marfijevoblogce

[marfijevoblogce]

Uvek je sve polazilo od te jebene roletne. Pitam se kakvu to igru godinama igramo. Čak I kada je dozvoljavala jutru da obasja neko telo pored mene, znam da sam se budio sam. Prosto, sa ove distance, ta jutra su miljama daleko. Izgubila su se kao dim prve cigarete. Tada mi I nije bilo bitno koju će siluetu opet da otkrije dan. Sada mi dan zavisi od tog zraka koji pod nekim djavolskim uglom klizne na jastuk. I ovog jutra se nisam probudio u njenoj kosi. Sranje. Baš sranje. Sad mi je jasno koliko volim čak I ona jutra kad od mene kasni na posao. Ona jutra kad misli da je ne čujem dok užurbano navlači farmerice I iskrada se na vrhovima prstiju. Onda kada misli da ne osetim da me je poljubila pre nego da pobegne. E ta jutra, razumeš? To jutro ni danas nije svanulo. Dok srčem prvu kafu a nikotin obuzima organizam, razmisljam kada je sve ovo počelo. Ne znam, jebi ga. Mogao bih da kažem da je to bila ona noć kada me je pijana vukla kroz masu ljudi, ali slagao bih. Pre bih rekao da smo se tad ponovo sreli u ovom životu. U svakom životu se tražimo, veruj mi. Ne znam koja nam je finalna sudbina ni u jednom od njih. Ne znam koja je ni u ovom. Možda je u nekom ona ubila mene, možda sam ja nju. Ne znam. Ono što znam je da smo se u svakom od njih sastali. Odatle I ovaj osećaj da je znam duže od ovog jednog života. Čak I kad nisam bio svestan ovoga, imao sam osećaj da ne pripada onom što je drži za ruku. Sada je ja držim za ruku, sada je tamo gde treba da bude. Ratovaću sa svakim jutrom ukoliko se ona ne budi tu.

[marfijevoblogce]

Prvo neposlato pismo

Od tebe već odavno nema ni glasa. Opet si pobegla. Ne krivim te, ja sam taj koji uvek sjebe stvari. Rekla si da nije naše vreme i otišla. A sećaš li se koliko smo se čekali? Znam da si uplašena ali ti to nikada nećeš priznati. I ja sam bio jer sam znao da će neko morati da ode. I bolje što si to ti. Možda si spasila oboje. Pošto tebe nema da pitaš, sam ću ti reći kako sam. Odlično. Pre prve kafe mrzim ljude. A posle nje samo sebe. Da, mrzim svako novo jutro. Mrzim ga zbog pesme koju si pevušila i koja još uvek odjekuje stanom. Tu djavolju melodiju ne mogu da izbijem iz glave. Iznova i iznova je puštam tačno do onog dela gde zaboraviš tekst. Proganja me. Znaš, dobro je što moja maska ne pada pred ljudima. Oduvek sam znao da se sakrijem od drugih. Samo si ti umela totalno da me ogoliš. Kada se vratim u stan i melodija krene, maska lagano sklizne sa lica i razbije se o pod. Stotine sitnih krhotina me režu i uvlače se pod kožu, tamo gde si nekad bila ti. Nastavio sam bez tebe. Ne znaš ti kako se ja ispričam sa tobom kad nisi tu. Kako te pomno slušam kad ne pričaš i kako grlim prazno mesto koje si ostavila. Super mi ide. Cigarete i konjak su mi postali baš dobri prijatelji. Ne brini, i dalje sam ti veran. Samo mi rub čaše i filter cigarete ljube usne. I tako će i ostati. Pisaću ti još draga a ti nemoj da odgovaraš. Dopusti bar da zatvorim vrata na koja si izašla.