#utopija

[zanimljivaekonomija]

Novo i drugačije otkrivanje Amerike – „Na mapi utopije“ Branka Anđića

„Na mapi utopije“ Branka Anđića je knjiga putopisnih eseja, inspirativna i duhovita. Anđić predstavlja gradove i zemlje tri Amerike dajući nam uvid u način života i razmišljanje ljudi koji žive daleko od Evrope i razlikuju se od nas ili su nam pak neočekivano slični.

U međuprostor i međuvreme ovih putovanja smešten je poluskriveni omaž posvećen gradovima u kojima je autor proveo najveći deo svog života: Buenos Ajres i Beograd. „Zapisi koji slede imaju za cilj da isprave tu nepravdu uvreženog uverenja da se dobar građanski život nužno drži podalje od pustolovine. Da je dovoljno maštati pod bezbednim okriljem dnevne sobe, uz pićence i prijatnu muziku. Putovanja su mi oduvek bila dobar izgovor i još bolji podstrek da pustim u pogon mehanizam slobodnih asocijacija, za koje čovek danas ima vremena samo kad ga voz, avion, autobus, automobil, lađa prinudno sprečavaju da radi bilo šta drugo. Ako nema laptop, tablet, smartfon i druge današnje igračke. Ubeđen sam, takođe, da je dokolica odličan katalizator kreativnog mišljenja i ako očekujem da neko čita ove zapise podstaknute tumaranjem po tri Amerike, onda, pre svega, pomišljam na ljude koji još nisu proterali dokolicu iz svojih života. Da se razumemo: ovo nije bedekerski priručnik, niti jedna od onih sveščica koje - oslanjajući se na Vikipediju – pomažu da, za cenu jedne knjige, napravite veliki put. Ovi zapisi nisu, takođe, ni katalog opštih mesta turističkih atlasa Južne, Srednje i Severne Amerike, hemisfere koju sam prilično proputovao: od mene nećete saznati baš ništa o piramidama Maja, o arhitekturi Maču Pikčua, o karnevalu u Riju, niti o bilo čemu što se povezuje s kolektivnom čežnjom evropskog hodočasnika po najpopularnijim toponimima sveameričke egzotike. Za mene je ova knjiga, pre svega, način da ne zaboravim o čemu sam razmišljao na nekim mestima koja su za mene jedinstvena, bez obzira na to da li su globalno poznata ili ne. Ovo je mapa moje utopije“, piše Anđić.

„Na mapi utopije“ možete naći u svim Delfi knjižarama, Laguninim klubovima čitalaca, onlajn knjižari delfi.rs, kao i na sajtu laguna.rs.

[wakeningwoods]

utopija

[quartzprinz]

by utopija

[tisisvestodruganecebit]

Utopija mi na dlanu

i nikada te tu neće biti,

kao onda, prvi put

kada si obraz spustila

i rekla da si umorna od svih,

da ne spavaš dobro

i da se već dugo ne smiješ.

Ne bih taj topao dah

nikada zaboravio,

da mi nisi stisla ruke toliko jako

kao da uporno bježiš

a ne ide ti se nikuda.

[lookerweekly]

Izložba pod nazivom „Nijanse plave“ čini kolaboraciju tri vizuelne umetnice Ivane Živić, Jane Stojanović, Valerie Orlove, čiji se radovi dodiruju u motivu vode, a koja će biti otvorena večeras, 4. aprila od 19 časova u Galeriji Nikola Radošević. Ulja na platnu ovih slikarki dočaravaju kontemplativne misli i osećanja kroz prizmu žene i njihovih ličnih „plavih“utopija, stvarajući jednu novu, nadrealnu koheziju.

| LookerWeekly

https://lookerweekly.com/izlozbe/u-nijansama-plave-izlazu-zivic-stojanovic-i-orlova/

[mile7kofol]

Yes, you are beautiful.

Budi moja utopija.

[ilserre]

Tēta tētis 0011

Skolotājs Veinbergs

Par fiziskās audzināšanas skolotāju strādāja jauns vīrs, dzimis 1916. gadā, uzvārdā Veinbergs. Līvānu komercskola viņam bija pirmā darba vieta, pēc Latvijas Universitātes tiesību zinātnes fakultātes beigšanas. Jāatzīmē, ka pirms tam viņš bija Rīgā beidzis komercskolu. Viņš vadīja visu sporta dzīvi skolā un daļēji arī pilsētā. Kā jau es minēju, mani sasniegumi sportā bija niecīgi, tāpēc Veinberga mīluļos neskaitījos.

Šad tad skolā notika dambretes un šaha turnīri. Tie parasti norisinājās pēc stundām, bet man bija jāsteidzas mājās, jo 6,5 km nostaigāt kājām rītos un vakaros ir diezgan daudz. Kad 1940. gadā ģimene varēja atļauties nopirkt velosipēdu, kurš bija lietošanā kopīgi ar brāli, es varēju dažreiz atļauties palikt skolā arī pēc stundām. Velosipēdu gan varēju lietot tikai tad, kad nebija uzsnidzis sniegs, jo ceļus tajos laikos netīrīja.

Tajā laikā es nedomāju, ka dambretē un šahā es kaut ko spēju, lai gan sādžas zēnus varēju apspēlēt. Par skolas un arī pilsētas čempionu skaitījās kāds vecākas klases zēns uzvārdā Hauks. Kādā starpbrīdī, neko daudz nedomājot un uz uzvaru necerot, apsēdos viņam pretī pie dambretes galdiņa un daudziem, arī man, par pārsteigumu, bet Haukam par lielu nepatikšanu, no trijām partijām divās uzvarēju un vienu beidzu neizšķirti. Hauks spēlēja labi un tikai dambretē varbūt biju mazliet labāks, bet šahā viņš neapšaubāmi bija stiprāks. No šī brīža sākās mana piedalīšanās skolas turnīros. Protams, šaha, dambretes figūras un dēlīši bija paštaisīti, jo mani vecāki uzskatīja, ka tādiem niekiem sūri grūti nopelnīto naudu tērēt nedrīkst.

Mani sasniegumi šahā un dambretē fiziskās audzināšanas stundās netika ņemti vērā, bet pārējos sporta veidos mani sasniegumi bija gaužām neievērojami.

Skolotājs Veinbergs pasniedza arī politekonomiju. Latvijas un vācu laikā šajās stundās mācītais bija labi saprotams. Mums mācīja, ka komunisma galvenais ideologs ir Ļeņins un ka komunisms un tā sākuma fāze - sociālisms ir utopiska mācība, tāpat kā daudzas citas utopijas. Par dažām tādām utopijām mums deva arī īsas ziņas. Mums mazliet arī iepazīstināja ar vecajiem filozofiem kā Ouvenu, Ruso, Voltēru un citiem. Kad Latvijā ienāca sarkanie, tad politmācību stundas bija galvenās un svarīgākās. Arī šīs stundas pasniedza Veinbergs. Tolaik domāju, ka laikam viņš ir īsts komunists, tomēr daudzus gadus vēlāk noskaidrojās, ka viņš ir bijis Latvijas patriots un esot piederējis kādam nelielam pretošanās pulciņam. Kādam jau arī komunistu laikā politmācības bija jāmāca!

Atceros, ka sarkano laika politmācības man likās kā neskaidri murgi. Veinbergs jauno priekšmetu skaidroja, bet visi tie vārdi, kuri tika minēti - sociālismi, komunismi, federācijas, tautību un augstākās padomes, imperiālismi, kongresi un šo vārdu atvasinājumi un virknējumi - man likās pavisam "tumša lieta". Tolaik atcerējos tēva stāstīto par sarkano briesmu darbiem 1905. gadā un vēlākās revolūcijas laikā, tāpēc grūti bija noticēt mācībai par to, ka komunisms ir cilvēces "tuvā, gaišā nākotne". Paldies Veinbergam, kurš kontroldarbos lika vismaz trijniekus, lai gan tie nebija pelnīti.

[zoranphoto]

Bečki model socijalnih stanova preživio je sve krize. Mogu li i Hrvati odustati od opsesije vlasništvom?

UTOPIJA ILI RJEŠENJE ? Posljednjih je godina diljem Europe uz brojne krize uzela maha i ona stambena. Privatni kapital vodi kolo, a cijene nekretnina u većim gradovima toliko su visoke da ih si ne mogu priuštiti ni oni s dubljim džepom. No stambena politika sa stoljetnom tradicijom jedne europske metropole pokazala se vrlo otpornom na krize. Je li najam javnih stanova po povoljnim cijenama u koje se Beč kune bolja alternativa za cijeli svijet?     U Hrvatskoj je uvriježeno mišljenje da je vlasništvo nad nekretninom startna pozicija na putu u sigurnu budućnost. Uskraćuješ si puno toga kako bi 30 godina otplaćivao kredit (ako si sretnik koji je kreditno sposoban) da bi se u budućnosti jednog dana probudio u toj svojoj nekretnini, s malom mirovinom i okolnostima koje su sve samo ne sigurne. Beč nas poziva da zamislimo svijet u kojem vlasništvo nad nekretninom nije nužno kako bismo starost jednog dana dočekali sretni i sigurni. Tamo se već sto godina provodi socijalna stambena politika koja naglasak stavlja na najam javnih stanova po povoljnoj cijeni - tzv. priuštivo stanovanje. Stanovi su dostupni većini ljudi, a jednom kada ga unajmite, on je vaš i to po cijeni po kojoj ste ga prvi put unajmili, neovisno o rastu vaše plaće. Najamnine javnih stanova u Beču prema zakonu se mogu povećati samo kad inflacija pređe pet posto. U praksi to izgleda ovako. Kako piše The New York Times, nastavnik u osnovnoj školi koji je prije 40-ak godina unajmio javni stan od 70-ak kvadrata plaćao ga je oko 50 eura, dok danas za isti stan plaća pet puta više. No plaća mu je u tom razdoblju porasla dvadeseterostruko. U trenutku kad nastavnik odlazi u mirovinu, stanarina mu iznosi manje od deset posto od mjesečnih prihoda. Dijeli li taj stan s još jednom osobom koja ima mjesečna primanja, udio troška najma u mjesečnim prihodima često je i niži od pet posto.

Socijalni stanovi u kojima žive i bogati

Osigurati društvenu stabilnost, to je ono čemu je Beč težio davne 1919. kad je započeo s planom izgradnje javnih stambenih zgrada poznatih u cijelom svijetu, tzv. Gemeindebaua. Prije Prvog svjetskog rata Beč je imao jedne od najgorih stambenih uvjeta u Europi. No u razdoblju tzv. Crvenog Beča od 1923. do 1934., vladajući socijaldemokrati izgradili su 400 stambenih blokova sa 64.000 novih stanova, čime su povećali ponudu stanova u gradu za deset posto. Oko 200.000 ljudi, što je tada bila jedna desetina stanovništva, smješteno je u te zgrade, dok je početna najamnina za polukvalificiranog radnika iznosila 3,5 posto njegova prosječnog dohotka. Iako stanove u bečkom Gemeindebauu nazivaju socijalnim stanovima, oni nisu samo za siromašne. Nevjerojatnih 80 posto bečkog stanovništva zapravo ispunjava uvjete za javno stanovanje. A jednom kada potpišete ugovor, nitko vam ga više ne može raskinuti, čak i ako se obogatite toliko da ga možete i kupiti. Na prvu biste možda mogli reći da nije etično imati visoka primanja, a nekom drugom zauzeti mjesto u socijalnom stanu, no gradski službenici za stambena pitanja smatraju da je ovakav pristup u sociološkom smislu puno bolji jer dovodi do ekonomske raznolikosti unutar stambenog bloka, sprečavajući koncentraciju siromaštva, a samim time i getoizaciju i stigmatizaciju čime se povećava kvaliteta života cijelog stanovništva. K tome velik broj tzv. priuštivih stanova održava i cijene najma u privatnom sektoru stabilnima.

80 posto građana odlučuje se za najam

Nekretnine su se dosad pokazale kao mjesto u kojem novac raste kao gljive poslije kiše. Ne čudi stoga što oni koji imaju kapital ulažu u stanove koje onda iznajmljuju – u gradskim jezgrama pretežito turistima za dnevni najam, što je u velikoj mjeri podiglo cijene mjesečnog najma. Oni koji imaju stanove postaju još bogatiji, a oni koji nemaju sve su bliže rubu siromaštva. I baš u tom aspektu se Beč razlikuje od drugih razvijenih gradova.     Vjerojatno ne postoji grad koji je više učinio kako bi zaštitio građane od komodifikacije stanovanja. U Beču je 43 posto svih stanova izvan tržišta. Subvencionirani stanovi dostupni su širokom rasponu prihoda. Prosječni bruto prihod kućanstva u Beču iznosi 57.700 eura, ali svaka osoba koja zarađuje ispod 70.000 eura ima pravo na socijalni stan. Unajmite li ga, vlada više nikada neće provjeravati vašu plaću, a svi stanari Gemeindebaua zaštićeni su od deložacije ako imaju opravdan razlog za neplaćanje. Usto država kontrolira i cijene najma, pa one ne mogu ludo rasti kao na tržištu. Zbog takvih propisa i činjenice da stanova ima dovoljno za sve se 80 posto kućanstava u Beču odlučuje za najam.

Naglasak na subvencioniranju izgradnje, a ne kupovine

Bečki model temelji se na subvencioniranoj izgradnji, dakle prioritet je na stvaranju ponude, a ne potražnje kao u Americi (stambeni vaučeri). Ako svima podijelite subvencije na strani potražnje, a pritom je ponuda manjkava, to će dodatno povećati cijene (što je razvidno i na primjeru APN-ovih kredita u Hrvatskoj). Ideja je dakle da grad osigura dovoljno veliku ponudu javnih stanova koja funkcionira kao alternativa tržištu, čime se poboljšavaju uvjeti za cjelokupno stanovništvo. Prosječno vrijeme čekanja na dobivanje stana u jednom od stanova Gemeindebaua je oko dvije godine (u svakom trenutku postoji oko 12 000 ljudi na listi čekanja, a svake godine više od 10.000 ljudi useli se u novi stan). Podnositelj zahtjeva može odbiti najviše dva stana – odbije li treći, mora se ponovno prijaviti. Stanovnici Beča — svi koji imaju fiksnu adresu dvije godine, bez obzira na to imaju li austrijsko državljanstvo ili nemaju — mogu se prijaviti, a prijave se rješavaju prema hitnosti.

Studenti dobivaju subvencije

Tako će primjerice student koji živi s u dvosobnom stanu s roditeljima i dvoje braće i sestara morati čekati samo oko mjesec dana na stan. Student s honorarnim poslom koji zarađuje oko 1000 eura mjesečno plaća stan oko 350 eura, no oni kojima je potrebna pomoć pri plaćanju stanarine dobivaju i individualne subvencije. Studenti mlađi od 25 godina tako se mogu prijaviti za pomoć od 200 eura mjesečno. Što se pak tiče onih koji imaju više novaca, a žive u jednom od ovakvih stanova, o njima se svakih nekoliko godina raspravlja u austrijskog javnosti. Poznat je primjer Petera Pilza, bivšeg parlamentarnog zastupnika austrijske stranke Zelenih. Kako piše The New York Times, u socijalni stan se uselio kao student da bi živio s bakom. Prije nego što mu je baka preminula, preuzeo je njezin ugovor, da bi 1986. bio izabran kao zastupnik u parlamentu te je počeo zarađivati više od 8000 eura mjesečno. O njegovoj stanarini od 66 eura naveliko se raspravljalo 2012. (on je doduše tvrdio da plaća nešto manje od 250 eura) kad su ga zastupnici s desne strane političkog spektra optuživali za socijalnu prevaru. Zapravo on nije učinio ništa nezakonito, i koliko god netko mislio da je unatoč tome ovakva praksa neetična, struka je podržava zbog pozitivnog sociološkog učinka.

Za četveročlanu obitelj 100 kvadrata stana

A vodi se računa i o veličini stanova. Kako se tijekom godina životni standard poboljšavao, tako danas u starim stambenim blokovima poput Karl-Marx-Hofa u kojima je nekada živjelo 5000 stanovnika živi samo njih 3000. Naime, neke su se stambene jedinice s vremenom spojile u veće jer tamošnje gradske vlasti smatraju da četveročlana obitelj treba oko 100 kvadrata stambenog prostora. Beč je želju za vlasništvom prvenstveno uspio obuzdati snižavanjem cijene zemljišta prenamjenom te kontrolom najamnine. U ovakav oblik gradnje danas investiraju općenito više stambena udruženja nego li sami grad. Dok se pravi Gemeindebau prestao graditi između 2004. i 2015. te se danas godišnje izgradi 500 novih stanova, stambena udruženja koja korijene vuku još iz vremena Crvenog Beča u posljednja četiri desetljeća gradili su su između 3000 i 5000 stanova godišnje u posljednja tri desetljeća.

Priuštivo stanovanje je samoodrživo

Danas je polovica javnih stanova u Beču njihova. No postoji jedan uvjet za ovakvu subvencioniranu investiciju – profit im je ograničen na naplatu najamnine koja je usklađena s troškovima. Investitori poput banaka i mirovinskih fondova mogu kupiti vlasničke udjele stambenih udruženja kako bi pomogli u financiranju izgradnje. Plaćaju im se niske godišnje kamate na njihove udjele. Sva dobit iznad toga mora se reinvestirati u izgradnju novih socijalnih stanova, čime novac uložen u javno stanovanje zapravo cijelo vrijeme kruži. Iako je model javnog stanovanja u Beču u svojim začecima podrazumijevao velike izdatke države, sada je on samoodrživ. Jedan posto plaće stanara zapravo odlazi na sami program. Pritom javno stanovanje snižava najamnine na privatnom tržištu za čak pet posto. Premda se subvencije na strani potražnje kratkoročno mogu čini jeftinijima, primjer Beča pokazuje da se izravnim financiranjem dobro regulirane javne izgradnje s ograničenim profitom učinkovito može ublažiti špekulacije i zaštiti stambeni sektor od stalno rastućih cijena. Tportal.hr   Read the full article

[trojerucica-blr]

Успех протеста се мери оствареним захтевима а не бројем људи и пређених ...

Ma nemoj!!Ostvarljivost zahtjeva-ČISTA UTOPIJA U OVAKVIM MONOPOLISTIČKIM UVJETIMA DIKTATORSTVA SILE I PRISILE I UCJENA!KVALITETA ODAVNO NEMA U AGENDI SRBIJANSKOG DRUŠTVA TE ZAKON NUŽDE MENJA ZAKON SILE,TA NUŽDA JE PUKA BORBA ZA GOLI OPSTANAK OTPORA GOLORUKIH KROZ AV DRŽAVNI LOGOR.

MONOPOL IGRA.IPAK,ZAHVALJUJEM NA SAMO-KOREGIRANJU-UVODA: Одржан је величанствен скуп у петак 19. маја у Београду, са заиста импозантним бројем учесника. Али који су резултати протеста? Већ три пута се народ окупио, неколико стотина хиљада људи је учествовало, али ни један једини захтев није испуњен, нити смо имало ближи њиховом остваривању.

GRADJANI SU SE SAMOINICIJATIVNO OKUPILI,ALI NEMAJU VODJU DA POVEDE REVOLUCIONARNE KORIJENITE PROMJENE...OPOZICIJA IH JE RASTJERALA,DOBILI SU AV DOPING P.P.

[vejas4]

Na ir dar kartą ...gal ne visi matėte Utopija. Well, again....maybe n...

[mentalnahigijena]

Što nam nude partije nosioci utopije "ne damo svetinje"? SS svet nekad a ista utopija sada! Svi vi što bi zalutali u EU biranjem "ugroženih mučenika" na izborima, pripremite se na bervrijedni Dinar i teži kriminal nekavi je sretno autoputem kad se "spoji" u Europu preko SS sveta!

[wakeningwoods]

utopija

[felix-trot]

The Square by Ruben Östlund

Kvadrat - Mjesto kojeg nema

Švedski redatelj Ruben Östlund voli se rugati osjećaju krivnje što ga vole njegovati oni imućni bijeli liberala koji su nesposobni za preuzimanje bilo kakve vrste osobne odgovornosti. U svom posljednjem filmu Kvadrat Östlund svoju metu i opet gađa precizno i odvažno, no i banalno, površno i kruto. Ostajući  vjeran satiričnom registru autor ovaj put poseže za umjetničkim miljeom te za svog anti-junaka bira naočitog Christina, glavnog kustosa prestižnog švedskog muzeja suvremene umjetnosti. Njegov je posao birati i promovirati one umjetnike koji kroz instalacije i performanse propovijedaju društvu o njegovom licemjerje pritom i sami u njemu aktivno sudjelujući. Östlundov zadatak je jednostavan – još nam jednom pokazati kako u svijetu koji vrvi frazama o solidarnosti, empatiji i čovječnosti te vrijednosti nisu ništa konkretnije od bilo koje apstraktne slike koja visi u manje aktualnim zakutcima muzeja. Ono što prodaje suvremenu umjetnost jest priziv savjesti, odnosno mogućnost da savjesnost i svjesnost jednokratno konzumiramo izlažući se umjetničkim djelima nakon čega je naša građanska dužnost obavljena i riješena te možemo mirno usnuti snom pravednika. Naslov filma jest naslov izložbe koju Cristina priprema, a koja uključuje istoimenu instalaciju  koja se sastoji od tim oblikom označenog javnog prostora koje umjetničkom intervencijom postaje „utočište povjerenja i brige gdje svi dijelimo ista prava i obaveze“. 

Drugim riječima, Kvadrat je ultimativna utopija zapadnog društva u koju su se smjestile sve vrijednosti u koje se kunemo, a koje su opipljivo odsutne iz društvene prakse. A njihovu odsutnost najuvjerljivije oslikava Christianova svakodnevica ispunjena nepovjerenjem prema drugim ljudima, prijetvornošću i patološkim ispadima egoizma i narcizam  kojima  pred sobom i drugima  pokušava maskirati činjenicu kako je sebičnjak i slabić. Njegov karakter stavljen je na test incidentom na ulici kada mu skupina uigranih pljačkaša otme novčanik, mobitel i manšete upravo tako da zaigra na kartu priziva savjesti. Christian se na poziv neznanca na ulici uključi u obranu uznemirene prolaznice od nasilnika, nesvjestan kako je sve to predstava koja služi da ga uigrani trojac opelješi. Saznavši uz pomoć svemoćne aplikacije lokaciju svog ukradenog mobitela, kustos će na nagovor svog mlađeg kolege svim stanarima te zgrade namijenjene socijalno ugroženima podijeliti prijeteća pisma ne bi li tako upecao stvarne počinitelje.

U ovom činu savršeno se zrcali licemjerje privilegiranih bijelih liberala koje Ostlund strasno prokazuje začinjavajući sve ogromnim količinama apsurda i crnog humora. S jedne strane tu je neiskorjenjiv osjećaj superiornosti što ga povlašteni pojedinci osjećaju i sustavno provode nad nižim ekonomskim klasama pritom tek zvanično pokazujući potrebu da budu solidarni dok je njihova navodna socijalna osjetljivost tek maska koju nose ne bi li uljepšali sliku sebe samih. S druge strane tu je za suvremenost specifičan fenomen ljudskog bića kao apstrakcije koja postoji tek kao digitalno posredovana slika ili informacija te je njegovu stvarnosnost sve teže iskusiti. Stanari zgrade koju Christian otruje prijetećim porukama za njega nisu nimalo stvarni, oni su za njega tek ideja koju njeguje, a koja se sastoji od niza predrasuda o vrsti i navadama ljudi koji žive u takvim zgradama. No, apstrakcije će na neugodan način postati stvarne kada Christiana pronađe dječak kojeg su roditelji nakon primitka pisma optužili za krađu vjerujući kako je riječ o autentičnim informacijama.

Konfrontirajući se s dječakom koji zahtjeva ispriku Christian će i opet pokazati svu slabost svog karaktera i zastrašujući nedostatak empatije koju tako strasno propagira u svom profesionalnom životu dovodeći nas na „mjesto brige i povjerenja“. Ono što Ostlundov Kvadrat dokazuje jest da takvo mjesto među privilegiranim zapadnjacima postoji tek kao instalacija u muzeju u koju mogu po potrebi ući i posuti se pepelom.  Svoju tezu autor višestruko podcrtava ispunjavajući film prizorima prosjaka i prosjakinja koji su u njemu sveprisutni, a na čije muke protagonisti ostaju slijepi i gluhi osim onda kada im mogu poslužiti da se instant osjete kao plemenita ljudska bića rješavajući se nekoliko novčanica viška.  Vrhunac ne odveć suptilnog autorovog poentiranja dan je kroz epizodu o izradi promotivnog videa za izložbu u kojem plavokosa mala prosjakinja biva raznesena na komadići dok se nalazi unutar Kvadrata. Ako netko još nije shvatio, prosjaci su samo rekvizit kojim će se dokoni zapadnjak okoristiti da dokaže da mu je stalo do potlačenih makar ih morao u tu svrhu masakrirati i tako prikupiti lajkove na društvenim mrežama. Ostlund se bezobrazno i nimalo suptilno ruga ovoj vrsti moralne pornografije specifičnoj za virtualnu stvarnost dovodeći mehanizme socijalne savjesnosti do apsurda i groteske.   Naposljetku Kvadrat je optimalan film za osvajanje prestižnih filmskih nagrada, kako onih festivalski (Zlatna palma na ovogodišnjem Cannesu) tako i institucionalnih (pet nagrada Europske filmske akademije uključujući onu za najbolji film) jer svojim konzumentima omogućuje isto što i Christian posjetiteljima svojih aktivističkih izložbi. A to je da utvarajući si kako promišljaju sebe i svijet u kojem žive jednokratno operu svoju nečistu savjest i čestitaju si na vlastitoj osviještenosti, a onda opet  brzo zagnjure glavu u svoj pametni telefon u potrazi za dizajnerskom i ekološki proizvedenom robom.

Višnja Pentić

[utopia-concept]

antidote

Možda i trebam pomoć, da ne budem cicija samom sebi, da se oslobodim od nevidljivih okova mojih strahova. Da maknem ono što ne volim, da uzmem ono što želim i idem kamo hoću. Koliko često mijenjam identitete, teško da ću i prihvatiti svoj karakter labilnih osobina i ispraznih ciljeva. Utopija, to mi je život. Što li je lijek za mene, toplina ili samoća?

[radiogornjigrad]

Marko Raguž: Ostrvo blaženih - utopijski san ili nova vizija Svijeta

Marko Raguž: Ostrvo blaženih – utopijski san ili nova vizija Svijeta

  Osnovni problem istine je njena nestalnost, jedan jako kratak i relativan rok trajanja. Istina kao da je postala proizvod u super-marketu, koji ima etiketu, koji se prodaje dok je u roku trajanja, ili dok se može prodati, a potom se odbacuje na smetljište, kao suvišan proizvod. Zvanična istina prije svega ima ekvivalent u novčanoj valuti, jer dok ne bude označena nekom novčanom cifrom, onda ne…

[e-kultura]

Pozorište Dupko Radović ~ Najava premijerepredstave za mlade Utopija