#bombardovanje

[srdjl]

Da se nikad ne zaboravi!

Šta mislite, da je Slobodan Milošević živ kako bi voleo da bude obeležena godišnjica NATO bombardovanja? On danas ne da ne bi imao primedbi nego bi išao okolo i delio odlikovanja za kreativnost, na svim nivoima, od države, preko opozicionih partija i medija, sve do FB i Twittera.

Ta simfonija ludila na svim nivoima srbijanskog društva je verujem začuđujuća svakome slabije upućenom ko gleda sa strane. Kako je moguće da baš niko nema ništa protiv Miloševićevog narativa da je Srbija bombardovana eto tako odjednom jer nas mrze i da bi nam oduzeli Kosovo?

Kako je moguće da u Srbiji ne postoji niti jedan društveni entitet koji sme direktno da kaže da je održavanje tog propagandnog narativa najštetnije upravo za samu Srbiju? Pa čak i najzdravije političke snage moraju u rukavicama i uvijeno u 100 oblandi da saopštavaju svoj stav.

Kako je moguće da cela Srbija misli da je NATO bombardovanje najveći zločin ikada napravljen protiv neke države? Kako je moguće da cela Srbija misli da Miloševićevi ratovi devedesetih nemaju nikakve veze sa tim bombardovanjem? Kako je moguć toliki stepen društvene deluzije?

Kako je moguće da neko misli da je RTS prva televizija ikada bombardovana a ni 10 godina pre toga Televiziju Sarajevo su svakodnevno gađali divljaci sa brda? Kako je moguće da neko misli da su stradali samo srpski civili a u Batajnici masovna grobnica Albanaca u kojoj je 75 dece!

Kako je moguće da neko misli da je sve OK sa tom masovnom grobnicom, da je OK što su ti ljudi ubijeni, prevezeni preko cele Srbije i zakopani kod Beograda da im se zatre trag ali da je svaki Srbin koji govori o njoj izdajnik srpskoga naroda i države, nekrst koga treba satrti?

Kako je moguće da iko misli da će Srbija bilo gde stići sa tolikim stepenom odvojenosti od realnosti, sa tolikim stepenom nerazumevanja svih događaja, sa tolikim stepenom namernog zatiranja i krivljenja činjenica? Sa tolikim stepenom glorifikovanja zločina koje je napravila?

Kako je moguće da neko misli da Srbija ima budućnost sa tolikim stepenom nepoštovanja svojih žrtava, koje ne priznaje jer ih je popisao "izdajnički" Fond za humanitarno pravo, pa je njihov broj (koji je jedino i bitan) ispod svih očekivanja žrtve koju je podneo ceo srpski narod?

Kako je moguće da iko ko je iole ostao normalan u Srbiji misli da ćemo svi mi koji smo se, iz ovih ili onih razloga, manje ili više, fizički ili mentalno distancirali od Srbije, IKADA više dati podršku za bilo šta što radi to društvo i država ogrezlo u zlu i mržnji prema svima?

"Da se nikad ne zaboravi!" - šta da se ne zaboravi? Ono što je jadna Srbija istrpela 78 dana, dok sve ono što su drugi od Srbije trpeli GODINAMA e to ćemo bogami pola da zaboravimo a pola da negiramo da se uopšte i desilo.

Vi hoćete ali Evropa i svet neće. Budite sigurni u to.

[zasvepare]

21. februar 2023.

Dve crtice sa margina Voda i vetrova

Bajloni 100 dinara

Povraćanje

Gleda čovek kroz prozor pre- punog tramvaja. Jedva izdrži do stanice, iskoči i počne da povraća. Ispadaju nesvareni komadi starog. Ubrzo se pojavljuje i novo. A možda je bilo obrnuto, čak i da nisu ovako slu- zavi i ulepljeni, teško ih je ih razliko- vao.

9.

Žena mi često nešto priča. I to baš kad gledam fud- bal i pijem pivo. I ne sluti koliko mogu da dobijem na kladionici. Posle utakmice je odvedem u krevet, znam da to uvek pomaže, ali ništa priča li priča mesecima tako. Juče sam shvatio o čemu se radi. Dok smo vodili ljubav, ja sam bio dole i video sam da na plafonu i krovu imaju velike rupe. To me je baš zabrinulo. Ako bude novog bombardovanja, piloti će nas videti dok budemo vodili ljubav.

27. 8.

[uraandri]

svi ameri na poslu dobili otkaz i sad je skroz srpski tim i kolega kaže "eee pamti se bombardovanje"

[poeticlicense12345]

PRAVIM SJAJEM MOŽE SJATI SAMO ŠTO JE ŠTO JE PROŠLOST SAD, ŠTO NE MOŽE DA SE VRATI, ŠTO JE BILO KO ZNA KAD

Da li ste ikada pomislili kako ovo vreme nije za vas i da bi sve bilo mnogo bolje da ste se rodili koju deceniju ili vek ranije? Mislite li da su ljudi tada bili baš onakvi kakvi bi trebalo, cenile su se prave vrednosti, muzika je bila bolja i, uopšte, život nije bio ovako težak?

Da li (jugo)nostalgično gledate u žućkaste fotografije vaših roditelja, baka i deka obučenih po tadašnjoj modi i mislite kako su ti prohujali dani bili lepši i jednostavniji, što potvrđuju i njihove priče iz mladosti?

Reč nostalgija nastala je spajanjem grčkih stos (vraćanje kući) i algos (bol). Skovao ju je J. Hofer, tada student medicine, u svojoj disertaciji 1688. godine. Poslužila mu je za opisivanje čežnje za kućom koju su švajcarski plaćenici osećali boreći se u stranim zemljama.

Koncepti slični nostalgiji pojavljuju se u kulturama širom sveta.

Označava duboku emociju, koja bi najbolje mogla da se opiše kao melanholična čežnja, za voljenom osobom ili stvari koja nije tu i verovatno se više nikada neće vratiti. Opisuju je i kao „ljubav koja ostaje kad osoba ode”.

U budističkom učenju se pojavljuje koncept patnje, gde se smatra da je uzrok svih patnji požuda – u proširenom smislu, želja ili žudnja. Najdublji oblik patnje je nezadovoljstvo što se stvari, onako promenljive i nestalne kakve jesu, ne poklapaju sa našim očekivanjima. Prilično pojednostavljeno rečeno, patnja prestaje kad se iskorene žudnja i vezanost.

U zapadnom društvu i današnjem vremenu, nostalgija više nema negativnu konotaciju; kad je dozirana, poboljšava raspoloženje i povezuje nas sa drugima. Prisećanje „dobrih starih vremena” utkano je u naš svakodnevni život, od Fejsbuka koji nas podseća na naše nekoliko godina stare objave pa do uramljenih porodičnih fotografija, koje svi imamo kod kuće na polici ili na zidu.

Ruku pod ruku sa tim ide idealizacija prošlosti, odnosno pamćenje prošlih događaja kao lepših i boljih nego što su zapravo bili.

kad je reč o pamćenju prošlih događaja, u svesti nam najduže ostaje i najživlje se sećamo kako smo se osećali. Konkretni detalji vremenom manje ili više izblede.

Sva naša sećanja, kao i sve naše misli, su subjektivne. Ako smo sećanje vezali za pozitivnu emociju, zapamtićemo ga kao nešto pozitivno.

Objektivno gledano, devedesete godine prošlog veka nisu bile baš najsrećniji period naše istorije, pogotovo u političkom i ekonomskom smislu. Od sankcija, preko hiperinflacije i ratova pa do bombardovanja, nije manjkalo događaja koji ostavljaju rane na duši i gorak ukus u ustima.

Uprkos tome, veliki deo nas, tada dece, ništa od toga nije osetilo i pamti te godine kao divan period. Znam ljude kojima čak ni bombardovanje nije ostalo u ružnom sećanju, jer su bili previše mali i sakrivanje u skloništa su doživeli kao igru.

Generaciji naših roditelja je, uglavnom, Jugoslavija ostala u svesti kao najlepše doba. Život je bio drugačiji, a oni mladi. Ta velika država je, kao i sve ostale stvari na svetu, imala svoje prednosti i mane, ali je preovladavajuće osećanje bilo optimizam. Tako su je i zapamtili i preneli i nama, pa se pojavila nova generacija jugonostalgičara koja u toj državi nikada nije živela.

Osim za ličnu istoriju, ovo važi i za kolektivno pamćenje. Primer za to je idealizacija pedestih godina 20. veka u SAD, kroz medije predstavljena kao doba vintidž mode, milkšejkova, plavih lokni Merlin Monro i lepih porodičnih kuća sa savršeno pokošenim travnjakom.

Često slušamo o čežnji za zlatnim dobom ljudske istorije, kada su cvetali moral i kultura, znao se red i sve je bilo drugačije nego sada, i (sudeći po žalopojkama onih koje sam ja imala prilike da čujem) nimalo nalik sramotnoj dekadenciji savremenog čoveka, posebno novih generacija.

Na nove generacije žalili su se i Aristotel i Horacije, još u antičko doba. Tokom (ne tako malog broja) vekova koji su prohujali od tada pa do sada, nastalo je mnogo dela u kojima se ponovila ista žalba, pa se nameće pitanje: koliko je prva generacija ljudi bila dobra i bezgrešna kada sa svakom narednom ljudi sve više kvare, a čak i danas ima dobrih ljudi?

Takođe: ako je (svaka?) prethodna generacija bila bolja od one naredne, kako i zašto se to desilo, ako ih je ona generacija koja se žali vaspitavala?

Što se tiče morala, promiskuitetnosti i stava da je pre bilo više ljubavi i da se nije mislilo samo na zadovoljenja fizičke potrebe, uzela bih primer iz 14. veka. Đovani Bokačo je u to doba, na prelazu iz srednjeg veka u humanizam, napisao svoje najpoznatije delo, Dekameron. Ako ste ga pročitali, znate da se zaplet velikog broja novela vrti oko seksa. Ne bogougodnog seksa u cilju produženja vrste (u srednjem veku, jedino takav nije bio greh), nego neobaveznog, iz uživanja, često sa ljudima koje su junaci prvi put u životu videli.

Kaže se da dobri pisci umeju da daju tačniju i jasniju sliku društva nekog doba nego istoričari.

Još jedna tzv. pošast današnjice je moderna tehnologija, pre svega Internet i društvene mreže. Otuđuju nas. Opskrbuljuju nas većim brojem informacija nego što nam treba i nego što je zdravo.

Iste brige su postojale još od nastanka štamparske mašine, koja je bila trn u oku, pre svega Crkvi.

Ljudi su se opet jako zabrinuli u 18. veku, kada su dnevne novine postale popularne.

I opet, kad je na scenu stupio radio.

Kao što već možete i da pretpostavite, isto je važilo i za televiziju, uređaj za koji su „njegovi protivnici izrazili žalbu da preti da ugrozi radio, razgovor, čitanje, obrasce porodičnog života i rezultira vulgarizacijom američke kulture”.

Problem je i odbacivanje tradicionalnih vrednosti; daleko od toga da su one a priori loše, ali isto tako, na sve manje ljudi (pre svega mladih) utiče ona famozna krilatica „a šta će ljudi reći?” koja tera ljude da rade ono što njima lično možda ne odgovara, ali – „to tako treba”.

„Verovatno ne postoji period u istoriji u kom su mladi ljudi pokazivali tako jaku i nedvosmislenu tendenciju da odbacuju staro i žele novo”, kako reče jedan novinar Portsmutskih večernjih novosti u svom članku. Objavljenom 1936. godine.

Vremena se menjaju i način života se menja. Utopijsko zlatno doba nikada nije postojalo; današnje vreme ima mnogo loših strana, da, ali imalo ih je i svako prethodno.

Ljudi su oduvek bili isti.

text author: Tanja Petrović Krivokapić

[nem4mp0jma]

Nadam se da su sva 4 moja followera spremna za sutrašnje bombardovanje odijelima i košuljama.

Shopping počinje oko 10:30.

[preporodbn]

Zašto su Arapi tako nemoćni?

Zastrašujućih 11 dana u maju, svijet je gledao paklenu kišu nad najvećim svjetskim zatvorskim logorom na otvorenom, poznatijem kao Gaza. Ošamućeni, preživjeli dok krvare puzali su iz ruševina, to su već iskusili. Svi znaju da će se ova tragedija ponoviti. U dalekim arapskim gradovima, kao i ovdje u Pakistanu, ljudi su sumorno gledali neometano televizijsko bombardovanje izraelskim mlaznjacima.…

[trojerucica-blr]

NATO bombardovanje Srbije 1999, Novi Sad,

[balkanskapravila1371]

SNIMATELJ STANKE UREKAO F16: Neobična sudbina NATO letelice koja je oborena kod Nakučana, pa se "pojavila" na aero-mitingu

https://www.novosti.rs/drustvo/vesti/1334494/f16-nato-bombardovanje

[radiogornjigrad]

Julian Borger: Primena konvencije o genocidu

photo: Ashraf Amra/AFP . Samo mesec dana nakon 75. godišnjice usvajanja konvencije o genocidu, Međunarodni sud pravde (MSP) u Hagu počeo je da razmatra rat u Gazi. Naime, Južna Afrika je pred sudom optužila Izrael da sprovodi genocid u okviru svog vojnog odgovora na napad Hamasa 7. oktobra u kojem je ubijeno na stotine izraelskih civila. Južnoafrički predmet obuhvata neselektivno bombardovanje i…

[open-mind-dead]

Da li se neko seća NATO agresije koja se desila ka Srbiji 1999. godine?

Sećate li se male Milice Rakić, trogodišnje devojčice koju je raketa pogodila dok je sedela na noši. Otac je uleteo u kupatilo, i naišao na svoje čedo kako leži u lokvi krvi. Odmah ju je odveo do bolnice, gde su nažalost samo potvrdili smrt. Pogođena je 17. aprila 1999.

Ovo ne sme da se zaboravi. Rat nikada ništa dobro doneo nije. Nedužni ljudi ispaštaju. Ovo boli.

“U proleće, kada se sve rada, Milica je umrla”💔

[srdjl]

Zračenje i leukemije

Nakon bačenih atomskih bombi na Hirošimu i Nagasaki decenijama su praćeni efekti zračenja na preživele. Izašlo je puno studija, evo samo jedne od njih: ukratko, zračenje utiče na povećanu incidencu 3 tipa leukemije (ALL, AML i CML) ali NE i na CLL i ATCL.

Šta to znači? To znači da ako je nakon NATO bombardovanja zračenje od osiromašenog uranijuma ili čega god povećalo obolevanje od raka to bi se videlo kroz povećanu incidencu ALL, AML i CML ali BEZ istovremenog povećanja incidence CLL i ATCL na koje zračenje NEMA uticaja.

Ako je došlo do srazmerno povećane incidence SVIH leukemija onda povećano zračenje NIJE uzrok toga već je nešto drugo u pitanju. Ministarki ne treba puno da dođe do rezultata i zaključka ali plašim se da će sa tim biti kao i sa evidencijom žrtava koju država nije uradila. Niti će.

https://pubmed.ncbi.nlm.nih.gov/23398354/

[izvitoperenavila]

24. 03. 1999.

U Srbiji je bilo proleće.

Bila sam dovoljno odrasla da prepoznam strah koji nikada pre toga nisam videla u tatinim očima, u maminim ga ni tada nije bilo.

....

78 dana posle 24. marta i dalje sam bila dovoljno dete da ne umem da shvatim da je gotovo. Bila sam dovoljno dete da me puste da spavam u podrumu i tu noć kada su svi slavili slobodu.

....

Dvadeset i jednu godinu posle tog proleća u meni je i dalje malo tog malog deteta koje će se uvek ježiti na zvuk aviona.

[balkanin]

Izraelsko bombardovanje Gaze ulazi u drugi dan

Izraelsko bombardovanje Gaze ulazi u drugi dan

Direktor glavne bolnice u Gazi kaže da zdravstveni sektor nije spreman za rat prije 19 minuta Mohammad Abu Salmiya, direktor bolnice al-Shafa u Gazi, rekao je u subotu za Middle East Eye da je broj žrtava izraelskog bombardovanja dostigao 12 Palestinaca. Dodao je da je još najmanje 80 Palestinaca liječeno u istoj bolnici, glavnoj bolnici u Pojasu Gaze. Pet osoba je u teškom stanju i…

[cgvijesti]

Porodilje ranjene u bombardovanju bolnice: "Djeca su pod ruševinama. Zvjerstvo!"

Porodilje ranjene u bombardovanju bolnice: “Djeca su pod ruševinama. Zvjerstvo!”

Četrnaesti je dan ruske invazije na Ukrajinu. Oko 17 ljudi je ranjeno nakon ruskog vazdušnog napada na dječju bolnicu u Marijupolju, rekao je guverner ukrajinske oblasti Donjeck. “Među povrijeđenima su žene na porođaju”, rekao je regionalni guvernr Pavlo Kirilenko. On je optužio Rusiju da je izvela napad tokom dogovorenog perioda prekida vatre, koji je trebalo da omogući evakuaciju civila iz…

[pozoriste23]

53bitef19 -  78 dana bliskosti u strahu 

[baddbitch98]

Dragi čika Ramuše, zovem se Milovan, dete sam iz enklave i uskoro punim 18 godina, taman onoliko koliko je i prošlo otkad si nekuda odveo tatu iz sela, valjda da ti nešto pomogne, žurilo ti se pa si ga udarao da požuri i on, a on je pokušavao da se nasmeje da mama i ja ne brinemo ali bi mu krv potekla iz usta čim ih otvori pa nisam smeo da gledam, bilo me je strah… Valjda je i njega bio strah, ni on nije smeo da gleda, ili nije mogao, oči su mu bile čudne, velike, ogromne a zatvorene. I iz njih je tekla krv, ali tata se ne plaši krvi, hteo je da se nasmeje pokušavajući da pogleda u mami i mene, ali… Malo sam, priznajem, bio ljut na njega- nikada ne bi otišao bez pozdrava ali tog dana jeste, a baš je bio lep dan, obećao je da ćemo se igrati s loptom čim završi nešto na njivi, a onda si došao ti i odveo ga, a on ni da mahne ili da kaže nešto onom čiki što što me je udario pesnicom u glavu, pa valjda ljut što sam se rasplakao šutirao i udarao o onu divnu staru krušku pred kućom dok sve nije postalo mrak… Bila je to zaista prelepa kruška, moje omiljeno drvo, tata je okačio i ljuljašku o nju a one čike što su došle s tobom- mamu, golu i krvavu… Ne znam šta joj se dogodilo, sve je postalo mrak, čuo sam samo kako zbog nečeg vrišti i moli da joj ne rade, pa smeh tvojih drugara, šamare, udarce, neke bezobrazne reči koje danas znam šta znače, pa opet njen vrisak, toliko jak i strašan da sam znao da je nešto jako boli, a onda tišina! Ja sam krišom gledao na jedno oko, ono što mi je manje bilo krvavo, video sam kako izlaze iz kuće, zakopčavaju pantalone, smeju se, ubadaju noževima mog Blekija koji je lajao na lancu i vade nešto iz njega bacajući svud po dvorištu… Bleki više nije lajao, umorio se valjda, samo je ležao i gledao u mene ali nikako da mahne repom ili bar trepne… Opet su me šutirali tvoji drugovi, čika Ramuš. Baš jako, a jedan me je ubonožem u nogu i povukao sve do vrha butine, kao da ne zna da decu to boli?! Ti si se vratio bez tate, ušao si u kuću, sigurno da proveriš kako je mama, pa je opet vrisnula do neba i više se niče ne sećam… Lažem te, izvini, čika Ramuš, sećam se da sam opet otvorio oko, jedva ali sam ga malo otvorio i bio ljut na mamu i tatu što nisu tu da mi pomognu da ustanem, kao uvek kad bih pao… Kuća je gorela, baš jako, skoro da ništa nije ostalo od nje a zaboravio sam da iznesem igračke iz sobe i pižamicu, mama će se naljutiti ako je ne obučem pred spavanje. Ne znam zašto ali mama nije bilo ljuta ni zbog čega, samo krvava, modra i gola, onako vezanih ruku za granu kruške i glave pale na drugu stranu, nisam mogao da joj vidim lice, da joj pokažem da sam pao i da dođe da me podigne… Samo je ćutala a ja sam plakao ali sam ipak bio hrabar i puzao sam sve do nje, kroz ono što su izvadili iz Blekija i blato da dođe do mame. Nisam mogao da ustanem inače bih stigao brže, jako me je bolela noga, ona što mi je čika isekao… U stvari, sve me je bolelo, ja sam bio jako mali, znaš, pa dete mnogo boli kad ga jako šutiraju, udaraju glavu o drvo, iseku uvo… To se deci ne radi ni kad su najviše bezobrazna, a ja nisam bio, evo pitaj mamu, rekle su mi komšije da je negde morala da otputuje ali će se vratiti. Nije već 18 godina, a ja još čekam, ljut, i ona je otišla a nije me zagrlila i poljubila… Znaš li koliko mi je zagrljaja i poljubaca ostala dužna, sve brojim i čekam da joj kažem kada se vrati, a tad i ti možeš da je pitaš da li sam nekada bio bezobrazno dete da me onako tuku tvoji drugari dok si ti bio u našoj kući..? Tata se vratio! Posle sedam godina je došao kući, baš na dan kada sam polazio u školu a neka deca me gađala kamenjem i razbila glavu, a ja sam ih slagao da ću ih reći mami i tati, ali su se samo smejali… Tata je došao, da, ali mi nisu dali da ga vidim, mada ja mislim da to i nije bio moj tata, jer moj tata je imao i glavu i noge i obe ruke, a ne kao ovaj čika što su ga doneli u nekom ćebetu, ništa nije imao od toga… Zakopali su ga u jednu rupu blizu one divne kruške, a meni su zavili glavu i odveli me kod komšija, oni žive odmah do žice, valjda da ne smetam dok to urade, pa sam čekao čitav dan, tu sam i prespavao ali tata nije došao iako su mi rekli da su i on i mama uvek tu sa mnom, a nisu! Valjda bi ih video da jesu, mada nekad osetim kao da me mama zagrli i poljubi, onako kako je uvek radila, najnežnije na svetu, ali se okrenem, potrčim, zovem je, no… Nisam smeo dalje od one žice inače bih je možda stigao, sigurno je otišla u vinograde… Nema veze, umem ja da čekam! Ako nešto zaista umem to je da čekam između ovih kalemova žica i računam koliko su mi zagrljaja i poljubaca ostali dužni mama i tata..? Samo kad se vrate videće oni svoje, moraće da me ljube dva dana i dve noći bez prestanka, a to nije ni pola… Bio sam, priznajem, ljut i na tebe čika Ramuš, ali više valjda nisam, ne znam?! Možda i jesam, ali mi kažu da više ne smem da budem jer si ti naš drugar sad! Ne moj, ovih čika koji se brinu da nam u enklavama bude super i da dobijemo one pakete sa nekom hranom, što nam donesu kad su neki izbori, ali otvorene i poluprazne. I oni su dobri ljudi, sve su ti oprostili, a praštanje je vrlina, samo što njima nisu odveli mame i tate, i tukli ih onako male, ali nisu oni krivi zbog toga već ja! Tako kažu, jer ti si sad naš prijatelj i za sve što nam se dogodilo krivi smo mama, tata i ja, nismo smeli da ostanemo u kući kad ste ubili seku dok se vraćala iz škole jednog dana, ali smo opet ostali i samo vas naljutili! Nadam se da više nisi ljut na mene, sad smo drugari, ove naše čike te vole i zakleli su se da će te slušati, a kad nekog slušaš onda mora da si sjajan lik, inače ne bi oni glasali za tebe nikad! Ne bi, zbog svega onog što si uradio meni i mojima, još tolikim porodicama, još stotinama porodica nalik našoj, ali sami smo krivi, zar ne?! Sad će sve da bude super, kao nekad! Sedim na ljuljašci, još je na onoj mojoj kruški, baš na grani gde su okačili mamu da visi, i čekam… Čekam familiju, trebalo je već da stignu, pomen mi počinje za pola sata, pop je odavno došao… A, nisam ti rekao da su me ubili onog dana kada su odveli tatu i obesili mamu..? Da, umro sam kad si mi ono stao kolenom na grudi i valjda slučajno prerezao vrat… Umro sam gledajući na ono jedno oko mamu, golu, krvavu i modru, ona nije gledala u mene… Ne ljutiš se što sam izmislio ostalo, morao sam, ti si sad dobar i… Da sam živ sad bih napunio 18 godina, ali nema veze, ionako su mi sve igračke izgorele u kući, s čim bih se igrao čekajući da se mama i tata vrate?! Zovem se Milovan, čika Ramuše, lepo piše na spomeniku, imao sam godinu dana kada si došao u naše selo da odvedeš tatu da ti nešto pomogne…