#postoj

[institutexpermentalnitvorby]

Mám sádru a tak si můžu vesele užívat reakce doktorského obsazení blízké nemocnice...

Všichni se chovají, jako by zkouškové bylo něco, co je zbytečné. Asi zapomínají, že sami měli dost problémů....

"Tak s tím, že vás někdo bude vozit, se počítá, když jste zraněná." Dobře, dodnes jsem si nebyla vědoma toho, že asi z pojištění máte dostat osobního řidiče.

"Můžete ve středu?" "Omlouvám se, ale ve středu ne, kdykoliv jindy." *Doktor, již agresivně* "Tak kdy vás mám tedy laskavě objednat?"

Ano, na to poslední jsem alergická, tak buď chci dát ten termín natvrdo, nebo se tak pitomě neptám...

A pro zajímavost sestra u zubařky:

*otráveně a lehce nadřazeně s pasivně agresivním tónem* "Tak jsem vás tam někam objednala, ale máme plno, někam jsem vás tam nacpala." Řekl někdo té nádheře, že to, že mi bude opravovat i roky rozpadlý zub, byl nápad té doktorky a né můj? Doktorka si mě cíleně objednává do zkouškového. Chápe, že jinak se to blbě plánuje. Sestra na vysoké byla snad jen na dni otevřených dveří se synem.

[spiderlegeyelashes]

ja pierdole ale ta kolejka jest straszna

[zauvjek-svoja]

I svi mi imamo nekoga tamo gore,

gdje zli ljudi ne postoje

i smiju nam se vrlo cesto,

a ne znaju kako je bez njih tesko

[elvedinhasanagic]

I postoje stvari s kojima se ne miriš, Koje jednostavno ne možeš, kako ono kažu? -prežvakati, I postoje datumi koji uvijek zabole, jer su rane, A svaka rana na nešto podsjeća. I kad život zauvijek ti uzme, Ono što nekako očekuješ da uvijek ti pripada. Ali eto, smrt je izgleda jedina kojoj svi pripadamo…

I jedna je istina, na kraju svega, obilazite roditelje dok su živi, jer kada im grobove počnete obilaziti, to je samo hladno kamenje…

// E.H. za sjećanje na dan kada je smrt pretekla veoma dragu osobu

[cigarete-i-poezija]

Mjesec juni,

Muško mentalno zdravlje,

Zabranjena tema,

Za mnoge,

Počevši od mene,

I moga oca,

Koji je plakao,

Onog dana,

Kada sam mu rekao,

Kada se neko ubije onda se svi pitaju,

Zašto se nije nikome obratio,

Veći strah u očima u životu nisam vidio.

I dan danas žalim te riječi,

Jer svaki njegov pogled,

Kada me gleda dok pušim cigaretu,

Ispunjen je strahom...

Dugo vremena sam razmišljao,

O tome kako bi bilo da odem,

Jer ja,

Nemam kome da pričam o tome kako sam,

Potiskujem emocije,

Kao i većina muškaraca,

I svoje traume i rane liječim,

Kroz alkohol i cigarete.

Smršao sam deset kila,

Ali dobro sam,

Nemam vremena da razmišljam o depresiji,

Jer ipak,

To bješe šala mnogima,

I zajebancija koju niko ne shvaća ozbiljno,

Jer baš tako,

Ni ja nisam shvatio zašto je alkohol rješenje,

Do onog dana kada su mi javili,

Da je čovjek,

Koji me je odgojio,

Borio se sa demonima,

Za koje ja nisam mogao ni zamisliti da postoje,

I tako to bješe,

Kroz osmijeh i veselje,

Odluči oduzeti sebi život,

U nadi da će pronaći mir,

Koji na ovoj zemlji nije mogao naći...

Ali po riječima mnogih,

To je izlaz koji koriste samo kukavice,

I naravno ja ga ne krivim,

Čak ga i razumijem zašto je to uradio,

Plakao sam,

Ne mogu reći danima,

Jer evo plačem već četvrtu godinu otkako ga nema,

Ali dobro družimo se,

Kada mogu uzmem nam po pivo,

I kutiju cigareta,

I sjedim na njegovom grobu,

I pričam mu o svemu što se događa otkako je otišao.

Molim vas,

Nemojte ići,

Ako vaše vrijeme nije,

To nije rješenje,

Ja sam mu oprostio,

A i ako ga ima nadam se i da je Bog oprost mu dao,

Plačite,

Vrištite,

Smijte se,

Zovite,

Volite,

Pričajte,

Molim vas,

Ostanite ovdje s nama,

Naći ćemo rješenje,

Zajedno ako treba,

Budite jaki,

I pustite suzu kada je teško,

Plakati je zdravo,

I pričajte s voljenim ljudima,

Pitajte kako su,

Onako iskreno a ne iz čistog bontona,

Puno ljubavi šaljem svim muškarcima koji prolaze kroz teške trenutke,

Vidim vas,

Čuvajte se i budite dobro.

[emocionalno-nedostupan]

Jel i kod vas postoje stvari iz prošlosti koje su stvorile tu neku bol u srcu, stvari o kojima ne pričate nikome, a u mislima su vam 24/7…..?

[linka-r9-vysocina]

Gaza.

Ve mně tyhle věci kvasí dlouho, ale když vykvasí, tak mám pocit, že musím najednou udělat všechno. Což nejde. Sám člověk svět nespasí.

Dlouho jsem se k tomu nechtěla moc nahlas vyjadřovat, protože celá ta diskuze je nejen v českém prostoru úplně pokroucená, a nepřišla jsem si úplně povolaná to nějak komentovat, ale postupně ve mně vykrystalizovalo toto, za co jsem schopná se bít: ať už si o legitimitě státu Izrael myslím cokoliv a ať už je historicky na vině kdokoliv, všechny strany konfliktu by se měly snažit o co nejmenší množství civilních obětí. A to se neděje. Neděje se to, a naši politici se tváří, jako kdyby někdy byly tisíce civilních obětí zkrátka nutností.

Když už mám něco, za co jsem schopná se postavit, píšu maily.

Pojďte psát maily se mnou.

Otevřeně říkám, že momentální politiku s ohledem na duševní zdraví jen velmi málo sleduju. (Vím ale, že třeba náš milovaný Petr Pavel letěl do Izraele na návštěvu, zatímco Mezinárodní soudní dvůr projednával, jestli to, co se děje v Palestině, není genocida.) Tudíž nemám přehled o tom, jaké kdo na celou věc má názory, a za cíl pošty jsem zvolila dva lidi: premiéra Petra Fialu a ministra zahraničí Jana Lipavského.

Pojďte psát maily se mnou. Pojďme ukázat, že nám to není jedno.

Pojďte jim napsat, protože i když třeba nemusíte mít jasný pohled na to, zda "from the river to the sea", nebo ne, myslím, že se shodneme na to, že by nikdo neměl umírat kvůli něčemu, co nespáchal. Pojďte apelovat za co nejrychlejší ukončení konfliktu, nebo alespoň za klid zbraní.

Pomůže to něčemu? Já nevím, ale asi je to efektivnější než křičet na zeď, což jsem mentálně praktikovala až doteď.

Pokud nevíte, co a jak psát, použijte můj mail jako mustr (ideálně si ho samozřejmě upravte, ať to není copypasta, já se snažila fakt být aspoň nějak osobní):

"Vážený pane premiére,

obracím se na Vás ohledně konfliktu v Gaze. Vím, že jsme dlouhobě spojenci státu Izrael a že útok Hamásu ze 7. října nemohl zůstat bez odezvy. Zároveň Vás naléhavě žádám - prosím, obraťte pozornost české diplomacie ke konfliktu v Gaze a zasaďte se o jeho urychlené ukončení nebo alespoň o příměří. Přes milion lidí bylo vysídleno, nemají pořádně přístup k čisté vodě, lékařské péči, ani kam jít. Jsou ničeny nemocnice, školy, kostely, mešity, v takové míře, že to žádný teroristický útok nemůže ospravedlnit. Umírají nikoli teroristé, ale nevinní lidí, často děti. Stejně tak svět přichází o palestinské kulturní dědictví.

Velmi si cením postoje Vaší vlády ke konfliktu na Ukrajině. Myslím si ale, že pokud chceme být demokratickým, lidským státem a plnohodnotným členem mezinárodního společenství, musíme se snažit zabránit zbytečným obětem všude ve světě a nejen v Evropě, i za cenu kritiky našich spojenců. Není přijatelné, aby bylo právo Izraele na obranu chápáno jako povolení k masovému zabíjení palestinských obyvatel. Není přijatelné, abychom si jako stát řekli, že "někdy jsou civilní oběti prostě potřeba". Všichni jsme prožívali situaci Mariupolu - nevím, proč podobnou optikou nemůžeme vidět město Gaza. I tam umírají civilisté, jsou ničeny obytné budovy, knihovny, školy, nemocnice.

Přidávám dva apely Lékařů bez hranic, kteří jsou přímo na místě a kteří už v konfliktu také přišli o své kolegy:

https://www.lekari-bez-hranic.cz/clanek/gaza-civilistum-uz-zbyva-jen-par-moznosti-kde-vyhledat-zdravotni-peci

https://www.lekari-bez-hranic.cz/clanek/udelali-jsme-vsechno-co-bylo-v-nasich-silach-lekari-bez-hranic-vyzyvaji-svetove-lidry-aby-se

Opět Vás prosím, abyste vliv, který jako premiér máte, použil v rámci mezinárodního společenství k ukončení konfliktu. Myslím, že síla Česka spočívá v tom, že se dokážeme postavit za to, co je správné. Bylo by mi líto, kdybychom v historii byli po loňském podzimu a letošním začátku roku zapsáni v historii ne jako národ, který bránil Ukrajinu, ale jako národ, který přihlížel masakru a možná genocidě palestinského národa. Jsme možná malou zemí, ale stále se můžeme zastávat velkých hodnot, i za cenu toho, že budeme kritizovat své spojence.

Děkuji,

[podpis]"

email na Petra Fialu: fialap@psp.cz a petr.fiala@ods.cz

email na ministra zahraničí: ministr@mzv.cz, jan.lipavsky@pirati.cz a (?) lipavskyj@psp.cz (nedohledala jsem, ale emaily poslanců by tak snad měly fungovat)

Budu ráda, když budete reblogovat, budu ráda, pokud pošlete nějakej mail <3 Pokud neradi píšete/nejde vám to a pomohlo by vám, kdybych sepsala něco, co by šlo prostě zkopírovat a vložit, dejte vědět, dám něco dohromady.

[comonblancechance]

Draga moja Dubravka!

Mama te nije zaboravila! Mama te mnogo voli! Ovim pismom zelim da doprem do tebe I da te pronadjem I da se sve ovo jednom zavrsi. Godine su ostale za nama ali nisu mogle da ugase tu ljubav majke prema svome detetu. Ako sebe prepoznas u ovome pismu razmisli dobro o svemu! Tvoje pravo ime je Dubravka I dali smo ti ga onoga dana kada si se rodila,21.Avgusta 1973. godine. Mozda je tvoj datum rodjenja bas 01. Novembar 1973. godine ili neki blizu njega, jer tada su nam saopstili kada smo ocekivali da dodjes u nas dom, da si iznenada preminula. I ako su nam rekli sve to mi nismo nikada verovali u to da je istina. Znali smo dase tu nesto desilo, ali nismo ni pomisljali da poverujemo da je to istina. Vremena su bila takva da se moralo sve prihvatiti kao da je tako I nismo smeli preduzimati nikakve postupke da probamo nesto izmeniti. Prolazile su godine a sa njima  su se menjali I uslovi zivota, tako da smo dobili priliku I mogucnost da jos jednom mozemo da sve proverimo u vezi tebe. Posebno kada smo uvideli da postoje mnogi slucajevi kod nas slicni nasem I da je veliki broj dece nestao na slican nacin kao ti. Ja sam sve preduzela da dodjem do svih potrebnih dokumenata I tako pred Sudom dokazemo da si negde ziva I takodje kao mnoga deca, oteta od majki, I ti si oteta od mene. Tako da sada zelim da ti saopstim da prvo na sta treba da obratis paznju jeste datum tvog rodjenja koji je verovatno 01. Novembar ili neki blize tome, koji je lazan! Drugo na sta treba da obratis posebno paznju je tvoje srce I osecaj da nikada nisi pripadala onima gde se sada nalazis, a posebno stanje tvoga srca I duse koje se uvek osecalo prazno I da mu nesto jako vazno ne dostaje! A toje prava majka I porodica od koje si oteta! Mozda si I ti krenula u potragu za nama, kada su ti lazni roditelji pod pritiskom prljave savesti morali priznati da oni nisu tvoji pravi roditelji. Sto bi bilo jako dobro I pomoglo jos brze da me pronadjes. Jedno znaj da te mama mnogo voli I da sve ove godine nisu nista uradili da nas odvoje! Znam ti si danas zena od 49. godina ,mozda imas I porodicu, ali znaj da nista od toga ne moze odvojiti pravu majku od svoga deteta. Osim mene imas tvoga brata koji je osam godina stariji od tebe, snaju troje velike divne dece koj isu danas ljudi sa svojim porodicama. Necu vise o detaljima ali ono sto je najbitnije da ti pomognemo da nas pronadjes smo ti rekli. Ako sebe prepoznajes u ovome pismu javi mi se, mama ce biti mnogo sretna da se sretnemo I ovo zavrsimo jednom za sva vremena! Javi se u inbox I lako cemo dalje da uspostavimo nas kontakt. Mama te mnogo voli I zeli ti reci da ocekuje uskoro da te vidi! Dragi Bog neka te cuva I pomogne ti da me lako pronadjes!

[snowyavis]

pre svega zelim da kazem da mi je izuzetno drago da vidim nekoga sa ovih prostora ko se bavi tradicionalnijom tematikom! ako nije problem, voleo bih da znam koje izvore koristis i preporucujes drugima kada su folklor i narodne nosnje u pitanju? puno pozdrava! <3

Hvala puno! 🥰

Najviše koristim stare knjige pisane 60-ih i 70-ih (mogu se naći na mestima gde se prodaju polovne knjige, uključujući i preko interneta) ili knjige/kataloge koje objavljuju etnografski muzeji. Za etnografiju inače su mi jako informativni i radovi etnografa sa kraja 19. i iz prve polovine 20. veka (npr. Čajkanović i Đorđević čije knjige imam na fotografiji ispod, ali nisu jedini).

Ispod su neke od knjiga koje koristim

Pored toga zanimljive informacije mogu da se nađu na sledećim linkovima:

Ovaj link koristi puno informacija i slika iz knjige "Narodne nošnje u Bosni i Hercegovini" sa fotografije iznad

Ovaj sajt je zapravo isto što i knjiga "Narodne nošnje Srba" sa fotografije iznad (ja svejedno imam knjigu jer mi je lakše da gledam slike kad su odštampane)

Koliko je meni poznato nažalost ne postoji jedan sajt/knjiga koja dovoljno detaljno obrađuje nošnju ili običaje za moj ukus, tj. za većinu specifičnih nošnji ili običaja moram da se fokusiram na tu regiju tokom traženja izvora. Nekada nalazim informacije na potpuno zaboravljenim lokalnim/opštinskim sajtovima gde o tome pričaju pored drugih novosti koje se dešavaju u njihovom regionu.

Predlažem dodatno i praćenje kulturno umetničkih društava iz određene regije koja te zanima, mnoga od tih društava imaju svoje naloge na Instagramu i Fejsbuku.

Na Fejsbuku postoje i grupe (slika ispod) koje imaju velike kolekcije fotografija nošnji iz različitih izvora, kategorisane prema kraju iz koga su. Treba biti oprezan jer ljudi mogu da pogreše kad objavljuju stvari ovde (slučajno ili iz malicioznih razloga), te je bolje koristiti ih kao početnu tačku koja bi te usmerila na druge izvore (jer su izvori za slike u glavnom navedeni), tj. korišćenje Wikipedia style. Isto važi i za Pinterest, Instagram ili generalno bilo koje naloge na društvenim mrežama gde ljudi slobodno objavljuju slike na tu temu (greške su, naravno, moguće i na svim izvorima koje sam pre naveo, međutim smanjene verovatnoće ako je izvor npr. etnografski muzej ili KUD).

To je otprilike to, dodaću još nešto ako se setim kasnije. Nadam se da je od pomoći :)

[shekyspeare]

Postoje osobe na ovom dunjaluku koje su iskušane golemim iskušenjima, a ipak na njihovim licima ne vidite ništa do osmijeh i iz njihovih usta ne čujete osim zahvalu Allahu na svakom stanju. Posebnim tevekkulom su obgrljene, srca su im mirna ma koliko jako vjetar iskušenja puhao. Od takvih učite, njima bliski budite. Neka vam budu inspiracija kada naiđu teški dani, da vas njihov tevekkul nauči lekciju. Posebni su to kod Allaha ljudi.

[dodjavola]

"Za one ljubavi što večeras nisu u restoranima, kinima ni hotelima. Za ona imena koja čak niti na papirnatoj rezervaciji u zadimljenoj birtiji ne mogu stajati jedno uz drugo. Iz milijun razloga. Čiji dlanovi neće mirisati na ruže, a dah gasiti svijeće, čija gola bedra nisu u crvenom, klišeiziranom donjem rublju. Za one ljubavi koje šutimo. Svima, pa i sebi. Priče što su prekinute bez kraja i tako osuđene da zauvijek žive. Momenti koji nam bilo kad i bilo gdje od srca mogu načiniti izudaranu, punu rupa pikado tablu. Rečenice što su izgovorene samo jednom i nikad se više neće vratiti. "Bojim se sebe kad sam kraj tebe. Da mi kažeš da skočim s mosta, uradio bih to.“ Osjećaj kojeg jutrima redovno ispireš iz usta, kao nekad peračice odjeću na rijeci. Uzalud. Sjećanja koje svake noći kidaš u glavi kao poster sa zida kojeg si prerastao. Džaba. Za sve one što su oko sebe izgradili zidove, hladnije od najhladnijeg stećka, da bi ih se i Mak Dizdar prepao. Zbog trenutaka ludila, nježnosti i strasti, kad sve do podneva nisi mogao raspoznati šta je bio san, a šta stvarnost. Kad ste kao osuđenici na smrt koji se sreću prvi i zadnji put. I imate na raspolaganju samo usne i dvije minute. Za one ljubavi što postoje samo u mrklom mraku, daleko od svega i svih, tamo između pišanja i spavanja, kad se sretnemo sami sa sobom u zrcalu. Pa se naslonimo na lavabo da nas održi na nogama. A oči nam čatrnja koja se prelijeva poslije olujnog juga. Sebi nije dobro lagati. Jer nema tog Valentinova, filma ili knjige...Jok. Ovo traje kad sve prestane. Kad se spusti zastor u kinu, kad prođe dugi popis glumaca na mračnom platnu, kad se u žamoru raziđe publika i navuče zadnja naramenica grudnjaka u zadnjem redu, traje i kad iziđeš na cestu, na vjetar, na mrzlu zimu, traje kroz sva godišnja doba dok hodaš do stana, traje s kim god legneš i kad god se probudiš. Gdje god se probudiš. U djetinjstvu su nam visoku temperaturu i groznicu gasili mokrim čaršafom i rakijavim čarapama. Ali taj osjećaj...jači je od kompletne narodne medicine, moderne farmacije i rakije. Ko nije doživio, zdrav je i sretan čovjek."

Martina Mlinarevic Sopta

[tenjenedvadesete]

Šta je sa ženama koje su, nekad, nekog voljele srcem svim nakon što je ljubav umrla? Nestala? Otišla sa drugom?

Vole li opet sa pola duše što je ostalo? Dođe li im život na svoje, usude li se sanjati? Ožive li ikad, opet? Budu li dobro?

Ili, pak, ljubav umre za njih i postoje; a ne žive.

[zauvjek-svoja]

21 vek

ali ipak

Postoje ljudi koji misle da je najveći uspjeh za ženu da se uda.

[brbljivica]

Svako od nas piše svoju knjigu života. Postoje pasusi kojima se redovno vraćaš. Ne ponavljaš ih, ne živiš ih iznova, ali ih iznova čitas. Samo ti znaš zašto, da li se kaješ jer misliš da je moglo drugačije ili pak uživaš što neke stvari, čitanjem, ponovo proživljavaš. A možda nije do svega što je bilo, već do tebe, kakav si bio nekada. Verujem da sam još uvek taj pasus, a on reč bez koje knjiga ne bi imala smisao. Za razliku od tačke, jedan zarez može promeniti smisao čitave rečenice. Zareze više ne dopisujem. Od pepela, ne zidam tvrđave. A voz... On je shvatio kuda ide posle iskakanja iz šina. Samo, bio je to proces. Proces koji se odužio.

Tamara Kučan - Između redova

[prava-ja]

Naprotiv, ne treba se bojati kilometara. Smatrajući kako će vas granice razdvojiti, razdaljina udaljiti, nedostajanje savladati. Kada nekoga iskreno voliš, onda nije bitno gdje se on nalazi, već koliko dugo si spreman da ga čekaš. A postoje ljudi koje si spreman čekati do kraja života. Takvi ljudi su nezamjenjivi. Osjećaš njihovu blizinu čak i dok su miljama udaljeni. Ako čovjeka možeš zadržati u grudima, ostajući mu vjeran do besvijesti, onda možeš sve. Uostalom, ne postoji ništa čistije od toga. Od neograničene sigurnosti u nečiju ljubav. Pogledaš li bolje oko sebe, vidjet ćeš koliko su ti drugi nezanimljivi i nepotrebni. Ne želiš ih, jer tvoja želja je na čekanju. Malo je čudno, ali potpuno istinito. Često se odreknemo cijelog svijeta, zbog jedne osobe koja će doći i biti naš novi svijet. Premda, sa druge strane, ti ljudi u suštini i nisu daleko. Kada razgovaraš sa nekim svaki dan, dajući mu svoj maksimum, kako se on ne bi osjećao usamljeno ili manje voljeno, stvar je jasna - to je tvoj san, tvoj svemir i tvoj razlog za disanje. Dokle god je njega, bit će i tebe. Na kraju krajeva, moguće je hladnoću poraziti, led otopiti, vatru ugasiti. Nemoguće je prestati voljeti onoga ko voli tebe istom jačinom. Možda čak i snažnije.

[adnaae]

"Napiši mi pesmu - mazila se, i nisam znao da li ću umeti. Reči jesu moje igračke i cakle mi se u glavi kao oni šareni staklići kaleidoskopa i svaki put mi je druga slika u očima kad zažmurim, ali.. Postoje u nama neke neprevodive dubine, postoje u nama neke stvari, neprevodive u reči.

Ne znam...

Napiši mi pesmu - molila je, i nisam znao da li ću umeti. Voleo sam je tako lako, a tako sam teško to znao da pokažem..

A onda odjednom, raspored mladeža na njenim leđima, kao tajna mapa pokazao mi je u koje zvezde treba da se zagledam i, tako. Eto ti pesma, ludo jedna."

Đorđe Balašević | Provincijalka (1993)