#Камен мост

[aescheretalks]

О ружо в грло, о змијогрозд в усни,

див апеж во крвта со себе што спори…

— — —

Човек сум, човек да страдам,

да најдам камен жив да се вградам

на некој мост во некој лак.

O ružo v grlo, o zmijogrozd v usni, div apež vo krvta so sebe što spori…

Čovek sum, čovek da stradam, da najdam kamen živ da se vgradam

na nekoj most vo nekoj lak.

O rose in the throat, snakeberry in the mouth, wild itch of blood with itself contending;

I am human, meant as a human to suffer; to find stone, to wall myself up alive

in an arch on some bridge.

[petarnizamov]

Петър Низамов : Искам да ви кажа защо са ЧЕРВЕНИ БОКЛУЦИ

Петър Низамов : Искам да ви кажа защо са ЧЕРВЕНИ БОКЛУЦИ.

Червени боклуци са според Петър Низмаов, защото взеха властта с кървав преврат, покрай който избиха безброй българи без съд и присъда, а го наричаха и все още наричат "народна революция". Червени боклуци са, защото избиха елита на нацията и го замениха със селяндури с окървавени ръце, с 4-то класно образование, слезли вчера от гората. Червени боклуци са, защото заграбиха цялата собственост на хората, която те са имали дори по време на турското робство. Червени боклуци са, защото изпращаха в лагери на смъртта хората несъгласни с партийната им линия, която беше начертана в Москва. Червени боклуци са, защото смениха насила имената на милион наши съграждани, прогониха ги в Турция и заграбиха имотите им. Червени боклуци са, защото подмениха историята и все още правят опити за това. Червени боклуци са, защото свалиха с преврат бившия си първи и нарекоха това "плавен преход към демокрация". Червени боклуци са, твърди Петър Низамов, защото за една нощ от комунисти станаха социалисти, които всъщност са най-големите капиталисти. Червени боклуци са, защото се подмокрят, когато говорят за Русия, но децата им учат, живеят и работят в САЩ и ЕС. Червени боклуци са, защото и като капиталисти само крадат, рушат и чакат комисионни от Москва. Червени боклуци са и ще останат в историята като такива. Не ги мразя, съжалявам ги. Съжалявам ги, защото не са нищо повече от ЧЕРВЕНИ БОКЛУЦИ. И да! Никога няма да забравим и никога няма да простим!

Сръбският крал публично удря шамар на дете от Македония заради "Аз съм Бугарка!“ през 1912г. в СкопиеСръбският крал Александър Караджорджевич удря шамар на българче за отговор “Аз съм Бугарка!“ през 1912г. на Камен мост в Скопие! През Първата балканска война, като командир на Първа армия, принц Александър участва в победоносните за сърбите битки при Куманово и Битоля, а по време на Втората балканска война – в битката при Брегалница. Впоследствие принцът взима дейно участие ПЕТЪР НИЗАМОВ

  Read the full article

[balgarianovinite]

Сръбският крал публично удря шамар на дете от Македония заради "Аз съм Бугарка!“ през 1912г. в Скопие

Сръбският крал публично удря шамар на дете от Македония заради “Аз съм Бугарка!“ през 1912г. в Скопие

Сръбският крал Александър Караджорджевич удря шамар на българче за отговор “Аз съм Бугарка!“ през 1912г. на Камен мост в Скопие! През Първата балканска война, като командир на Първа армия, принц Александър участва в победоносните за сърбите битки при Куманово и Битоля, а по време на Втората балканска война – в битката при Брегалница. Впоследствие принцът взима дейно участие и в състоялите се…

[iustitia-bg]

Сръбският крал публично удря шамар на дете от Македония заради "Аз съм Бугарка!“ през 1912г. в Скопие

Сръбският крал публично удря шамар на дете от Македония заради “Аз съм Бугарка!“ през 1912г. в Скопие

Сръбският крал Александър Караджорджевич удря шамар на българче за отговор “Аз съм Бугарка!“ през 1912г. на Камен мост в Скопие! През Първата балканска война, като командир на Първа армия, принц Александър участва в победоносните за сърбите битки при Куманово и Битоля, а по време на Втората балканска война – в битката при Брегалница. Впоследствие принцът взима дейно участие и в състоялите се…

[retromk]

Подметач за чаша со мотив од Скопје, брендиран со Олимпијадата во Сараево, 1984 година и туристичката агенција Интеримпекс година Извор:  @parmakovski

[olostrzyz]

Kamienny Most (maced Камен Мост) – najstarszy zachowany most w Skopje, pochodzący z czasów osmańskich i stanowiący do dziś symbol miasta i główny element jego herbu. Zbudowany z kamiennych bloków most ma dwanaście przęseł i długość 214 m. Most łączy współczesne centrum miasta ze starą dzielnicą osmańską (czarsziją) i Wielkim Bazarem, na lewym brzegu Wardaru. #3dtrip #3dpress #trip #travel #travelblogger #travelphotography #travelgram #oloontour #landscape #landscapephotography #postcard #travelling #macedonia #skopje (w: Skopje) https://www.instagram.com/p/ChZ8gNpoC3I/?igshid=NGJjMDIxMWI=

[bregalnicki]

Градоначалникот Миле Петков со порака од средбата на печалбарите во Драгобраште: Иселениците се нераскинлив дел од родната земја

Градоначалникот Миле Петков со порака од средбата на печалбарите во Драгобраште: Иселениците се нераскинлив дел од родната земја

Градоначалникот на општина Виница Миле Петков во текот на денешниот ден присуствуваше и се обрати на големиот народен собир на иселениците од Виница кај манастирот “Св. Спас” во виничкото село Драгобраште. “Денес присуствував на 5-та иселеничка средба која традиционално се одржува во дворот на манастирот Св.Спас во с.Драгобраште, организирана од Здружението Камен Мост на Македонците во…

[webohrid]

МВР го приведе лицето што утрово и избега на затворската полиција

МВР го приведе лицето што утрово и избега на затворската полиција

Денеска (22.04.2021) од страна на полициски службеници од СВР Скопје – Единицата за прв одговор и интервенција, кај Камен мост во Скопје бил приведен А.З.(30) од Скопје, кој во 09.40 часот, при излез од Кривичен суд во Скопје, додека бил спроведуван од страна на Затворска полиција, избегал. Веднаш по добиената пријава, преземени се соодветни мерки и А.З е приведен во Полициската станица Центар за…

[dariobrainandheart]

#Repost @mad.apple_ • • • • • Sunset walk in the centre of #Skopje discovering its super mixed #architecture and makeovers. @redzuli ✨ In the first picture, coming from Macedonia Square (Плоштад Македонија), you’ll find the ancient Stone Bridge (Камен мост), built on Roman foundations by the Sultan Mehmed II between 1451 and 1469, next to the huge brand new Museum of Archaeology (Музеј на Археологија). This supersized pile of Italianate-styled marble has been a giant receptacle for Skopje's recent splurge on government-led monuments to boost national pride (former PM Gruevski’s project “Skopje 2014”). Then on the left bank of the river Vardar you’ll find the most representative object of modern architecture in Macedonia, the Macedonian Opera and Ballet. . . . . . . . . . . #travel #macedonia #balkans #explore #people #aroundtheworld #streetlife_award #street_photo_club #igdaily #analogphotography #fujifilm #documentingspace #myfeatureshoot #storyofthestreet #likeforlikes #thestreetphotographyhub #intercollective #SPi_Collective #streetphotographyinternational #ourstreets #street_vision #architecture_hunter #streetphotography #lensculturestreets #streetgrammer #life_is_street #streets_storytelling #urbanphotography (presso Skopje) https://www.instagram.com/p/ByIz4Pwo62j/?igshid=1nqh3zhag3bev

[palankaonline]

Биљана Степановић Шта ће остати иза Вучића? Александар Вучић је изврнуо Србију наглавачке и пореметио друштвену и социјалну структуру. На површину су испливали људи који у нормалном поретку ствари морају бити на маргини, а на маргину су гурнути сви који у нормалном поретку чине интелектуалну, моралну и друштвену елиту. То конкретно значи: постало је не само прихватљиво него и пожељно бити примитиван, бахат и тако се понашати, махати лажним дипломама све до доктората упркос уочљивој неписмености, кршити и законе и неписане норме, брутално лагати и неумерено грабити. И притом показивати отворен презир према свима који се понашају супротно од тога. Криминалци, маргиналци, “навијачи” произведени су у нову елиту, која додуше с времена на време припуца и истребљује се међусобно по улицама, а нормалан свет само бога моли да се ту не затекне као колатерална штета. У јавни дискурс уведен је речник који пристојан свет не користи, вређање неистомишљеника, па и насиље. Можда на први поглед не изгледа, али све ово итекако има утицаја и на економију и на квалитет живота. Да почнемо, ипак, од тога шта ће бити позитивни легат власти Александра Вучића: Имао је снаге да засече у плате и пензије и спречи суноврат државе 2012. године и да у том циљу ефикасно дисциплинује коалиционе партнере, пре свега клан Кркобабића. То Тадићу није успело, па је земља зато и дошла на ивицу банкротства. Захваљујући овом потезу, уравнотежене су јавне финансије; Успео је да Кинезима прода Железару Смедерево и скине држави камен са врата. Претходно је, додуше, руководећи двојац Гудиш/Камараш, који је управо Вучић помпезно довео, направио дуг од 140 милиона евра, али је то заташкано и пало на терет државе; Није затворен рудник бакра Бор, чему су наруку ишле повољне цене бакра. Али није ни успео да буде продат, па је и даље потенцијална бомба; Стабилизован је банкарски систем после пропасти 4 банке и губитка од непојамних 900 милиона евра. Додуше, нисмо сазнали ни где је ни како тај новац нестао, ни ко је све за то одговоран. А шта се прибојавам да ће иза Александра Вучића остати: „Београд на води” је следећа темпирана бомба направљена тако да може да експлодира у лице и њему, али и будућој власти, и то због чистог приватног интереса. Осим тога што не знамо ни шта је (све) држава Србија дала, а шта ће (и кад) од овог посла добити, што су прекршена сва могућа правила, што је направљен тежак скандал са рушењем Савамале, и што је због тог посла донет „лекс специјалис”, на Град Београд ће пасти терет да изгради мост преко Саве, да измести Аутобуску и Железничку станицу, да преусмери тежак теретни саобраћај са Калемегдана, а не знамо ни колико то кошта ни да ли ће моћи да се плати, ни шта ће бити ако Београд не испуни преузете обавезе према инвеститорима „Београда на води”, ма ко они били. Поврх тога има да се изгради и остала инфраструктура за тај пројекат, од канализације па надаље. То све Београд, односно држава мора да плати, а не знамо колико заузврат добија. Може да се деси да „Београд на води” постане најтежи камен о врату већ и самом Вучићу. Његовим наследницима биће сигурно. У поствучићевској ери могу да експлодирају и још неки подухвати, слављени као израз његове економске генијалности. Пре свега Ер Србија, ако не искочи већ за његовог вакта. Такође и Аеродром „Никола Тесла”, без обзира што је, за промену, продат озбиљној француској компанији Ванси, али не знамо под којим условима и колико се то нама заиста исплати. Као и у другим нетранспарентним уговорима који због саме те чињенице изазивају сумњу. Велико је питање и шта ће да исплива кад стручна лица зађу по документацији путарских предузећа. А не дај боже да крену још неки одрони као онај у Грделичкој клисури код Предејана. Бојим се да се не догоди велики шок кад се укрсти квалитет радова са ценама које су за њих плаћене. А надам се да неће. Сад, рецимо, ни по реновираном центру Београда не можете да ходате, без опасности да ноге поломите. Даље, остаће потпуно нереформисан јавни сектор, некомпетентно партијско управљање на сваком кораку. Ако су се пензије и плате морале смањити да би се избегао банкрот, што је најбржа и најефикаснија мера за гашење пожара, после тога фактички није урађено ништа. Јавна предузећа нису ни пипнута, само су још бруталније постала партијски плен по цену даљег урушавања, а цео јавни сектор је у лошем стању. Једино партијско запошљавање није заустављено, него је убачено у пету брзину. Ко то успе да очисти и среди, заслужио је орден и уз то да уђе у уџбенике. Пореска управа не да није реформисана, већ је постала „држава у држави” – подобни и блиски власти су у позицији да врше притисак за отпис дугова, а политички противници има да стрепе да се ова институција у сваком тренутку може употребити као средство принуде, или дисциплиновања, све зависи. Будућа власт, ако заиста жели да уведе ред у државу, мора да крене од Пореске управе, коју је сада опасно и помињати, да вам не закуца на врата. Ако закуца, обавезно ће „нешто” да нађе, а то ће да вас кошта. Хипотека која остаје будућој власти је, дакле, урушавање правне државе и основног начела да су сви пред законом једнаки и да за све важе иста правила. Кад је то већ тако, прибегло се „стимулисању”, неки би рекли подмићивању, страних инвеститора којима се дају масни подстицаји из буџета да би некако дошли у Србију, кад их већ не привлачимо стабилним пословним амбијентом и правном сигурношћу. И у овој области остаће црна рупа – немамо података коме је по којим критеријумима даван новац, колико је та политика коштала Србију и шта смо заузврат добили, а колико смо домаћих предузећа и радних места захваљујући тој економској политици можда изгубили и затворили. Ако се ове и у наредних пар година не деси нагли и неочекивани привредни бум, наследницима ће остати и привредни раст нај��ањи у региону, ни 2 одсто прошле године. И то у позитивној коњунктури ниских цена енергената и ниских каматних стопа. Само код нас се дешава феномен, а Завод за статистику не уме да га објасни простим речима – како то запосленост спектакуларно расте, а да се не види на привредном расту, нити на куповној моћи. Шта онда раде сви ти новозапослени људи? Наследнике ће поред великих прича сачекати и факат да су плате у Србији једва изнад 400 евра у просеку, мада просек не служи ничему, осим као оријентир. Мање од тога имају само Македонија и Албанија. Дугорочно, највећи проблем који ће за Вучићем остати јесте драматичан губитак такозваног људског капитала – ми не доживљавамо више исељавање, него егзодус паметних, образованих, цивилизованих и мислећих људи. Они одлазе јер не виде перспективу, јер смо поплављени општом примитивизацијом, јер су сва кључна места запосели људи без елементарних квалификација осим партијских, са евидентно лажним дипломама, или и без њих, свеједно. По томе смо на неславном првом месту у свету. Вучић је успео да Србију брутално и огољено подели на два дела и те делове супротстави толико да је масовни одлазак способних у ствари својеврстан референдум шта о власти и њеним резултатима мисле они који умеју да користе интернет и нису им мозгови испрани бесомучном пропагандом. На другом полу ове можда и најозбиљније ставке имамо аутобус-бригаде које је Вучићева пропагандна машинерија патентирала и убацила у погон. То су они несрећни људи које власт воза конвојима аутобуса као неки уврнути путујући циркус, да пред камерама тапшу нашим успесима и да се то после пушта другим невољницима који седе код куће и гледају у магичну кутију, све избегавајући да погледају у фрижидер. Циљ овог замајавања је да им се не дозволи да размисле како то да им шарене слике и вођа из магичне кутије говоре да живе одлично, а празан фрижидер им говори да немају шта да једу. У том смислу, као најопаснију тековину ове власти, против које ће бити најтеже се изборити, видим увођење тоталне паралелне реалности. Људе који су сад већ шест година навикавани да није истина оно што виде својим очима и што је стварно истина, него оно што им вођа каже да је истина, биће јако тешко суочити са истином, у њеном изворном значењу. Неко ће то морати да уради, а буђење неће бити пријатно. (Aуторка је главна уредница „Нове економије”)

Шта ће остати иза Вучића? - ЦЕОПОМ Истина „Београд на води" је следећа темпирана бомба направљена тако да може да експлодира у лице и њему, али и будућој власти

, via Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts

[petarnizamov]

Сръбският крал публично удря шамар на дете от Македония заради "Аз съм Бугарка!“ през 1912г. в Скопие

Сръбският крал публично удря шамар на дете от Македония заради “Аз съм Бугарка!“ през 1912г. в Скопие

Сръбският крал Александър Караджорджевич удря шамар на българче за отговор “Аз съм Бугарка!“ през 1912г. на Камен мост в Скопие! През Първата балканска война, като командир на Първа армия, принц Александър участва в победоносните за сърбите битки при Куманово и Битоля, а по време на Втората балканска война – в битката при Брегалница. Впоследствие принцът взима дейно участие и в състоялите се…

[retromk]

Скопје, 1991 година.

Скенирано од весникот Нова Македонија

[vprki]

РЕФЛЕКСИИ: „Последен репортаж” на Камен Старчев - медитация за разума

Особено е чувството, което създава с новата си изложба художникът и скулптор Камен Старчев /на снимката/ в Софийска градска художествена галерия. Озаглавена е „Последен репортаж”. Защо „последен” и защо „репортаж” – това анализира за „въпреки.com” младият философ и поет Валентин Славеев.        

Вероятно е дошло време за преосмисляне. Проявява се един поглед, чието начало е настоящето, а краят му варира в различни периоди на отминалата човешка култура. Тази необходимост на твореца, разбира се, поражда въпроси. По-интересно се оказва това, че самата необходимост възниква все от нещо, - именно от същото, от въпроси. Така високото изкуство създава своя цикъл. Неговата безкрайност започва с въпроси, създава артефакт, в ролята на отговор, с който задава още въпроси. Затвореността на тази повтаряемост има отношение към зрителя, защото му предоставя материал за размисъл. Какви, обаче са въпросите, които могат да поставят началото на един преглед на случващото се?

Големите формати на Камен Старчев говорят за край. Въпреки факта, че циклите, които авторът представя, са три, те показват апокалиптичността на настоящето ни. Векторните графики създават контекста на изчерпаност на природни ресурси или на възможности изобщо. Загатванията за човешко са сведени почти до минимум. Липсва заедността на индивида с другия като него. Общият контекст на изложбата крещи напускане. А това са само отговорите на първоначалните въпроси. Защо това, което виждаме е такова; защо възможностите ни имат предели; защо човешкото стъпва с няколко крачки назад; и защо пред нас е толкова неясно и тъмно.

Тук става дума за гледната точка на автор. Камен Старчев е решил причинните си въпроси така, че да прехвърли топката на нас за следствията от отговорите си. „Последен репортаж“ е най-актуалният преглед на това какво желаем, въпреки възможностите си през цялото време на човешкото съществуване. Заглавието на изложбата е многопластов експеримент със зрителското възприятие. От една страна е налична заявена представата на автора за положението изобщо, а от друга той дава само позицията си. На моменти намигва с възможността на апокалипсисите да бъдат модерни, стилни и лишени от повече съдба.

Изпълнението е безкомпромисно. Художникът професор Станислав Памукчиев зададе съвременността на използваните техники от Камен Старчев, като ги накара да се поклонят пред таланта на конструиращия, използвайки съчетанието „дигитален дзен“. Финото смирение на линиите, минали през дигиталното, са в абсолютна хармония на смислите, наслоени от автора. Стоящият пред творбите е въвлечен в история. Камен Старчев повежда посоката на гледане, избрания наратив и възможностите за интерпретация. „Последен репортаж“ е колаборация от смисли в контекста на една и съща история – човешката. Той дава на способните да усетят освен важността на линиите, конструиращи обектите, а и ритъма на специфичната гледна точка на всеки един наблюдател.

Камен Старчев е и един от тези „очевидци“. В своя цикъл „Наблюдения“ той разказва какво открива в репортажа си по отношение на човечеството. Той се позовава на философското, а именно на дуализма, който се крие в причинно-следствените взаимоотношения между обектите. Авторът олицетворява последователността в света. Заявява възможността на обектите намиращи се в хармония с цялото да живеят животите си необезпокоявани. До един момент, в който някой или нещо не наруши тяхното битие. Композициите, които Старчев ни предлага в цикъла „Наблюдения“ са реферативни. Те описват разпад на обектното в света.

Това е и единият основен момент в целостта на изложбата. Очертаният най-актуален („последен“) репортаж в единия си корпус наблюдава материалния апокалипсис. Обектите са сътворени. Като такива те имат статут като нашия. Те притежават цялост, функции, специфики, възможности. Като наше творение те подлежат и на разпад. За да онагледи това, Камен Старчев ни показва и наличността като начало, но и разчлененото, като олицетворение на нищото. Напомнянето може да наклони в посоката на това да се изведе невъзможността, на който и да бил обект или индивид да бъде вечен. Особено подчертана е и несъчленимостта след евентуалната разруха.

Земна светлина 2

Изложбата прави един основен преглед на съществуването в две посоки. На съществуването на самия свят, но и на възможността за нашето наличие в него. Не можем да приемем хипотезите на автора за последна инстанция, но те са най-правдивите. Какви други нужди биха били задоволили човешкото, освен материалните? Какво друго освен нашите подбуди биха довели до най-инстинктивните ни човешки действия, които да възприемаме като следствия от нашите „правилни“ причини? Нали сме съгласни, че всеки от нас има его? Ако отговорът е „да“, то краят на всичко възможно, което бихме могли да помислим е настъпил. Това и показва Камен Старчев.

Земна светлина 1

Вторият от трите основни дяла на изложбата, авторът озаглавява „Земна светлина“. Той е своеобразен мост, който свързва личността или субективната позиция с реално съществуващото. Симбиозата на този цикъл съчетава личността със заобикалящото ни. Авторът представя себе си като абстрактна образност, а наличното е очертано, чрез загатвания на обекти от реалността. Тази специфична и важна част от изложбата може да бъде възприета като лична изповед. А тя самата като жанр е най-собствената и неприкосновена свързаност с наличното битието. В тази част авторът представя граничността. Освен полето на хоризонта, който регистрира наблюдателя от първия цикъл принтове, тук зрителя е изправен пред личния си и общия предел едновременно.

Орфей в ада, цикъл “Тялото на Орфей”

Граничните ситуация са изключително малко на брой. Те са онези важни моменти по време на израстването на индивида, в които той взима най-важните си избори, изправен е пред най-тежките си решения и са му представени най-неочакваните премеждия. В случая Камен Старчев избира да изобрази точно това състояние с лека особеност. Освен, че пред такива събития е изложен всеки човек, авторът решава да онагледи не само човешката способност за трансформации. Той поставя под въпрос възможността на света да се премодулира. Светът е пред своята гранична ситуация, а Старчев решава да постави самата граница пред зрителя.

Видение, цикъл “Тялото на Орфей”

В този цикъл („Земна светлина“) има няколко противопоставяния. Хронологичността на репортажа клони към своя историчен характер. Освен това имаме и изискване да се спазва повтаряемостта и циклите на природата, както и не пренебрегването на нейните закони. Произведенията, представени от автора късат линията на логичността от цикъла „Наблюдения“. В „Земна светлина“ имаме видимост върху самата земя и нейните особености. Авторът, обаче ни намеква, че има нещо нередно. Земята е абсолютното тъмно. Скритото и непознатото от една страна и лишеното от всичко или абсолютното нищо от друга. Склонен съм да вярвам във второто. Камен Старчев сякаш иска и да ни каже, че това, което правим целокупно като човечество със земята или света, който си делим е пагубно. В липсата, която той изобразява няма ресурси, от които ние така животоподдържащо си присвояваме.

Тялото на Орфей

В унисон с апокалиптичното настроение на изложбата това нищо под земята преминава в транслации на земното. В „Земна светлина“ се появяват и странни геометрични фигури, съчленявани помежду си, предизвикващи въображението ни в новия ни свят. За съжаление, обаче в този свят ние не присъстваме. А може би нямаме и място, а вероятно и условията за нашето съществуване е унищожено безвъзвратно. Последното се крие в нещо още по-особено. Това е и третият важен момент или цикъл в изложбата, озаглавен от Камен Старчев „Тялото на Орфей“. Той припомня важната легенда за Орфей. В произведенията личат не само слизането му в подземното царство, а и последните му дни. Митологичният персонаж жертва първо себе си, а после и това, с което не би се разделил – арфата. След загубата на своята люби��а, самотата му е паметна. А Камен Старчев ни подсеща и за неговото разчленяване.

Последната песен на Орфей

Инспирацията на автора стига и до края на мита. Главата на Орфей понесена по течението на реката (Гела и Хебър, зависи от източниците) спира чак до остров Лесбос, който Камен Старчев изобразява. Струва ми се, че вдъхновението на автора идва от края на цивилизациите, който Орфей поставя. Контекстът на изложбата го изисква. Апокалипсисът в циклите предпоставя символа на митологичния персонаж да бъде използван. Камен Старчев умело концептуализира този мит, за да ни припомни какво се случва с едно убийство. Последният репортаж на автора изследва персонаж, който предизвиква крах на всичко. Най-актуалният и личен преглед на Старчев спира дотук. Стига точно до първото високо културно. Изложбата конструира преглед на цялото развитие на човешката норма „човешко“. Изложените цикли се оказват с двупосочен край. Единият е настоящето, а другият античното минало. Особеното в ситуацията е, че и двата могат да бъдат начала. Предстоящото оттук нататък е една от хилядите възможности за случване. А „Последен репортаж“ е едно търсене на истината.

Изчезване на спомена 2

Настоящето, което илюстрира Камен Старчев е необходимост. Той обговаря гледните точки, за да ги събере в своя истина, която да ни покаже в широките формати. Онагледява аспектите на възприятия според разделените цикли в изложбата. Преминава плавно през материалното, чрез обектите в „Наблюдение“. Поставя себе си и точката си на гледане, чрез цикъла „Земна светлина“ и стига до духовното посредством „Тялото на Орфей“. Обхванал е всичко съществуващо и пропускливо изчезващо. Използвайки съвременни медии, Камен Старчев, необходимо затвърждава, че на художественото е носител само и единствено авторът. Не е прескочен и Маршал Маклуън с прословутото „Медията е съобщението“, изказвайки го като обвързва използваната медия с посланието, което авторът предава чрез произведението си. Масовият дигитален печат влиза в краховия контекст на Камен Старчев (произведенията в изложбата са векторни графики - дигитален пигментен печат върху хартия), но носителят и създателят на смислите остава художникът на самите произведения, поставени в изложбената зала. Фината материя, която Старчев ни поднася е медитация за разума. Тревожността, която графиките създават у нас, е поднесена с достатъчно осмислено закъснение от репортерите. „Последен репортаж“ показва света ни осветен от всички страни. А ние сме длъжни да го огледаме и да си направим личната равносметка. ≈

Текст: Валентин Славеев

Снимки: Стефан Джамбазов

[petarnizamov]

Сръбският крал публично удря шамар на дете от Македония заради "Аз съм Бугарка!“ през 1912г. в Скопие

Сръбският крал публично удря шамар на дете от Македония заради “Аз съм Бугарка!“ през 1912г. в Скопие

Сръбският крал Александър Караджорджевич удря шамар на българче за отговор “Аз съм Бугарка!“ през 1912г. на Камен мост в Скопие! През Първата балканска война, като командир на Първа армия, принц Александър участва в победоносните за сърбите битки при Куманово и Битоля, а по време на Втората балканска война – в битката при Брегалница. Впоследствие принцът взима дейно участие и в състоялите се…

[palankaonline]

Биљана Степановић https://ift.tt/2JuYVip, Биљана Степановић Шта ће остати иза Вучића? Александар Вучић је изврнуо Србију наглавачке и пореметио друштвену и социјалну структуру. На површину су испливали људи који у нормалном поретку ствари морају бити на маргини, а на маргину су гурнути сви који у нормалном поретку чине интелектуалну, моралну и друштвену елиту. То конкретно значи: постало је не само прихватљиво него и пожељно бити примитиван, бахат и тако се понашати, махати лажним дипломама све до доктората упркос уочљивој неписмености, кршити и законе и неписане норме, брутално лагати и неумерено грабити. И притом показивати отворен презир према свима који се понашају супротно од тога. Криминалци, маргиналци, “навијачи” произведени су у нову елиту, која додуше с времена на време припуца и истребљује се међусобно по улицама, а нормалан свет само бога моли да се ту не затекне као колатерална штета. У јавни дискурс уведен је речник који пристојан свет не користи, вређање неистомишљеника, па и насиље. Можда на први поглед не изгледа, али све ово итекако има утицаја и на економију и на квалитет живота. Да почнемо, ипак, од тога шта ће бити позитивни легат власти Александра Вучића: Имао је снаге да засече у плате и пензије и спречи суноврат државе 2012. године и да у том циљу ефикасно дисциплинује коалиционе партнере, пре свега клан Кркобабића. То Тадићу није успело, па је земља зато и дошла на ивицу банкротства. Захваљујући овом потезу, уравнотежене су јавне финансије; Успео је да Кинезима прода Железару Смедерево и скине држави камен са врата. Претходно је, додуше, руководећи двојац Гудиш/Камараш, који је управо Вучић помпезно довео, направио дуг од 140 милиона евра, али је то заташкано и пало на терет државе; Није затворен рудник бакра Бор, чему су наруку ишле повољне цене бакра. Али није ни успео да буде продат, па је и даље потенцијална бомба; Стабилизован је банкарски систем после пропасти 4 банке и губитка од непојамних 900 милиона евра. Додуше, нисмо сазнали ни где је ни како тај новац нестао, ни ко је све за то одговоран. А шта се прибојавам да ће иза Александра Вучића остати: „Београд на води” је следећа темпирана бомба направљена тако да може да експлодира у лице и њему, али и будућој власти, и то због чистог приватног интереса. Осим тога што не знамо ни шта је (све) држава Србија дала, а шта ће (и кад) од овог посла добити, што су прекршена сва могућа правила, што је направљен тежак скандал са рушењем Савамале, и што је због тог посла донет „лекс специјалис”, на Град Београд ће пасти терет да изгради мост преко Саве, да измести Аутобуску и Железничку станицу, да преусмери тежак теретни саобраћај са Калемегдана, а не знамо ни колико то кошта ни да ли ће моћи да се плати, ни шта ће бити ако Београд не испуни преузете обавезе према инвеститорима „Београда на води”, ма ко они били. Поврх тога има да се изгради и остала инфраструктура за тај пројекат, од канализације па надаље. То све Београд, односно држава мора да плати, а не знамо колико заузврат добија. Може да се деси да „Београд на води” постане најтежи камен о врату већ и самом Вучићу. Његовим наследницима биће сигурно. У поствучићевској ери могу да експлодирају и још неки подухвати, слављени као израз његове економске генијалности. Пре свега Ер Србија, ако не искочи већ за његовог вакта. Такође и Аеродром „Никола Тесла”, без обзира што је, за промену, продат озбиљној француској компанији Ванси, али не знамо под којим условима и колико се то нама заиста исплати. Као и у другим нетранспарентним уговорима који због саме те чињенице изазивају сумњу. Велико је питање и шта ће да исплива кад стручна лица зађу по документацији путарских предузећа. А не дај боже да крену још неки одрони као онај у Грделичкој клисури код Предејана. Бојим се да се не догоди велики шок кад се укрсти квалитет радова са ценама које су за њих плаћене. А надам се да неће. Сад, рецимо, ни по реновираном центру Београда не можете да ходате, без опасности да ноге поломите. Даље, остаће потпуно нереформисан јавни сектор, некомпетентно партијско управљање на сваком кораку. Ако су се пензије и плате морале смањити да би се избегао банкрот, што је најбржа и најефикаснија мера за гашење пожара, после тога фактички није урађено ништа. Јавна предузећа нису ни пипнута, само су још бруталније постала партијски плен по цену даљег урушавања, а цео јавни сектор је у лошем стању. Једино партијско запошљавање није заустављено, него је убачено у пету брзину. Ко то успе да очисти и среди, заслужио је орден и уз то да уђе у уџбенике. Пореска управа не да није реформисана, већ је постала „држава у држави” – подобни и блиски власти су у позицији да врше притисак за отпис дугова, а политички противници има да стрепе да се ова институција у сваком тренутку може употребити као средство принуде, или дисциплиновања, све зависи. Будућа власт, ако заиста жели да уведе ред у државу, мора да крене од Пореске управе, коју је сада опасно и помињати, да вам не закуца на врата. Ако закуца, обавезно ће „нешто” да нађе, а то ће да вас кошта. Хипотека која остаје будућој власти је, дакле, урушавање правне државе и основног начела да су сви пред законом једнаки и да за све важе иста правила. Кад је то већ тако, прибегло се „стимулисању”, неки би рекли подмићивању, страних инвеститора којима се дају масни подстицаји из буџета да би некако дошли у Србију, кад их већ не привлачимо стабилним пословним амбијентом и правном сигурношћу. И у овој области остаће црна рупа – немамо података коме је по којим критеријумима даван новац, колико је та политика коштала Србију и шта смо заузврат добили, а колико смо домаћих предузећа и радних места захваљујући тој економској политици можда изгубили и затворили. Ако се ове и у наредних пар година не деси нагли и неочекивани привредни бум, наследницима ће остати и привредни раст најмањи у региону, ни 2 одсто прошле године. И то у позитивној коњунктури ниских цена енергената и ниских каматних стопа. Само код нас се дешава феномен, а Завод за статистику не уме да га објасни простим речима – како то запосленост спектакуларно расте, а да се не види на привредном расту, нити на куповној моћи. Шта онда раде сви ти новозапослени људи? Наследнике ће поред великих прича сачекати и факат да су плате у Србији једва изнад 400 евра у просеку, мада просек не служи ничему, осим као оријентир. Мање од тога имају само Македонија и Албанија. Дугорочно, највећи проблем који ће за Вучићем остати јесте драматичан губитак такозваног људског капитала – ми не доживљавамо више исељавање, него егзодус паметних, образованих, цивилизованих и мислећих људи. Они одлазе јер не виде перспективу, јер смо поплављени општом примитивизацијом, јер су сва кључна места запосели људи без елементарних квалификација осим партијских, са евидентно лажним дипломама, или и без њих, свеједно. По томе смо на неславном првом месту у свету. Вучић је успео да Србију брутално и огољено подели на два дела и те делове супротстави толико да је масовни одлазак способних у ствари својеврстан референдум шта о власти и њеним резултатима мисле они који умеју да користе интернет и нису им мозгови испрани бесомучном пропагандом. На другом полу ове можда и најозбиљније ставке имамо аутобус-бригаде које је Вучићева пропагандна машинерија патентирала и убацила у погон. То су они несрећни људи које власт воза конвојима аутобуса као неки уврнути путујући циркус, да пред камерама тапшу нашим успесима и да се то после пушта другим невољницима који седе код куће и гледају у магичну кутију, све избегавајући да погледају у фрижидер. Циљ овог замајавања је да им се не дозволи да размисле како то да им шарене слике и вођа из магичне кутије говоре да живе одлично, а празан фрижидер им говори да немају шта да једу. У том смислу, као најопаснију тековину ове власти, против које ће бити најтеже се изборити, видим увођење тоталне паралелне реалности. Људе који су сад већ шест година навикавани да није истина оно што виде својим очима и што је стварно истина, него оно што ��м вођа каже да је истина, биће јако тешко суочити са истином, у њеном изворном значењу. Неко ће то морати да уради, а буђење неће бити пријатно. (Aуторка је главна уредница „Нове економије”)

Шта ће остати иза Вучића? - ЦЕОПОМ Истина „Београд на води" је следећа темпирана бомба направљена тако да може да експлодира у лице и њему, али и будућој власти

, https://ift.tt/1rMQyM6

[palankaonline]

У Србији не постоје концепцијске #снаге да се направи производ звани држава Читав низ трагичних околности у којима се наша нација током историје нашла само је делом последица геостратешког несналажења, а најчешћи узрок је то што не постоје унутрашње и концепцијске снаге да се направи производ звани држава. А то би морао да буде главни производ једног друштва. Они који репрезентују систем вредности кроз политичке опције нису успели да изнедре просвећену, функционалну, правну државу, и Србија се данас сусреће са скоро истим питањима као у време Берлинског конгреса 1878. Ми имамо отворена геостратешка и територијална питања, нисмо решили да ли идемо у Европу или не, нити читав низ моралних питања – да ли се исплати радити, производити, штедети. Најзад, немамо јасан одговор на базично питање: да ли правимо друштво у коме се исплати стварати или у коме се непрекидно редистрибуира опадајуће богатство, тоне у сиромаштво, каже у разговору за Данас Миодраг Зец, професор економије на Филозофском факултету у Београду. Зашто нисмо успели да створимо нормалну државу? – Ми смо уназад сто година прошли читав низ пројеката који су захтевали огромну енергију, и људску и интелектуалну, а који су пропали. Од Краљевине СХС до Титове Југославије и СЦГ, у аманет су нам остали и трошкови и развалина те државе. Сада се споримо око геостратешке позиције, нема ни јасног система вредности и нема друштвеног континуитета. Шта је сада потребно да се изгради држава? – То захтева примену базичног принципа поделе власти. Не може се направити правна држава без поделе на законодавну, извршну и судску власт. А ми и дан-данас не прихватамо тај принцип, јер свака наша власт, а вршили су је многи, тежи да буде једна, да се симболизује у једном човеку. Ми не тражимо јавне службенике, него националне вође. И то је видљиво у свим фазама, почевши од устанка 1804. који је је створио Кнежевину, кроз Краљевину СХС, до Титове Југославије, Милошевићеве, Вучићеве Србије. Све се синтетизује у једном човеку, а трошак те персонализације, велике власти, јесте губитак институционалних процедура. Може вођа да има какве год квалитете, али не може да замени систем. Зашто, где је грешка у коду? – Једна ствар је страшно важна. Ако се погледа трагична судбина свих наших вођа, од дубине 19. века до данас, види се да је сувише енергије утрошено у то како да се дође на власт. Остало је потпуно отворено питање како се силази са власти. Просто се степенице које воде горе руше иза себе, па их нема када дође време да се сиђе. Све се завршава врло тужно, несретно. Погледајте историју – Карађорђе убијен, Милош протеран, Александар, Карађорђев син, такође протеран, убијен кнез Михаило, протеран краљ Милан, убијен Александар Обреновић, па и Александар Карађорђевић. Тито јесте умро часно, али је то други политички “софтвер”, друге историјске околности и други генетски код, није он производ одавде, а и његова творевина завршила је у рату и расулу. Несретан низ наставио је Милошевић, па је после њега Ђинђић убијен… То се стално дешава и показује да је нешто у алгоритму друштва погрешно, да се базични принцип поделе власти не поштује. Који то камен темељац недостаје? – Ствар око које се стално ломе копља, која се никада код нас није примила као институција, то је уставотворна скупштина, почев од Светоандрејске, па свих осталих наовамо. То је институција која треба да омеђи неке угаоне камене државе, да постави територијалну, геостратешку политику, систем вредности и неке минималне процедуре. То да би се направило, мора се направити модел како из бића народа извући тих потребних 100-150 људи, који би могли да буде репрезенти, који имају аутентичну везу са грађанима. И бивши и актуелни политичари тврде да заступају вољу грађана, како је могуће онда да немају контакт са њима? – Да, то се овде стално прича, али се не види. Народни посланици су намештеници партија, немају ни директне, ни индиректне везе са грађанима, нити одговорност. Зато се мора промислити је��ан систем персонализације мандата, искористити искуства уређених земаља, где се успело у стварању директне везе између грађана као политичког субјекта и народног посланика. Нас Европа присиљава да не отимамо мандате посланицима, да они не тргују тиме. То фали, због тога не постоји суверенитет парламента. Када би њега било, успоставила би се коресподенција између извршне и законодавне власти. Овако, скупштина је само сервис, има звонце и пиштаљку, а посланици гласају шта им се каже. Шта је са судском влашћу? – Ако је основни извор суверенитета, скупштина, заснована на персонализованим мандатима, где посланици имају обавезу према грађанима, онда би то била база која усваја законе, чиме даје овлашћења и извршној и судској власти. Она би била центар, а не извршна која је подјармила скупштину а судије претворила у сопствени апарат, тако да принцип правде и праведности, амалгама који везују власт, кроз судску грану не постоји. Зато се гомилају предмети, зато застаревају, зато свака власт има своје судије и своје робијаше. Зашто смо друштво дисконтинуитета, а не континуитета? – Опет се враћам на базични рам. Овако мали народ, овако мали потенцијал, овако стишњен геостратешки, ипак може да максимизира своје људске, креативне, политичке и образовне потенцијале, па ће се наћи довољно квалитетних људи као и у великим народима. Када би успели да направимо бар груби однос између та три нивоа власти, могла би да се успостави квалитетна администрација, оно са чиме се грађани једино и срећу. Сада је то једна сила над друштвом а не сервис. Постала је сама себи сврха. То се не дешава само код нас, и у Европи се гомила администрација, потреса је недостатак јасног концепта. – Па и тамо праве законе да би имали шта да раде а не да би се уредили односи. Што више закона, све је теже да се разумеју и примене. То умножавање бирократије један је капитални пропуст Европе, а ми са тим ратујемо више од сто година, од Нушића и његовог среског начелника имамо административну власт која је насиље над грађанима. Зашто тврдите да смо друштво прерасподеле? – Па, јесмо. Недостаје нам, на пример, један базични закон који има само један члан: дугови се морају платити, не застаревају, преносе се кроз време. Уместо тога, ми умножавамо законе о дужничко поверилачким односима, а све је више међусобних дуговања. Овде се чека да нешто застари и тај модел вечитог неплаћања дугова говори да смо друштво које не ствара, него прерасподељује. Узећу кредите, нећу их вратити, појешће их инфлација, отићи ћу из земље, биће новог опроста, има их од 60-их година прошлог века до данас. Присуствујемо једном бестијалном опросту дугова за које не знамо да ли треба да буду опроштени. При том, смањујете пензије 600.000 људи да би санирали технолошке мртваце, али то радите да имате неки политички утицај у одређеном крају. Ако имамо модел личне власти, то је то. А ако се успостави подела власти, шта се добија? – Платформа на којој правиш институције. Овако, имамо институције које немају реално никакву власт, па се поставља питање, зашто ми уопште плаћамо мноштво независних регулаторних тела, у којима добијају одређене политичке апанаже, када је то симфонија са једним диригентом, и када он каже стоп, сви инструменти престају да свирају. Кажете и да не постоји систем друштвених вредности. Како се он гради? – Само кроз образовање и кућно васпитање, а ту смо начинили у последњих неколико деценија, кардиналне грешке. То је сада трагично. Можемо да кажемо да су за бомбардовање и санкције делом постојали спољни разлози, који су се можда могли и смањити, али нема ниједног разлог због чега смо ми ово урадили образовању. Сами себи. Уништили смо принцип да је човек божије створење, да се таленти рађају ретко и да се они негују кроз образовни систем. Тако се одгаја национални подмладак који се враћа друштву кроз иновације и друге друштвене производе. Има ли већег примера бесмисла од овога у образовању, да они који су најбољи напуштају земљу, а ови са сумњивим дипломама заузимају капитални политички положај? Или да се наставничка већа од основне школе до универзитета више баве поклањањем оцена лошим ђацима уместо да бдију над талентима. Зашто академска #заједница ћути о томе? – Ја мислим да не ћути. На Београдском универзитету се покреће читав низ ствари, али он нема никакву моћ. Мене студенти питају зашто их тероришем и терам да уче, када до дипломе могу и без тога и више нема никакве везе између онога што знаш и онога што радиш. И у неким делатностима то није видљиво, али јесте у грађевинској струци, медицини. Неће нико знати да направи мост, заврне сијалицу. У уређеном свету се зна на којим се местима и којим поступком се ствара и регрутују елита којој се поверавају кључне службе – правосуђе, здравство, образовање. А шта наша влада ради? Несретни Београдски универзитет је побољшао своје место на Шангајској листи, а у оквиру финансијске консолидације линеарно су смањене плате свим државним универзитетима, невезано за то да ли су они добри или лоши. Подсећам да су комунисти национализовали легате Београдског универзитета, а они су после приватизовани. Презир према знању и његово обесмишљавање стиже на наплату. Због тога имамо поплаву диплома и доктората. Да ли то значи да немамо снагу да извршимо селекцију? – Немамо. А то се код других народа подразумева. Ако овде кажете да студије економије ваљају само на једном месту у земљи, доживећете јавну осуду, јер управо они који могу да осуђују нису завршили на том једном месту. Ми не прихватамо нека нормална начела. Овде су сви једнаки, само неки једнакији, јер модел власти поништава индивидуализам, у бити је колективистички. Чим неко зуцне, чим је бољи, одмах се сече. Имамо један остракизам невиђених размера, због чега су сви велики људи отишли, нису овде ни сахрањени, повремено се после деценија донесе нека урна. Ми годишње “извозимо” десетак најбољих математичара а увозимо ријалити шоуе, школујемо људе и пуштамо да оду а стално постављамо питање трошкова у образовању. Хоћемо ли за деценију-две остати без стручњака? – Нама је већ сада потребна једна људска “инфузија”. Ми смо рањена земља. Деценијама су се код нас досељавали, а последња велика сеоба била је “олуја”. После ње, имамо само нето излаз, постали смо земља из које народ бежи. Имамо радикално смањење становништва, при чему нам странци узимају најбоље стручњаке, а нама кажу – школујте оне што стоје 18 сати уз траку са шрафцигером, они ће остати код вас, са малим платама и социјалним трошковима. И ми тврдимо како је то за нас спас. Па, није. Али, та мантра је намерно направљена, ми смо насели и производимо такав модел. Њега употпуњује слика јавних предузећа, која су политички плен и изложена ригорозној некомпетенцији, па испадне да је важнији РТБ Бор него клинички центар, њихови радници него лекари. Не потцењујем, али није исто оперисати на отвореном срцу, где је пресудан човек, и бити радник на копу, где ради машина. Нигде осим код нас, секретарица у јавном предузећу не би могла да има већу плату него хирург. Јавним сектором и државном управом дефилују старлете, ПР менаџер, а јавним простором “аналитичари” опште праксе. Зашто су страни #инвеститори повлашћени у односу на домаће? – Томе претходи низ #диспропорција које су збирни израз промашаја у концепту државе, привредног система, економске политике. Имате диспропорцију производње и потрошње, штедње и инвестицију, између запослених и незапослених, запослених и пензионера, рођених и умрлих. То су базичне диспропорције. Хоћеш да решиш инвестиције, а не одговараш на питање зашто овде људи неће да штеде, зашто се не исплати, још од старе девизне штедње, инфлације. Узео си само једно питање, једну мантру: дајем субвенције. Природно је да инвеститори то траже, али није природно да се то даје, јер је доказ да постоје скривени трошкови и скривене тешкоће које спречавају те инвеститоре да сами дођу. Што су потребне веће субвенције, то је укупан амбијент лошији. А када већ имаш улагања, мораш да одговориш на друга базична питања: које инвестиције долазе, да ли има ефекта преливања, да ли и које знање долази, да ли се само тражи мануелни рад, да ли добијаш само један сегмент или целину, да ли то одговара твом извозу. Уместо тога, гледаш само политички ефекат, па кажеш огроман је извоз из Крагујевца. А ћутиш да је огроман и увоз и да пласираш само нето људски рад. Чекајући базичне промене, да ли постоје ситни резови којима бар нешто може да се исправи? – Не постоје. Не можеш да мењаш плочице на трећем спрату док темељ тоне, не можеш загрејати кућу без прозора. Моја ��ела порука је да смогнемо снагу и вратимо се на почетак. Преформулисаћу. Постоји ли снага која би бар покушала да ствари врати на почетак, на темеље? – Тешко, али могуће. За то је капитално образовање а ту су катастрофални потези. Потребно је и време, као за енглеску траву – шишаш је и заливаш, и тако 300 година. Али, вреди почети, од основне школе, од производње човека, само што онда учитељица не може да има мање од оне која секретарише у јавном предузећу. Неке ствари можемо имати, имамо и довољно пара за све, али морамо да одаберемо. Али, ми хоћемо супротно, хоћемо банализацију, тривијализацију знања. Ако 15 година није решена афера “индекс”, уместо да је истог тренутка затворен правни факултет а хитно утврђено ко је крив, јер је право јако важно за земљу, онда је то права илустрација онога што хоћемо. #Правила игре или асфалт Може ли нека енергија из локала да покрене промене у концепту државе? – Може када имаш персонализацију посланика. Али, мора да постоји амбијент, шта се тражи од посланика, ако као друштво желиш да он направи правила игре која ће бити иста за све, и онда бираш једног, а ако гласаш за онога што нуди да асфалтира само твоју улицу и да септичку јаму премести у другу, онда не можеш да очекујеш базичну промену. Плитка социјална лоза – Овде се не поставља питање вредносног система и зато свака генерација почиње испочетка, зато нам је плитка социјална лоза. Овде се брзо стиче али још брже губи. Због тога имамо масовни бег домаћег који се касније враћа као страни. Није направљен алгоритам да биологија и социологија међусобно кореспондирају, а друштвени образац је кључ помоћу кога се из једног народа извлачи потенцијал. За друштво је најважније да одреди смер, координате, да постоји систем који утврђује да ли се одступа од курса. Овде се, међутим, управља ручно, па вам са највишег нивоа власти саопштавају да ли ће неки комунални проблем, бити решен или не. А то се дешава зато што извршна власт има потпуну контролу процеса. Обиље политиканата У сваком народу има обиље политиканата, расни политичари су малобројни, а они који се уздигну до ранга државника су реткост. Државници се препознају по принципима и институцијама који су уграђени у темеље и чине арматуре друштва. Нажалост, код нас држава траје краће од просечног људског живота. Наши прваци мисле “држава то сам ја” и зато смо имали толико тумбања. А држава је најсложенији производ једног друштва и најмоћнији алат за трајни просперитет нације. Није лоше да они који се баве јавним пословима виде шта о томе говоре Платон, Монтескје, Мил, да не ређам даље. 

У Србији не постоје концепцијске снаге да се направи производ звани држава Читав низ трагичних околности у којима се наша нација током историје нашла само је делом последица геостратешког несналажења, а најчешћи узрок је то што не постоје унутрашње и концепцијске снаге да се направи производ звани држава.

, via Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts