#Крај света

[jelenajt]

Крај света није и крај времена.

[svetosavskinacionalizam]

НАЦИОНАЛИЗАМ СВЕТОГ САВЕ

Предавање које је Свети владика Николај Велимировић, тадашњи епископ жички, одржао на Коларчевом народном универзитету у Београду на Недељу Православља 1935. године

У једном свом прошлом предавању ја сам истакао ону унутарњу и главну покретaчку силу у Светоме Сави, која је овога Божијег човека и народног хероја покренула на сва она велика дела која је створио и која потомство његово до данашњег дана поседује као неотуђиву својину. Та покретачка сила у Сави била је визионарска вера у живога Христа и пламена љубав, спојене уједно као што је спојен извор са реком која из њега истиче. Визионарска вера осветљавала је цео ум Савин и потапала све мисли његове у буктињу вечитих небеских истина, а пламена љубав обузимала је цело срце Савино и својим жаром сагоревала у њему сва друга страсна осећања.

Ту способност, да један човек себе толико одземљи и онебеси, да може рећи за себе: Не живим ја него Бог живи у мени, назвао бих источњачком способношћу. Уистини, многи нам примери показују, како прошли тако и савремени, да је то по преимућству способност великих религијских личности Истока. Ако то мисаоно и осећајно савршенство назовемо божанским одушевљењем, можемо слободно рећи да је њиме Свети Сава уздигнут у прве редове божанских људи које је Исток дао човечанству. Но, људи са таквим божанским одушевљењем обично су бежали од света и тражили самоћу, тражили самотно сунчање под врелим зрацима Сунца Правде, вазда чезнући – према једној индијској речи – да буду и увек пребивају „усамљени са Усамљеним“. И Свети Сава је имао тај неодољиви нагон за самоћом, за пребивањем „усамљен са Усамљеним“, и у томе је сродан свим великим источњацима.

Али, као рођени Балканац, то јест као човек са најбољом синтезом Истока и Запада у себи, Сава је имао једно преимућство над великим и генијалним људима Истока у томе што је могао бити активан и енергичан на општем послу до савршености једног великог Европљанина. Најпре најбољи зидар самога себе, Сава је потом био најбољи зидар свога народа. Најтрудољубивији стваралац свога карактера, он је потом био најнеуморнији стваралац карактера свога народа. Најмарљивији сабиратељ духовне и моралне снаге у себи, он је потом био највештији изразитељ те снаге на широком платну народне историје. Све је код Саве ишло у нормалном поретку: прво Бог па човек, прво човек па онда свет, прво просвећење себе па онда просвећење других, прво садржај па онда израз, прво карактер па онда спољашња култура. Ево велике и корисне опомене нашем поколењу, у коме многи иду наопаким путем: играју по периферији а не познају центра; муче се да изразе, но немају шта да изразе; трче да просвећују, а сами су непросвећени; заглушују виком о култури, а не брину о карактеру; траже уређење целога света, а нису уредили своју душу ни своју кућу.  

САДРЖИНА СВЕТОСАВСКОГ НАЦИОНАЛИЗМА

Највећи труд који је Свети Сава показао, после труда над својом душом, том првом њивом Господњом, јесте труд над народом својим, том другом њивом Господњом. Сав тај труд његов над народом српским, сву ону ужурбану и многосртуку делатност његову као правог Европејца, и плодове те делатности, ја ћу назвати Савиним национализмом. Овај Савин национализам обухвата народну Цркву, народну династију, народну државу, народну просвету, народну културу и народну одбрану. Основу и центар свега светосавског национализма чини народна Црква. Она је као дух који оживљава цео народни организам, осветљујући, загревајући и сједињујући једном вером, једном надом и једном љубављу.

/ крај првог дела /

[ststevanofdecani]

ТЕЛЕВИЗИЈА ЈЕ СА НАШЕГ ДОМА СКИНУЛА ВРАТА

Сахара је некада представљала најбогатији и најцветнији крај на земљи. Корита пресахлих река, зидне слике у пећинама, величанствене рушевине, производи древних ковача сведоче о томе да је овде некада све киптело од живота, да је цела пустиња била огромна оаза. Тамо где су се раширили мртви пешчани простори, слични усталасаној површини Мртвог мора, зеленила се трава, цветале су палме и дрвећа банана, шуме су врвеле од дивљачи, а по улицама су трчале припитомљене антилопе. Сада се Сахара претворила у безгласно гробље. А још до пре неколико хиљада година Египат је био једна од најмоћнијих и најцивилизованијих држава света, а у доба Римског Царства – најбогатија провинција, житница целе империје.

Ко је упропастио Африку? Најезда Непријатеља? Изливи река, земљотреси, заразе? – Не.

Дивље животиње и антилопе, које су људима давале месо и млеко, нису огољавале ливаде, нису претварале поља у пустињу, нису штетиле дрвећу. Али, људима је постало лакше и повољније да узгајају козе, које су попут скакаваца пустошиле Африку. Земљу лишену траве је одувао ветар, остављајући бесплодно камење. Козе су глодале кору дрвећа, дрвеће је умирало, пресушивала су врела, људи су се повлачили на север, пустиња их је у стопу пратила. Ако непристрасно погледамо на савремени верски живот, видећемо како и последње оазе гази пустиња. Свет се претвара у огромну беживотну Сахару. Узрока је много, али ми се зауставимо на једноме од њих – телевизији и видеофилмовима. Нећемо говорити о техничком проналаску, већ о његовој употреби.

Телевизија је у нашем дому заузела неодговарајуће место. Као скромно обавештајно средство, она је положила право на наш душевни живот и уједначила га. У старини је средиште породице било огњиште. Потом је то постао сто, за којим су се искупљали сви укућани после радног дана. Тамо су не само обедовали, него и читали Свето Писмо. Сад је њихово место по значају заузео телевизор. Али, телевизор чланове породице не сједињује, већ раједињује. Сваки од њих је опчињен малим екраном. Значајно је да телевизор заузима оно место у соби где је раније био свети угао са иконама. Стари Грци су говорили о кућном духу – Даимону (демону) или Генију који је надахњивао мисли; сељаци о злодуху који је муч��о укућане ноћним морама. Домаћи дух нашег времена је у потпуности отеловљен – то је телевизор. Свети Оци су имали одричан став према позоришту и приредбама, који развијају моћ маште тесно повезане са страстима. Свети Јован Златоуст називао је позориште училиштем страсти, иако је старогрчка трагедија, за наше појмове, наравствена (морална). Свети Оци нису делили позоришне представе на корисне и штетне. Они су осуђивали сам поступак – опонашање истине, играње са стварношћу.

Телевизија нас је лишила домова, претворивши их у позоришне дворане. У Светом Писму пише: Не уводи сваког човека у дом свој! (Сирах. 11:29) Телевизија је са нашег дома скинула врата, те нам долазе гомиле људи, дошљаци са свих планета које су створиле сањалице. Долазе без куцања и питања, долазе каубоји и гангстери, долазе људи с којим ми не бисмо желели да имамо ништа заједничко. Дом је постао право вашариште.

Телевизија је створила нову врсту човека – homo medium – човека са истрошеним нервним системом од непрекидне представе пред очима, као од непрекидног пијанства, човека душевног распада, који не може да постави границе и филтер спољашњој информацији, па је усваја, такорећи, у сировом стању – некритички, неразлучно, једном нижом механичком свешћу. Разумска свест се при томе иступљује, стваралачке силе слабе.

Човек мисли путем слова (речи), човек се у светоотачким списима назива словесним бићем. Телевизија нас учи да мислимо чулним представама, развија расејаност и пријемчивост. Душа се разнежује, постаје чулна и раздражена. Телевизија наступа као збир страсти; страст је нераздвојна од чулних представа. Подвижничка борба са страшћу је чишћење душе од маштарија и представа. Страст се облачи у замамне слике. телевизија храни чулност мноштвом облика. Телевизија слаби човекове умне силе. Ум треба да се вежба, тражи, савлађује препреке, као што атлета вежба своје мишиће. Телевизија даје обилну, рафинисану, готову храну, од које ум постаје млитав, тром, неспособан за самостал��о размишљање, исто као што се тело уз прекомерну исхрану гоји, немоћа и стари. Сваки призор захтева саосећање, ми се укључујемо у поље страсти, то нас поље индукује и храни наше страсти. У сваком сазнању постоји чинилац наклоности, заједништва. грех, поставши уобичајен, престаје да буде одвратан.

Телевизија је посегла на духовно подручје. Маштарење о духовном животу рађа лаж, која се код Светих отаца назива прелест. Духовни свет је немогуће представити видљиво – представљати га значи налазити се у затвореном кругу страсних привиђења и гордих сенки, којим је дала живот уобразиља.

Сваки човек, према учењу Светих Отаца, јесте мали свет. Сваки човек је непоновљива личност. Телевизија људе изједначава и обезличује. Телевизија ставља пред десетине милона људи једну исту храну. Зато су људи постали слични једни другима, слични не у јединству духовне љубави, већ у јединству једноликости; људи губе занимање једни за друге.

Телевизија хипнотише. Бујице прилика, јаких и насићених страстима, истовремено и видних и слушних, поробљују душу, свест се окамењује, човек се претвара у медиума телевизије који прима њене побуде.

Телевизија поспешује антихришћанство. Вера је општење душе са Богом. Вера обликује сазрцатељно мишљење, појам пажње, усредсређује на мали број, но најважнијих суштинских предмета. Телевизија је управо обратно: смењивање утисака од којег се губи надзор над делатношћу чула. Верско осећање је тајанствено осећање, префињено и нежно, попут цветних латица. Оно се чује у безмолвију (тиховању), а не у уличној буци.

Телевизија шири живчане и душевне болести. Могућности људске душевности нису безграничне. испред телевизора човек у неколико часова прима толико утисака као некада за месец дана. Човеков живчани систем се троши, не подносећи прекомерну напрегнутост, он, као штитећи се, бежи у болест.

Телевизија учи људе суровости. То се не односи само на призоре убиства и насиља, који су у емисијама понекад окружени атмосфером дивљења и јунаштва, већ и на још једну ствар, ништа мање страшну: човекова доживљавања пред телевизором су толико јака и жестока, да он емоционално пустоше човека, те он у свакодневном животу постаје равнодушан, хладан, отуђен.

Телевизија отуђује једне од других људе који живе у истој кући и породици, заменивши људско саобраћање утварама и привиђењима са екрана. Изгубивши осећај за живог човека, он је изгубио и љубав према њему и болећивост. Човек престаје да се посматра као личност, он се претвара у оруђе. Кажу да телевизија може постати темељ верске просвете, међутим она убија само срце вере – молитву, мистички разговор душе са Богом. Претоварена, закрчена бујицом утисака, душа није у стању да се усредсреди на молитву, на речи молитве наноси се слој страсних представа туђих молитви. Молитва је средиште духовног живота. Човек избацује душу из тог непокретног средишта на захуктали круг представа које се стално смењују. Изван молитве и сазрцања није могуће унутрашње осећање Бога, сведочење душе о присуству Божијем. Па чак и ако телевизор постане преносник верских емисија, свеједно ће веру лишити онога главног – дубине и мистике, зауставивши се на катихетсву и оглашавању, на разини речи, а не силе. Без верске интуиције која сазрева у тиховању, такво оглашавање (поучавање) или се неће примити, или ће се примити на разини духовно-културних вредности. Неопходна је наравствена (морална) припрема, неопходна су верска трагања, нужна је борба са страстима и гордошћу, да би се припремило на примање хришћанства, да би се осетила његова препорађајућа сила. Иначе ће Христос куцати и куцати на затворена врата.

Призори секса нарочито погубно утичу на децу која са прећутним одобрењем родитеља седе заједно са њима (родитељи би иначе морали или да искључе телевизор или да удаље децу из куће на неколико часова, те се они зато рађе праве да не примећују децу која иза њихових леђа гледају телевизију). Деца још мање него одрасли могу да владају својим осећајима, због чега након духовног искварења испред телевизора хришћанство доживљавају као стешњујући систем, са отвореним или прећутним противљењем према њему. Неко би нам могао приговорити да су други телевизијски програми чисти и морални, али у стварности је далеко од тога. Када би се у емисијама бавили само морализовањем, телевизори се уопште више не би куповали. Погледајте лица оних који седе пред телевизором. Шта привлачи њихову највећу пажњу – морализовање или гангстери и џудо захвати? Кад би семе за цвеће и коров помешали заједно и бацили у земљу, можете бити уверени да ће коров загушити цвеће. Пред телевизором расте човек са пригушеном духовношћу. У најбољем случају он прихвата веру као етичко-културну и историјску вредност, што у суштини бива религија без Бога. Зато телевизија богаљи дечје душе. Телевизија деци одузима детињство, од деце их наједном чини старцима – децом без детињства и чистоте! Вера је тајна, а телевизија тајну претвара у рекламу. Литургија се не може прихватати као визуелна представа; то је мистичко уприсутњење голготске жртве, у чијем гледању и учествовању су у древна времена имали приступ само после припреме, само чланови Цркве који се не налазе под епитимијом. Литургија је силазак Светога Духа и преображење људске душе. А зар телевизија може да забележи силазак благодати?!

Телевизија је у домове верних људи донела богохулне филмове о Христу Спаситељу. Вештина уметника да се преображавају, њихово умеће да забораве себе, да се поистовете са оним кога глуме, показује одсуство сваког верског осећаја или изопаченост вере код глумца који себе поистовећује са Христом. Сатана је рекао: ја сам бог. Адам је рекао: ја хоћу да без Бога будем бог. Глумац каже: ја хоћу преко себе да свету покажем Христа Спаситеља. Значи тај је глумац уверен да он може да мисли као Христос, љуби као Христос, делује као Христос. То је веће богохулство од примитивне и безвезне противверске пропаганде. Данас глумац глуми гангстера, сутра апостола, прекосутра можда регана или друга Камоа! Но наша ће унутрашњост, примивши у подсвести попростачени позоришни лик ће по закону асоцијација и аналогије (подсећања и сличности) у мислима тај лажни лик као жиг ставити на светињу.

телевизија је непријатељ са којим нема нагодбе. Његово нападање нема ни мере ни границе. Док се пустиња Сахара шири брзином од пет километара на годину, телевизија у победничком маршу проходи целу планету, исушавајући и задње изворе и врела, загађујући и сравњујући последње оазе духовности.

Убрзо човек више неће морати да посећује пријатеље, да се вози на састанке, долази у школу ради предавања: он ће све то моћи да чини рукујући телевизијским системом и остајући код своје куће. Човек ће у свету остати као у пустињи, хладној према свему и туђој за све.

Архимандрит Рафаил (Карелин)

[clumsywithwordsblog]

Како до Шведске – током студирања

Вођена изразом ”боље икад, него никад” ево га и други од три дела о животу у Шведској.

Схватила сам кад сам села да пишем ово, како ја уствари не могу да дам праву слику студентског живота јер је од тих дана прошло скоро једанаест година, а то је у данашње време екстремно дугачак период. Али могу да пишем о неким општим правилима и принципима који не верујем да ће се икада променити.

БУЏЕТ И СТАНОВАЊЕ

Две основне ставке на које уствари треба обратити пажњу и пре саме пријаве на факултет. Шведска је позната по свом стамбеном тржишту где не само да влада несташица станова, него је и једно од најскупљих тржишта у Европи (Стокхолм је тренутно осми на листи најскупљих градова, а Шведска осма на листи најскупљих држава). Ситуација је мало лакша за студенте јер универзитети углавном имају уговоре са приватним фирмама за становање.

Да би се добила виза потребно је доказати да се на рачуну има по 850 еура месечно за издржавање током целог школовања (више ако се долази са породицом, овде је линк). Некада је у ову суму улазила и станарина, али данас је то поједностављено јер факултет у своју цену урачунава и смештај. Барем верујем да студенти који данас плаћају школовање имају право на смештај који ће им факултет обезбедити и не морају да га траже сами.

Генерално постоје две различите врсте студентских просторија: стан (углавном за докторанте и људе са породицом, величина од гарсоњере до ”правог” стана) и ходник собе (corridor) где је кухиња увек заједничка, а купатило може бити или заједничко или у склопу собе. Заједничка кухиња је најбоља ствар икада. Ја никад нисам била не знам која куварица, али сам волела да перем судове. Имали смо договор у нашој кухињи да једна особа кува за ту недељу, а други ће да купе све намирнице или да перу судове. Перфектно. Или заједничке вечере где се кува храна са свих крајева света. Толико дивних сећања.

Студентске зграде најчешће имају и теретане, просторије за игру, сауне, дневне собе, вешерницу и сл. Још увек се сећам свог првог стана и заједничке вешарнице. Ја у животу нисам укључила машину за веш пре доласка у Шведску.

Ако пак не желите да живите као студент, будите спремни да платите од 900 па навише евра за гарсоњеру у центру Стокхолма. Цене у Гетеборгу нису високе као у престоници, али и даље причамо о значајним сумама ако вам је буџет само 850 евра.

Поред стана, треба рачунати и на интернет који је овде обавезан (све се решава онлајн) као и мобилни телефон. Храна наравно, као и повремени изласци. Све ово не мора да кошта јако пуно, све зависи од вас као особе. Постоји ”СКЦ”, а постоји и ”Страхињића Бана”, па према томе и ценовник.

Битно је запамтити да се све може. Ја данас не могу ни да пробам да живим студентским животом/буџетом, али се јако добро сећам да ми ништа није фалило док сам ишла на факултет. Још кад сам нашла свој први посао као блогер за факултет, па имала додатне приходе, где ми је био крај :) Студентска виза дозвољава и посао, све док се даје одређени број испита. На тоталну годишњу зараду мању од 2000 евра не плаћа се порез.

Мањак слободних станова, као и високе цене изнајмљивања доприносе још једној ствари која ми је била културолошки занимљива – људи ће се много лакше усељавати једни с другима и то уопште не мора да значи да је веза дошла ”на корак од брака” или слично. Просто је обострано корисно да се подели кирија, а ако сте већ у вези, зашто се не би потпомогли?

СТУДИРАЊЕ

Овде бих могла да напишем роман, али мислим да је довољно да сведем на ”ако нећеш, не мораш, нико те не тера”.

Наиме, факултет је добровољан, што значи да си ти, и само ти, заслужна/ан за своје успехе или неуспехе. Толико да понекад и не постоје оцене на програму, него цела класа прође са истим успехом, само је потребно имати добру присутност на лекцијама и вежбама.

Обраћамо се свима на ”ти” у свакодневном животу, без обзира на године или позицију. Исто тако и професорима. Они си ту да ти се нађу за све што можеш да замислиш, али неће се бавити тобом ако ти сам/а не покажеш вољу за знањем.

Сваки факултет је наравно прича за себе, али верујем да ова генерализација стоји без обзира на професију.

Конкретено за архитектуру могу да кажем да је много опуштенија него у Београду, и да сам ја у поређењу са бачелором, мастер завршила са пола мозга. Да, принципи су исти, али сам став професора се веома разликује. Швеђани су пажљиви, опуштени, покушавају да не ограничавају своје студенте и пусте их да раде слободно са мало смерница. Сећам се једног шпанског професора који је гостовао на факултету и присуствовао нашој радионици/презентацији. За мене је био као било ко други са српске катедре, груб, необазрив и пун себе. Две студенткиње су се чак расплакале пред свима јер нису навикле на такав однос професора према студентима. Данас их потпуно разумем јер сам се и ја навикла да поштујем и да ме поштују без обзира на однос моћи. Али тада сам помислила како у Београду не би издржале ни један термин.

Студирања у Шведској се сећам са много љубави и могу свима да га топло препоручим.

СВАШТА

Не знам шта још има током студија. Где живети, како преживети и шта радити у међувремену рекла бих покрива све што се дешава док си студент. Остало је живот, и шта вреди да ја пишем кад ће свако да га искуси другачије. Могу само да додам да сам се ја по први пут у животу осетила слободна и своја кад сам ушла у тај први стан (и укључила прву машину веша). Студентске године су биле феноменалне на сваки начин: од професора, преко пријатеља за цео живот и око целог света, до путовања. Не бих их мењала ни за шта.

И још једна кратка ретроспектива после пола сата проведених са старим фотографијама. Телефонска камера није била квалитетна, број фотографија из 2010-2012 је раван данашња два месеца фотографисања свега и свачега. И на крају, фотографије из тог периода су толико личне да се не усуђујем да делим, али ми је много драго да их имам.

Лаку ноћ, Ивана

[psyhodelico]

Па збогом! – Сад нисмо већ двоје,

И задњи пут стежемо руке;

Па збогом! – Сад срце је слободно твоје .

Тек с другим га чекају муке.

Ја знам да ће пориви бола

Још једном овладати њиме,

Кад допре му истина гола

И сазна за умрлог име.

Постоје ти звуци што пламте,

Од охолог света скривени –

Ал' они се вечито памте:

Ко живот су с душом сливени;

У њима сни минули стоје,

Ко гроб што све занавек прима;

Разуме их једино двоје,

И двоје задрхти пред њима!

За трен смо ми заједно били,

Шта вечност пред њиме сад вреди!

Сву сласт смо за трен тај ми пили,

И спалили пољубом једним;

И збогом! – Та љубав је наша,

И зато без жалости бежи:

Јер крај нам се чинио страшан,

Ал' сусрет би био још тежи!

Ljermontov...

27072022/2126

[mywordsandphrases]

Црква - Блаже Конески

Нека е проклет часот кога ми кажаа

дека се урива црквата во Небрегово!

Илјади тажачки како да почнаа

да се гласат и да тажат

во мене

тогаш

како од темно подземје да излегоа.

На самото мое детство, значи,

последните жилки му се ништат,

и еве се копачи и мојот најдлабок корен,

а како да сум го предусетил тоа

одамна во мене неспокојства тиштат

и одамна сум морен.

И не таа мала црква

со наивно насликан пекол,

со ѓаволи што го поганат ваганот на бајачката,

ами самата моја снага се рони, би рекол,

за да одекнува во урнатините

плачка.

И моите први години на учениче, на шест лета,

и мојата прва Света Сава

во дворот на таа иста црква,

чие клепало

толку чисто

уште во споменот одѕвонува,

кога во него некој замислен мава,

и тие бојадисани шеќерчиња

во табли и пјатови врз нашите гробови,

што селото на своите дечиња им ги дава, --

сето тоа, сето тоа

одеднаш

во пустелија потонува.

Дури и птиците што кружеле над таа црква,

чавките и гавраните во мојот спомен,

дури и тие

сега

кога црквата се урива

станале како обична украса спрема небото,

дел од неподвижна гравура,

и нивниот полет е ограничен и сломен.

Се урива црквата во Небрегово,

малата црква што некогаш

дрзок селски дух ја правел,

а јас ништо не можам да сторам

иако од тоа седело излегов

и јас сум уште еден здробен Авел.

Се урива мојата заветна црква, еј луѓе,

се рушат моите гробови,

а залудно да викам за помош

кога туѓото е туѓо

и никого не може да го боли

што јас,

што јас липам од самите бели дробови.

Но сепак јас,

јас кревам клетва

над часот што ми јави дека

се урива црквата во Небрегово.

Штура е на тој час попарената жетва

и грозно значењето негово.

Крај таа црквичка

на Бадник и Василица

при снег и мраз

се палеа огнови

на коледарите и василичарите,

а јас

на рамењата од татко ми качен

со очи оџагорени во мракот

играта на сенките

на пламењата

ја пластев во себе

во самата душа

пласт по пласт.

Крај таа црквичка

на летни празници

на средсело, на ледината

ќе изнаседнеа стареите,

а пред нив се зафаќаше оро

и натпревари,

фрлање камен и скокање,

и крај им немаше на песните и смеите.

Крај таа црквичка

се раѓаше нашата верба во иднината,

нашата надеж во бериќетот

и во силата на вистината.

Околу неа чудни имиња:

Пеливар, Поила, Орниче

и еднаш за секогаш

запаметена

на тоа Орниче

во гробиштата

во утро есенско

круша горничка.

И еве

сега

станува пепел

темелот

што нè крепел.

И еве станува пуздер и плева

нашиот уџум, ’рскот и врева.

И еве

сега

се руши

храмот во нашите души!

И сега, сам и страден

со таа мала црква

и јас се уривам

лит и

јаден.

Глувото клепало гласи –

нема што да те спаси!

И по закони груби

цел еден живот се губи.

Мала напуштена цркво,

би те закрепил

да можев,

дури со двете рамења!

Но слаби се тие столбови

и не држат,

ами лево и десно

од самата моја снага

се ронат

твоите свети камења.

[vaseljenska]

Следећи смак света је за неколико дана: Шокантна предвиђања кажу да ће се догодити 23. априла …

Следећи смак света је за неколико дана: Шокантна предвиђања кажу да ће се догодити 23. априла … http://www.vaseljenska.com/vesti/sledeci-smak-sveta-je-za-nekoliko-dana-sokantna-predvidjanja-kazu-da-ce-se-dogoditi-23-aprila/

[amazingjohnnysworld]

На фотографији си ти, у црвеном си, сијаш, смејеш се, али твоје очи све говоре и одлазиш. Често помислим да те никада нећу стићи. Онда се сетим да те волим. Ја немам ни речи више и уморан сам од трчања за стварима. Ја бих на крај света са тобом, али ти се не јављаш.

[bardosys]

Дали го гушнавте вашиот демон денес

Одлучувам да бегам

од ова до мене,

„Со припрема за пецкаст

мерак в стомак

кон напуштањето.“

кон тепачките што ги напуштам

и пијаните ноќи без крај.

Oдреден сликар што трапаво држи пегла:

„Сите тиркизи

мирисаат на вода

под жешката тежина,

сите бранови на влажна волна“.

Се' чувствувам со внатрешноста на дланката.

Оставам отпечаток на плочка бекатон

што леееетааааа ...

... мммммм над ноќната лулашка.

Чувствувам душата ми мушнува од пред нос

... тука секогаш ќе има некој надвор од мене,

споен со мене во најтенкиот дел

од овие два органски света.

Се гушнуваме со демонот денес

како вљубени што ги боли истата страна од срцето

и како во легендите

од пред 2000 години

веруваме дека навистина

девици раѓале деца.

[vojarodic]

Posted @withregram • @srpska.pravoslavna.crkva ✝️Овчарско-Kабларски манастири✝️ Једна од најлепших клисура у Србији налази се на Западној Морави, недалеко од Чачка између планина Овчара и Каблара. Она је усечена у планински масив састављен од шкриљаца, али има и благе нагибе са шумовитим заравнима. Њеној лепоти доприносе и два вештачка језера настала после Другог светског рата хидроцентралама Овчар Бања и Међувршје. Под Кабларом уз реку, налази се и лековита бања која од давнина привлачи многе болеснике. Од осталих крајева Србије ову клисуру издвајају и њени многобројни манастири на левој и десној обали Мораве. По њима и по самој природи цео крај добио је у народу име Српска Света гора. Ретко је где на тако малом простору саграђено толико манастира. Сада их има десет и два света места и то: На десној страни Мораве су: -Манастир Вазнесење, спрам Јовања на другој страни реке, пар стотина метара удаљен -Манастир Ваведење, на изласку из клисуре, (данас парохијска црква) -Манастир Преображење, некад се налазило на левој обали 2 километра узводно од Никоља, наспрам старог манастира -Манастир Свете Тројице, на брду, наспрам Благовештења -Манастир Сретење, недалеко од Св. Тројице, на подножју испод самог врха Овчара На левој обали Мораве су: -Манастир Благовештење, 2 километра од Преображења, изнад Овчар Бање -Манастир Илиње, на брду над Благовештењским тунелом, сада метох манастира Благовештења -Манастир Јовање, 6 километара узводно од Ваведења, некада најважнији манастир, „лавра“ -Манастир Никоље, 2 километра узводно од Јовања -Манастир Успење Пресвете Богородице, црквица пронађена код рушевина Јовањске куле, метох манастира Јовање https://www.instagram.com/p/B_h9r8iJeUA/?igshid=13oyrcr1ar3xm

[thevoidbreather]

Рецензија: DRAM - Нећемо променити свет

Пише: Милош Шебаљ.

Почео бих излагање краћим освртом на ПГП-РТС, који је заслужан што се ово издање нашло пред слушаоцима. Цитирао бих Бранка Рогошића: Велико тело, мала глава, мозак још мањи. Издавачка кућа од чије је величине остало још само име. Време их је озбиљно прегазило, попут брзог воза на чијој прузи су се ненадано нашли и већ деценијама те исте возове само посматрају, чак и не покушавајући да се бар укрцају, или да свог Ћиру потерају на исти колосек. Издавачи далеко скромнијег буџета себи могу приуштити драматично приступачнију продавницу носача звука. Да не помињем да озбиљан издавач не може у данашње време да функционише без продаје преко интернета. А званични сајт ПГП-РТС-а је заиста испод сваког нивоа.

Истини за вољу, као државна кућа могу се похвалити неким заиста значајним музичким подухватима, те им је сврха донекле испуњена, што не мења чињеницу да су сваку шансу за иоле озбиљнију улогу на светској (па чак и локалној) музичкој сцени пропустили. Озбиљно се загазило у 21. век, па је крајње време и за модернизацију последњег издавачког гиганта бивше Југославије. Остали који су тектонске поремећају преживели одавно већ бар покушавају да ухвате прикључак.

Но, овде сам да би писао о новом бенду на домаћој музичкој сцени. Нажалост, након преслушавања дебитантског студијског остварења, стичем осећај да будућност бенда Драм неће бити светла. Барем не ако наставе стопама којима су загазили на сцену.

Не, није ствар у томе да је Нећемо променити свет лоше издање. Напротив, албум је сасвим у реду. Посађен негде на границу поп и рок света, уз довољно приметан уплив електро ритмова, делује као сасвим озбиљан део богате београдске клупске сцене. Верујем да би уместо било ког састава који оперише овдашњим клубовима вртећи до бесмисла хитове Дина Дворника, Денис и Денис и њима сличних, Драм својим ауторским материјалом направио пун погодак. Разиграни ритмови, питке мелодије и лако памтљиви текстови обећавају сасвим добар провод. Евровизија такође не делује као лоше решење за музику овог типа. Даље од тога тешко да се може стићи. О некаквом озбиљнијем утицају на овдашњем музичком небу тешко је и говорити.

Реална је вероватноћа да су момци албум и снимили са неким сличним циљевима. Не верујем да је публика баш гладна оваквог звука. Драм је исувише поп за махом ускогруду рокенрол публику, док се они које покреће баш тај поп звук најчешће ипак одлучују за старе и проверене извођаче. А волео бих и да упознам тог власника клуба који ће им дати шансу да се покажу у неком озбиљном викенд термину када се углавном пуштају баш горе наведени бендови којима ни на крај памети није да покушају да се ауторски ��зразе. Не стварно, ако такав човек постоји, кунем се, постаћу му инвентар у клубу.

Свака част момцима! Храбро су наступили, мора им се признати. Имају и сасвим пристојан материјал, нема сумње. Недостаје им пролаз на сцени. Надам се да грешим, ал' бојим се да не грешим.

[ststevanofdecani]

On Sunday November 29, we will be celebrating our Church Slava. Hierarchical Divine Liturgy starts at 10:00 am, with blessing of Kolac & Zito at the conclusion of the Service. Kumovi for this year’s Slava celebration are Nenad & Novka Malic. All the faithful are invited to join us for this special occasion. - - + - - У недељу 29-ог новембра, наша парохија ће прославити свога небескога заступника Св. Стефана Дечанског. Света Архијерејска Литургија почиње у 10:00 сати са благословом колача и жита пред сам крај Светог богослужења. Кумови овогодишње Црквене Славе су Ненад и Новка Малић. Сав благочестиви, верни народ се позива да узме учешћа у овом Славском саборовању.

[rudyscuriocabinet]

Фреска Бели анђео, из манастира Милешеве крај Пријепоља, увршћена је у ремек-дела светског сликарства. Била је међу првим сликама које су послате преко сателита 1962. године, као и једна од две слике, уз слику Кинеског зида, које су прве послате са Земље у космос, електронским сигналом, као порука човечанству. Мирно лице и насмејане очи милешевског Белог анђела говоре о вечном пријатељству између човека и неба. Вековима је овај небески смешак пружао утеху и наду човеку у најтежим временима, а његова лепота и данас је разумљива људима широм света. Марко Алексић, "Марко Краљевић - човек који је постао легенда" (at Fontana, California)

[svetlostcrnogsunca2]

Elder Scrolls V: Skyrim

У Новембру 2011. године пуштена је видео игра “Elder Scrolls V: Skyrim” за Xbox 360, PlayStation 3 конзоле и PC. Вероватно онога ко чита ово, чуди зашто пишемо о видео игри? Одговор је у томе да “Skyrim” наставља “Elder Scrolls” традицију игре оријентисане око расних тема, херојских вредности и безброј референци на индоевропску културу.

“Elder Scrolls” универзум

Серијал нуди искуство из првог лица. Радња је смештена на фиктивни континент Тамријел, којим влада космополитска Империја коју воде људи и чине је 9 провинција. Свака провинција је дом једне расе, од разних људи и вилењака до звери. Пошто је космополитско, припадника друге расе има у свакој провинцији. Играч сам бира на почетку којој ће раси прип��сти, и свака од њих поседује другачије способности које играчу могу олакшати искуство током играња. Игра коју овде испитујемо се одиграва у земљи Норда, Скајриму.

Пре него што кренемо дубље у садржај, треба објаснити причу.

У претходној игри, Империја се нашла у Кризи Обливиона где су паклена бића по имену Даедре напале Тамријел из своје димензије, Обливион. Играчев главни циљ је био да спаси преживелог наследника трона Империје, Мартина Септима и да га отпрати до Храма Јединог у престоници Империје. Ту би наследник обавио ритуал крунисања који би од њега направио Цара и затворио капије Обливиона заувек. Међутим, све креће по злу када један од Даедричких богова, Мерун Дагон, крочи кроз капију у град и изазове невероватно уништење. Мартин Септим, након година проучвања езотеричних списа, жртвује себе како би постао аватар једног од богова Аедре. У форми пламеног змаја, он протерује Дагона и његову врсту назад у Обливион, затварајући капију заувек али у процесу умире. Без наследника престола, Империја улази у тешки период. Провинције желе независност а Империја постаје само сенка некадашње величине.

Скајрим, земља Норда

Пета игра овог серијала коју описујемо тренутно се одиграва у провинцији Скајрим, након 200 година од догађаја описаних изнад. Земља је дом Норда, људске расе очито инспирисаним европским Скандинавцима. Они су високи, мишићави, светлог тена и очију. Култура им је на сваки начин инспирисана Германима. Од имена као што су Арнгир, Гердур, Сигурд и Вилхелм, међу осталима; и име Скајрим које би требало да значи “Отаџбина”. Њихове куће подсећају на древне германске дуге куће древне и средњевековне германске архитектуре. Медне дворане се могу наћи у скоро сваком граду, док се у једном може наћи масивно дрво по имену Гилдергрин, око ког је град изграђен.

Скајрим је подељен у 9 области којима руководе грофови (Јарлови у игри) а целом нацијом руководи Високи Краљ. Високи Краљ се бира Већањем међу Јарловима. У игри Већање се назива “Moot”, што је преузето из староенглеске речи за “сусрет”. Испод Јарлова се налази Хускерл. У древном германском друштву, постојало је слично уређење.

Као код њихових људских “рођака” на Сиродилу, нордијска религија се врти око пантеона познатог као Девет Божанстава које вилењаци називају Аедре. Док њихови рођаци из Сиродила (централне провинције Тамријела) верују да душа прелази у Етеријум након смрти, Норди верују да душа херојских ратника одлази у Совнгард. Једном кад доспеју тамо, њихова борбена способност се тестира од стране Тсуна, бога који одлучује да ли че душа бити пуштена преко моста од костију. На другој страни се налази Шорова Дворана, масивна медна дворана где највећи хероји тренирају за битку који ће се одиграти на судњи дан, правећи паузе да једу и пију.

За оне који нису упознати скандинавском митологијом, Совнгард је очито инспирисан Асгардом, светом Богова; кошчани мост је референца на мост Бифрост а Тсун на бога Хајмдала, чувара моста. Шорова Дворана је Валхала. Бог Шор је инспирисан богом Одином који обитава у Валхали и тренира ратнике за коначни бој, Рагнарок, када ће Асири водити снаге светлости против снага таме и отпочети ново златно доба. Када играч започне игру, сазнаје да се води грађански рат између Империје и сепаратистичке фракције Олујника.

Расијализам у игри

Као и код претходних игара, расијализам игра важну улогу у причи. Тако овде имамо Олујнике (Stormcloacks), нордијске сепаратисте. Норди су увек били кичма Империје још откад је Исграмор протерао вилењачке окупаторе током Меретске кризе. Норд Талос лично је ујединио провинције у моћну Империју. За многе у Скајриму, прихватање Бело-Златног Конкордата од стране Империје по налогу Талмора (вилењаци) је био знак да Империја више не представља своју људску срж. Како каже један лик из игре: “А шта ради Империја? Ништа! Империја гура вољу Талмора против свог народа!”

Кратко пре догађаја игре, Јарл Улфрик води побуну против Империје изазивајући тренутног Високог Краља Торига на двобој. Убија Торига и покреће побуну против Империјалне Легије у Скајриму. Као додатак, ради са другим Јарловима на савезу да се успостави фронт против Империје. На самом почетку, играч седи поред Улфрика у кочији док их воде у утврђење Хелген на погубљење. Међутим, змај Алдуин напада утврђење а Улфрик и играч (ако га играч одабере) успевају да побегну. Улфрик се враћа у свој град Виндхелм да настави побуну којој играч може да се придружи.

Нордијски сепаратизам

Олујници, како их зову, су расна и сепаратистичка организација. Формирали су се као реакција на забрану обожавања Талоса коју је увела Империја по налогу Талмора и Бело-Златног Конкордата. Имају огромну мржњу према Вилењацима што играч може приметити из дијалога. Ако играч одабере да се придружи Олујницима у Виндхелму, може се чути разговор Улфрика и Галмара који је други по команди. Када га Улфрик упита, за шта се тачно он бори, Галмар му одговара “Пре бих умро него да Вилењаци диктирају судбину Људима”. Након неколико реченица из дијалога, Улфрик објашњава “Борим се за нас који смо дошли из Великог Рата само да видимо да је наша земља пуна странаца. Борим се за свој измучени народ који плаћа дугове Империји преслабој да влада али их означава криминалцима јер жели да буду своји господари”.

Играчи имају опцију да питају Галмара шта је циљ побуне, он одговара “Прво ћемо истерати Талморе и њихове Империјалне марионете напоље, затим ћемо изградити Скајрим какав је некада био, а онда ћемо са војском испловити у Доминиону и показати Талморима да има оних који им нису робови!”.

Ако играч пита Галмара, који је разлог због ког се бори, он одговара: “Откад је човеку потребно разлог да штити своју породицу, да брани своју отаџбину? Странцима и Империји су потребни разлози… Ја сам човек, а Скајрим је човеков дом. То је чињеница. Чињеница на коју сам поносан, у томе нема срамоте. Прочитај своју историју.”.

Један детаљ који чини расне и сепаратистичке фракције из игре блиске нашим је то што им је требала национална криза да их уједини. Талмори и Ан Ксилел су се уздигли у својим нацијама када је постојала претња од Даедри и одвојили су се од Империје када је била слаба. Ако има нешто што се често понавља у нашим круговима, то је да је потребна национална криза да би доживели успех.

Р��ференце ка индоевропском миту и култури

Још једна особина коју “Skyrim” дели са претходницима су разни аспекти индоевропских веровања. Главни антагониста приче је змај Алдуин, први син Акатош, која је божанство времена. Алдуин се враћа након безброј векова до донесе крај времена, када он и његова врста униште свет како би се нови дигао изнова. Према причи у игри, овај се процес већ једном десио што му је донело назив “Гутач Света”.

У овој радњи се налази неколико идеја из Хинду и Скандинавске митологије. Прво имамо време и његов деструктивни аспект, јер је Алдуин син Бига Времена. У Хиндуизму, Кал је Бог времена који ће “прождрати” свет како би се нови створио. Текст о томе гласи:

— На крају времена, Кала (Време) ће нас прождрати све и због овога се зове Махакала (епитет Шиве)… Јер ти прождра Кала, који је Кали, оригинална форма свега, и због тога што си порекло и уништење свега зовеш се Адја (Исконски). Након уништења што узима своју форму, мрачну и безобличну, јер ти си Један, онај незамислив… Ти си почетак свега, Творац, Заштитник и Уништитељ свега. —

Са референцама на о крају свет и новом почетку, игра такође позајмљује разумевање историје као циклични феномен. Циклична историја је концепт нађен широм оре хришћанске есхатологије, поготово у Хиндуизму и Скандинавским веровањима као и у Грчкој литератури из Хесиодовог “Рад и Дани”. Из свих ћошкова древног света, преци су веровали да ће свет једног дана постати тако покварен да ће његово уништење бити потребно за почетак Златног Доба.

Алдуинова форма као змаја у игри је такође значајна. У скандинавском виђењу “краја времена” који се назива Рагнарок (Сумрак Богова), џиновска змија Јормунгандр игра улогу у уништењу света убијајући Тора. Након катаклизме, Свет је препорођен.

Са Традиционалистичке перспективе има проблем у томе што играч мора да заустави Алдуина, мада постоје и друге методе да се отпочне Златно Доба као што је побуна Олујника, међутим дебатовање фиктивне приче у игри нема поенту за овај чланак.

Важан аспект игре су Повици, које играч може да научи са Нордијских зидова. Користећи Повик, играч прикупља духовну снагу у грло и повикује речи које дају разне резултате. Играч може одгурнути противника, постати једно са Етером, да трчи невероватно брзо, смири или изазове олују… Према причи игре, Повике је људима дао бог Кинарет као дар. Повик има паралелу у тантричкој Будистичкој идеји Сидиса (Siddhis), који су магичне моћи добијене кроз разне инкантације. Међу њима су моћи контроле над туђим телом, манипулација законом природе, ходање по води, левитација, итд… Као и Повици, Сидис је дар човечанству од Божанског.

Обоје и Повик и Сидис захтевају аскетску праксу и дисциплину како би се користили. Према Аканкеја Сути, онај који жели да изведе Сидис мора испунити “сву праведност, да буде посвећен тихоћи срца изнутра, нека гледа кроз ствари, нека буде пуно сам!”.

За играче у игри да би користили Повике, морају провести време са групом манастирског типа по називу Сивобради унутар храма на највишој планини Скајрима.

Закључак

Са игром као што је “Skyrim” добар део посла је већ урађен за нас. Играчи су изложени свету где расне разлике постоје и итекако су битне, нпр неко ко изабере расу Аргонаца ће моћи да дише под водом, ко изабере расу Бретона ће бити отпоран на чини… Играчи су сведоци побуне белих сепаратиста против мултирасне космополитске Империје која служи страном интересу. Иако не можемо очекивати да сви схвате алегорију овде, бар која хиљада хоће јер РПГ тип игара је углавном привлачнији интелигентнијим гејмерима док већина преферира ФПС или спортске игре због лакшег задовољења.

“Skyrim” садржи бројне теме из индоевропског мита, фолклора и културе које могу запалити искру интересовања за ове теме. Од змајева и вилењака до езотеричних тема аријевских текстова.

Током мог првог преласка игре, играо сам као Норд спретан са секиром и придружио сам се побуни Олујника. Како бих све мало зачинио, заразио сам се Ликантропијом; кад је тренутак био савршен претворио бих се у огромног двоножног вука и јурио кроз хорде Империјалаца.

У “Elder Scrolls” играма, могућности су бескрајне међутим поуке су углавном позитивне. Такође треба обратити пажњу на потенцијалну зависност од оваквих игара. Лако се може утонути у свет Тамријела да би проблеми стварног света лако изгубили приоритет. Ако неко хоће да купи/скине ову игру за себе или своје дете, одређене границе морају бити постављене како би се спречила завист и скретање ума са важнијих ствари.

[seek-love-and-happiness]

Света гора, Фрушка гора, Чачак – синоними за веру, хришћанство, Србе.

Име мога града потиче од турског назива за блато. Он у себи садржи све тајне наше вере и отачких обичаја. Сачувао је своје „ја“ упркос небројеним нападима, отимањима и биткама. Ушушкан међу планинама, у долини велике реке, он чува своје тајне за долазеће генерације.

Вечито сам у свету лепоте. На обронцима његових планина станује једанаест манастира – најуверљивији доказ о нашој историји и православљу. Прелепо саграђени, још лепше осликани, подигнути на местима на која је пала круна нашег цара, незаменљив су дом благодати за све душе отежале од вреве и бодежа света. Фантастичан, скоро нестваран поглед који се пружа са врха Каблара на извијугану реку, често звану и „нашим морем“, свакоме одузме дах. Ко једном посети Чачак доћи ће опет, макар и у другом животу.

А у самом граду – неописива гужва. Људи, деца, пензионери… Током седмице раде, уче, друже се, а онда недељом иду у Страцимирову цркву, окружену музејом, галеријом и Гимназијом. Свет као да стане док црквена звона одјекују надалеко. Понекад ми се чини да могу да се чују до самих граница нашег града. Људи се тада присећају својих ближњих који нису више са нама. Или јесу, али много далеко. Сећам се приче моје баке о чувеним вашарима и о томе како су се двоје волели, без обзира на „режим“ о проналажењу брачника који је у тим временима владао. Баш једна таква прича згодила је двоје младих.

Дакле, чачански вашари су били бесцено средиште за проналажење мужа већ стасалим кћерима или лепе прилике из добре породице за свог младог, а неретко и лепог сина. У то доба у Чачак су се стицали чудесни људи са свих страна. Свугде се чуо лако препознатљиви „Моравац“, људи у народним ношњама су играли, док су неки неки продавали своје производе од вуне, памука, меда, воћа… На игранкама је било дозвољено да се мушки и женски мешају, премда је то у свим другим приликама било стого забрањено. И један висок, црн младић приђе девојци у јелеку и око њих двоје све стаде. Не каже се џабе „љубав на први поглед“. Њима је само то било довољно. Он је долазио из оближњег села у близини варошице, а она чак са планине Таре. Цело то вече провели су играјући једно уз друго, коло за колом, причајући о себи, својим жељама и надама. И онда, када је вечери дошао крај, договорише се да се поново састану. То и учинише. Тако су радили седмицу за седмицом, што су чешће могли, у тајности. А онда он одлучи да оде чак до обронака Таре да затражи њену руку од строгог оца који, попут орла, чува своју мезимицу. И тако се човек, заслепљен невероватном љубављу, упути ка двору своје принцезе. Међутим, немерљиво изненађен, не дочека да га лепо приме. Напротив. Још није ни рекао до краја шта је имао, а они га већ упутише ка вратима. Он, принц на белом коњу, знао је да је морао подићи своју Снежану из стакленог ковчега. Знао је већ шта му је чинити. Морали су побећи заједно, што пре. Љубав није смела да чека! Тако и урадише. Свој пажљиво осмишљен план за бекство спроведоше у дубокој, безмесечној јесењој ноћи. Он дође по њу, а она изађе носећи само завежљај својих ствари у рукама, спремна да нестане у ноћи са човеком својих снова. За дивно чудо, у његовој је кући дочекаше непојамно лепо. А како је природа људи са Таре другачија него природа Чачана, њени се укућани брзо одљутише, те су у најкраћем року и они почели да присуствују породичним окупљањима. Управо ти заљубљени „одметници“, ма колико то нестварно звучало, и данас живе у истом оном селу у којем су живели и имају двоје деце и петоро унучади.

Сви Чачани као да се равнају према древној латинској мудрости: „Ubi patria, ibi bene“ (Где је домовина, ту је добро). И сви ће вам рећи да дођете и окусите оно што ми кушамо сваки дан. За нас кажу да нисмо људи и да смо најлепши у Србији. А Чачак? Он мудро чува своје тајне за путника намерника који је ту дошао да истражи непознато. Можда се, баш за инат, и одушеви.

This slideshow requires JavaScript.

Град међу манастирима Света гора, Фрушка гора, Чачак - синоними за веру, хришћанство, Србе. Име мога града потиче од турског назива за блато. Он у себи садржи све тајне наше вере и отачких обичаја. Сачувао ��е своје „ја“ упркос небројеним нападима, отимањима и биткама. Ушушкан међу планинама, у долини велике реке, он чува своје тајне за долазеће генерације. Вечито сам у свету лепоте. На обронцима његових планина станује једанаест манастира - најуверљивији доказ о нашој историји и православљу. Прелепо саграђени, још лепше осликани, подигнути на местима на која је пала круна нашег цара, незаменљив су дом благодати за све душе отежале од вреве и бодежа света. Фантастичан, скоро нестваран поглед који се пружа са врха Каблара на извијугану реку, често звану и „нашим морем“, свакоме одузме дах. Ко једном посети Чачак доћи ће опет, макар и у другом животу. А у самом граду – неописива гужва. Људи, деца, пензионери... Током седмице раде, уче, друже се, а онда недељом иду у Страцимирову цркву, окружену музејом, галеријом и Гимназијом. Свет као да стане док црквена звона одјекују надалеко. Понекад ми се чини да могу да се чују до самих граница нашег града. Људи се тада присећају својих ближњих који нису више са нама. Или јесу, али много далеко. Сећам се приче моје баке о чувеним вашарима и о томе како су се двоје волели, без обзира на „режим“ о проналажењу брачника који је у тим временима владао. Баш једна таква прича згодила је двоје младих. Дакле, чачански вашари су били бесцено средиште за проналажење мужа већ стасалим кћерима или лепе прилике из добре породице за свог младог, а неретко и лепог сина. У то доба у Чачак су се стицали чудесни људи са свих страна. Свугде се чуо лако препознатљиви „Моравац“, људи у народним ношњама су играли, док су неки неки продавали своје производе од вуне, памука, меда, воћа... На игранкама је било дозвољено да се мушки и женски мешају, премда је то у свим другим приликама било стого забрањено. И један висок, црн младић приђе девојци у јелеку и око њих двоје све стаде. Не каже се џабе „љубав на први поглед“. Њима је само то било довољно. Он је долазио из оближњег села у близини варошице, а она чак са планине Таре. Цело то вече провели су играјући једно уз друго, коло за колом, причајући о себи, својим жељама и надама. И онда, када је вечери дошао крај, договорише се да се поново састану. То и учинише. Тако су радили седмицу за седмицом, што су чешће могли, у тајности. А онда он одлучи да оде чак до обронака Таре да затражи њену руку од строгог оца који, попут орла, чува своју мезимицу. И тако се човек, заслепљен невероватном љубављу, упути ка двору своје принцезе. Међутим, немерљиво изненађен, не дочека да га лепо приме. Напротив. Још није ни рекао до краја шта је имао, а они га већ упутише ка вратима. Он, принц на белом коњу, знао је да је морао подићи своју Снежану из стакленог ковчега. Знао је већ шта му је чинити. Морали су побећи заједно, што пре. Љубав није смела да чека! Тако и урадише. Свој пажљиво осмишљен план за бекство спроведоше у дубокој, безмесечној јесењој ноћи. Он дође по њу, а она изађе носећи само завежљај својих ствари у рукама, спремна да нестане у ноћи са човеком својих снова. За дивно чудо, у његовој је кући дочекаше непојамно лепо. А како је природа људи са Таре другачија него природа Чачана, њени се укућани брзо одљутише, те су у најкраћем року и они почели да присуствују породичним окупљањима. Управо ти заљубљени „одметници“, ма колико то нестварно звучало, и данас живе у истом оном селу у којем су живели и имају двоје деце и петоро унучади. Сви Чачани као да се равнају према древној латинској мудрости: „Ubi patria, ibi bene“ (Где је домовина, ту је добро). И сви ће вам рећи да дођете и окусите оно што ми кушамо сваки дан. За нас кажу да нисмо људи и да смо најлепши у Србији. А Чачак? Он мудро чува своје тајне за путника намерника који је ту дошао да истражи непознато. Можда се, баш за инат, и одушеви.

[gostivarpress]

Етно вешта жена во гостиварско Зубовце – старински специјалитети, чист воздух и дружење

Етно вешта жена во гостиварско Зубовце – старински специјалитети, чист воздух и дружење

Гостивар годинава беше домаќин на манифестацијата Етно вешта жена и на едно место собра жени од сите градови во Македонија, кои го претставија својот крај со специјалитети, подготвени по старински традиционални рецепти. Настанот се одржа во дворот на манастирот „Света Марина“ во селото Зубовце. „Се радуваме што сме домаќини на Етно вешта жена и ете успеавме и во услови на пандемија со почитување…