#avangardna i međuratna književnost

[gagaizam]

Jesen, i život bez smisla. Proveo sam noć u zatvoru sa nekim Ciganima. Vučem se po kavanama. Sednem do prozora, i zagledam se u maglu i u rumena, mokra, žuta drveta. Gde je život? One krvave, crvene, tople šume, nepregledne poljske šume, kako me umoriše. Vojnik sam, o, niko ne zna, šta to znači. Ali u ovoj buri što je zavrtela mozak svetu, malo je ljudi, koji tako slatko i mirno žive kao ja. Vučem se tako od grada do grada, i šetam se pod ovim jesenjim drvećem rumenim i žutim, koje ima na mene isto toliko uticaja kao na Hafisa vino. A zatvor, i vežbe i kasarna smradna, vašljiva i crna, tako me malo dira. Ja sam zaljubljen u vode ove, i drveće iza bedema, koje se gubi među barama žutim i zelenim, kraj kojih je trava tako meka, opržena i topla. I volim svoj život čarju koji sam osetio lane, kad sam se vraćao iz onih blatnih, mladih, poljačkih šuma, gde su onoliki ostali poderani i krvavi, sa razlupanim čelom pun uspomena, ja ih pišem ponosno, kao Kazanova za one, koji su goreli u po žaru života, i koji su sasvim razočarani. U mračnim noćima, po malim kućicama i kolebama, gde se nađoh na straži sa nekoliko momaka, ja pišem mnogo šta, čega se nerado sećam.

Dnevnik o Čarnojeviću, Miloš Crnjanski

[gagaizam]

Ja sam govorio s njom, mislio s nom. Nisam imao nijedne tajne pred njom i nikada nisam posumnjao u nju... Eto to me je najviše razrušilo. Svemu sam drugom mogao odreći istinu ako njoj ne bi odgovaralo. Ona mi je bila merilo za sve ostalo. A za sve to vreme, u stvari, uopšte nije bila tu, pored mene. Bila je odsutna. Neću da kažem da je bila laž. Čovek ili žena nisu nikad laž. Ponekad oni su istina, ponekad oni prestanu to da budu. Međutim, ja sam devet meseci verovao da je istina onde gde više nije bilo ničega, gde je bila praznina. Ona je bila posumnjala u mene, bez razloga što se tiče stvarnih činjenica, ali po svemu čime je raspolagala posumnjala je bila u mene. Ja je nisam prevario. Ja sam joj rekao da je nisam prevario. A ona je ipak sumnjala, i ja sam znao da u njoj ta sumnja i dalje postoji. Znao sam po puno sitnih stvari. Po tome što me više nije... Ja sam mogao da joj kažem: "Zašto bi posumnjala u mene, čak i da sam te prevario, kad sam ti još prvoga časa rekao da ću morati da te prevarim, ako samo to zaželim, i da ti neću reći kada to učinim? Ti si na to pristala. Time što si na to mogla pristati, ti si za mene i bila veliki drug." Međutim, kako je nisam prevario, i kako, u stvari, nisam mogao da poželim da je prevarim, nisam ni pokušavao da pobijam takvu bespravnost njene sumnje, već sam samo neosnovanost njene sumnje pobijao. Ja sam odmah razumeo šta mora proizići iz toga što smo prišli jedno drugom kao dva ravnopravna čoveka, što smo ponudili jedno drugom da budemo bez laži, bez zamki, i što sam joj mogao reći: "Prevariću te na jednom planu i ne i na drugom, pa, dakle, ni na jednom, pošto ti to, evo, unapred časno kažem." Pošto je ona mogla da pristane na to i da voli to, ona sama uzdigla je sebe toliko, ceo naš odnos digla je bila toliko da izvršiti mogućnost prevare, koristiti se tom slobodom, značilo bi već izigrati njeno poverenje. Kosmički ga izigrati. Nije primećivala da se sloboda onda svodi na jedan filozofski princip, da je to kao kada bi se reklo: "Eto, vi ste sreli ženu koja pristaje da joj ne budete verni, a samim tim nemogućno je da joj to ne budete, jer je ona sva svoj udes u to unela." Hoću da kažem da se ona nije ni setila da, koristeći se tom slobodom, ja ne bih izigrao njeno poverenje - jer zašto mi je inače dala tu slobodu - već njeno obožavanje, koje je ona udvojila zato što smo našem odnosu dali i taj smisao. Ona je htela da ima samo za sebe čoveka kome je mogla toliko stvari da dozvoli. I kada joj se učinilo da joj taj čovek više ne pripada sasvim, onda je sve razrušila, onda više nije bila uz njega, onda je dopustila da taj čovek i dalje veruje da je u njoj istina, dok, u stvari, u njoj nije bilo više ničega, savršeno ničega, onda je... Oni su to učinili. O, svakako... Stevan Džamić. Vi poznajete Stevana Džamiča?

“Dan šesti”, Rastko Petrović

[gagaizam]

Stalno misleći na Smeđega Petra, Stevan je odjednom zaključio da uzrok celom njegovom zamoru leži još u rođenju. Ima dece koja se rađaju mrtva i dece koja ne donose sa sobom dovoljno sposobnosti za život. Bio je siguran da ni Irac, ni Marica, ni njegov ded nisu stavili dovoljno života u ljudsko biće koje je od njih počinjalo. Sudbina Smeđega Petra, time što mu je izgledala konačno rešena, učinila mu se bolja od njegove...

“Dan šesti”, Rastko Petrović

[gagaizam]

„A potom se on digao i, uzevši je za ruku, pozvao je da uđu. Ostavio je samu za trenutak u velikoj sobi, između zidane peći i slike Darvinove, bez koje nije nigde putovao, najviše zato – iako to sebi ne bi priznao – što ga je štitila kao amajlija. Posle nekoliko trenutaka vratio se sa hrpom hartija i pred njom žurno i smeteno tražio jednu. To je bila hartija na kojoj je on nekoliko večeri ranije ispisao za nju celu tabelu kosmičkih promena u vremenu kada se ona rodila. U toku nedelje dana koja je prethodila novembarskoj noći kada je došla na svet i u toku više dana posle toga. To je mogao biti iščupani list nekog kosmičkog dnevnika koji se tačno poklapao sa prvim časovima njenog življenja. Jedan jedini put u svojoj istoriji Kosmos je prošao kroz takav svoj čas i taj je čas bio početak nje. Stevanu je trebalo dosta truda dok je sračunao razlike tadašnjih posmatranja nekoliko udaljenih opservatorija. Tako je utvrdio stanja neba u to vreme baš nad mestom gde se ona rađala. Mogao se zaustaviti na približnim ciframa, ali zato što je bio naučnik i valjda još više jer se ticalo baš nje, on se starao da ove budu skoro idealno tačne. Međutim, on joj sad cifre uopšte nije pokazivao. Navodio joj je samo glavne pojave, pogledajući je svaki čas da bi utvrdio da li je time zamara. Sunce je tada bilo u kvadraturi sa Marsom i išlo u sazvežđe Strelca; 25. novembra u 6 časova, valjda samo nekoliko sati posle njenog rođenja, Saturn je bio 2°41҆ južno od Meseca i sutradan u 16 časova Neptun 1°3҆ južno, a Mars 3°52҆ severno od Meseca. Venera je išla svom silaznom čvoru. U to vreme Jupiter se video na horizontu samo prve polovine noći, a Saturn je kroz celu noć pokazivao južnu stranu svog prstena. Tada je Uran bio u sazvežđu Jarca, a Neptun u sazvežđu Raka. A ona je volela njegov glas koji je kao mađijom raspoređivao nebeska tela po njenom nebu. I mnogo značajniji fenomen od toga što su se u tom času sve planete našle na istoj strani neba u odnosu na Zemlju bio je njegov glas upućen njoj. Preko nebeskog svoda su onda prelazile dve komete. Jedna je izgledala kao oblačak, kao okrugla maglina sa prividnim prečnikom od 2҆. Druga je 24. novembra bila u sazvežđu Oriona. Ona je bila desete prividne veličine i prelazila je preko svoda sve do pečetka feburara iduće godine, kada se njeno jezgro razdvojilo na dva dela. I Milica je mislila kako se njen duh kao putujuća zvezda radvojio na dva dela i jedan deo uputio njemu i sjedinio s njegovim duhom. U mislima je ljubila njegov lik koji je bio uplašen što joj to čita i njegove ruke koje su zbunjeno držale hartiju. Dok se naginjala nad slikom sunčevih pega, njen je obraz skoro dodirivao njegovu ruku i njene su se oči punile suzama. Jedna pega je bila u obliku zmaja, imala 140.000 km u prečniku. Slike erupcije na Suncu nad njenim rođenjem, i slike zaleđenih površina Meseca. U svojim mislima videla je još jednu takvu zaleđenu površinu, koju su brisale pomrčine i vetrovi. Iza sićušne kolibe u kojoj se rodila videla je pustaru u nedogled koja se završavala sleđenim crnim zvezdanim horizontima. Ali u toj slici njene mašte nisu bili ljudi ranjeni, izgladneli, povređeni, koji su u masama, u neposrednoj blizini kolibe, slilazili kroz noć.“

“Dan šesti”, Rastko Petrović

[gagaizam]

Mali Stevan Papa-Katić sećao se nje čas bogato odevene, čas skoro u bedi. Sve je kod nje išlo vratolomnom brzinom i nije se držalo jednog toka. Odmah posle J-ove smrti dolazila je ona kod jedne Stevanove tetke da moli samo za po dva dinara. Tetka je grdila što je propala, što se srozala i propila: "kad svaki božji stvor može da se digne ako hoće." A ona se opet pretvarala kako se kaje, plakala je bez gordosti, lažno, kreveljeći se skoro. Glavno je bilo da dobije dva dinara da bi imala za rakiju. U svemu je išla do kraja. To je bio njen način da se bori. Njoj nikad nije palo na pamet da je ona, u stvari, izuzetna ličnost, ne kurva, već nešto izuzetno i veliko, što se među ženama retko rađa. Ona nije imala tu svest o sebi, već samo nagon i heroizam. Kao tolike izuzetne ličnosti koje se bore za slobodu, kao docnije mladić koji je pucao na obali Miljacke, ona se borila na svoj način za "slobodnu ljubav" u dimljivoj sobici, u Savamali, u bluzici i kariranoj suknji, pušeći nevešto savijene cigarete od rđavog duvana.

“Dan šesti” Rastko Petrović