако руши под утицајем ниских вибрација. Довољно је увести у то поље десетак идиота и „пиши пропало“ – поља више нема. Ако идиота буде било више, онда они већ почињу да стварају своје поље идиотства, у ком људи постају глупи. Kонкретне радње. Треба уклонити преграде за пријем идиота, некултурних и агресивних личности на универзитет. За то је потребно следеће: Лишити универзитетске наставнике права да студенте бирају самостално; Учинити упис на факултете безличним (помоћу елементарне контроле лица лако се могу установити горе набројани патолошки типови); Смањити уписни праг до нивоа јединичара (за то је потребно повећати квоту уписа) и све оправдати опстанком и зарадом.
Kако повећање броја студената не би захтевало додатна буџетска средства, треба учинити следеће: Вишак студената треба сам да плаћа своје студирање; Број наставника не треба повећавати, већ сваком наставнику треба повећати обим посла. Повећање броја студената по наставнику корисно је још и због тога што обезличава наставни процес претварајући га у производну траку.
Негативна селекција
Избор руководећег кадра. Општа идеја: на највише руководеће дужности у образовном систему треба поставити људе који не одговарају тим дужностима. При правилном избору и распоређивању кадра брз распад система је загарантован. Kонкретне радње. Kога треба поставити на највише руководеће дужности у образовном систему? Прво, људе који немају ауторитет и поштовање међу својим колегама. Друго, „јаке привреднике или менаџере“, али не мислиоце који су у стању да формулишу целовиту представу о сложеним системима. Треће, сиве људе који немају таленат и достигнућа. У том случају они ће схватити да су у потпуности дужни свом покровитељу и идеално ће се повиновати и чувати тајну. За дестабилизацију образовног система посебно су вредни следећи психолошки типови: глупи, амбициозни, хиперактивни, агресивни, кукавице и они који се са свиме слажу.
Маскирање. Општа идеја: да програм уништавања образовања не би наишао на отпор јавности, треба га замаскирати. Треба пуно лагати. Социјална психологија тврди да што је обмана већа, лакше је у њу поверовати. Људи су склони да мисле да лоши људи (непријатељи) неприметно могу да их преваре, али мало ко је спреман да поверује да их добри људи (своји) дрско обмањују.
Kонкретне радње. Kао прво, потребно је стварати непрекидну буку у средствима масовног информисања о модернизацији, иновацији, „болоњизацији“ итд, наравно, уз што чешће коришћење страних речи и израза које јавност не разуме, али делују високонаучно. За то се могу успеси конкретних личности (победе на олимпијадама, конкурсима и сл.) представљати као успеси система уопште. Kао друго, потребно је одвлачити пажњу јавности на другостепена питања. За то је потребно периодично почињати бесмислене реформе: мењати систем оцена од 1 до 5 на 1-10 или 1-20, мењати трајање студија час са четири на пет, час са пет на четири године; прво уводити, а затим избацивати систем основних и мастер студија, студирање по модулима и сл; предлагање скраћивања или продужавања летњег распуста (незадовољних ће бити у оба случаја) и сл. Нека у борби против другостепених новотарија активни део наставника користи и троши своју протесну енергију.
Примедбе уз програм. Наведени програм је сачињен за период од пет до десет година. После тог периода почиње да делује појачивач са позитивном повратном спрегом (када дипломци почињу и сами да предају у школама и на факултетима, да пишу уџбенике итд.). После тога деградација образовног система добија неповратни карактер који се сам одржава. То је отприлике све. Kао што видите, ништа није тешко.
Пише: Zoran Milošević za pecat.co.rs
Деградација образовања у свету
, https://ift.tt/1rMQyM6
0 notes
Link
Разарање српског школства - разговор са проф. др Александром Липковским
Наш саговорник, професор др Александар Липковски, рођен је 1955. године у Цариграду. Основно и средње образовање завршио је у Москви, Прагу и Београду. Студије математике започео на Московском државном универзитету (1971/72) а завршио на ПМФ у Београду 1975, где је магистрирао 1978 и докторирао 1985. Редовни професор Математичког факултета Универзитета у Београду од 2003. Објавио преко 40 научних и стручних радова, чланака, књига. Руководио израдом преко 25 специјалистичких и магистарских радова и докторских дисертација.
Декан (2002–2004) Математичког факултета у Београду, проректор за наставу Универзитета у Београду (2004–2006). Члан Националног просветног савета Србије (2005–2009) и помоћник министра просвете за високо образовање (2007–2008). Председник Друштва математичара Србије од 2012 до 2016. Од децембра 2015 председник Националног просветног савета Србије. Министар просвете Младен Шарчевић најавио је његову смену.
ОД ГАШЕ РЕВОЛУЦИОНАРА ДО ДАНАС
Уважени професоре, већ скоро две деценије налазите се у борби за очување нашег школства. Шта се дешавало док сте били на линији фронта?
Пре више од шеснаест година, први министар просвете после ДОС-овог пуча, покојни проф. др Гаша Кнежевић започео је реформу образовног система коју су математичари назвали ПЕПСИ реформа, по професијама чија је реч била главна: педагози и психолози. Свакако, употреба овог термина нема намеру да омаловажи саме те професије од огромног значаја у систему образовања. Реформу су, наравно, тражиле и подржавале окупационе власти: Европска унија, Светска банка, Међународни монетарни фонд и Европска банка за обнову и развој. Карактеристично је да је један од првих захтева Европске уније после петооктобарског пуча било "преумљење": већ шестог октобра 2000. године поздравили су "промене" и тражили измену наставних програма историје. У извођењу реформи министру је помагала психолог доц. др Тинде Ковач Церовић. Реформа основних и средњих школа је кренула помпезно најављеним "Разговорима о реформи" али се сусрела са великим и организованим отпором просветне и стручне јавности. Министар Гаша је чак побуњене школске наставнике частио погрдним речима: "оно од чега се пита не прави". Иза ових реформских захвата, поред Светске банке и Европске уније стајао је и велики финансијер просветних реформи на Балкану: Џорџ Сорос и његов новац, пројекти, тимови и НВО.
НАЦИОНАЛНИ ПРОСВЕТНИ САВЕТ
За све то време, многима који су ловили у мутном сметао је Национални просветни савет. Зашто?
У ствари, Кнежевићеве реформе нису први покушај тривијализације српског образовања. Неколико година пре њега је проф. др Мирјана Марковић, шефица ЈУЛ-а, користећи свој партијски утицај смањивала број часова математике у школи и укидала Просветни савет. Сетимо се само њене реформске изјаве из 1999. године: "Школа будућности ће бити лакша". Срећом, проф. др Данило Ж. Марковић, министар просвете у пет српских влада 1989-1993, био је мудрији. У живот је вратио старе гимназије, скоро уништене Шуваровим реформама. Да није било њега, ко зна како би наше средње школе изгледале данас...
Просветни савет је институција са традицијом од преко стотину година, институција која је у држави Србији решавала сва стручна питања у образовном систему, укључујући доношење наставних планова и програма. Први председник тадашњег Главног просветног савета био је Јосиф Панчић, а многи активни чланови током историје Савета - истакнути професори универзитета. Делатност Савета била је уређена посебним законом, Законом о просветном савету. Истини за вољу, министар Кнежевић је вратио Просветни савет "реформским" Законом о основама система образовања и васпитања из 2003. године, али у крњем облику, као саветодавно тело које именује Влада и које је по свом саставу у то време било у потпуном сагласју са министром и "проевропским" снагама.
Да ли је било покушаја да се ова «буразерска» реформа, коју је Кнежевић звао «школигрица», заустави?
Тек је први министар просвете у влади др Војислава Коштунице проф. др Љиљана Чолић изменама и допунама Закона о основама система образовања и васпитања (ЗОСОВ) из 2004. вратила пуни значај Националном просветном савету као највишем стручном органу у области предшколског, основног и средњег образовања, задуженом за усвајање наставних планова и програма и давању сагласности на одговарајуће законске пројекте. То тело постоји и данас, обухвата све структуре образовања, од вртића до универзитета, а у њему професори високошколских установа играју значајну улогу: међу 43 члана НПС, САНУ има три представника, Универзитет у Београду четири, сви државни универзитети по једног и високе школе за васпитаче једног, укупно 15 што је више од једне трећине. Када се узме у обзир да су и представници стручних друштава у великом броју пре доношења тзв. Аутентичног тумачења били професори универзитета, јасно је да се радило о високо компетентном, стручном и што је најважније независном, аутономном органу просветне власти, који бира Скупштина и који рачуне полаже њој, а не министру, о органу који контролише и коригује рад Министарства просвете. Не заборавимо и то да је за време прве Коштуничине владе, после многих деценија комунистичко-социјалистичког "преумљавања", поново уведена и верска настава у школе. Мало је недостајало да верска настава испадне из Шарчевићевог Нацрта ЗОСОВ, али је ипак у задњи час опстала.
ИСТА МЕТА, ИСТО ОДСТОЈАЊЕ
Својевремено је професор Милан Брдар говорио о томе како је наше Министарство просвете, док је он био помоћник Љиљане Чолић, стално било на удару оних који су желели да наше образовање буде «пећинско», али са компјутерима у пећини, да би се опсенила простота. О чему је реч?
Времена и странке на власти се мењају, али намере Светске банке и Џорџа Сороса остају исте. Основна намера је снижавање просечног образовног нивоа у српском народу, контрола и промена историје, "протестантско преумљење" народа и стварање послушне и квалитетне радне снаге која не пита и не мисли, већ само ради, а у слободно време гледа ТВ. Наредни министри просвете су изменама Закона о основама система образовања и васпитања 2009, 2011. и 2013. постепено смањивали надлежности НПС. У томе је немалу улогу поново одиграла Тинде Ковач Церовић као државни секретар у кабинету министра проф. др Жарка Обрадовића, у време "жуто-црвене" коалиције. Министрима очигледно није одговарало да имају независно стручно тело које усмерава и контролише њихов рад. Давање сагласности на законске пројекте замењено је давањем мишљења, програми стручних предмета у средњим стручним школама су изузети из надлежности НПС и предати много мање аутономном и независном телу, Националном савету за средње стручно образовање и образовање одраслих које именује Влада и који фактички контролише министар. Последњи ударац је уследио у виду поменутог Аутентичног тумачења ЗОСОВ-а из 2016. које је стручним друштвима забранило да за своје представнике кандидују професоре универзитета.
ГАША СЕ ПОНОВО РАЂА
Мој професор књижевности је говорио да је исправно рећи:»О чему је реч?» а не «О чему се ради?», јер се у нашем народу каже да се неком «ради о глави». Ипак, ја бих, упркос правилима, питао:»О чему се ради данас, кад је наша глава – образовање – у питању»?
Данашња српска власт је преко свог министра просвете Младена Шарчевића, изгледа одлучила да доврши заустављену реформу Гаше Кнежевића, а можда и Мирјане Марковић, Шарчевићеве давнашње колегинице са Универзиета у Београду, и да Националном просветном савету зада завршни ударац. Нацрт новог ЗОСОВ-а се враћа Гашиној концепцији НПС као тела које именује Влада и даље смањује број чланова универзитетских професора (у Нацрту од укупно 35 чланова има само 4 универзитетска професора који могу бити и са приватних универзитета) претварајући га у наставнички саветодавни орган, одузимајући му при томе све, баш све, извршне надлежности. Ни наставне програме општеобразовних предмета, ни наставне планове више неће доносити Савет. Концепција новог Закона од министра прави диктатора просвете: он одлучује о свему, о наставним стандардима, плановима и програмима, о уџбеницима и о свему другом. Он може казнити завод задужен за израду програмских докумената и његовог директора ако не ураде посао онако како он тражи. Он може формирати своју комисију која ће тај посао урадити "како Он заповеда". Он може тражити смену директора Завода и разрешење чланова Савета. Он бира директоре свих државних школа. Како се из наведеног види, ради се о страховитој, недопустивој и страшно опасној централизацији веома осетљивог просветног посла. Оваква централизација није у Србији никада постојала! Чак и у време морално-политичке подобности водило се рачуна о мишљењу стручне јавности, а наставне програме су правили широко познати и друштвено признати стручњаци. Национални просветни савет у визији Младена Шарчевића не треба ни да постоји и да без потребе троши ионако мала просветна средства. Треба га укинути и уштедети буџетска средства, о чему углавном и брине данашњи министар просвете.
«ОСНОВИ НАЦИОНАЛНОГ КУРИКУЛУМА»
А шта ако овакав Савет можда смета због извесних нових «курикулума», који треба да нас «воде у Европу» ? А петлови који рано кукуричу заврше у лонцу, зар не ( мислим на «петлове» из Просветног савета, наравно )?
Министрова нерасположеност према Националном просветном савету свакако потиче и из одбијања Савета да реализује неке непромишљене просветне иницијативе које су последњих година стизале из оних кругова који отварају и затварају фантомска поглавља. У широј просветној јавности Србије је последњих година веома лошу репутацију стекао пројекат популарно назван "Развионица", иза кога се крију милиони евра, потрошени ко зна како. Крајњи резултат тог пројекта се зове "Оквир националног курикулума". Реч "курикулум" је дошла још у време првих просветних реформатора Гаше и Тинде, а користи се као ПЕПСИ замена за уобичајени наставни план и програм. Тај "Оквир националног курикулума" је стигао до Националног просветног савета и није био усвојен у целини, због многобројних примедби чланова. Наравно, поједини делови тог документа су урађени добро и добили су зелено светло, али не и документ у целини. И сад одједном, гле, у Нацрту ЗОСОВ-а се појављује "Оквир националног курикулума" (под промењеним називом "национални оквир образовања и васпитања") који усваја министар. При томе, документ Развионице је, и поред негативног мишљења НПС, прихваћен од стране Шарчевића.
«РОДНА РАВНОПРАВНОСТ», ИНЦЕСТ ТРАУМА ЦЕНТАР И БЕЛА КУГА
У јеку кампање за председничке изборе у Србији Министарство просвете је школама, под изговором борбе против «родно заснованог насиља» покушало да наметно пропаганду «ЛГБТ» и «трансродних» «вредности». То им, због реакције јавности, није успело, али је очито да се процес наставља. Шта знате о томе?
Новоговор је карактеристичан за просветне реформаторе: "компетенције", "образовни стандарди", "животни стилови", "родна равноправност". Последњи термин настао је злоупотребом појма граматичког рода у сфери у којој се иначе не користи, у биологији. Код неупућених, термин "родна равноправност" може да изазове забуну са термином "равноправност полова", међутим иза њега се крије много дубљи и мрачнији садржај. Увођењем социолошког појма "gender" и његовим преводом као "род" на мала врата се уводи прича о малом броју људских јединки које, игром природе и друштва, немају изграђен уобичајени, већински тип сексуалног понашања између полова. Нико нормалан, наравно, не може имати ништа против ових људи, као што нема ништа против других неприлагођених или болесних, али апсолутно је контрапродуктивно уводити ову причу у школе.
А шта ради наше Министарство просвете? После велике узбуне у јавности око образовних пакета, које је припремила извесна НВО са опскурним називом "Инцест траума центар" и који су номинално намењени "превенцији насиља у школама", а у ствари пропагирају хомосексуалне односе, Шарчевић је привидно повукао те текстове. Али, само привидно! Они се и даље користе у школама, а разни активисти држе наставницима семинаре о "родној равноправности" (на пример, http://ift.tt/2jVxKBS). То је, чак, и један од приоритета владине Канцеларије за људска и мањинска права! Како читамо у штампи ових дана, чак и најновије измене наставног плана и програма физичког васпитања за пети разред усвојене од стране НПС биће злоупотребљене за увођење извитопереног сексуалног образовања, којим се уместо јачања разних аспеката породичног живота и родитељства, јача индивидуализам и егоизам. Иначе, занимљив је податак да је идеолог "родне" теорије Џон Мани био врло кратко ожењен и није имао деце.
АЛИ НАСИЉЕ ИПАК ПОСТОЈИ
Да ли Ви, као представник оне Србије које се другосрбијанци, јавни и тајни, они у опозицији и они на власти, гнушају, поричете да у нашим школама има насиља?
Наравно, проблем насиља у Србији, а посебно над децом и међу децом, у школи, последњих година је све већи. То нам је свакако донео социјални модел Novus ordo seclorum. У традиционалној Србији било је незамисливо да ученик у школи опсује или, не дај Боже, удари наставника. Борба против насиља у школи, породици, улици па и друштву у целини веома је важна. Али, начин на који се то ради у Министарству просвете заслужује сваку критику. Ангажовање сумњивих и нестручних невладиних организација је за резултат имало скаредне "образовне пакете". Уместо борбе за здраву породицу, за јачање правих моралних и хришћанских вредности, за доброту, љубав, марљивост, несебично давање и помоћ другима, добили смо страшни порнографски текст који нормалан човек тешко може и да прочита, текст који је, поред тога што пропагира противприродне полне односе и непријатељски се односи према породици, такође подржава најцрњи егоизам и саможивост. Овај текст у правом смислу речи трује невине дечје душе и мисли. Невероватно је да се у времену кад у Србији влада "бела куга", када сваке године имамо све мање ђака првака, када девојке и младићи не заснивају породицу до касних тридесетих година свога живота, у таквом времену плача и ридања како га је у Васкршњој посланици назвао Патријарх српски, Министарство просвете подржава публикацију у којој се дословно каже да је "породични дом најопасније место у модерном друштву". Не може се назвати пропустом резултат рада једне институционалне јединице Министарства, тзв. Групе за заштиту од насиља и дискриминације, која у том Министарству ради и прима плату и чије су службенице учествовале у писању "образовних пакета". Оваква страшна грешка захтева много оштрију реакцију него што је то повлачење упутства о њиховој примени и премештање одговарајућих службеница у другу просветну институцију - Завод за унапређивање образовања и васпитања. Резултат оваквог "пропуста" требало је да буде оставка министра.
"Родна равноправност" је нажалост присутна и у Нацрту ЗОСОВ, свуда где се говори о дискриминацији. Било би много боље користити уставну формулацију из члана 21 Устава Републике Србије: "Забрањена је свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета."
ДУАЛНО ОБРАЗОВАЊЕ ИЛИ ШУВАРИЦА СЕ ВРАЋА?
А шта ћемо са дуалним образовањем, које тако много личи на «усмерено» Стипе Шувара, када се школа у којој сам ја учио није звала Гимназија у Чачку него Основна организација удруженог рада мешовитих струка «Филип Филиповић» и када смо ми, гимназијалци, ишли у чачанске фирме, Ремонт и Фабрику хартије, на праксу?
Последњих годину дана се из врха српске власти стално прича о дуалном образовању као о чаробном штапићу за српску привреду и просвету. Старије генерације се свакако сећају школа ученика у привреди - ШУП - некадашњег "дуалног образовања". Кад је било привреде, било је потребе за мајсторима и шегртима, па је било и шегртских и мајсторских школа. Ако погледамо у којим је европским државама популаран систем дуалног образовања, видимо све високоразвијене богате индустријске земље: Немачка, Швајцарска, Белгија. Нису ове земље богате зато што имају дуално образовање, већ имају дуално образовање зато што су богате због развијене индустрије. А где је ту Србија? Како правити мајсторске тј. "дуалне" школе ако нема привреде? Како стара пословица каже, једна ласта - Бошова фабрика у Пећинцима - не чини пролеће. У протеклих годину ипо дана, Национални просветни савет је расправљао о неколико веома уско оријентисаних огледних дуалних програма средњег стручног образовања и одбио их. Главни разлог био је мањкав општеобразовни део програма, на пример историја се завршавала са Првим светским ратом. Убедљив додатни разлог представљали су проблеми у реализацији партнерства између школе и приватног предузетника. Један власник даје стипендије и школа креће са огледним профилом. Затим фирма мења власника, нови нема разумевање за школу и ђаке, и огледни профил пропада. Посебна је прича када предузетник попуни сва њему потребна радна места. И у том случају огледни профил нестаје. Понуђени законски оквир - Нацрт закона о дуалном образовању - је крајње незадовољавајући. Очигледно је да се овој врсти партнерства мора дати чвршћи законски оквир који би спречавао да деца која се школују у овим школама буду јефтина радна снага за послодавца који на крају нема обавезу да их запосли. Много је боље имати шире стручне профиле, који омогућују свршеним ђацима лакшу промену професионалне оријентације.
ШТО ВИШЕ ИНФОРМАТИКЕ
Немојте ми рећи да се, као математичар, противите култу информатике у нашем образовном систему. Јер, информатика је будућност, ако буде будућности. Доста је више табле и креде, хоћемо компјутере!
Још један волшебан рецепт за поправљање стања у српској просвети се често помиње од стране извршне власти: информатика. Наводно, Србији недостаје не знам колико информатичких кадрова и стога ћемо увести информатику у сваки разред основне и средње школе. Нема везе што школе изван великих центара немају добру везу са интернетом нити техничка средства - рачунаре новијих генерација, нема везе што нема довољно кадрова који ће те часове држати. Као озбиљно стручно тело, Национални просветни савет је одложио давање сагласности на једну такву одлуку, док се не провери да ли су услови испуњени. Уз велики притисак из Министарства просвете и (усмена) уверавања да ће сви предуслови бити обезбеђени до 1. септембра, Савет је уз одређене измене наставног плана и програма, прихватио увођење информатике од ове јесени. Ни много богатија друштва као што је рецимо америчко, а ни суседне ЕУ земље као што је Хрватска, нису увела информатику као обавезан школски предмет. Уместо тога, било је довољно појачати примену рачунара у свим осталим општеобразовним предметима у школи и посебно појачати алгоритамски део наставе математике. Али, информатичка "мантра" је потребна ономе ко тргује компјутерском опремом и школским софтвером и има пролаз до државних институција које ту опрему набављају, те постоје изгледи да је иза свега опет новац. Могуће је да у ту финансијску категорију спада и електронски дневник и централна евиденција, који се у последње време веома популаришу од стране Шарчевића, иако их ни много богатије земље немају. Централна евиденција је чак нашла значајно место у Нацрту ЗОСОВ. Ваљда да би странци имали бољи увид у српску добру и паметну децу.
ДИКТАТОРСКИ ДО ДИРЕКТОРА
Неки се жале да се најновијом централизацијом просвете у рукама министра и избор директора у школама до краја политизује. Какви су Ваши увиди?
Свака школа је нераскидиво повезана са својим непосредним окружењем, општином у којој живе деца која у школу долазе и њихови родитељи. Природно је да директор школе буде упознат са свим проблемима локалне заједнице како би могао да их лакше решава. Сада директора на основу конкурса бира школски одбор, у саставу три представника наставног већа, три представника родитеља и три представника локалне заједнице. На овај начин се може доћи до доброг решења за конкретну школу. Наравно, увек су могуће разне спреге - "непринципијелне коалиције", али ипак овај механизам не може радити потпуно у супротности са интересима локалне заједнице. Међутим, диктаторски нацрт ЗОСОВ-а предвиђа да свих 2000 директора школа у Србији бира министар. Не именује, већ бира, на основу комисијског материјала који му се доставља из сваке школе. На тај начин, могуће је (и то се делимично већ дешава, што читамо у најновијим просветним вестима) да рецимо непокорна школа у Чачку добије за директора неког министровог човека из Београда који не познаје локалне проблеме, а пошто му и претходно радно место мирује, он уопште не мора да брине шта ће бити са том школом - њега може да интересује само министрово мишљење. Као и партије на власти која га је ту довела? И опет смо стигли до "морално-политичке" односно партијске подобности, страшног отрова који је већ затровао све поре српског друштва.
ФИНАНСИРАЊЕ ПРОСВЕТЕ
Шта је са новцем за све те генијално модернизаторске пројекте у образовању? Има ли га?
Удео средстава за просвету у БДП-у је једно од најважнијих мерила колико је држави до просвете стало. По извештају Европске комисије, у 2013. години је у Словенији и на Кипру тај удео био 6,5%, у Хрватској 5,3%, у Словачкој 5,0%, у Мађарској 4,7%, у Грчкој 4,5%. А у јадној Србији је само 3%. Министар изјављује да нема пара за повећање средстава за просвету онако како је зацртано у државној Стратегији развоја образовања до 2020. године, где је предвиђено годишње повећање од 0,5% до жељених 5,5-6%. Нема новца чак ни за исплату награде, обећане просветним радницима још пре више од годину дана. Обећање - лудом радовање, каже наш народ. Да ли смо сви луди?
Плате просветних радника су, ево, испод просечне зараде. Али зато држава Србија има новца за мигранте. Читамо о хиљадама мигрантске деце која су од ове јесени уписана у наше школе: страни држављанин и лице без држављанства уписују се у школу и остварују право на образовање и васпитање под истим условима као и држављани Републике Србије. За децу и ученике уписане на тај начин школа организује учење језика, припрему за наставу и допунску наставу. Када нам из Немачке буду враћали авганистанске избеглице, ми ћемо им бесплатно обезбедити учење српског језика и уписати их бесплатно и у средњу школу? А можда ћемо обезбедити и наставу паштунског језика, ко зна? Такву бригу за избеглице може и треба да показује богата земља као Немачка или Шведска. А ми нисмо умели да обезбедимо ни сопствени народ избегао из Хрватске или "расељен" са Косова и Метохије. Нема бесплатних уџбеника нити топлог оброка за хиљаде сиромашне српске деце широм Србије. А и многе школске зграде су у јадном стању.
СТРАТЕГИЈА РАЗВОЈА ОБРАЗОВАЊА У СРБИЈИ ДО 2020. ГОДИНЕ И ПРИВАТНЕ ШКОЛЕ
Поменули сте Стратегију развоја обра��овања у Србији до 2020. године. Колико је остварено од онога што је овом начелном документу предвиђено?
Својевремено, овај документ који је 2012. године усвојила Влада Републике Србије изазивао је бурне реакције и дискусије у просветној јавности. На њему је радило много врхунских стручњака из разних области образовања. Нисмо сви били задовољни целином, али многи детаљи су веома добри. Оно што међутим запањује и додатно указује на "протестантски", двоструки морал наших властодржаца, је тумачење овог документа. Кад министру треба да, на пример, реформише гимназију, он се позива на Стратегију. А кад му се указује на друге делове Стратегије, на пример, јачање природно-научних и математичких способности ђака или константно годишње повећање издвајања за просвету за 0,5% БДП, прави се да то не примећује. Згодно, нема шта! Толико о доследности.
А шта ако је нашим следбеницима неолиберализма циљ да се државно образовање деградира да би тријумфовало приватно, као на Западу, где у приватним школама учи елита, а у државним они које је Орвел звао «проли»?
Велики проблем образовања у Србији представљају приватне школе свих нивоа. Саме по себи оне не би биле лоше када би функционисале онако како то функционише у другим земљама са јаким социјалним системом у области образовања и здравства, као што је то Немачка. Поставите високе стандарде, па ако их прескоче, у реду је. Обично људи заборављају да се у посао приватног образовања, као у сваки други посао уосталом, улази због профита, а не из добре воље. За разлику од приватног, државни образовни систем представља - и треба да представља - буџетско оптерећење. Под притиском окупатора у лику ММФ и његових идеја о штедњи, већ дуже време је у Србији на делу спрега извршне власти и приватног образовања. Ово страховито оптерећује и урушава државни систем образовања. Уосталом, прве приватне школе је још у ЈУЛ-овска времена оснивао управо садашњи министар, прво у Србији, а затим у Црној Гори. Чији ли је капитал стајао иза њих? У то доба, Мило Ђукановић је лепо сарађивао са Мирјаном Марковић. Када сам својевремено на месту помоћника министра за високо образовање тражио да на конкурсима у државним институцијама као што је полиција предност имају кандидати са дипломама државних факултета, моја је идеја била одбачена од стране државног секретара. Као епилог имамо процват приватних високих школа правног и економског профила и поплаву њихових диплома у полицији. Наравно, свако ће у циљу напредовања у служби изабрати лакши пут. А тај пут доводи до деградације државног система високог образовања. На крају крајева, држава Србија је своју Велику школу, данашњи Универзитет у Београду, и основала да би обезбедила стручни кадар за државне службе.
БУДИ ЧОВЕК, МАКАР И НЕ БИО МИНИСТАР (ВЛАДИКА НИКОЛАЈ)
Министар просвете, господин Шарчевић, тврди да има само добре намере у реформисању нашег «демоде» школства. Зашто изгледа да сте Ви превише оштри према господину Министру?
Средњошколски наставник и успешни директор приватне школе постао је министар просвете. У кратком периоду од августа 2016. до данас врло активан у промени законског оквира. Као што смо видели, многе одлуке Националног просветног савета му нису биле по вољи па је одлучио да укине НПС. Више пута у кратком времену је мењао мишљење: час ћемо француски учити од првог разреда, па сутрадан нема пара за француски од првог разреда. Час, треба нам једносменска настава, па онда нема пара за једносменску наставу. НПС му је сметао од првог дана, али је сваљивао на новинаре своју изјаву против НПС-а "Нису ме добро пренели". Две суштински важне одлуке НПС-а, о неприхватању стандарда за босански језик и о неприхватању Оквира националног курикулума преиначио је без размишљања. Данас, Шарчевић покушава да целом српском просветом управља као својом приватном школом, да не буде ограничен мишљењем шире стручне јавности, да може да прима и отпушта, награђује и кажњава. Он усваја национални "курикулум", просветне стандарде, наставне планове и наставне програме. Он бира директоре, разрешава чланове Савета, кажњава директоре завода. А и родитеље. То се одвија без икакве контроле од стране аутономног, независног просветног органа. То није радио ни Доситеј Обрадовић као први министар просвете у модерној Србији, иако би он по ширини и снази свога ума то можда и могао. Али му сигурно, као просветитељу, то не би било ни на крај памети.
ЕПИЛОГ ИЛИ ГЛОБАЛНА СЛИКА
Што би рекао Шекспиров Полоније, у овом лудилу има методе. Или нема? Можда сте Ви само «теоретичар завере»? Ипак, куда, по Вашем мишљењу, плови просветни брод Србије?
Нажалост, ово што се у Србији око просвете дешава последњих двадесетак година, део је глобалног процеса урушавања националних и државних система образовања у оквиру Новог светског поретка. Проблеми које имамо ми са ПЕПСИ реформама, смањењем нивоа образованости ученика, "школи по мери ђака", снижавањем дисциплине, повећањем насиља, обесправљивањем наставника, присутни су у мањој или већој мери у многим високоразвијеним државама тзв. Запада. Главни видљиви протагониста ових процеса је Џорџ Сорос (како се на енглеском чита његово мађарско презиме Шорош). НСП преко урушавања школе и образовања посредно врши напад на суверенитет и национални идентитет свих држава. Лакше је, наравно, са осиромашеном и пониженом Србијом. Докле тако? Неки се већ буне, примере видимо у "новоевропејским" државама Источне Европе. Можемо ли њиховим трагом, уз наш поглед на Исток, или ћемо и даље бити заробљеници "протестантизма"?
РАЗГОВОР ВОДИО ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ
Објављено у «Печату», пренето са сајта «Православна породица»
БОРБА ЗА ВЕРУ - Разарање српског школства - разговор са проф. др Александром Липковским
Чување вере православне
, via Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
0 notes
Link
Терор у Јужној Србији изнједрио је ослободиоце – четнике
Убацивање српских чета почетком XX века на просторе Јужне и Старе Србије, делове тада пред распадом али још увек отоманске царевине, „западни пријатељи“ су дочекали са неодобравањем. Иако претежно насељено православним српским живљем које непрестано трпи зулум и злочине башибозука, бугарских комита и отомана, није том народу давано основно право, на живот и слободу. Запад је имао за Србе неке друге планове.
На том простору су по њиховој замисли требале да настану нове границе и расподеле. Које сигурно неће реално одсликавати стање, нити бити по историјском праву. Већ искључиво онакве какве ће њима служити на корист. То је био простор предвиђен за нове измишљене државе и народе. За оне који ће у будућности слепо служити западу за спровођење њихових империјалистичких циљева, и за то бити и награђени. Данас јасно можемо да видимо да су великим делом у томе успели као и које су то државе и „народи“. А све је тако „наивно“ почело још са Бугарском егзархијом.
„…Под утицајем егзархије и комитета, Срби су улазили у бугарску странку, губећи тиме своје име и заборављајући прошлост. Појам народности и странке био је помешан. Породице су се цепале а од два брата дешавало се, да се један звао Србин а други Бугарин.
У Тетову је Момир Мартиновић био председник српске, а његов брат прота Миса Мартиновић, био је председник бугарске црквено-школске општине.
У Водену, од три рођена брата Хаџи-Ташковића, најстарији Глигорије, био је директор српске гимназије, други вођа бугара, а трећи брат, грчки војвода.
У Мирковцима код Скопља, и за егзархисте и за патријаршисте, била је једна иста црква и једна иста школа, у коју се улазило истим степеницама. Врата од двеју учионица била су једна до других и док је на једној на црној табли писало кредом: Ја сам Србин, у другој је исто тако на табли било написано: Аз сам Блгарин.
Деца, још равнодушна према партијама, ишла су и у једну и у другу учионицу…“ (1)
Искрена тежња за ослобођење угњетеног православног становништва на територији Јужне и Старе Србије није имала подршку запада. Онда када отоманска власт није сама могла да се избори са отпором угњетеног становништва, благонаклоно се гледало на помоћ коју су јој уз подршку запада давали припадници војних формација ВМРО-а и арбанашка племена увек жељна крви. Овакав развој ситуације где Срби трпе зулум и терор је било оно што је у сваком моменту одговарало Европи.
„…Егзархија која је продирала у почетку без крви, преваром и златним лирама, сметана пробуђеном свешћу и отпорношћу српских сељака, отворила је бескрајну поворку убистава. Српско-бугарски рат, завршен је успехом по Бугаре, оживео је велике наде, учврстио је уверење у њихову снагу и Бугарска ојачана Румелијом, бацила се на Јужну Србију.
Отпочела је нова борба која је имала да се води фанатично до истребљивања. Испред егзархијских свештеника долазиле су сада терористе. За верска и национална питања се убијало брзо, нечовечно, и све више, док се у Србији још веровало да се пропаганда може школом и црквом сузбити.
Али док су у Београду патриоте из Друштва Светог Саве на вечерњим курсевима спремали од младића пребеглих из Јужне Србије, будуће учитеље, дотле су се у Софији оружале комитске чете…“ (1)
Након „спонтаног устанка“ изведеног на Илиндан 1903. године којег су бугарски официри уз помоћ ВМРО-вих комита вешто искористили за своју промоцију, кренуло су репресивне мере отомана. Репресија није погађала ни бугарске официре ни њихове комите, она је спровођена над народом, а он је већински био српски. У Србији за то време родољуби и патриоти, најчешће занатлије и трговци, који су били пореклом из тих угрожених крајева или родбински и пословно везани за тај крај, забринути пратили су збивања. Увидевши неподношљиви злочин и зулум одреаговали су једино могуће, самоорганизовањем. Јер државни органи то још увек званично нису смели, иако су јасно били упознати са зулумом над народом !
Тако ће врањски одбор помагати капетан Живојин Рафајловић, као стручни консултант у набавци оружја и опреме. Док ће вредне занатлује својим радом и новцем помоћи добровољце, који се у окупираној земљи боре против отоманске и бугарашке тираније. Душа организације одбора у Београду, је општински лекар др Милорад Гођевац, који по својој дужности зна све београдске занатлије и трговце.
„Његово интересовање и човечност приближили су га људима из Јужне Србије, који су неопажени проводили зимске месеце у Београду. Они су напустили своја села склањајући се испред освете, потере или глади са сиротињом. Осећајући у сваком том човеку неупотребљену снагу и спремност за борбу, уз смиреност природе и урођену финоћу, др. Гођевац се спријатељио са фурунџијама, ашчијама, бурегџијама, салебџијама. Обилазећи њихове продавнице и кујне нашао је у њима и друге људе који нису били ту запослени, а који су му пали у очи својим оделом, изгледом и понашањем.
Обазриво су одговарали на његова питања и тек када је добио пуно поверење код својих пријатеља из Јужне Србије, онда су му рекли да су то људи који се лети по шумама боре против насиља и Турака, а зиму проводе неки у Србији, а неки у Бугарској, где их је увек Македонски комитет призивао…
…Оружана борба против Турака и турских качака, да би се становништво заштитило, привлачила је комитету све оне који су морали да напусте своје домове и од њих се није тражила народност него вера. Главно је бити хришћанин и имати одлучности за борбу. Комитет који је убијао српске вође по селима, примао је Србе у своје редове и заклетвом их везивао да му буду верни. Сарафов и људи из комитета рачунали су да ће они лагано својом акцијом убедити становништво Јужне Србије, – остављено само себи – да је оно бугарског порекла, када помоћ за њихово ослобођење долази само из Бугарске.
Исто тако ова борба требала је да привуче пажњу и интервенцију Европе и да јој покаже да у Јужној Србији и Македонији постоје само Бугари…“ (1)
Пошто је и сам др. Гођевац старином био из јужних српских крајева, тешко стање народа га је додатно гануло.Користећи познанство са генералом Милованом Павловићем, министром војним, организовао је сусрет старих четника који су зимовали у Београду. Они су га информисали о стању на терену, и неопходности активне заштите народа. Гођевац ће о тој идеји, разговарати и са познатим народним добротвором Луком Ћеловићем-Требињцем, херцеговачким Србином, тада најугледнијим београдским велетрговцем.
„…Прошла је јесен и зима 1901 године и др. Гођевац да би се приступило раду, решио је да са својим намерама упозна и Луку Ћеловића, јер је за ту акцију, поред људи пре свега био потребан и новац. Идеја о раду у Јужној Србији одушевила је овог богатог Београђанина. Основа будућег комитета је била постављена али је још та прва акција дуго била само обавештајна. Требало је упознати људе, тражити канале, испитати услове за успех у борби. Један пренагљен и непромишљен покушај могао је у почетку уништити овај велики и судбоносан посао…“ (1)
Као вешт трговац, Лука ће предложити да се оснује „Београдска задруга“. Први добровољни приватни фонд за помагање и јачање четничке акције у Јужној и Старој Србији. Вешто ће осмислити како водити финансије, да се од радозналих очију непријатеља сакрије набавка оружја и опреме. Развиће стратегију како да се легално оснивају пододбори у унутрашњости земље , али и међу Србима у иностранству. Како би се на терор одговорило једином могућом мером, садржаном у већ спомињаној искуственој народној изреци – „ На љуту рану, љута трава“.
Тако су занатлије, трговци, учени људи и официри тог времена јасно показали самоорганизовањем своју неуништиву светосавску и родољубиву душу. Показавши својим пример будућим генерацијама како треба да се носиоци друштва односе према својој Отаџбини и свом народу. Припреме су полако кренуле својим током и српски народ на окупираној територији ће убрзо осетити и конкретну подршку и помоћ. Када се кренуло са реализацијом Србија додуше без званичног одобравања, али уз благонаклоност и подршку почела је да шаље своје добровољне чете. Појава четника који ће знати да бране српски народ у Јужној Србији, код народа враћа наду а на западу изазива узнемиреност.
Војни представници европских земаља у Цариграду, зато почеше слати своје припаднике у Солун. Град који сада постаје центар за прикупљање сазнања о четничким акцијама. Тако уследише анализе и детаљна обрада, јер се потпуно променила дотадашња форма рада на терену у народним бунама на коју су они били навикли. Педантни Немци који су таман почели да помажу реформе распадајуће царевине, нарочито су детаљно изучавали те облике ратовања. Упорно тражећи „руске прсте“ у успешној српској акцији. Притом се вешто постављајући наспрам Бугара, као увређеног детета, које више није мезимче.
Назирало се да овом српском четничком акцијом, почиње заправо „извлачење јастука испод главе болесника на Боспору“. Зато су сад већ уплашени планери „продора на Исток“, упрегли све своје дипломатске и обавештајне ресурсе да докуче намере Београда. Историја им је говорила да су увек када убеде Србе да устану против Турака они имали користи, и војне и политичке, али понајвише трговачке. Желели су и сада да покушају да на српској муци и гробовима направе опет неку корист за себе.
Међутим, сада нису успевали да тако лако убеде младу генерацију Срба европских ђака. Школовали су се они и стекли образовање на престижним универзитетима, и тамо су упознали сву њихову поквареност и марифетлуке. Поучени историјом а добро школовани нису наседали на старе трикове запада, већ су гледали како да унапреде свој народ и своју земљу. Нису имали намеру да буду ничије слуге, већ своји господари.
Отомански центар у Солуну који је изучавао четничку акцију, сакупио је сигурно завидну грађу. Коју српски историчари нажалост нису покушали ни почети изучавати. Спречила их је опет у томе српска наивност и тек створена заједничка држава. У жељи да поново покажу добру намеру потисли су та истраживања у други план, за нека друга вероватно „срећнија“ времена. Опет ново време које је следило и довело комунисте на власт карактерисала су лажна истраживања. Прављење историје и конструкција које су само морале да докажу некакву „великосрпску хегемонију“. Поново нам је стварност налупала шамаре зато што нисмо послушали ни прошлост а ни своје старе.
Тако заправо никад није ни почело право детаљно изучавање. Које свакако и неће моћи без архива у данашњој Турској. Надајмо се само да је садашњост изродила оне праве српске историчаре који ће за то и бити спремни. С обзиром да Турска није чланица ЕУ, нема разлога и вероватно неће отежавати расветљавање позадине и закулисаних радњи „европских усрећитеља“. Њих је било и на српску и на турску страну, само како би запад успео у својој намери „продора на Исток“.
Сигурно је да та истина неће донети много лепих речи за „демократску“ Европу. Али нас ни не треба да интересују лепе речи о њима већ истина о себи коју морамо да знамо и овог пута послушамо. Само ако будемо знали истину, и по њој се руководили можемо да очекујемо да у садашњости и будућности не будемо нокаутирани, од нових шамара истине пред којом упорно затварамо очи.
„Између бојазни да ће се нешто десити и нада да можда ипак неће има више простора него што се мисли. На том уском, тврдом, голом и мрачном простору проводе многи од нас свој век.“
Иво Андрић
Доста смо провели времена у међупростору, време је да се вратимо на свој светосавски пут. Изучавање појединаца ,истакнутих четника, нарочито завређује пажњу јер су многи имали своју улогу и у току окупације Краљевине Југославије. Та њихова улога још није научно верификована, како би се критички сагледале „научне оцене“ идеолошки оптерећених појединаца. Оних који још увек представљају незаобилазне и увек негативне интерпретаторе свега српског, нарочито у круговима сорошеваца. Управо су то они који упорно натурају свој искривљени поглед на српско четништво.
Стереотип о четницима, који је плански створио монтенегрински филмски режисер Вељко Булајић за потребе идеолошког сатанизовања, деценијама је злонамерно потискивао дела бораца за слободу у Старој и Јужној Србији. Додуше ништа мању кривицу за погрешну слику о овим дивовима слободарске борбе не носе ни они који су последњих деценија потпуно незаслужено и неоправдано покушали да остварују своје политичке циљеве кријући се иза овог часног имена. Време је да збацимо са себе ланце комунистичке идеологије и да критички сагледамо место, улогу и значај српских четника у свим о��лободилачким ратовима.
Нису нама слободу никад доносили други. Увек смо морали својом крвљу да натапамо сваки грумен ослобођене Отаџбине. Сви знамо да је искуство најбољи учитељ али ако смо га већ толико платили у прошлости зашто да наставимо плаћање и у будућности. Ако наставимо да слушамо лажи а не своју прошлост и искуство немамо права да кривимо судбину. Дозволимо ли да западном и интерпретацијом оних злонамерних сени јунака који су полагали своје животе за мајку Србију остану узалудне, неће нам други бити криви.
Запад мора тако да се понаша, јер он упорно покушава међу својима да пронађе неке хероје и онда када у томе не успе он их измишља. Дотле ми олако дозвољавамо да дела наших див-јунака заборављамо и критички оспоравамо. Не заборавимо да није далеко оно што нам се чини својом удаљеношћу тако, већ само оно до чега упорно рушимо мостове. Срећа, слобода и будућност, нам се не може приближити, док год сами од себе будемо бежали. Не удаљујмо се од својих предака па ћемо и сами бити способни за велика дела. Зашто живимо ако не да своју Отаџбину учинимо слободном, свој живот успешним, своје потомке поносним.
„Пламен четништва“ – 1930, Станислав Краков (издање из 2009, стр.40, 41, 48, 50, 51, 52)
Терор у Јужној Србији изнједрио је ослободиоце – четнике
, via Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
0 notes
Photo
Терор у Јужној Србији изнједрио је ослободиоце – четнике http://ift.tt/2jhXrMN, Терор у Јужној Србији изнједрио је ослободиоце – четнике
Убацивање српских чета почетком XX века на просторе Јужне и Старе Србије, делове тада пред распадом али још увек отоманске царевине, „западни пријатељи“ су дочекали са неодобравањем. Иако претежно насељено православним српским живљем које непрестано трпи зулум и злочине башибозука, бугарских комита и отомана, није том народу давано основно право, на живот и слободу. Запад је имао за Србе неке друге планове.
На том простору су по њиховој замисли требале да настану нове границе и расподеле. Које сигурно неће реално одсликавати стање, нити бити по историјском праву. Већ искључиво онакве какве ће њима служити на корист. То је био простор предвиђен за нове измишљене државе и народе. За оне који ће у будућности слепо служити западу за спровођење њихових империјалистичких циљева, и за то бити и награђени. Данас јасно можемо да видимо да су великим делом у томе успели као и које су то државе и „народи“. А све је тако „наивно“ почело још са Бугарском егзархијом.
„…Под утицајем егзархије и комитета, Срби су улазили у бугарску странку, губећи тиме своје име и заборављајући прошлост. Појам народности и странке био је помешан. Породице су се цепале а од два брата дешавало се, да се један звао Србин а други Бугарин.
У Тетову је Момир Мартиновић био председник српске, а његов брат прота Миса Мартиновић, био је председник бугарске црквено-школске општине.
У Водену, од три рођена брата Хаџи-Ташковића, најстарији Глигорије, био је директор српске гимназије, други вођа бугара, а трећи брат, грчки војвода.
У Мирковцима код Скопља, и за егзархисте и за патријаршисте, била је једна иста црква и једна иста школа, у коју се улазило истим степеницама. Врата од двеју учионица била су једна до других и док је на једној на црној табли писало кредом: Ја сам Србин, у другој је исто тако на табли било написано: Аз сам Блгарин.
Деца, још равнодушна према партијама, ишла су и у једну и у другу учионицу…“ (1)
Искрена тежња за ослобођење угњетеног православног становништва на територији Јужне и Старе Србије није имала подршку запада. Онда када отоманска власт није сама могла да се избори са отпором угњетеног становништва, благонаклоно се гледало на помоћ коју су јој уз подршку запада давали припадници војних формација ВМРО-а и арбанашка племена увек жељна крви. Овакав развој ситуације где Срби трпе зулум и терор је било оно што је у сваком моменту одговарало Европи.
„…Егзархија која је продирала у почетку без крви, преваром и златним лирама, сметана пробуђеном свешћу и отпорношћу српских сељака, отворила је бескрајну поворку убистава. Српско-бугарски рат, завршен је успехом по Бугаре, оживео је велике наде, учврстио је уверење у њихову снагу и Бугарска ојачана Румелијом, бацила се на Јужну Србију.
Отпочела је нова борба која је имала да се води фанатично до истребљивања. Испред егзархијских свештеника долазиле су сада терористе. За верска и национална питања се убијало брзо, нечовечно, и све више, док се у Србији још веровало да се пропаганда може школом и црквом сузбити.
Али док су у Београду патриоте из Друштва Светог Саве на вечерњим курсевима спремали од младића пребеглих из Јужне Србије, будуће учитеље, дотле су се у Софији оружале комитске чете…“ (1)
Након „спонтаног устанка“ изведеног на Илиндан 1903. године којег су бугарски официри уз помоћ ВМРО-вих комита вешто искористили за своју промоцију, кренуло су репресивне мере отомана. Репресија није погађала ни бугарске официре ни њихове комите, она је спровођена над народом, а он је већински био српски. У Србији за то време родољуби и патриоти, најчешће занатлије и трговци, који су били пореклом из тих угрожених крајева или родбински и пословно везани за тај крај, забринути пратили су збивања. Увидевши неподношљиви злочин и зулум одреаговали су једино могуће, самоорганизовањем. Јер државни органи то још увек званично нису смели, иако су јасно били упознати са зулумом над народом !
Тако ће врањски одбор помагати капетан Живојин Рафајловић, као стручни консултант у набавци оружја и опреме. Док ће вредне занатлује својим радом и новцем помоћи добровољце, који се у окупираној земљи боре против отоманске и бугарашке тираније. Душа организације одбора у Београду, је општински лекар др Милорад Гођевац, који по својој дужности зна све београдске занатлије и трговце.
„Његово интересовање и човечност приближили су га људима из Јужне Србије, који су неопажени проводили зимске месеце у Београду. Они су напустили своја села склањајући се испред освете, потере или глади са сиротињом. Осећајући у сваком том човеку неупотребљену снагу и спремност за борбу, уз смиреност природе и урођену финоћу, др. Гођевац се спријатељио са фурунџијама, ашчијама, бурегџијама, салебџијама. Обилазећи њихове продавнице и кујне нашао је у њима и друге људе који нису били ту запослени, а који су му пали у очи својим оделом, изгледом и понашањем.
Обазриво су одговарали на његова питања и тек када је добио пуно поверење код својих пријатеља из Јужне Србије, онда су му рекли да су то људи који се лети по шумама боре против насиља и Турака, а зиму проводе неки у Србији, а неки у Бугарској, где их је увек Македонски комитет призивао…
…Оружана борба против Турака и турских качака, да би се становништво заштитило, привлачила је комитету све оне који су морали да напусте своје домове и од њих се није тражила народност него вера. Главно је бити хришћанин и имати одлучности за борбу. Комитет који је убијао српске вође по селима, примао је Србе у своје редове и заклетвом их везивао да му буду верни. Сарафов и људи из комитета рачунали су да ће они лагано својом акцијом убедити становништво Јужне Србије, – остављено само себи – да је оно бугарског порекла, када помоћ за њихово ослобођење долази само из Бугарске.
Исто тако ова борба требала је да привуче пажњу и интервенцију Европе и да јој покаже да у Јужној Србији и Македонији постоје само Бугари…“ (1)
Пошто је и сам др. Гођевац старином био из јужних српских крајева, тешко стање народа га је додатно гануло.Користећи познанство са генералом Милованом Павловићем, министром војним, организовао је сусрет старих четника који су зимовали у Београду. Они су га информисали о стању на терену, и неопходности активне заштите народа. Гођевац ће о тој идеји, разговарати и са познатим народним добротвором Луком Ћеловићем-Требињцем, херцеговачким Србином, тада најугледнијим београдским велетрговцем.
„…Прошла је јесен и зима 1901 године и др. Гођевац да би се приступило раду, решио је да са својим намерама упозна и Луку Ћеловића, јер је за ту акцију, поред људи пре свега био потребан и новац. Идеја о раду у Јужној Србији одушевила је овог богатог Београђанина. Основа будућег комитета је била постављена али је још та прва акција дуго била само обавештајна. Требало је упознати људе, тражити канале, испитати услове за успех у борби. Један пренагљен и непромишљен покушај могао је у почетку уништити овај велики и судбоносан посао…“ (1)
Као вешт трговац, Лука ће предложити да се оснује „Београдска задруга“. Први добровољни приватни фонд за помагање и јачање четничке акције у Јужној и Старој Србији. Вешто ће осмислити како водити финансије, да се од радозналих очију непријатеља сакрије набавка оружја и опреме. Развиће стратегију како да се легално оснивају пододбори у унутрашњости земље , али и међу Србима у иностранству. Како би се на терор одговорило једином могућом мером, садржаном у већ спомињаној искуственој народној изреци – „ На љуту рану, љута трава“.
Тако су занатлије, трговци, учени људи и официри тог времена јасно показали самоорганизовањем своју неуништиву светосавску и родољубиву душу. Показавши својим пример будућим генерацијама како треба да се носиоци друштва односе према својој Отаџбини и свом народу. Припреме су полако кренуле својим током и српски народ на окупираној територији ће убрзо осетити и конкретну подршку и помоћ. Када се кренуло са реализацијом Србија додуше без званичног одобравања, али уз благонаклоност и подршку почела је да шаље своје добровољне чете. Појава четника који ће знати да бране српски народ у Јужној Србији, код народа враћа наду а на западу изазива узнемиреност.
Војни представници европских земаља у Цариграду, зато почеше слати своје припаднике у Солун. Град који сада постаје центар за прикупљање сазнања о четничким акцијама. Тако уследише анализе и детаљна обрада, јер се потпуно променила дотадашња форма рада на терену у народним бунама на коју су они били навикли. Педантни Немци који су таман почели да помажу реформе распадајуће царевине, нарочито су детаљно изучавали те облике ратовања. Упорно тражећи „руске прсте“ у успешној српској акцији. Притом се вешто постављајући наспрам Бугара, као увређеног детета, које више није мезимче.
Назирало се да овом српском четничком акцијом, почиње заправо „извлачење јастука испод главе болесника на Боспору“. Зато су сад већ уплашени планери „продора на Исток“, упрегли све своје дипломатске и обавештајне ресурсе да докуче намере Београда. Историја им је говорила да су увек када убеде Србе да устану против Турака они имали користи, и војне и политичке, али понајвише трговачке. Желели су и сада да покушају да на српској муци и гробовима направе опет неку корист за себе.
Међутим, сада нису успевали да тако лако убеде младу генерацију Срба европских ђака. Школовали су се они и стекли образовање на престижним универзитетима, и тамо су упознали сву њихову поквареност и марифетлуке. Поучени историјом а добро школовани нису наседали на старе трикове запада, већ су гледали како да унапреде свој народ и своју земљу. Нису имали намеру да буду ничије слуге, већ своји господари.
Отомански центар у Солуну који је изучавао четничку акцију, сакупио је сигурно завидну грађу. Коју српски историчари нажалост нису покушали ни почети изучавати. Спречила их је опет у томе српска наивност и тек створена заједничка држава. У жељи да поново покажу добру намеру потисли су та истраживања у други план, за нека друга вероватно „срећнија“ времена. Опет ново време које је следило и довело комунисте на власт карактерисала су лажна истраживања. Прављење историје и конструкција које су само морале да докажу некакву „великосрпску хегемонију“. Поново нам је стварност налупала шамаре зато што нисмо послушали ни прошлост а ни своје старе.
Тако заправо никад није ни почело право детаљно изучавање. Које свакако и неће моћи без архива у данашњој Турској. Надајмо се само да је садашњост изродила оне праве српске историчаре који ће за то и бити спремни. С обзиром да Турска није чланица ЕУ, нема разлога и вероватно неће отежавати расветљавање позадине и закулисаних радњи „европских усрећитеља“. Њих је било и на српску и на турску страну, само како би запад успео у својој намери „продора на Исток“.
Сигурно је да та истина неће донети много лепих речи за „демократску“ Европу. Али нас ни не треба да интересују лепе речи о њима већ истина о себи коју морамо да знамо и овог пута послушамо. Само ако будемо знали истину, и по њој се руководили можемо да очекујемо да у садашњости и будућности не будемо нокаутирани, од нових шамара истине пред којом упорно затварамо очи.
„Између бојазни да ће се нешто десити и нада да можда ипак неће има више простора него што се мисли. На том уском, тврдом, голом и мрачном простору проводе многи од нас свој век.“
Иво Андрић
Доста смо провели времена у међупростору, време је да се вратимо на свој светосавски пут. Изучавање појединаца ,истакнутих четника, нарочито завређује пажњу јер су многи имали своју улогу и у току окупације Краљевине Југославије. Та њихова улога још није научно верификована, како би се критички сагледале „научне оцене“ идеолошки оптерећених појединаца. Оних који још увек представљају незаобилазне и увек негативне интерпретаторе свега српског, нарочито у круговима сорошеваца. Управо су то они који упорно натурају свој искривљени поглед на српско четништво.
Стереотип о четницима, који је плански створио монтенегрински филмски режисер Вељко Булајић за потребе идеолошког сатанизовања, деценијама је злонамерно потискивао дела бораца за слободу у Старој и Јужној Србији. Додуше ништа мању кривицу за погрешну слику о овим дивовима слободарске борбе не носе ни они који су последњих деценија потпуно незаслужено и неоправдано покушали да остварују своје политичке циљеве кријући се иза овог часног имена. Време је да збацимо са себе ланце комунистичке идеологије и да критички сагледамо место, улогу и значај српских четника у свим ослободилачким ратовима.
Нису нама слободу никад доносили други. Увек смо морали својом крвљу да натапамо сваки грумен ослобођене Отаџбине. Сви знамо да је искуство најбољи учитељ али ако смо га већ толико платили у прошлости зашто да наставимо плаћање и у будућности. Ако наставимо да слушамо лажи а не своју прошлост и искуство немамо права да кривимо судбину. Дозволимо ли да западном и интерпретацијом оних злонамерних сени јунака који су полагали своје животе за мајку Србију остану узалудне, неће нам други бити криви.
Запад мора тако да се понаша, јер он упорно покушава међу својима да пронађе неке хероје и онда када у томе не успе он их измишља. Дотле ми олако дозвољавамо да дела наших див-јунака заборављамо и критички оспоравамо. Не заборавимо да није далеко оно што нам се чини својом удаљеношћу тако, већ само оно до чега упорно рушимо мостове. Срећа, слобода и будућност, нам се не може приближити, док год сами од себе будемо бежали. Не удаљујмо се од својих предака па ћемо и сами бити способни за велика дела. Зашто живимо ако не да своју Отаџбину учинимо слободном, свој живот успешним, своје потомке поносним.
„Пламен четништва“ – 1930, Станислав Краков (издање из 2009, стр.40, 41, 48, 50, 51, 52)
Терор у Јужној Србији изнједрио је ослободиоце – четнике
, http://ift.tt/1rMQyM6
0 notes
Link
Михаило Меденица: Вучићев мотивациони говор првачићима
Поштована децо, данашњи првачићи - сутрашњи гласачићи, ви који још не знате сва слова али сте спонтано покренули и потписали петицију да се слике Светог Саве замене мојим, ви чије ручице тако невешто скидају целофан са сендвича који су се такође спонтано нашли на вашим клупама, ви који сте једногласно одбили веронауку јер не желите да учите о кочничаруреформи којем је требало чак шест дана да створи Земљу и све на њој, јер знате да постоји неко ко би то учинио за мање од три дана - желим вам срећан почетак школовања и најлепшег периода вашег одрастања за који сам ја, нажалост, био ускраћен, али нисам данас ја важан већ ви!
Дакле, како је ово ваш дан, не могу да се не присетим свог првог дана у школској клупи - било је то 1. августа једне године, док су сви још били на летовању а школа закључана, ја сам пошао у први разред, немајући времена да чекам још месец дана јер ни реформе нису могле да чекају!
Још се живо сећам те ноћи пред полазак, од узбуђења нисам могао да заспим и од тад не спавам, али се не жалим - сан је за слабиће и опозицију, и лажу вас да се у сну расте јер видите и сами колики сам а нисам ока склопио већ четрдесет година...
Но, вратимо се причи о вама која подразумева мене и мој 1. септембар који је, рекох, био 1. августа: сам у дворишту закључане школе, сам себи разредни старешина, најбољи другар из школске клупе, "теткица", домар... али што је најважније, сам себи највећи критичар - већ на првом часу сам задао себи контролни из математике и оценио га јединицом иако је био за више од петице, али сам, једноставно, и тада као и данас био најстрожи према себи како се не бих понео успехом и помислио да сам Бог и да ходам по води...
Шта, као нисам?! Ко је то рекао одмах да дигне два прста, или...
Овај, пардон, дакле првог дана по свом личном распореду осам часова, а мале и велике одморе сам искористио да окречимшколу, заменим дрвенарију и сменим директора, јер ако сам ја могао 1. августа да почнем школску годину - могао је и он, тако да сам већ на шестом часу постао и директор школе, али нисам злоупотребио функцију, напротив, послао сам себе превентивно по казни код директора на разговор, али све је прошло у реду - препознао је у мени месију, човека енергије да промени свет и већ тада повећа БДП Србије до неслућенихразмера, па смо после часова заједно положили и први каменчић темељац за фабрику која је упослила 250.000 људи који јесу имали посао али сам им поделио отказе и запослио их у новом постројењу где плата јесте била три пута мања али је мотивација да учине нешто за државу била четири пута већа, што му статистички дође да им је онда и плата порасла за 70 одсто, но због мера штедње морао сам да им је смањим за 20 одсто, али...
Тако је протекао мој први школски дан, драга децо.
Преспавао сам у дворишту, наравно, да не закасним другог дана, као директор, разредни старешина и ученик генерације која се још башкарила на мору и по паркићима дочекавши 1. септембар неспремна, док сам ја тад већ кретао у седми разред и био пред реизбором за директора.
На зимски распуст нисам отишао, ваљало је радити па сам се запослио у једној лондонској гвожђарици у којој сам убрзо са шрафовске робе прешао за менаџера и уз помоћ страних инвеститора успео да је подигнем до нивоа једног од највећих светских гиганата на тржишту метала...
Дакле, поштовани првачићи, суштина је баш као ти сендвичи с којима се још мучите: треба уложити труда док скинете целофан, али кад то учините, очекује вас награда за уложен труд и хонорар за ботовање, овај, знање као највећа награда и капитал који ћете моћи да уновчите након неколико година на бироу за запошљавање кад се удомите у неку од фирми за плату од читавих 200 евра, или лепо поузећем докторирате на неком од најпрестижнијих интернет универзитета, учланите се у школску библиотеку и странку, па лагано ка врху на којем има довољно места за све који желе спонтано да се фотографишу за нашом страначком заставом, коју случајно можете пронаћи у највећој прегради ранца, мада ником није јасно откуд се ту нашла, без обзира што поштујете мој рад и плачете, јер за мене нема веће награде од дечјих суза радосница и тих уплашених погледа који говоре: "Чика председниче, хоћемо ли и ми једног дана моћи да будемо као Ви?"
Наравно, мили моји, наравно да нећете! Јер у Библији јасно пише да ће нови месија имати иницијале А. В. без обзира што је то дописао Зоран Бабић, али ваше је да се трудите, учите, уживате у детињству и не мислите на то што ћете једног дана постати технолошки вишкови, јер боље бити вишак него мањак, као што сам ја био тог 1. августа, али нисам одустао, веровао сам у себе баш као што су и разредни и директор веровали у мене!
Значи, верујте у себе а молите се мени, овај...
Срећан вам полазак у школу, децо, уживајте у сендвичима, знаћу ко није појео цео...
(Мој недељник)
: Михаило Меденица: Вучићев мотивациони говор првачићима
Поштована децо, данашњи првачићи - сутрашњи гласачићи, ви који још не знате сва слова али сте спонтано покренули и потписали петицију да се слике Светог Саве замене мојим, ви чије ручице тако невешто
, via Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
0 notes
Photo
Михаило Меденица: Вучићев мотивациони говор првачићима http://ift.tt/2equIjq, Михаило Меденица: Вучићев мотивациони говор првачићима
Поштована децо, данашњи првачићи - сутрашњи гласачићи, ви који још не знате сва слова али сте спонтано покренули и потписали петицију да се слике Светог Саве замене мојим, ви чије ручице тако невешто скидају целофан са сендвича који су се такође спонтано нашли на вашим клупама, ви који сте једногласно одбили веронауку јер не желите да учите о кочничаруреформи којем је требало чак шест дана да створи Земљу и све на њој, јер знате да постоји неко ко би то учинио за мање од три дана - желим вам срећан почетак школовања и најлепшег периода вашег одрастања за који сам ја, нажалост, био ускраћен, али нисам данас ја важан већ ви!
Дакле, како је ово ваш дан, не могу да се не присетим свог првог дана у школској клупи - било је то 1. августа једне године, док су сви још били на летовању а школа закључана, ја сам пошао у први разред, немајући времена да чекам још месец дана јер ни реформе нису могле да чекају!
Још се живо сећам те ноћи пред полазак, од узбуђења нисам могао да заспим и од тад не спавам, али се не жалим - сан је за слабиће и опозицију, и лажу вас да се у сну расте јер видите и сами колики сам а нисам ока склопио већ четрдесет година...
Но, вратимо се причи о вама која подразумева мене и мој 1. септембар који је, рекох, био 1. августа: сам у дворишту закључане школе, сам себи разредни старешина, најбољи другар из школске клупе, "теткица", домар... али што је најважније, сам себи највећи критичар - већ на првом часу сам задао себи контролни из математике и оценио га јединицом иако је био за више од петице, али сам, једноставно, и тада као и данас био најстрожи према себи како се не бих понео успехом и помислио да сам Бог и да ходам по води...
Шта, као нисам?! Ко је то рекао одмах да дигне два прста, или...
Овај, пардон, дакле првог дана по свом личном распореду осам часова, а мале и велике одморе сам искористио да окречимшколу, заменим дрвенарију и сменим директора, јер ако сам ја могао 1. августа да почнем школску годину - могао је и он, тако да сам већ на шестом часу постао и директор школе, али нисам злоупотребио функцију, напротив, послао сам себе превентивно по казни код директора на разговор, али све је прошло у реду - препознао је у мени месију, човека енергије да промени свет и већ тада повећа БДП Србије до неслућенихразмера, па смо после часова заједно положили и први каменчић темељац за фабрику која је упослила 250.000 људи који јесу имали посао али сам им поделио отказе и запослио их у новом постројењу где плата јесте била три пута мања али је мотивација да учине нешто за државу била четири пута већа, што му статистички дође да им је онда и плата порасла за 70 одсто, но због мера штедње морао сам да им је смањим за 20 одсто, али...
Тако је протекао мој први школски дан, драга децо.
Преспавао сам у дворишту, наравно, да не закасним другог дана, као директор, разредни старешина и ученик генерације која се још башкарила на мору и по паркићима дочекавши 1. септембар неспремна, док сам ја тад већ кретао у седми разред и био пред реизбором за директора.
На зимски распуст нисам отишао, ваљало је радити па сам се запослио у једној лондонској гвожђарици у којој сам убрзо са шрафовске робе прешао за менаџера и уз помоћ страних инвеститора успео да је подигнем до нивоа једног од највећих светских гиганата на тржишту метала...
Дакле, поштовани првачићи, суштина је баш као ти сендвичи с којима се још мучите: треба уложити труда док скинете целофан, али кад то учините, очекује вас награда за уложен труд и хонорар за ботовање, овај, знање као највећа награда и капитал који ћете моћи да уновчите након неколико година на бироу за запошљавање кад се удомите у неку од фирми за плату од читавих 200 евра, или лепо поузећем докторирате на неком од најпрестижнијих интернет универзитета, учланите се у школску библиотеку и странку, па лагано ка врху на којем има довољно места за све који желе спонтано да се фотографишу за нашом страначком заставом, коју случајно можете пронаћи у највећој прегради ранца, мада ником није јасно откуд се ту нашла, без обзира што поштујете мој рад и плачете, јер за мене нема веће награде од дечјих суза радосница и тих уплашених погледа који говоре: "Чика председниче, хоћемо ли и ми једног дана моћи да будемо као Ви?"
Наравно, мили моји, наравно да нећете! Јер у Библији јасно пише да ће нови месија имати иницијале А. В. без обзира што је то дописао Зоран Бабић, али ваше је да се трудите, учите, уживате у детињству и не мислите на то што ћете једног дана постати технолошки вишкови, јер боље бити вишак него мањак, као што сам ја био тог 1. августа, али нисам одустао, веровао сам у себе баш као што су и разредни и директор веровали у мене!
Значи, верујте у себе а молите се мени, овај...
Срећан вам полазак у школу, децо, уживајте у сендвичима, знаћу ко није појео цео...
(Мој недељник)
: Михаило Меденица: Вучићев мотивациони говор првачићима
Поштована децо, данашњи првачићи - сутрашњи гласачићи, ви који још не знате сва слова али сте спонтано покренули и потписали петицију да се слике Светог Саве замене мојим, ви чије ручице тако невешто
, http://ift.tt/1rMQyM6
0 notes
Link
Ивана Станојевић: За оставку министра просвете
Министар просвете треба хитно да оде са функције, јер сем помпезних најава о реформама на почетку мандата, апсолутно ништа паметно није рекао нити урадио. У ствари, он савршено ради свој посао и добро обавља задатак који му је поверен, а то је да закуца последњи ексер у сандук блаженопочившег српског образовања, преминулог у тешким мукама, и да оно мало што је остало од истог потпуно уништи у корист либералног и тржишног. Другим речима, само они привилеговани и са новцем ће моћи да се квалитетно школују у приватним установама, што он као директор приватне гимназије која кошта 7000 евра годишње врло добро зна. То значи да се принцип да школство уместо да буде систем које стимулише најбоље, најкреативније буде реализација система негативне селекције у којој су најуспешнији они који имају новац или утицајне родитеље.
Од двехиљадите године па до данас, образовање у Србији доживело је разне врсте реформи и промена. Заједничко за све ове реформе и теорије су то што су се све до једне показале као неуспешне, и што су се потпуно укидале када би на чело министарства просвете дошла нова власт. Захваљујући томе, деца су нам и даље међу последњима на међународним ПИСА тестовима, градиво је превише обимно и неупотребљиво у реалном животу, задатке за пријемне испите мора да чува полиција, укидају се часови физичког, деца нам из школе неретко излазе као ментално полуспособни и физички неспособни појединци. Школство у Србији не прати развој нових технологија и промена у привреди и друштву па тако као производ образовног система имамо образовне профиле који ником не требају или пак полуобразоване особе које не могу ни себи ни другима помоћи.
Треба само завирити у неславне статистичке податке да је Србија прва у Европи по броју функционално неписмених, да око милион људи нема основно образовање, да смо други у свету по броју одлива мозгова, па да схватимо где се тренутно налазимо.
Нагомилани проблеми које има српска просвета сваке године по правилу доживе врхунац на јесен, школовање је све скупље и скупље, уџбеници за основно образовање имају астрономске цене, просветни радници су у никад беднијем материјалном и сваком другом положају. Стратегија образовања до 2020. године је ништа друго до мртво слово на папиру. Најгоре од свега је што наше образовање не доприноси томе да идемо у корак са светом и 21. веком у коме живимо. Шта више наш образовни систем чак није ни усклађен са светом у двадесетом веку јер је ретерирао на ниже гране.
Kап која је прелила чашу је најновија најава министра да ће школске униформе бити бесплатне, али само за социјално угрожене, и његово бахато понашање кад год се неко усуди да га критикује или поставља питања. Тврдња да ће дуално образовање да реши проблеме које има српско друштво је равна самоубиству. Она у Србији треба да служи изградњи већег бољег и лепшег капитализма, налик оном из уџбеника и другој половини 19. века. Kапитализму као таквом је потребан роб, тј. јефтина радна снага која је способна искључиво да ради мануелне послове, и ништа сем тога. Већина деце која ради по тим фабрикама добија смешан новац, често буду злостављана, и уместо да раде, чисте и иду по бурек, већина њих потиче из нижих слојева становништва, и нема апсолутно никакву шансу да настави школовање, и када одрасте наставиће да ради у тим фабрикама за мизерну плату од које не може да састави крај са крајем. Или у још горем случају неће наћи ни такав посао.
МИ немамо друштво које почива на знању, немамо квалитетне установе које би производиле појединце који би могли да изграде ово друштво на модерним токовима 21. века, што је основни предуслов за наш развој и за кретање напред. Свака ретроградна визија и теорија значи нов одлазак младих из земље и нови заостатак за наредних 20, 30 година. Само квалитетно образовање гради стручњаке који доносе добро плаћена и поштована радна места а то је услов развоја.
Нама нису потребни људи који ће физички да раде од јутра до сутра, тога имамо на претек, нама су потребни људи који ће да мисле и стварају. Употребљиво, креативно знање је највећа вредност коју може да има једно модерно и успешно друштво. Kада неко зна да мисли, он преиспитује однос који има према себи и другима, таква особа је слободна да поставља питања, и није подложна разним утицајима, манипулацијама и лажима, али домаћој политичкој и економској елити су најмање потребни “лењивци“ и “наркомани“ који траже своја права и који се нешто буне, јер је према њиховим речима овде све сјајно. само она друштва која гаје висок ниво вештина у занатству, инжењерству и креативним индустријама имају шансу за напредак и развој у 21. веку. Сви остали ће бити заостале колоније које ће бити моћнима и богатима извор сировина и јефтине радне снаге. То је спирала сиромаштва, незнања и свеопште беде из којег је све теже и теже изаћи. На жалост код нас се изгубила занатска вештина, а инжењери, доктори и ствараоци су нам отишли на Запад. Да би се нешто променило потребно је направити свеопшти преокрет у свести у погледу на живот и стварање. Ако стварамо ствараоце и оне који мисле својом главом ми ћемо имати будућност а ако стварамо нове слуге капитала – мануелне раднике и лење административце у јавној служби Србија неће имати будућност.
Ивана Станојевић: За оставку министра просвете | Видовдан Магазин
, via Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
0 notes
Photo
Ивана Станојевић: За оставку министра просвете http://ift.tt/2ioOKzR, Ивана Станојевић: За оставку министра просвете
Министар просвете треба хитно да оде са функције, јер сем помпезних најава о реформама на почетку мандата, апсолутно ништа паметно није рекао нити урадио. У ствари, он савршено ради свој посао и добро обавља задатак који му је поверен, а то је да закуца последњи ексер у сандук блаженопочившег српског образовања, преминулог у тешким мукама, и да оно мало што је остало од истог потпуно уништи у корист либералног и тржишног. Другим речима, само они привилеговани и са новцем ће моћи да се квалитетно школују у приватним установама, што он као директор приватне гимназије која кошта 7000 евра годишње врло добро зна. То значи да се принцип да школство уместо да буде систем које стимулише најбоље, најкреативније буде реализација система негативне селекције у којој су најуспешнији они који имају новац или утицајне родитеље.
Од двехиљадите године па до данас, образовање у Србији доживело је разне врсте реформи и промена. Заједничко за све ове реформе и теорије су то што су се све до једне показале као неуспешне, и што су се потпуно укидале када би на чело министарства просвете дошла нова власт. Захваљујући томе, деца су нам и даље међу последњима на међународним ПИСА тестовима, градиво је превише обимно и неупотребљиво у реалном животу, задатке за пријемне испите мора да чува полиција, укидају се часови физичког, деца нам из школе неретко излазе као ментално полуспособни и физички неспособни појединци. Школство у Србији не прати развој нових технологија и промена у привреди и друштву па тако као производ образовног система имамо образовне профиле који ником не требају или пак полуобразоване особе које не могу ни себи ни другима помоћи.
Треба само завирити у неславне статистичке податке да је Србија прва у Европи по броју функционално неписмених, да око милион људи нема основно образовање, да смо други у свету по броју одлива мозгова, па да схватимо где се тренутно налазимо.
Нагомилани проблеми које има српска просвета сваке године по правилу доживе врхунац на јесен, школовање је све скупље и скупље, уџбеници за основно образовање имају астрономске цене, просветни радници су у никад беднијем материјалном и сваком другом положају. Стратегија образовања до 2020. године је ништа друго до мртво слово на папиру. Најгоре од свега је што наше образовање не доприноси томе да идемо у корак са светом и 21. веком у коме живимо. Шта више наш образовни систем чак није ни усклађен са светом у двадесетом веку јер је ретерирао на ниже гране.
Kап која је прелила чашу је најновија најава министра да ће школске униформе бити бесплатне, али само за социјално угрожене, и његово бахато понашање кад год се неко усуди да га критикује или поставља питања. Тврдња да ће дуално образовање да реши проблеме које има српско друштво је равна самоубиству. Она у Србији треба да служи изградњи већег бољег и лепшег капитализма, налик оном из уџбеника и другој половини 19. века. Kапитализму као таквом је потребан роб, тј. јефтина радна снага која је способна искључиво да ради мануелне послове, и ништа сем тога. Већина деце која ради по тим фабрикама добија смешан новац, често буду злостављана, и уместо да раде, чисте и иду по бурек, већина њих потиче из нижих слојева становништва, и нема апсолутно никакву шансу да настави школовање, и када одрасте наставиће да ради у тим фабрикама за мизерну плату од које не може да састави крај са крајем. Или у још горем случају неће наћи ни такав посао.
МИ немамо друштво које почива на знању, немамо квалитетне установе које би производиле појединце који би могли да изграде ово друштво на модерним токовима 21. века, што је основни предуслов за наш развој и за кретање напред. Свака ретроградна визија и теорија значи нов одлазак младих из земље и нови заостатак за наредних 20, 30 година. Само квалитетно образовање гради стручњаке који доносе добро плаћена и поштована радна места а то је услов развоја.
Нама нису потребни људи који ће физички да раде од јутра до сутра, тога имамо на претек, нама су потребни људи који ће да мисле и стварају. Употребљиво, креативно знање је највећа вредност коју може да има једно модерно и успешно друштво. Kада неко зна да мисли, он преиспитује однос који има према себи и другима, таква особа је слободна да поставља питања, и није подложна разним утицајима, манипулацијама и лажима, али домаћој политичкој и економској елити су најмање потребни “лењивци“ и “наркомани“ који траже своја права и који се нешто буне, јер је према њиховим речима овде све сјајно. само она друштва која гаје висок ниво вештина у занатству, инжењерству и креативним индустријама имају шансу за напредак и развој у 21. веку. Сви остали ће бити заостале колоније које ће бити моћнима и богатима извор сировина и јефтине радне снаге. То је спирала сиромаштва, незнања и свеопште беде из којег је све теже и теже изаћи. На жалост код нас се изгубила занатска вештина, а инжењери, доктори и ствараоци су нам отишли на Запад. Да би се нешто променило потребно је направити свеопшти преокрет у свести у погледу на живот и стварање. Ако стварамо ствараоце и оне који мисле својом главом ми ћемо имати будућност а ако стварамо нове слуге капитала – мануелне раднике и лење административце у јавној служби Србија неће имати будућност.
Ивана Станојевић: За оставку министра просвете | Видовдан Магазин
, http://ift.tt/1rMQyM6
0 notes
Link
Како уништити образовни систем у седам корака
Пре отприлике две године један универзитетски наставник, који је желео да остане анониман, написао је чланак „Седам корака уништавања високог образовања“ и послао га по катедрама. Мислим да ће вам чланак бити занимљив. Ево програма уништавања образовног система (на примеру високог образовања), који се састоји од седам тачака:
1. Смањивање креативне мотивације наставника
Општа идеја. Као што је учио друг Стаљин, „кадрови све решевају.“ Проблем је у томе што су универзитетски наставници још увек исти ти људи. У већини случајева на универзитету раде самомотивисани људи, који свој посао раде добро не због плате и не из страха од казне, већ зато што им је посао занимљив и сматрају га важним и потребним. Како смањити радну и стваралачку мотивацију тих челичних људи? Треба их понизити и то тако да се веома наљуте на систем коме служе. Изражени осећај правичности, који је обично карактеристичан за самомотивисане људе, у овом случају одрадиће свој црни део посла – људи неће моћи да служе систему који их је неправедно понизио као и раније.
Конкретне радње. Показатељ социјалног статуса човека у друштву и индикатор мере вредности рада и заслуга човека у друштву је плата (доходак). Плата професора и доцената треба да буде на нивоу носача, касира и чистачица. Као прво, то ће снизити њихов статус у друштву, а као друго то ће понизити саме универзитетске наставнике и створити код њих осећај љутње на систем. При том је важно довести ситуацију ��право до апсурда – да професори и доктори наука зарађују мање од чистачица. Таква ирационална ситуација уводи човеков разум у стање афекта. У високим образовним установама додатно треба створити ирационалне и понижавајуће дефиците папира, тоалет-папира, уџбеника, кетриџа, штампача, итд. Достојанствени витез не служи господару-идиоту, а професор који поштује себе неће моћи свим својим снагама да служи таквом факултету.
2. Смањивање ауторитета педагога
Општа идеја. Када се реализује тачка 1, једним потезом убија се неколико мува. Будући да је богатство показатељ социјалног статуса човека, студенти ће се у већини случајева односити презриво према сиромашним предавачима, јер ће их с��атрати глупима и несрећнима. У таквом односу процес преношења знања добија ефективност блиску нули.
Конкретне радње. Видети тачку 1.
3. Бирократизација наставног процеса
Општа идеја. Јерменска мудрост каже: Да војнику не би падале на памет ружне помисли, треба да буде стално заузет. Није важно чиме, само да је заузет. Како у главе наставника не би проникле добре и паметне мисли, они такође треба стално да буду заузети некаквим пустим и глупим послом. Будући да међу универзитетским наставницима није уобичајено сређивати травњак, треба измислити аналог томе.
Конкретне радње. Аналог сређивању травњака на универзитетима може да буде попуњавање бесконачних и непотребних папира и извештаја. Сваке године треба мењати форму основних докумената, како би се изнова сачињавала целокупна документација. Али наставници (посебно совјетског кова) су тврдоглави и постојани људи. Чак и у бесмисленој ствари они могу да нађу стваралачки елемент. Како би се та могућност искључила, у администрацију је потребно увести елемент несистематичности – око 30% папира треба доставити хитно и од данас за сутра.
4. Либерализација наставног процеса
Општа идеја. Обучавање човека нечему новом у већини случајева изазива отпор. Зато је насиље неодвојиви део сваког ефективног наставног процеса. Одсуство насиља веома снижава ефективност наставе. Сетимо се старих филмова с Брусом Лијем и Ван Дамом или наставника „Бели лотос“ из гротескног филма Убити Била 2. Сећате ли се како су тамо учитељи учили своје ђаке? Резултат је био – и-ха-хај! Како би се смањио квалитет образовања, потребно је да се наставни процес максимално либерализује. Човек (а студент посебно) је лењо биће, те студенту, који се ослободио школске и родитељске контроле, а није ушао у други систем контроле, неће бити до студија.
Конкретне радње. Слободно (иако не de iure, али de facto) похађање предавања, бирање наставника од стране студента, неограничен број могућности да се испити и колоквијуми положе, минимално одустајање од студија (идеално би било кад такве појаве уопште не би било), а што више приредби, КВН-а и избора за мис.
5. Уништавање интелектуалне атмосфере
Општа идеја. Предавања и вежбе нису главна ствар на универзитету. Главно је стварање образовног поља. Управо зато западни универзитети лове добитнике Нобелове награде и познате научнике и спремни су да им дебело плате само за присуство. Зашто научници воле да путују на конференције и симпозијуме (на којима се, истину говорећи, више проводи и пије, него што се разматрају научни проблеми)? Зато што тамо постају паметнији! Стотина паметних глава на једном месту ствара уникално „поље ума“, а људи чине то поље постају приметно паметнији и рађају добре идеје. Међутим, то интелектуално поље се лако руши под утицајем ниских вибрација. Довољно је увести у то поље десетак идиота и „пиши пропало“ – поља више нема. Ако идиота буде било више, онда они већ почињу да стварају своје поље идиотства, у ком људи постају глупи.
Конкретне радње.Треба уклонити преграде за пријем идиота, некултурних и агресивних личности на универзитет. За то је потребно следеће:
· Лишити универзитетске наставнике права да студенте бирају самостално;
· Учинити упис на факултете безличним (помоћу елементарне контроле лица лако се могу установити горе набројани патолошки типови);
· Смањити уписни праг до нивоа јединичара (за то је потребно повећати квоту уписа);
Како повећање броја студената не би захтевало додатна буџетска средства, треба учинити следеће:
· Вишак студената треба сам да плаћа своје студирање;
· Број наставника не треба повећавати, већ сваком наставнику треба повећати обим посла (видети тачке 1 и 3)
Повећање броја студената по наставнику корисно је још и због тога што обезличава наставни процес претварајући га у производну траку.
6. Избор руководећег кадра
Општа идеја. На највише руководеће дужности у образовном систему треба поставити људе који не одговарају тим дужностима. При правилном избору и распоређивању кадра брз распад система је загарантован.
Конкретне радње. Ко треба да буде постављен на највише руководеће дужности у образовном систему? Прво, људе који немају ауторитет и поштовање међу својим колегама. Друго, „јаке привреднике“, али не мислиоце који су у стању да формулишу целовиту представу о сложеним системима. Треће, сиве људе који немају таленат и достигнућа. У том случају они ће схватити да су у потпуности дужни свом покровитељу и идеално ће се повиновати и чувати тајну. За дестабилизацију образовног система посебно су вредни следећи психолошки типови: глупи, амбициозни, хиперактивни, агресивни, кукавице и они који се са свиме слажу.
7. Маскирање
Општа идеја. Да програм уништавања образовања не би наишао на отпор јавности, треба га замаскирати. Треба пуно лагати. Социјална психологија тврди да што је обмана већа, лакше је у њу поверовати. Људи су склони да мисле да лоши људи (непријатељи) неприметно могу да их преваре, али мало ко је спреман да поверује да их добри људи (своји) дрско обмањују.
Конкретне радње. Као прво, потребно је стварати непрекидну буку у средствима масовног информисања о модернизацији, иновацији, „болоњизацији“ итд. За то се могу успеси конкретних личности (победе на олимпијадама, конкурсима и сл.) представљати као успеси система уопште. Као друго, потребно је одвлачити пажњу јавности на другостепена питања. За то је потребно периодично почињати бесмислене реформе: мењати систем оцена од 1 до 5 на 1-10 или 1-20, мењати трајање студија час са четири на пет, час са пет на четири године; прво уводити, а затим избацивати систем основних и мастер студија, студирање по модулима и сл; предлагање скраћивања или продужавања летњег распуста (незадовољних ће бити у оба случаја) и сл. Нека у борби против другостепених новотарија активни део наставника користи и троши своју протесну енергију.
Примедбе уз програм. Наведени програм је сачињен за период од пет до десет година. После тог периода почиње да делује појачивач са позитивном повратном спрегом (када дипломци почињу и сами да предају у школама и на факултетима, да пишу уџбенике итд.). После тога деградација образовног система добија неповратни карактер који се сам одржава. То је отприлике све. Као што видите, ништа није тешко.
Извор: "Политикус.ру" / "ЦАРСА"
БОРБА ЗА ВЕРУ - Како уништити образовни систем у седам корака
Чување вере православне
, via Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
0 notes
Photo
Како уништити образовни систем у седам корака http://ift.tt/2uEXovt, Како уништити образовни систем у седам корака
Пре отприлике две године један универзитетски наставник, који је желео да остане анониман, написао је чланак „Седам корака уништавања високог образовања“ и послао га по катедрама. Мислим да ће вам чланак бити занимљив. Ево програма уништавања образовног система (на примеру високог образовања), који се састоји од седам тачака:
1. Смањивање креативне мотивације наставника
Општа идеја. Као што је учио друг Стаљин, „кадрови све решевају.“ Проблем је у томе што су универзитетски наставници још увек исти ти људи. У већини случајева на универзитету раде самомотивисани људи, који свој посао раде добро не због плате и не из страха од казне, већ зато што им је посао занимљив и сматрају га важним и потребним. Како смањити радну и стваралачку мотивацију тих челичних људи? Треба их понизити и то тако да се веома наљуте на систем коме служе. Изражени осећај правичности, који је обично карактеристичан за самомотивисане људе, у овом случају одрадиће свој црни део посла – људи неће моћи да служе систему који их је неправедно понизио као и раније.
Конкретне радње. Показатељ социјалног статуса човека у друштву и индикатор мере вредности рада и заслуга човека у друштву је плата (доходак). Плата професора и доцената треба да буде на нивоу носача, касира и чистачица. Као прво, то ће снизити њихов статус у друштву, а као друго то ће понизити саме универзитетске наставнике и створити код њих осећај љутње на систем. При том је важно довести ситуацију управо до апсурда – да професори и доктори наука зарађују мање од чистачица. Таква ирационална ситуација уводи човеков разум у стање афекта. У високим образовним установама додатно треба створити ирационалне и понижавајуће дефиците папира, тоалет-папира, уџбеника, кетриџа, штампача, итд. Достојанствени витез не служи господару-идиоту, а професор који поштује себе неће моћи свим својим снагама да служи таквом факултету.
2. Смањивање ауторитета педагога
Општа идеја. Када се реализује тачка 1, једним потезом убија се неколико мува. Будући да је богатство показатељ социјалног статуса човека, студенти ће се у већини случајева односити презриво према сиромашним предавачима, јер ће их сматрати глупима и несрећнима. У таквом односу процес преношења знања добија ефективност блиску нули.
Конкретне радње. Видети тачку 1.
3. Бирократизација наставног процеса
Општа идеја. Јерменска мудрост каже: Да војнику не би падале на памет ружне помисли, треба да буде стално заузет. Није важно чиме, само да је заузет. Како у главе наставника не би проникле добре и паметне мисли, они такође треба стално да буду заузети некаквим пустим и глупим послом. Будући да међу универзитетским наставницима није уобичајено сређивати травњак, треба измислити аналог томе.
Конкретне радње. Аналог сређивању травњака на универзитетима може да буде попуњавање бесконачних и непотребних папира и извештаја. Сваке године треба мењати форму основних докумената, како би се изнова сачињавала целокупна документација. Али наставници (посебно совјетског кова) су тврдоглави и постојани људи. Чак и у бесмисленој ствари они могу да нађу стваралачки елемент. Како би се та могућност искључила, у администрацију је потребно увести елемент несистематичности – око 30% папира треба доставити хитно и од данас за сутра.
4. Либерализација наставног процеса
Општа идеја. Обучавање човека нечему новом у већини случајева изазива отпор. Зато је насиље неодвојиви део сваког ефективног наставног процеса. Одсуство насиља веома снижава ефективност наставе. Сетимо се старих филмова с Брусом Лијем и Ван Дамом или наставника „Бели лотос“ из гротескног филма Убити Била 2. Сећате ли се како су тамо учитељи учили своје ђаке? Резултат је био – и-ха-хај! Како би се смањио квалитет образовања, потребно је да се наставни процес максимално либерализује. Човек (а студент посебно) је лењо биће, те студенту, који се ослободио школске и родитељске контроле, а није ушао у други систем контроле, неће бити до студија.
Конкретне радње. Слободно (иако не de iure, али de facto) похађање предавања, бирање наставника од стране студента, неограничен број могућности да се испити и колоквијуми положе, минимално одустајање од студија (идеално би било кад такве појаве уопште не би било), а што више приредби, КВН-а и избора за мис.
5. Уништавање интелектуалне атмосфере
Општа идеја. Предавања и вежбе нису главна ствар на универзитету. Главно је стварање образовног поља. Управо зато западни универзитети лове добитнике Нобелове награде и познате научнике и спремни су да им дебело плате само за присуство. Зашто научници воле да путују на конференције и симпозијуме (на којима се, истину говорећи, више проводи и пије, него што се разматрају научни проблеми)? Зато што тамо постају паметнији! Стотина паметних глава на једном месту ствара уникално „поље ума“, а људи чине то поље постају приметно паметнији и рађају добре идеје. Међутим, то интелектуално поље се лако руши под утицајем ниских вибрација. Довољно је увести у то поље десетак идиота и „пиши пропало“ – поља више нема. Ако идиота буде било више, онда они већ почињу да стварају своје поље идиотства, у ком људи постају глупи.
Конкретне радње.Треба уклонити преграде за пријем идиота, некултурних и агресивних личности на универзитет. За то је потребно следеће:
· Лишити универзитетске наставнике права да студенте бирају самостално;
· Учинити упис на факултете безличним (помоћу елементарне контроле лица лако се могу установити горе набројани патолошки типови);
· Смањити уписни праг до нивоа јединичара (за то је потребно повећати квоту уписа);
Како повећање броја студената не би захтевало додатна буџетска средства, треба учинити следеће:
· Вишак студената треба сам да плаћа своје студирање;
· Број наставника не треба повећавати, већ сваком наставнику треба повећати обим посла (видети тачке 1 и 3)
Повећање броја студената по наставнику корисно је још и због тога што обезличава наставни процес претварајући га у производну траку.
6. Избор руководећег кадра
Општа идеја. На највише руководеће дужности у образовном систему треба поставити људе који не одговарају тим дужностима. При правилном избору и распоређивању кадра брз распад система је загарантован.
Конкретне радње. Ко треба да буде постављен на највише руководеће дужности у образовном систему? Прво, људе који немају ауторитет и поштовање међу својим колегама. Друго, „јаке привреднике“, али не мислиоце који су у стању да формулишу целовиту представу о сложеним системима. Треће, сиве људе који немају таленат и достигнућа. У том случају они ће схватити да су у потпуности дужни свом покровитељу и идеално ће се повиновати и чувати тајну. За дестабилизацију образовног система посебно су вредни следећи психолошки типови: глупи, амбициозни, хиперактивни, агресивни, кукавице и они који се са свиме слажу.
7. Маскирање
Општа идеја. Да програм уништавања образовања не би наишао на отпор јавности, треба га замаскирати. Треба пуно лагати. Социјална психологија тврди да што је обмана већа, лакше је у њу поверовати. Људи су склони да мисле да лоши људи (непријатељи) неприметно могу да их преваре, али мало ко је спреман да поверује да их добри људи (своји) дрско обмањују.
Конкретне радње. Као прво, потребно је стварати непрекидну буку у средствима масовног информисања о модернизацији, иновацији, „болоњизацији“ итд. За то се могу успеси конкретних личности (победе на олимпијадама, конкурсима и сл.) представљати као успеси система уопште. Као друго, потребно је одвлачити пажњу јавности на другостепена питања. За то је потребно периодично почињати бесмислене реформе: мењати систем оцена од 1 до 5 на 1-10 или 1-20, мењати трајање студија час са четири на пет, час са пет на четири године; прво уводити, а затим избацивати систем основних и мастер студија, студирање по модулима и сл; предлагање скраћивања или продужавања летњег распуста (незадовољних ће бити у оба случаја) и сл. Нека у борби против другостепених новотарија активни део наставника користи и троши своју протесну енергију.
Примедбе уз програм. Наведени програм је сачињен за период од пет до десет година. После тог периода почиње да делује појачивач са позитивном повратном спрегом (када дипломци почињу и сами да предају у школама и на факултетима, да пишу уџбенике итд.). После тога деградација образовног система добија неповратни карактер који се сам одржава. То је отприлике све. Као што видите, ништа није тешко.
Извор: "Политикус.ру" / "ЦАРСА"
БОРБА ЗА ВЕРУ - Како уништити образовни систем у седам корака
Чување вере православне
, http://ift.tt/1rMQyM6
0 notes
Link
Зоран Чворовић: Борба против сексуалног насиља над децом – између међународног права и ЛГТБ идеологије
Једна победа не значи да је добијен рат
Под притиском бунта јавности, коју су алармирали бројни текстови угледних српских стручњака (С. Антонић – ФСК, С. Јанковић – Вечерње новости, М. Ђурковић – Политика, В. Димитријевић – Печат, ФСК, С. Којић – ФСК) будне родитељске, хришћанске, правне, професионалне и националне свести, Министарство просвете је прво донело одлуку да приступи „ревидирању” појединих делова образовних пакета о спречавању сексуалног насиља над децом и то „у духу наше културе и традиције, али уважавајући принцип нулте толеранције према било којем облику насиља”. Тој идеји се супроставио Инцест траума центра, тврдећи како он полаже ауторство на наведене образовне пакете, због чега недозвољава никакву ревизију њиховог садржаја од стране Министарства просвете.1)
Упорност Инцест траума центра у одбрани ових порнографских памфлета, који афирмишу и промовишу хомосексуалност, те сексуализам и промискуитет код деце од 3 до 18 година, указује на неколико ствари. Као прво, чланови ове невладине организације не пристају на било какав компромис са „културом и традицијом” Србије, што јасно показује да у фокус њиховог деловања није заштита деце од сваког, па и од сексуалног насиља, већ тотални идеолошки рат против свих вредности које чине етос српског народа, како би се у потпуности уништили морални темељи породице и школе, а самим тим и српског друштва и државе. Не пристајање на компромис показује не само револуцинарну искључивост, иначе својствену поборницима ЛГТБ идеологије, а који се у овом случају крију иза фирме Инцест траума центра, већ и уверење да њихова ствар после седамнаест година отвореног утицаја добро стоји у званичним структурама државе Србије. Овакво поуздање није неосновано, јер се са сигурношћу може тврдити да оно потиче од чврстих доказа о масним западним грантовима којима су се од времена Гаше Кнежевића корумпирали наши реформатори у Србијином Министарству просвете и другим просветним структурама. Истовремено, ЛГТБ идеолози свакако да рачунају и на ефекат спољнополитичких притисака, јер њихови политички заступници у Савету Европе и Европској комисији сигурно неће пропустити још једну прилику за додатно коришћење уцењивачких капацитета процеса придруживања Србије ЕУ.
Не пристајањем на компромис са Министарством просвете, Инцест-траума центар, наступајући у име опскурне структуре моћи састављене од идеолошки подобних психолога и педагога и профи-елџибитијеваца и енвео-бојовника, жели да покаже Влади ко је прави господар просвете у Србији. Следствено, ова сорошоидна реформаторско-револуционарна структура ишчекује Каносу министра просвете после спољнополитичког притиска Брисела, након које би поново добили улогу главних састављача нових-старих образовних пакета о наводном спречавању сексуалног насиља над децом. Да се Министарство уплашило већ прве реакције елеџибитијеваца из Инцест траума центра и да се већ предосећа будућа Каносе министра Шарчевића, види се из текста новог саопштења Министарства. Уместо реченице, да ће се образовни пакети о спречавању сексуалног насиља над децом бити ревидирани „у духу наше културе и традиције”, која се налазила у претходном саопштењу, у новом саопштењу се истиче како ће се „нови тим у потпуности придржавати критеријума узраста детета �� карактеристикa ширег контекста у којем дете, односно ученик, одраста”. Тако су „традиција” и „национална” култура, као најомрзнутији појмови за реформаторе-глобалисте, потиснути вредносно бесадржајном синтагмом „шири контекст одрастања”.2)
Потпуна победа на овој теми традиционалне и породичне Србије, а сам тим и Владе и државе Србије, морала би да буде крунисана сменом министра Шарчевића (најелегантније кроз реконструкцију Владе), као и расформирањем Групе за заштиту од насиља и дискриминације у којој се налазе идеолошки истомишљеници и грантовски ортаци Инцест траума центра. Сменом Шарчевића била би послата јасна порука свим будућим министрима просвете да им ослањање на подршку опскурних кругова психолога и педагога-реформатора, тзв. гашиста (или тзв. ивићеваца) не јемчи сигурност положаја, при решавању појединих питања просветне реформе мора пре свега да уваже јавно изнете ставове родитеља и просветних синдиката. Шарчевић треба да буде последњи министар српске просвете који је своју подршку пропагирању изопачености у обдаништима и школама покушао да оправда шарлатанском употребом идеолошке флоскуле – да су овакви образовни пакети нормална појава у целој ЕУ.3)
Пошто се министрово објашњење креће у оквиру политичко-идеолошког ЕУ-догматизма, а не права, али како су наведени образовни пакети требали да буду укључени у предшколске и школске програме, који имају карактер општег правног акта, то је питање образовних пакета не само педагошко, социолошко, психолошко, већ и правно питање. Правни аспект је битан и због пометње која се намерно ствара у јавности изношењем ставова да оваквим изменама образовних програма Министарство просвете, односно Група за заштиту од насиља и дискриминације, наводно само извршава међународно-правну обавезу коју је Република Србија већ преузела.
Међународно-правне обавезе Србије
На међународно-правном нивоу ову материју регулише чл. 34 Конвенције о правима детета УН, Факултативни протокол УН уз Конвенцију о правима детета о продаји деце, дечјој проституцији и дечјој порнографији, а подробно, као својеврсни lex specialis за чланице Савета Европе (СЕ) – Конвенција СЕ о заштити деце од сексуалног искоришћавања и сексуалног злостављања. Ни у једном од ових међународноправних аката које је ратификовала Србија, заштита деце од сексуалног насиља се не доводи у везу са сексуалном орјентацијом и родним идентитом детета, као кључним појмовима ЛГТБ идеологије, односно тзв. queer теорије. Тако се, примера ради, у чл. 34. Конвенције о правима детета УН наводи да ће стране уговорнице предузети одговарајуће националне, билатералне и мултилатералне мере за спречавање: „а) навођења или присиљавања детета на учешће у ма којој незаконитој сексуалној активности; б) искоришћавања деце за проституцију или друге незаконите сексуалне радње; ц) искоришћавање деце у порнографским представама и материјалима”.4) И одредбе Конвенције СЕ о заштити деце од сексуалног искоришћавања и сексуалног злостављања регулишу искључиво кривичноправну материју: превентивне мере за спречавање појаве оваквих деликата, заштитне мере као вид помоћ деци жртвама сексуалног насиља, прописивање бића појединих кривичних дела сексуалног злостављања или искоришћавања деце, специфични процесни институти који су у вези са кривичним делима сексуалног искоришћавања и злостављања деце и међународна правна помоћ код ових деликата.5) Једном речју, ни једна одредба наведене Конвенције Савета Европе не садржи формулацију која би обавезивала државе потписнице да заједно са имплементацијом кривичноправних мера за сузбијање сексуалног искоришћавања и злостављања деце, у просветне опште правне акте унесу и афирмишу (анти)вредности џендер идеологије.
Сексуално образовање деце се помиње у чл. 6. Конвенција СЕ о заштити деце од сексуалног искоришћавања и сексуалног злостављања, која регулише питање образовања деце, као превентивне мере за сузбијање деликата сексуалног злостављања и искоришћавања деце. Стране потписнице су се обавезале да предузму све неопходне законодавне и друге мере којима ће се обезбедити да деце током основног и средњег образовања добију информације о опасностима сексуалног искоришћавања и злостављања, као и средствима за заштиту. Давање оваквих информација ће се спровести „у сарадњи са родитељима” и то „у једном општијем контексту информација о сексуалности”. Језичко и систематско тумачење норме чл. 6. Конвенције СЕ о заштити деце од сексуалног искоришћавања и сексуалног злостављања показује да су стране уговорнице основе полног образовања деце искључиво (рестриктивно) посматрале у служби борбе против сексуалног злостављања и искоришћавања, а не као обавезу држава да шире сексуализам, моралну распуштеност и хомосексуалност међу децом. Сексуално образовање се осим у наведеном чл. 6. наведене Конвенције СЕ о заштити деце од сексуалног искоришћавања и сексуалног злостављања, где има својство акцесорне обавезе, не помиње ни у једном другом међународно-правном споразуму који је ратификовала Република Србија.
Домаћи уставно-правни оквир и пракса Европског суда за људска права
Уосталом, Конвенције СЕ о заштити деце од сексуалног искоришћавања и сексуалног злостављања не може да се тумачи и примењује у правном поретку Републике Србије противно нормама Устава Србије. Јер, према чл. 16. Устава ратификовани међународни уговори морају бити у складу са Уставом Србије. То значи да су ратификовани међународни уговори по својој правној снази изнад домаћих закона, али испод Устава, па је самим тим могућа оцена њихове уставности пред Уставним судом Србије. Устав Републике Србије у чл. 43. ст. у оквиру општег гарантије права на слободу вероисповести, као индивидуалног људског права, јемчи право родитељима да обезбеде верско и морално образовање својој деци у складу са својим уверењима.6)
Нормом чл. 43. ст. 5. Србијин уставописац је у домаћи правни поредак уградио право које је већ гарантовано чл. 13. ст. 3. Међународног пакта о економским, социјалним и културним правима од 1966. године: „Државе учеснице овог Пакта се обавезују да уважавају слободу родитеља и одговарајућим случајевима законских старатеља…. да омогуће религиозно и морално васпитање своје деце у складу са својим сопственим убеђењима”. У чл. 2. Првог допунског Протокола уз Европску конвенцију за заштиту људских права и основних слобода у оквиру права на образовање гарантује се да „у вршењу свих својих функција у области образовања и наставе, држава поштује право родитеља да обезбеде образовање и наставу који су у складу с њиховим верским и филозофским уверењима”.7)
Приоритет права и обавезе родитеља код образовања деце у односу државу и неприкосновеност њиховог права да траже од државе такво образовање своје деце које је у склад у са њиховим уверењима потврђено је и пресудом Европског суда за људска права у случају Кембл и Козанз против В. Британије (1982. г): „…родитељи могу захтевати од државе да уважава њихова религиозна и филозофска убеђења”.8) Одлуком европске Комисије за људска права (1984) у случају W and DM and M and HI v. UK потврђено је да деца не могу бити у државном образовном систему предмет индоктринације противно религиозним и филозофским уверењима родитеља, те да се јавно образовање мора заснивати на принципима плурализма и толеранције.9) Право родитеља да образују и васпитавају своју децу у складу са сопственим религиозним и философским уверењем подразумева, како истиче В. Ђурић, и извесне обавезе државе, јер „заиста је тешко у систему обавезног образовања реализовати уставно право родитеља на образовање деце у складу са верским убеђењима без извесног учешћа државе”. И у пракси Европског суда за људска права улога државе се не своди на пуко признање наведеног родитељског права, већ подразумева извесну позитивну обавезу државе. По Европском суду за људска права најмање што држава мора да учини код поштовања и заштите права родитеља на образовање деце у складу са верским и философским убеђењима је омогућавање алтернатива и недискриминирајућих изузетака.10)
Етос српског народа, његова национална култура и традиција су утемељени на вредностима православног хришћанства. Приликом формулисања наставних програма Министарство просвете мора да уважи ову чињеницу, јер традиционални морал и национална културе чине неодвојиви део свеукупне државне традиције српског народа, која има својство уставне категорије јер се нашла у Преамбули Устава од 2006. године. Према овим вредностима Министарство просвете мора да има макар онакав однос, када је у питању борба против сексуалног насиља и сексуално образовање деце, какав је Европски суд за људска права испољио према осудама за светогрђе националних судова В. Британије и Аустрије.
У случјау Wingrove v. the United Kingdom (1996.) Суд из Стразбура је потврдио да цензуром британских власти, којом је забрањено емитовање богохулног филма о светој Терези Авиљској, нису нарушена права тужиоца.11) У случају Otto-Preminger-Institut v. Austria (1994) Суд из Стразбура је закључио да заплена филма „Љубавни сабор”, у коме су на скарадан начин били представљени Господ Исус Христос, Богородица и хришћански светитељи, не представља нарушавање слободе уметничког рада. Својим богохулним карактером, констатује се у овој пресуди, аутор филма је повредио религиозна осећања већине становника Аустрије, јер римокатолици чине 78% од укупног броја становника државе, док је у Тиролу, где је филм требао да се емитује, тај проценат 87%. С тога је судска пресуда о заплени филма правилна, јер је она имала за циљ чување религиозног мира значајне већине становника Аустрије. При том је Суд у Стразбуру констатовао како је значај религије, као и морала, различит у разним државама, па је зато свака чланица СЕ слободна да национални законодавством определи границе мешања државе у сферу слободе мисли и уметничког рада, а у циљу нужне заштите религиозних осећања других лица.12)
Још једном да поновимо, овакву праксу Европског суда за људска права мора да узме у обзир Србијино Министарство просвете, одбацујући захтеве за уношењем у наставне програме материјала којима се промовише хомосексуалност и сексуална распуштеност код деце, као противне традиционалном моралу већинског православног, али и исламског и римокатоличког становништва Србије. После тога би Суд у Стразбуру могао да се покаже или као доследни поштовалац принципа правне једнакости или би, насупрот томе, и ова европска институција потврдила да је верни следбеник политике двојних стандарда, што би за Србију – на безалтернативном ЕУ путу – било отрежњујуће.
При том, ни један облик сексуалног образовања деце, а камоли онај који је предложен у образовним пакетима Инцест траума центра, не може да се сматра тобоже апсолутно научно објективним и вредносно неутралним, јер како истиче чувени руски педагог, академик А. М. Новиков, „безидејна школа, како општеобразовна, тако и струковна, не постоји. За сваког човека, који се барем мало упознао са философијом, то је неспорна истина”. С друге стране, не само философија, већ и „религија представља основу сваког погледа на свет”, додаје овај руски педагог.13) Увид С. Рогоцкаје и А. И. Овчиникова, по којој сексуално образовање и васпитање деце представља „неодвојиви део јувеналне технологије”, погађа у суштину овог пројекта. У оквиру часова сексуалног образовања деца се уче наводној толерантности према лицима нетрадиционалне оријентације, а родитељи на то не могу да утичу, на исти начин на који су им руке везане код мера јувеналног правосуђа. „Више од тога, васпитавање деце”, додају наведени руски писци, „се спроводи кроз удаљавање од полне самоидентификације, која се проглашава штетном”.14) По Т. Шишиној и И. Медведевој савремена држава тежи да се преобрази у полицијску државу новог типа, коју би могли да окарактеришемо као – диктатуру изопачености. Овакав атрибут она, по овим ауторима, заслужује подједнако због патолошке сексуализације деце и јувеналног правосуђа. При том се 2006. година узима за преломни моменат по��ле ког неолибералне глобалистичке политичке елите и институције западне псеудоимперије отпочињу са агресивним предузимањем мера на друштвеном популарисању и законодавној заштити сексуалне изопачености међу децом, јувеналног правосуђа и забране сваког вида телесног кажњавања, као три кумулативна средства за разарање породице и традиционалног морала.15)
Светска здравствена организација и Савет Европе као лобисти ЛГБТ идеологије
Оно што није успела да постигне преко међународних конвенција, уједињена мрежа елџибитијеваца и педофила (мало је позната чињеница да су тему забране сваког облика физичког кажњавања деце први пут у у јавни дискурс седамдесетих година прошлог века убацили енглески педофили окупљени око организације PIE и часописа MAGPIE)16) жели да оствари посредним путем, лобирајући у организацијама које стоје под њиховим значајним утицајем, као што су Комитет за права деце УН, УНИЦЕФ, Светска здравствена организација и Савет Европе. „Преварантски трик”, како је у руској стручној јавности већ оцењено ово заобилажење и урушавање међудржавних мултилатералних споразума, се реализује уз помоћ стратегија, стандарда и сличних докумената у којима се прописују нове, конвенцијама неуговорене „обавезе” за државе потписнице.
Тако је још 2010. године Регионални биро Светске здравствене организације (СЗО) за Европу објавио Стандарде за сексуално образовање у Европи. Међу седам основних принципа на којима треба изградити сексуално образовање у Европи, СЗО наводи да ће се сексуално образовање деце „стриктно заснивати на родној равноправности, самоодређењу и прихватању различитости”.17) Промовисањем овог принципа треба да се у пракси оствари ефекат „поштовања сексуалних различитости и родних разлика и да се буде свестан сексуалног идентитета и улога рода”. У процени успешности наставе сексуалног образовања наведени резултат се налази на високом другом месту од укупно једанаест параметара успешности. Сходно постављеним принципима, СЗО је предложила основу плана рада у настави сексуалног образовања деце, које би требало по овим медицинским стручњацима да започне од момента рођења бебе! Деца од 9 до 12 године се уче разлици између џендер идентитета и биолошког рода, да би се конзистентан план афирмисања и ширења хомосексуалности од стране ЗСО реализовао у узрасту од 12-15 године кроз предавања о „џендер идентитету и сексуалној оријентацији, укључујући будућу хомосексуалност”. Деца од 15-18 година треба да се науче вештини „прихватања лица са хомосексуалним и бисексуалним осећањима”, да науче да се породица мења и да је могуће да она буде и хомосексуална и бисексуална. Ту су и обавезне лекције за потенцијалну осуду вере и националне традиције, на тему друштвеног и културног утицаја на дефинисање сексуалности. Овако формулисане наставне јединице сексуалног образовања, са обавезним поукама о мастурбацији и оргазму за децу од 9-12 година, јасно показују да су се састављачи болесно-развратних „образовних” пакета из Инцест траума центра и Групе за заштиту од насиља и дискриминације Министарства просвете руководили Стандардима Регионалног бироа Светске здравствене организације (СЗО) за Европу.
У Русији су још 2013. године стручна јавност и организације родитеља указале на необавезност, али и истовремену опасност од ових стандарда СЗО (глобалног Министарства здравља у покушају), уколико Русија не донесе своје националне стандарде за имплементацију обавезе о полном образовању као средству за борбу против сексуалног насиља над децом из чл. 6. Конвенција СЕ о заштити деце од сексуалног искоришћавања и сексуалног злостављања. Ове чињенице је званична Русија постала свесна у марту 2016. године, када је Савет Европе донео Стратегију о заштити права детета за период од 2016. до 2021. године.18) Тада је МИД Русије изашао са саопштењем у коме се констатовало да ће ову правно необавезујућу Стратегију Русија „само делимично реализовати”, јер су многи њени ставови супротни руским националним интересима и цивилизацијским вредностима. Такви су, пре свега, они о промени традиционалног дефинисања породице, промоцији и афирмисању различитости по основу сексуалне орјентације и џендер идентитета деце, јувеналном правосуђу и забрани сваког облика физичког кажњавања деце.19) Тако се у Стратегији посебно истиче намера Савета Европе да, следећи препоруку Комитета министара о мерама за борбу са дискриминацијом на основу сексуалне орјентације и родног идентитета, спроведе истрагу о поштовању права ЛГТБ деце и хермафродита.
Један руски пример основа националне стратегије о полном образовању
Поједине руске организације родитеља су изашле са основним принципима на којима треба да се темељи полно образовање у руским школама, чиме би се избегла замка да се под велом примене чл. 6. Конвенције СЕ о заштити деце од сексуалног искоришћавања и сексуалног злостављања у руски образовни систем унесу програми за популарисање хомосексуалности, промискуитетности, моралног разврата и дечје порнографије.
Поред осталих, организација Сверуски родитељски отпор (РВС) је још 2013. година сачинила предлог четири кумулативне основне мере-принципа на којима треба да се заснива делимично полно образовање у руском школском систему; при том се истиче, како „сваки облик потпуног и свестраног сексуалног образовања противречи културним традицијама Русије и није у складу са погледима традиционалних религија на породицу и децу, те да се у традиционалним културама народа Русије у сфери сексуалности у дечјем узрасту јасно очитује идеја чедности”.20)
Прва мера-принцип на којој треба да се заснива делимично полно образовање у Русији према предлогу организације РВС је стандардизација: „све лекције о васпитању деце и малолетника које се односе на питања сексуалности, заштите од инфекција преносивих полним путем, спречавања ране трудноће и абортуса код малолетника, а такође и лекције о здравственом васпитању мора да се спроводе по једном стриктно стандардизованом и унификованом програму. Програм не сме да садржи информацију која је опасна за дете. Опасна информација – то је таква информација која морално распушта дете и способн�� је да нанесе штету његовом здрављу, да га подстакне на сексуалну активност, да подстакне рани интерес ка сексуалном животу и популарише хомосексуалност. Програм мора да прође обавезну експертску оцену када је у питању постојање горе наведене Опасне информације, коју ће дати представници највећих традиционалних конфесија. Програм је неопходно широко представити и размотрити у медијима”.
Друга предложена мера-принцип се односи на пажљиви избор кадрова, како се не би допустило да наведене програме држе лица склона сексуалном искоришћавању деце, уз упозоравање наставника са кривичним делима којима се штите деца од сексуалног искоришћавања, насиља и порнографије.
Трећа мера-принцип у предлогу Програма РВС делује као кључна у целокупној стратегији делимичног полног образовања које би се увело у Русији. Ту се сагласно „чл. 5, 14. и 27. Конвенције УН о правима детета (којима се признаје приоритет права и обавеза родитеља да руководе и управљају дететом при остваривању његових права, укључујући право детета на слободу мисли, савести и вероисповести, као и значај традиције и културних вредности сваког народа за заштиту и хармонични развитак сваког детета) сматра неопходним признање приоритетним права родитеља при избору програма полног образовања свог детета, заштите од полно преносивих инфекција, спречавања ране трудноће и абортуса код малолетника, а такође и лекција о здравственом васпитању. Програм се може уводити само по претходном писменом одобрењу оба родитеља. Такво одобрење мора бити написано на формулару после упознавања родитеља са Програмом и писменог информисања о опасностима несавесне употребе Програма, о ризику постојања Опасне информације, која може нанети штету деци…. Неопходно је да се родитељима представи право да откажу Програм у било којој фази”.
Четврта мера-принцип је комплементарна у односу на трећу и њоме се обезбеђује принцип јавности, кроз омогућавање родитељима приступа видео и аудио наставном материјалу и могућност непосредног присуства на часовима.
Једна добијена битка не значи да је добијен и рат!Зато Министарство просвете Србије треба натерати да до краја послуша глас свог народа и својих просветних радника, а не оних који су плаћени из иностранства да буду морални и биолошки гробари Србије.
Проф. др Зоран Чворовић
——
УПУТНИЦЕ:
1) http://ift.tt/2q36YJB
2) http://ift.tt/2pezBki; http://ift.tt/2q36YJB
3) С. Антонић, Чија су деца?, http://ift.tt/2q2OI3j
4)http://ift.tt/2fbmXAl
5) http://ift.tt/2q36ZgD
6) С. Којић, Право родитеља, http://ift.tt/2pepiwD; http://ift.tt/2q2Qa5v
7) Н. С. Семенова, Право на образование в междунардном праве, www.google.ru/url?sa=t&rct=j&q=&esrc=s&source=web&cd=1&ved=0ahUKEwjImMWF8rPTAhWJoRQKHRSMDFgQFgghMAA&url=http%3A%2F%2Fweb-local.rudn.ru%2Fweb-local%2Fprep%2Frj%2Ffiles.php%3Ff%3Dpf_979f543c124f986c7f3bff716c054da7&usg=AFQjCNH2S9zMV-JF86MCbP-fDqxXJfO_Xw&cad=rjt
8) http://ift.tt/2peJPRP
9) M. D. Evans, Religious liberty and international law in Europe, Cambridge, 1997, стр. 358.
10) В. Ђурић, Слобода вероисповести у јуриспруденцији европских уставних судова, Београд, 2012, стр. 202.
11) Л. Левинсон, Первейшая из свобод, Пределы светскости, Москва, 2005, стр. 70. http://ift.tt/2q34cEq
12) http://ift.tt/2pex4X7
13) Н. С. Семенова, Право на образование в междунардном праве, www.google.ru/url?sa=t&rct=j&q=&esrc=s&source=web&cd=1&ved=0ahUKEwjImMWF8rPTAhWJoRQKHRSMDFgQFgghMAA&url=http%3A%2F%2Fweb-local.rudn.ru%2Fweb-local%2Fprep%2Frj%2Ffiles.php%3Ff%3Dpf_979f543c124f986c7f3bff716c054da7&usg=AFQjCNH2S9zMV-JF86MCbP-fDqxXJfO_Xw&cad=rjt
14) С. Рогоцкая, Сирота по приказу, http://ift.tt/2peOWS0; А. И. Овчинников, Модернизация семейного права как вызов национальной безопасности России, http://ift.tt/2q3aPXf
15) Т. Шишова, И. Медведева, Полицейское государство нового типа,
http://ift.tt/2ekG5IW; Гендер для всех и права родителей. Состояние дел в Европе, http://ift.tt/2q2SEkx
16) Т. Шишова, И. Медведева, Колониальная Россия и независимый Сингапур, http://ift.tt/2pesCrw) Standards for Sexuality Education in Europe, http://ift.tt/2l0dRpk
18) http://ift.tt/2pewjxB
19)http://ift.tt/2pewjxB
20) http://ift.tt/2q2NjcX
ИЗВОР: Фонд стратешке културе
*
ПОВЕЗАНО:
*УГ Ко нам трује децу – Наша деца су мета. Наша деца су жртве. Буђење, Србијо!!!
*Правно упутство – КАКО ДА ЗАШТИТИТЕ СВОЈУ ДЕЦУ од „образовних“ „секс“ пакета
*Славка Којић: ПРАВО РОДИТЕЉА – држава дужна да област образовања усклади са верским убеђењима и моралним вредностима родитеља
*Слободан Антонић: Постизборна ЛГБТ инклузија или „На мала врата“ уводи се „сексуално образовање“ праћено подстрекивањем деце на хомосексуалне односе
*РЕАГОВАЊЕ: Саопштење УГ „Иницијатива НоВа“ на текст – „Постизборна ЛГБТ инклузија“
*Слободан Јанковић: Укидање рода у школама
*Двери: Захтевамо смену министра Шарчевића!
*ПОТПИШИТЕ ПЕТИЦИЈУ – ПОКАЖИМО СНАГУ ПОРОДИЧНЕ СРБИЈЕ: Зауставимо сексуалну индоктринацију наше деце!
*Слободан Антонић: Чија су наша деца?
Зоран Чворовић: Борба против сексуалног насиља над децом – између међународног права и ЛГТБ идеологије
Једна добијена битка не значи да је добијен и рат! Зато Министарство просвете Србије треба натерати да до краја послуша глас свог народа и својих просветних радника, а не оних који су плаћени из ин…
, via Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
0 notes
Photo
Зоран Чворовић: Борба против сексуалног насиља над децом – између међународног права и ЛГТБ идеологије... http://ift.tt/2oIu6Jt, Зоран Чворовић: Борба против сексуалног насиља над децом – између међународног права и ЛГТБ идеологије
Једна победа не значи да је добијен рат
Под притиском бунта јавности, коју су алармирали бројни текстови угледних српских стручњака (С. Антонић – ФСК, С. Јанковић – Вечерње новости, М. Ђурковић – Политика, В. Димитријевић – Печат, ФСК, С. Којић – ФСК) будне родитељске, хришћанске, правне, професионалне и националне свести, Министарство просвете је прво донело одлуку да приступи „ревидирању” појединих делова образовних пакета о спречавању сексуалног насиља над децом и то „у духу наше културе и традиције, али уважавајући принцип нулте толеранције према било којем облику насиља”. Тој идеји се супроставио Инцест траума центра, тврдећи како он полаже ауторство на наведене образовне пакете, због чега недозвољава никакву ревизију њиховог садржаја од стране Министарства просвете.1)
Упорност Инцест траума центра у одбрани ових порнографских памфлета, који афирмишу и промовишу хомосексуалност, те сексуализам и промискуитет код деце од 3 до 18 година, указује на неколико ствари. Као прво, чланови ове невладине организације не пристају на било какав компромис са „културом и традицијом” Србије, што јасно показује да у фокус њиховог деловања није заштита деце од сваког, па и од сексуалног насиља, већ тотални идеолошки рат против свих вредности које чине етос српског народа, како би се у потпуности уништили морални темељи породице и школе, а самим тим и српског друштва и државе. Не пристајање на компромис показује не само револуцинарну искључивост, иначе својствену поборницима ЛГТБ идеологије, а који се у овом случају крију иза фирме Инцест траума центра, већ и уверење да њихова ствар после седамнаест година отвореног утицаја добро стоји у званичним структурама државе Србије. Овакво поуздање није неосновано, јер се са сигурношћу може тврдити да оно потиче од чврстих доказа о масним западним грантовима којима су се од времена Гаше Кнежевића корумпирали наши реформатори у Србијином Министарству просвете и другим просветним структурама. Истовремено, ЛГТБ идеолози свакако да рачунају и на ефекат спољнополитичких притисака, јер њихови политички заступници у Савету Европе и Европској комисији сигурно неће пропустити још једну прилику за додатно коришћење уцењивачких капацитета процеса придруживања Србије ЕУ.
Не пристајањем на компромис са Министарством просвете, Инцест-траума центар, наступајући у име опскурне структуре моћи састављене од идеолошки подобних психолога и педагога и профи-елџибитијеваца и енвео-бојовника, жели да покаже Влади ко је прави господар просвете у Србији. Следствено, ова сорошоидна реформаторско-револуционарна структура ишчекује Каносу министра просвете после спољнополитичког притиска Брисела, након које би поново добили улогу главних састављача нових-старих образовних пакета о наводном спречавању сексуалног насиља над децом. Да се Министарство уплашило већ прве реакције елеџибитијеваца из Инцест траума центра и да се већ предосећа будућа Каносе министра Шарчевића, види се из текста новог саопштења Министарства. Уместо реченице, да ће се образовни пакети о спречавању сексуалног насиља над децом бити ревидирани „у духу наше културе и традиције”, која се налазила у претходном саопштењу, у новом саопштењу се истиче како ће се „нови тим у потпуности придржавати критеријума узраста детета и карактеристикa ширег контекста у којем дете, односно ученик, одраста”. Тако су „традиција” и „национална” култура, као најомрзнутији појмови за реформаторе-глобалисте, потиснути вредносно бесадржајном синтагмом „шири контекст одрастања”.2)
Потпуна победа на овој теми традиционалне и породичне Србије, а сам тим и Владе и државе Србије, морала би да буде крунисана сменом министра Шарчевића (најелегантније кроз реконструкцију Владе), као и расформирањем Групе за заштиту од насиља и дискриминације у којој се налазе идеолошки истомишљеници и грантовски ортаци Инцест траума центра. Сменом Шарчевића била би послата јасна порука свим будућим министрима просвете да им ослањање на подршку опскурних кругова психолога и педагога-реформатора, тзв. гашиста (или тзв. ивићеваца) не јемчи сигурност положаја, при решавању појединих питања просветне реформе мора пре свега да уваже јавно изнете ставове родитеља и просветних синдиката. Шарчевић треба да буде последњи министар српске просвете који је своју подршку пропагирању изопачености у обдаништима и школама покушао да оправда шарлатанском употребом идеолошке флоскуле – да су овакви образовни пакети нормална појава у целој ЕУ.3)
Пошто се министрово објашњење креће у оквиру политичко-идеолошког ЕУ-догматизма, а не права, али како су наведени образовни пакети требали да буду укључени у предшколске и школске програме, који имају карактер општег правног акта, то је питање образовних пакета не само педагошко, социолошко, психолошко, већ и правно питање. Правни аспект је битан и због пометње која се намерно ствара у јавности изношењем ставова да оваквим изменама образовних програма Министарство просвете, односно Група за заштиту од насиља и дискриминације, наводно само извршава међународно-правну обавезу коју је Република Србија већ преузела.
Међународно-правне обавезе Србије
На међународно-правном нивоу ову материју регулише чл. 34 Конвенције о правима детета УН, Факултативни протокол УН уз Конвенцију о правима детета о продаји деце, дечјој проституцији и дечјој порнографији, а подробно, као својеврсни lex specialis за чланице Савета Европе (СЕ) – Конвенција СЕ о заштити деце од сексуалног искоришћавања и сексуалног злостављања. Ни у једном од ових међународноправних аката које је ратификовала Србија, заштита деце од сексуалног насиља се не доводи у везу са сексуалном орјентацијом и родним идентитом детета, као кључним појмовима ЛГТБ идеологије, односно тзв. queer теорије. Тако се, примера ради, у чл. 34. Конвенције о правима детета УН наводи да ће стране уговорнице предузети одговарајуће националне, билатералне и мултилатералне мере за спречавање: „а) навођења или присиљавања детета на учешће у ма којој незаконитој сексуалној активности; б) искоришћавања деце за проституцију или друге незаконите сексуалне радње; ц) искоришћавање деце у порнографским пр��дставама и материјалима”.4) И одредбе Конвенције СЕ о заштити деце од сексуалног искоришћавања и сексуалног злостављања регулишу искључиво кривичноправну материју: превентивне мере за спречавање појаве оваквих деликата, заштитне мере као вид помоћ деци жртвама сексуалног насиља, прописивање бића појединих кривичних дела сексуалног злостављања или искоришћавања деце, специфични процесни институти који су у вези са кривичним делима сексуалног искоришћавања и злостављања деце и међународна правна помоћ код ових деликата.5) Једном речју, ни једна одредба наведене Конвенције Савета Европе не садржи формулацију која би обавезивала државе потписнице да заједно са имплементацијом кривичноправних мера за сузбијање сексуалног искоришћавања и злостављања деце, у просветне опште правне акте унесу и афирмишу (анти)вредности џендер идеологије.
Сексуално образовање деце се помиње у чл. 6. Конвенција СЕ о заштити деце од сексуалног искоришћавања и сексуалног злостављања, која регулише питање образовања деце, као превентивне мере за сузбијање деликата сексуалног злостављања и искоришћавања деце. Стране потписнице су се обавезале да предузму све неопходне законодавне и друге мере којима ће се обезбедити да деце током основног и средњег образовања добију информације о опасностима сексуалног искоришћавања и злостављања, као и средствима за заштиту. Давање оваквих информација ће се спровести „у сарадњи са родитељима” и то „у једном општијем контексту информација о сексуалности”. Језичко и систематско тумачење норме чл. 6. Конвенције СЕ о заштити деце од сексуалног искоришћавања и сексуалног злостављања показује да су стране уговорнице основе полног образовања деце искључиво (рестриктивно) посматрале у служби борбе против сексуалног злостављања и искоришћавања, а не као обавезу држава да шире сексуализам, моралну распуштеност и хомосексуалност међу децом. Сексуално образовање се осим у наведеном чл. 6. наведене Конвенције СЕ о заштити деце од сексуалног искоришћавања и сексуалног злостављања, где има својство акцесорне обавезе, не помиње ни у једном другом међународно-правном споразуму који је ратификовала Република Србија.
Домаћи уставно-правни оквир и пракса Европског суда за људска права
Уосталом, Конвенције СЕ о заштити деце од сексуалног искоришћавања и сексуалног злостављања не може да се тумачи и примењује у правном поретку Републике Србије противно нормама Устава Србије. Јер, према чл. 16. Устава ратификовани међународни уговори морају бити у складу са Уставом Србије. То значи да су ратификовани међународни уговори по својој правној снази изнад домаћих закона, али испод Устава, па је самим тим могућа оцена њихове уставности пред Уставним судом Србије. Устав Републике Србије у чл. 43. ст. у оквиру општег гарантије права на слободу вероисповести, као индивидуалног људског права, јемчи право родитељима да обезбеде верско и морално образовање својој деци у складу са својим уверењима.6)
Нормом чл. 43. ст. 5. Србијин уставописац је у домаћи правни поредак уградио право које је већ гарантовано чл. 13. ст. 3. Међународног пакта о економским, социјалним и културним правима од 1966. године: „Државе учеснице овог Пакта се обавезују да уважавају слободу родитеља и одговарајућим случајевима законских старатеља…. да омогуће религиозно и морално васпитање своје деце у складу са својим сопственим убеђењима”. У чл. 2. Првог допунског Протокола уз Европску конвенцију за заштиту људских права и основних слобода у оквиру права на образовање гарантује се да „у вршењу свих својих функција у области образовања и наставе, држава поштује право родитеља да обезбеде образовање и наставу који су у складу с њиховим верским и филозофским уверењима”.7)
Приоритет права и обавезе родитеља код образовања деце у односу државу и неприкосновеност њиховог права да траже од државе такво образовање своје деце које је у склад у са њиховим уверењима потврђено је и пресудом Европског суда за људска права у случају Кембл и Козанз против В. Британије (1982. г): „…родитељи могу захтевати од државе да уважава њихова религиозна и филозофска убеђења”.8) Одлуком европске Комисије за људска права (1984) у случају W and DM and M and HI v. UK потврђено је да деца не могу бити у државном образовном систему предмет индоктринације противно религиозним и филозофским уверењима родитеља, те да се јавно образовање мора заснивати на принципима плурализма и толеранције.9) Право родитеља да образују и васпитавају своју децу у складу са сопственим религиозним и философским уверењем подразумева, како истиче В. Ђурић, и извесне обавезе државе, јер „заиста је тешко у систему обавезног образовања реализовати уставно право родитеља на образовање деце у складу са верским убеђењима без извесног учешћа државе”. И у пракси Европског суда за људска права улога државе се не своди на пуко признање наведеног родитељског права, већ подразумева извесну позитивну обавезу државе. По Европском суду за људска права најмање што држава мора да учини код поштовања и заштите права родитеља на образовање деце у складу са верским и философским убеђењима је омогућавање алтернатива и недискриминирајућих изузетака.10)
Етос српског народа, његова национална култура и традиција су утемељени на вредностима православног хришћанства. Приликом формулисања наставних програма Министарство просвете мора да уважи ову чињеницу, јер традиционални морал и национална културе чине неодвојиви део свеукупне државне традиције српског народа, која има својство уставне категорије јер се нашла у Преамбули Устава од 2006. године. Према овим вредностима Министарство просвете мора да има макар онакав однос, када је у питању борба против сексуалног насиља и сексуално образовање деце, какав је Европски суд за људска права испољио према осудама за светогрђе националних судова В. Британије и Аустрије.
У случјау Wingrove v. the United Kingdom (1996.) Суд из Стразбура је потврдио да цензуром британских власти, којом је забрањено емитовање богохулног филма о светој Терези Авиљској, нису нарушена права тужиоца.11) У случају Otto-Preminger-Institut v. Austria (1994) Суд из Стразбура је закључио да заплена филма „Љубавни сабор”, у коме су на скарадан начин били представљени Господ Исус Христос, Богородица и хришћански светитељи, не представља нарушавање слободе уметничког рада. ��војим богохулним карактером, констатује се у овој пресуди, аутор филма је повредио религиозна осећања већине становника Аустрије, јер римокатолици чине 78% од укупног броја становника државе, док је у Тиролу, где је филм требао да се емитује, тај проценат 87%. С тога је судска пресуда о заплени филма правилна, јер је она имала за циљ чување религиозног мира значајне већине становника Аустрије. При том је Суд у Стразбуру констатовао како је значај религије, као и морала, различит у разним државама, па је зато свака чланица СЕ слободна да национални законодавством определи границе мешања државе у сферу слободе мисли и уметничког рада, а у циљу нужне заштите религиозних осећања других лица.12)
Још једном да поновимо, овакву праксу Европског суда за људска права мора да узме у обзир Србијино Министарство просвете, одбацујући захтеве за уношењем у наставне програме материјала којима се промовише хомосексуалност и сексуална распуштеност код деце, као противне традиционалном моралу већинског православног, али и исламског и римокатоличког становништва Србије. После тога би Суд у Стразбуру могао да се покаже или као доследни поштовалац принципа правне једнакости или би, насупрот томе, и ова европска институција потврдила да је верни следбеник политике двојних стандарда, што би за Србију – на безалтернативном ЕУ путу – било отрежњујуће.
При том, ни један облик сексуалног образовања деце, а камоли онај који је предложен у образовним пакетима Инцест траума центра, не може да се сматра тобоже апсолутно научно објективним и вредносно неутралним, јер како истиче чувени руски педагог, академик А. М. Новиков, „безидејна школа, како општеобразовна, тако и струковна, не постоји. За сваког човека, који се барем мало упознао са философијом, то је неспорна истина”. С друге стране, не само философија, већ и „религија представља основу сваког погледа на свет”, додаје овај руски педагог.13) Увид С. Рогоцкаје и А. И. Овчиникова, по којој сексуално образовање и васпитање деце представља „неодвојиви део јувеналне технологије”, погађа у суштину овог пројекта. У оквиру часова сексуалног образовања деца се уче наводној толерантности према лицима нетрадиционалне оријентације, а родитељи на то не могу да утичу, на исти начин на који су им руке везане код мера јувеналног правосуђа. „Више од тога, васпитавање деце”, додају наведени руски писци, „се спроводи кроз удаљавање од полне самоидентификације, која се проглашава штетном”.14) По Т. Шишиној и И. Медведевој савремена држава тежи да се преобрази у полицијску државу новог типа, коју би могли да окарактеришемо као – диктатуру изопачености. Овакав атрибут она, по овим ауторима, заслужује подједнако због патолошке сексуализације деце и јувеналног правосуђа. При том се 2006. година узима за преломни моменат после ког неолибералне глобалистичке политичке елите и институције западне псеудоимперије отпочињу са агресивним предузимањем мера на друштвеном популарисању и законодавној заштити сексуалне изопачености међу децом, јувеналног правосуђа и забране сваког вида телесног кажњавања, као три кумулативна средства за разарање породице и традиционалног морала.15)
Светска здравствена организација и Савет Европе као лобисти ЛГБТ идеологије
Оно што није успела да постигне преко међународних конвенција, уједињена мрежа елџибитијеваца и педофила (мало је позната чињеница да су тему забране сваког облика физичког кажњавања деце први пут у у јавни дискурс седамдесетих година прошлог века убацили енглески педофили окупљени око организације PIE и часописа MAGPIE)16) жели да оствари посредним путем, лобирајући у организацијама које стоје под њиховим значајним утицајем, као што су Комитет за права деце УН, УНИЦЕФ, Светска здравствена организација и Савет Европе. „Преварантски трик”, како је у руској стручној јавности већ оцењено ово заобилажење и урушавање међудржавних мултилатералних споразума, се реализује уз помоћ стратегија, стандарда и сличних докумената у којима се прописују нове, конвенцијама неуговорене „обавезе” за државе потписнице.
Тако је још 2010. године Регионални биро Светске здравствене организације (СЗО) за Европу објавио Стандарде за сексуално образовање у Европи. Међу седам основних принципа на којима треба изградити сексуално образовање у Европи, СЗО наводи да ће се сексуално образовање деце „стриктно заснивати на родној равноправности, самоодређењу и прихватању различитости”.17) Промовисањем овог принципа треба да се у пракси оствари ефекат „поштовања сексуалних различитости и родних разлика и да се буде свестан сексуалног идентитета и улога рода”. У процени успешности наставе сексуалног образовања наведени резултат се налази на високом другом месту од укупно једанаест параметара успешности. Сходно постављеним принципима, СЗО је предложила основу плана рада у настави сексуалног образовања деце, које би требало по овим медицинским стручњацима да започне од момента рођења бебе! Деца од 9 до 12 године се уче разлици између џендер идентитета и биолошког рода, да би се конзистентан план афирмисања и ширења хомосексуалности од стране ЗСО реализовао у узрасту од 12-15 године кроз предавања о „џендер идентитету и сексуалној оријентацији, укључујући будућу хомосексуалност”. Деца од 15-18 година треба да се науче вештини „прихватања лица са хомосексуалним и бисексуалним осећањима”, да науче да се породица мења и да је могуће да она буде и хомосексуална и бисексуална. Ту су и обавезне лекције за потенцијалну осуду вере и националне традиције, на тему друштвеног и културног утицаја на дефинисање сексуалности. Овако формулисане наставне јединице сексуалног образовања, са обавезним поукама о мастурбацији и оргазму за децу од 9-12 година, јасно показују да су се састављачи болесно-развратних „образовних” пакета из Инцест траума центра и Групе за заштиту од насиља и дискриминације Министарства просвете руководили Стандардима Регионалног бироа Светске здравствене организације (СЗО) за Европу.
У Русији су још 2013. године стручна јавност и организације родитеља указале на необавезност, али и истовремену опасност од ових стандарда СЗО (глобалног Министарства здравља у покушају), уколико Русија не донесе своје националне стандарде за имплементацију обавезе о полном образовању као средству за борбу против сексуалног насиља над децом из чл. 6. Конвенција СЕ о заштити деце од сексуалног искоришћавања и сексуалног злостављања. Ове чињенице је званична Русија постала свесна у марту 2016. године, када је Савет Европе донео Стратегију о заштити права детета за период од 2016. до 2021. године.18) Тада је МИД Русије изашао са саопштењем у коме се констатовало да ће ову правно необавезујућу Стратегију Русија „само делимично реализовати”, јер су многи њени ставови супротни руским националним интересима и цивилизацијским вредностима. Такви су, пре свега, они о промени традиционалног дефинисања породице, промоцији и афирмисању различитости по основу сексуалне орјентације и џендер идентитета деце, јувеналном правосуђу и забрани сваког облика физичког кажњавања деце.19) Тако се у Стратегији посебно истиче намера Савета Европе да, следећи препоруку Комитета министара о мерама за борбу са дискриминацијом на основу сексуалне орјентације и родног идентитета, спроведе истрагу о поштовању права ЛГТБ деце и хермафродита.
Један руски пример основа националне стратегије о полном образовању
Поједине руске организације родитеља су изашле са основним принципима на којима треба да се темељи полно образовање у руским школама, чиме би се избегла замка да се под велом примене чл. 6. Конвенције СЕ о заштити деце од сексуалног искоришћавања и сексуалног злостављања у руски образовни систем унесу програми за популарисање хомосексуалности, промискуитетности, моралног разврата и дечје порнографије.
Поред осталих, организација Сверуски родитељски отпор (РВС) је још 2013. година сачинила предлог четири кумулативне основне мере-принципа на којима треба да се заснива делимично полно образовање у руском школском систему; при том се истиче, како „сваки облик потпуног и свестраног сексуалног образовања противречи културним традицијама Русије и није у складу са погледима традиционалних религија на породицу и децу, те да се у традиционалним културама народа Русије у сфери сексуалности у дечјем узрасту јасно очитује идеја чедности”.20)
Прва мера-принцип на којој треба да се заснива делимично полно образовање у Русији према предлогу организације РВС је стандардизација: „све лекције о васпитању деце и малолетника које се односе на питања сексуалности, заштите од инфекција преносивих полним путем, спречавања ране трудноће и абортуса код малолетника, а такође и лекције о здравственом васпитању мора да се спроводе по једном стриктно стандардизованом и унификованом програму. Програм не сме да садржи информацију која је опасна за дете. Опасна информација – то је таква информација која морално распушта дете и способна је да нанесе штету његовом здрављу, да га подстакне на сексуалну активност, да подстакне рани интерес ка сексуалном животу и популарише хомосексуалност. Програм мора да прође обавезну експертску оцену када је у питању постојање горе наведене Опасне информације, коју ће дати представници највећих традиционалних конфесија. Програм је неопходно широко представити и размотрити у медијима”.
Друга предложена мера-принцип се односи на пажљиви избор кадрова, како се не би допустило да наведене програме држе лица склона сексуалном искоришћавању деце, уз упозоравање наставника са кривичним делима којима се штите деца од сексуалног искоришћавања, насиља и порнографије.
Трећа мера-принцип у предлогу Програма РВС делује као кључна у целокупној стратегији делимичног полног образовања које би се увело у Русији. Ту се сагласно „чл. 5, 14. и 27. Конвенције УН о правима детета (којима се признаје приоритет права и обавеза родитеља да руководе и управљају дететом при остваривању његових права, укључујући право детета на слободу мисли, савести и вероисповести, као и значај традиције и културних вредности сваког народа за заштиту и хармонични развитак сваког детета) сматра неопходним признање приоритетним права родитеља при избору програма полног образовања свог детета, заштите од полно преносивих инфекција, спречавања ране трудноће и абортуса код малолетника, а такође и лекција о здравственом васпитању. Програм се може уводити само по претходном писменом одобрењу оба родитеља. Такво одобрење мора бити написано на формулару после упознавања родитеља са Програмом и писменог информисања о опасностима несавесне употребе Програма, о ризику постојања Опасне информације, која може нанети штету деци…. Неопходно је да се родитељима представи право да откажу Програм у било којој фази”.
Четврта мера-принцип је комплементарна у односу на трећу и њоме се обезбеђује принцип јавности, кроз омогућавање родитељима приступа видео и аудио наставном материјалу и могућност непосредног присуства на часовима.
Једна добијена битка не значи да је добијен и рат!Зато Министарство просвете Србије треба натерати да до краја послуша глас свог народа и својих просветних радника, а не оних који су плаћени из иностранства да буду морални и биолошки гробари Србије.
Проф. др Зоран Чворовић
——
УПУТНИЦЕ:
1) http://ift.tt/2q36YJB
2) http://ift.tt/2pezBki; http://ift.tt/2q36YJB
3) С. Антонић, Чија су деца?, http://ift.tt/2q2OI3j
4)http://ift.tt/2fbmXAl
5) http://ift.tt/2q36ZgD
6) С. Којић, Право родитеља, http://ift.tt/2pepiwD; http://ift.tt/2q2Qa5v
7) Н. С. Семенова, Право на образование в междунардном праве, www.google.ru/url?sa=t&rct=j&q=&esrc=s&source=web&cd=1&ved=0ahUKEwjImMWF8rPTAhWJoRQKHRSMDFgQFgghMAA&url=http%3A%2F%2Fweb-local.rudn.ru%2Fweb-local%2Fprep%2Frj%2Ffiles.php%3Ff%3Dpf_979f543c124f986c7f3bff716c054da7&usg=AFQjCNH2S9zMV-JF86MCbP-fDqxXJfO_Xw&cad=rjt
8) http://ift.tt/2peJPRP
9) M. D. Evans, Religious liberty and international law in Europe, Cambridge, 1997, стр. 358.
10) В. Ђурић, Слобода вероисповести у јуриспруденцији европских уставних судова, Београд, 2012, стр. 202.
11) Л. Левинсон, Первейшая из свобод, Пределы светскости, Москва, 2005, стр. 70. http://ift.tt/2q34cEq
12) http://ift.tt/2pex4X7
13) Н. С. Семенова, Право на образование в междунардном праве, www.google.ru/url?sa=t&rct=j&q=&esrc=s&source=web&cd=1&ved=0ahUKEwjImMWF8rPTAhWJoRQKHRSMDFgQFgghMAA&url=http%3A%2F%2Fweb-local.rudn.ru%2Fweb-local%2Fprep%2Frj%2Ffiles.php%3Ff%3Dpf_979f543c124f986c7f3bff716c054da7&usg=AFQjCNH2S9zMV-JF86MCbP-fDqxXJfO_Xw&cad=rjt
14) С. Рогоцкая, Сирота по приказу, http://ift.tt/2peOWS0; А. И. Овчинников, Модернизация семейного права как вызов национальной безопасности России, http://ift.tt/2q3aPXf
15) Т. Шишова, И. Медведева, Полицейское государство нового типа,
http://ift.tt/2ekG5IW; Гендер для всех и права родителей. Состояние дел в Европе, http://ift.tt/2q2SEkx
16) Т. Шишова, И. Медведева, Колониальная Россия и независимый Сингапур, http://ift.tt/2pesCrw) Standards for Sexuality Education in Europe, http://ift.tt/2l0dRpk
18) http://ift.tt/2pewjxB
19)http://ift.tt/2pewjxB
20) http://ift.tt/2q2NjcX
ИЗВОР: Фонд стратешке културе
*
ПОВЕЗАНО:
*УГ Ко нам трује децу – Наша деца су мета. Наша деца су жртве. Буђење, Србијо!!!
*Правно упутство – КАКО ДА ЗАШТИТИТЕ СВОЈУ ДЕЦУ од „образовних“ „секс“ пакета
*Славка Којић: ПРАВО РОДИТЕЉА – држава дужна да област образовања усклади са верским убеђењима и моралним вредностима родитеља
*Слободан Антонић: Постизборна ЛГБТ инклузија или „На мала врата“ уводи се „сексуално образовање“ праћено подстрекивањем деце на хомосексуалне односе
*РЕАГОВАЊЕ: Саопштење УГ „Иницијатива НоВа“ на текст – „Постизборна ЛГБТ инклузија“
*Слободан Јанковић: Укидање рода у школама
*Двери: Захтевамо смену министра Шарчевића!
*ПОТПИШИТЕ ПЕТИЦИЈУ – ПОКАЖИМО СНАГУ ПОРОДИЧНЕ СРБИЈЕ: Зауставимо сексуалну индоктринацију наше деце!
*Слободан Антонић: Чија су наша деца?
Зоран Чворовић: Борба против сексуалног насиља над децом – између међународног права и ЛГТБ идеологије
Једна добијена битка не значи да је добијен и рат! Зато Министарство просвете Србије треба натерати да до краја послуша глас свог народа и својих просветних радника, а не оних који су плаћени из ин…
, http://ift.tt/1rMQyM6
0 notes
Link
Проф. др Светозар Радишић: Осамнаест година окупације Србије
Пре тачно осамнаест година, 24. марта 1999. годије, почела је језуитско-вавилонска окупација Србије.
Српски народ никад у историји није био окупиранији, нити мање свестан своје неслободе. Није био никад изгубљенији, равнодушнији, безвољнији, безнаднији…У то стање успео је да га доведе систем „великог брата“, уз помоћ својих, у државне администрације уграђених службеника и слугу, стварањем света дегенерика, заменом теза и свега значајног безначајним, „испирањем мозгова”, излуђивањем медијским манипулацијама и осталим неоружаним облицима агресије.
Агресија на СРЈ у трајању од 78 дана, започета 24. марта 1999. године, створила је услове за окупацију Срба и Србије од стране западних лихвара. Да није било агресије, која Србима није дала ни трунку наде за опстанак, Срби би живели у каквој-таквој слободи. Може се слободно рећи да су прозападне слуге распоређене у администрацију тек од тзв. петокотобарске револуције. Све администрације после октобра 2000. године, када је успостављена окупација Србије понашају се антисрбски.
Смушени др Војислав Коштуница понашао се као „тројански коњ“, без кога тзв. демократи не би могли да се домогну власти, а учинили су то подстицани од амбасадора Велике Британије и Сједињених држава (Англосаксонци) веома сумњиво, бескрупулозно, не поштујући сопствени Устав и законе. Неопростиви грех учинили су када су непријатељу изручили браниоце домовине и отаџбине и прогласили патриотизам за негативну појаву. Изједначили су се са вековним непријатељима.
Главни носиоци глобалистичке власти школовани су на Западу, а списак народних издајника почиње са немачким пуленом др Зораном Ђинђићем и завршава се са свим (про)западним поданицима у саставу његове владе искључујући др Обрена Јоксимовића, министра здравља и Александра Правдића, потпредседника владе. Занимљиво је да су се власти одмах придружили правовремено врбовани и недовољно образовани и васпитани генерали попут Момчила Перишића, Вука Обрадовића и Здравка Поноша. Наведени несрећни генерали и сви остали «петооктобарци» свакако не знају шта значе језуитско-вавилонска знамења испод којих су се окупили и прикрили.
Наравно, свему су помогли и ‘системци’ школовани на факултетима које су водили (про)западни навијачи. Стога, никако се не треба помирити с начином размишљања политиколога, који непрестано користе клишее из претходних векова, научене школске фразе, учења из језуитско-вавилонских радионица и размишљање туђим мозгом.
Чудесна је истина, да већина људи користи наметнуте синтагме, као што су „америчка демократија“, „међународна заједница“, „ставови и захтеви Европске уније“, „колатерална штета“, „људска права“, „политичка коректност“ и слично, немајући свест о томе, да наведени изрази у стварности не постоје. Они су плански измишљени у разним институцијама Запада, са сврхом да изврну стварност, садржану у изразима „америчка хегемонија“, „западни империјализам и неоколинијализам“, „светска влада“, „цивилне жртве“, „извртање истине“, те да на тај начин манипулишу начином размишљања људи.
Чињеница је да ниједан од наведених феномена не постоји, или постоји условно, а то указује на неозбиљност оних који легално, кроз школски систем, шире своја схватања и уче друге неистини, у времену када више нико нема право да се игра судбином људског рода. Уче нове генерације шта је шта у школским системима, у којим још нису дефинисане мисли, емоције, нагон, психа и душа, а научно су оспорене основне теорије на којима се заснива договорна стварност.
Последица „неоружаних облика агресије“ је схватање чак и научника, да су агресију на СРЈ извеле војне снаге из 19 и више земаља, што није истина. Агресор је био војно-политичка организација названа НАТО алијанса, коју симболично финансирају земље чланице, а суштински финансијски магнати, а ти финансијери преко својих устаљених механизама постављају политичке олигархије у свим земљама света. НАТО је при томе само инструмент за успостављање такозваног Новог светског поретка.
Учинили су то и у Србији. Треба коначно да се схвати да је наводни амерички интервенционизам природни начин остваривања глобалистичких циљева финансијских магната на размеђу информатичке и нанотехнолошке ере. Све што се догађа засновано је на похлепном језуитско-вавилонском концепту. То значи да су у том интервенционизму грађани САД и Велике Британије, само беспомоћна оруђа „великог брата“, а не освајачи. Освајачи су краљица Елизабета Друга, фон Турн И. Таксис, породица Рокфелер, чланови породица Ротшилд, Форд, Карнеги, Ањели, Аденауер, Буш… Списак обухвата нешто више од 3000 лица. При томе не треба заборавити утицај језуите „црног папе“ (Артуро Соса) и језуите „белог папе“ Франческа (Хорхе Марио Бергољо).
При томе, мора се признати да је глобални интервенционизам све више амерички, јер су Сједињене државе, као инструмент „великог брата“, све усамљеније, с проблемом да нађу коалиционе партнере за нове ратне походе. Савезништво се свело на војно увек амбициозну Велику Британију, мада није јасно ко је коме поданик у тој ратн(ичк)ој симбиози. Основни разлог њиховог осамљивања је вероватно освешћивање преосталог света, који као да коначно схвата да интервенције воде свет у егзистенцијални амбис, јер не решавају ниједан витални светски проблем, а уништавају осим недужних људи, макроклиму и скоро све друге услове за опстанак људског рода. Данас је тешко, упркос медијским манипулацијама, пронаћи и необразованог и неискусног човека који не зна да је капиталистичка похлепа у индустријском периоду, и након њега, у информатичкој ери, утрошила услове за живот будућих генерација. Ретки су људи који помињу 22. век, а још ређи они који мисле да ће будућност бити извеснија и берићетнија од садашњости.
Интервенционизам је суштински повезан са интернационализмом, јер му је основна замисао – ширење, а планета Земља нити може да се про(шири), нити да изнедри нове, непознате, или недоступне ресурсе. Осим тога, код војних интервенција реч је о јачању и одржавању моћи, оних који настоје да што пре оформе „светску владу“. О владању планетом отворено се говори од успостављања тзв. новог светског поретка, а још чешће после чувеног вавилонско-илуминатског инсценирања рушења „њујоршких близнакиња“ и уласка у планирано изазвану светску финансијску кризу, наводно „ради реформе светског финансијског система“.
Геополитички посматрано, НАТО је агресијом на Савезну Републику Југославију први пут прешао границу између Запада и Истока. Запосео је најважнију војну геостратешку тачку на планети и стварањем дуго жељене базе на Балкану створио мостобран за нове војне, источније интервенције.
У експерименту ин виво, НАТО је над Југославијом испробавао прецизна гађања; парализовање система ваздушног осматрања, јављања и навођења; тзв. неубојна оружја (бомбе с графитно-електромагнетним материјалима); оружје за масовно уништавање (пуњења с осиромашеним уранијумом, касетне авио-бомбе): разорност убојних средстава; пробојност разних материјала; гађања с различитих удаљености разноликих циљева; ефекте и дозвољени опсег при изазивању ограничених еколошких несрећа; парализу комуналних система; утицај психолошко-пропагандних материјала на понашање становништва у различитим ратним околностима (без воде, струје, информација, превоза); реакције сопственог становништва, затим јавног мнења нападнуте стране и светског јавног мњења, итд. У истој свеобухватној кампањи, проверени су морална чврстина нападнутог и сопственог савезништва и тренутни статус, моћ и способности доскорашњих и потенцијалних великих сила као што су Кина и Русија. Од тада у Пентагону много лакше могу да планирају операције „изван ратног стања“ под хуманитарном маском, уколико им за неки нови случај затребају.
Примењујући, при томе, најсавременије технологије „сведимензионог рата”, на неки начин и тоталног рата, систем „великог брата“ је коришћењем услуга НАТО створио услове за то да се данас говори о доктрини новог америчког интервенционизма. Биће то амерички интервенционизам у оној мери у којој јавност стекне утисак да су идеје потекле из Њујорка, Вашингтона или Пентагона и да су војници у ратове упућени из Сједињених држава. Мада су иницијатори ратова тренутно у потрази за „сигурним кућом“, јер су наслутили ефекте друштвених побуна које следе.
Сиротиња увек ратује за рачун имућних. Тако ће се �� у Србији стварати специјалци, тзв. професионалци, за ратове „великог брата“, који ће убијати недужне грађане других земаља, и проглашавати жртве као неминовну, „узгредну штету“, у сукобима изазваним ради пљачке преосталих ресурса, под разним хуманитарним изговорима. На тај начин ће и Србија, због незнања и похлепе њених политичара, чувати набеђено вредну „америчку демократију“ и измишљену колективну безбедност.
Зато су они који кажу „амерички интервенционизам“, ипак, у праву. Сједињене државе су од свог настанка, који се поклапа са настанком „илумината“, перфидно, наводним ширењем своје демократије, планираним ратовима заснованим на лажима и медијским манипулацијама, одржавале високи животни стандард својих грађана. Међутим, сада, због распада лихварског, виртуелног финансијског система, и њима прети државни колапс, по моделу распада Совјетског Савеза. Стога су приморане да јачају спољну, али сада и унутрашњу војну моћ. На истоку и југу планете чекају их неосвојени простори, а унутар федералних граница протести и немири, због неминовног пада стандарда и веома вероватно – расуло.
Јасно је да је агресијом на СРЈ „велики брат“ учинио фаталну, стратешку грешку, која је основа неизвесне будућности планете, но то није србски проблем. Да би Србија имала шансу за опстанак, потребно је да се из колективно-несвесног њених грађана избрише медијски уграђено безбожно учење, „да се треба придружити злочинцима, будући да их је немогуће победити“. То значи, да је излаз у неутралности, јачању националног бића, и у мудрој, беспоштедној борби за слободу. Србска слобода омогућила би осталом свету увид у могуће излазе ка бољој будућности за човечанство.
Проф. др Светозар Радишић, Катехон
Проф. др Светозар Радишић: Осамнаест година окупације Србије
Пре тачно осамнаест година, 24. марта 1999. годије, почела је језуитско-вавилонска окупација Србије. Српски народ никад у историји није био окупиранији, ни
, via Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts
0 notes
Last Seen Blogs
patriotukr
ЄДНАЙМОСЯ
miraculousgoldenarmy
Miraculousgoldenarmy
sitchwhit
it's that witch shit
pedrito2121
+18
onlyhurtforaminute
IT'LL ONLY HURT FOR A MINUTE