#козак систем | Explore Tumblr Posts and Blogs

schizopunkt · 4 years

Text

Галицијски интелектуалци желе да лише Украјину ћириличког писма

Идеја замене ћириличког писма латиницом у украјинском језику зарад „евроинтеграција“ врло је блиска срцу галицијске интелигенције. Округли сто на ову тему ће бити одржан 9. новембра (2014.) у Лавову.

Пише: Мирослава Бердник Превод на енглески: Stanislavs.org Превод са енглеског: Сабо Таби

9. новембра, у чувеном култном кафеу „Џига“ у Лавову, биће одржана дискусија о томе да ли је могуће пребацити украјински језик са ћирилице на латиницу. Информативни програм „Факти“ украјинског ТВ канала ИЦТВ извештава о томе.

Главни аргумент који износе локални интелектуалци који се залажу за пребацивање на латиницу је питање цивилизација. Украјински народ, или, прецизније, западни Украјинци – су од „памтивека народ Европе. Као такви они се разликују од Руса и Малоруса (трансдњепарских Украјинаца – прим. прев.), који су у суштини Руси“. И латиничко писмо ће бити најподесније да нагласи приврженост западних Украјинаца породици централноевропских нација.

Пре или касније, десиће се такав прелазак са ћирилице на латиницу, претпоставља интелигенција из Лавова. Идеја „латинизације украјинског језика“ појавила се већ 90-их међу галицијским интелектуалцима који су активно заговарали независност Галиције. До 2000, норме за латинички правопис украјинског језика већ су биле направљене. Међу њиховим творцима био је најпознатији уметник и публициста Влодко Костирко. Почетком 2000, он је већ објављивао своје чланке на украјинском језику, писаном на латиници, у издањима културног алманаха „Ї“ из Лавова.

Костирко се одавно пребацио на латиницу у својим текстовима на украјинском. На тај начин он се нада да ће нагласити бескомпромисност па чак и непријатељску настројеност између две културе – „европске“ ��ападно украјинске и „руске“ централно украјинске.

Он је чак насликао слику „Унијат убија Козака“. На тој слици пољски хусар са крилима пробија копљем Козака из Запорожја (називи „Козак“, „Хазар“ и „Хусар“ су истог порекла. Види овде за више информација, прм. прев.). То је подсетник да се у 17. веку десио рат између гркокатоличких Галицијанаца и православних Трансдњепрана, потомака Козака.

Гркокатолици су се, присећа се уметник, борили на страни Пољака католика. Временом је започета Украјинизација Галицијанаца, а посебно узим маха након 19. века, али до данас је прилично заборављена. Данас Влодко Костирко отворено супротставља становнике истока и запада Украјине, тврдећи да до културног и цивилизацијског помирења између њих не може доћи.

Да подсетим да је у марту, привремена специјална комисија за припрему нацрта закона „О развоју и употреби језика у Украјини“ разматрала постепено гашење употребе ћириличког писма на територији Украјине.

Још 2007. сам писала о покушајима за време владавине председника Јушченка да се прогура замена ћириличког писма са „абецадлом“ (изведено од пољске речи за абецеду, „abecadło“, прим. прев.). Тада су ти покушаји пропали.

Питања која су се тицала функционисања језика већ су имала политичку и цивилизацијску обојеност у XX и XXI веку. И недавно, у разним изворима на интернету, појавиле су се неке сензационалистичке информације – да је украјинском министарство спољњих послова, током више месеци, имало комисију која се бавила пребацивањем украјинског језика са ћирилице на латиницу, и да је на њеном челу био министар спољњих послова Врховне Раде Борис Тарасјук.

Судећи по интернет публикацијама, у тој комисији су били чиновници из украјинског министарства спољњих послова, министарства образовања и науке, минист��рства културе и туризма. Поред државних филолога и лингвиста, у развоју овог пројекта такође су учествовали и депутати Врховне Раде из фракције „Наша Украјина“, а пре свега Вјачеслав Ковал и Николај (Микола) Онишчук.

До идеје за стварања комисије наводно је дошло почетком 2005. и подржао ју је председник Јушченко. Али онда је то процурело у медије на нивоу гласина, и након низа критичких чланака у штампи, пројекат је постао „заборављен“. Ипак, научници су наставили да раде на том пројекту. Идеја комисије се поново појавила након парламентарних избора, на којима је „Наша Украјина“ доживела неуспех. И у августу 2006. ипак је креирана комисија. Молдавски националистички сајт Moldovatoday.net известио је да је комисија министарства спољњих послова провела редовне консултације за молдавским колегама, који су били ангажовани на пребацивању молдавског језика на латиницу. Такође је известио да је питање преласка украјинског језика на латиницу разматрано у закулисним разговорима украјинске и молдавске делегације на трећем састанку Парламентарне скупштине ГУАМ (Грузије, Украјине, Азербејџана и Молдавије, прим. прев.) у октобру 2006.

Мислим да се стално експериментисање са украјинским језиком врши не само због жеље неких индивидуалних „свідомих“ (украјински за „свесне елементе“, термин који користе националистички настројени Украјинци) чиновника да пузе и завреде наклоност западних патрона. То се ради да би се срушио заједнички културни и цивилизацијски простор два народа, који су блиски. Словенски народи су прилагодили писмо, зависно од хришћанског обреда који су усвојили – византијски или латински (католички). Ако је то био латински, то је одредило избор писања – Латини су за своја богослужења користили литургијску вулгату – верзију Библије, која готово никада није превођена на националне језике, зато што је то била политика западне цркве. Стога није било потребе да се писмо покатоличених Словена прилагоди потребама њихових језика.

Другачији приступ је имала Византија, па су мисионари Константин Филозоф (Ћирило) и његов брат Методије, који су превели јеванђеље на словенски (тачније, стари бугарски дијалект), креирали посебно писмо. Овај словенски превод је прихваћен од стране свих оних Словена који су исповедали православље. Тако да је наш садашњи систем писања одређен избором који смо некада учинили.

Ипак, напади на ћириличко писмо су настављени – у XIX веку у аустро-угарској Галицији и у XX веку, овог пута од стране … бољшевика.

Алфабет и абецадло

Још 1823, библиотекар бечког двора и филолог, Бартоломео Копитар – Словенац по националности, написао је у писмо чешком лингвисти Јозефу Добровском: „Мој идеал за све Словене – латиничка слова, и неколицина слова словенске ћирилице као додатак“. Он је предложио да се уведе фонетичка транскрипција у језичку праксу, која би довела до индивидуалних система писања за скоро свако село у Галицији. Сем тога, он је намеравао да замени ћириличко писмо латиницом.

Збирка етнографа и писца Вацлава Залеског „Piesni polskie i ruskie ludu galicyjskiego“ („Пољске и руске песме галицијског народа“) објављена је 1833. у Лембергу. Писмо које је користио није руско, већ пољско, што је избор који је објаснио следећим разлогом: „Пред собом сам поставио циљ да, што је могуће више, пишем онако како људи говоре, чак иако би то довело до било каквих граматичких грешака. А што се тиче чињенице да сам за то користио пољска слова, а не ћириличка или глагољична – па, сви ће ме за то касније похвалити. Ја сам сигуран да ће доћи време када ће сви словенски народи напустити та стара слова која највише спутавају увођење словенске књижевности у антологију европске књижевности.“

Њега је подржао колега Август Белевски – историчар, издавач и преводилац „Беседе о Игоровом пуку“. У рецензији збирке, он је написао: „Један од најважнијих момената, којих се дотакао издавач књиге, је [питање] која слова употребити и како изговарати песме руског народа, који још увек нема ни граматику ни речник за свој језик…“

Ипак, ни Залески ни Белевски нису имали никакве политичке циљеве приликом покушаја да уведу латинички алфабет за галицијске Рутенце (Русине). Они су само желели да га „подаре“ обичном народу. Нешто касније су започета дешавања, која су накнадно названа „азбучним ратом“.

Идеју латинизације је покупио млади галицијски свештеник Јозеф Лозински, који је у новинама из Лавова, „Розмаитосци“ (1834, №29) објавио чланак „O wprowadzeniu abecadla polskiego do pismiennictwa ruskiego“ („О увођењу пољске азбуке у руско писмо“), и наредне године објавио свој етнографски рад „Руско венчање“ користећи латиницу.

Процес националног препорода је био у јеку у Галицији 1830-их. Његово срце су били „галицијски следбеници“ – млади са Универзитета у Лавову, на челу са Маркијаном Шашкевичем, Иваном Вахилевичем и Јаковом Головатским, којима је на универзитету наденут надимак „руско тројство“. Они су били ти који су изнели најоштрије примедбе покушају увођења пољског „абецадла“, сматрајући то покушајем отцепљивања Галиције од својих древних историјских и културних корена. „То је егзистенцијално питање: бити или не бити за Русине (Рутенце) у Галицији“ – написао је Головацки пуно касније – „Да су 1830-их Галицијанци прихватили пољски абецадло, руска национална индивидуалност би ишчезла, руски дух би нестао, и Галицијски Рус би се претворио у другог Холмшчина.“ (Головацки Јаков, Белешке и прилози чланцима госн. Пујпина, штампане у „Гласнику Европе“ током 1885. и 1886, Виљна, 1888.). Као одговор, Маркијан Шашкевич је 1836. објавио памфлет „Азбука и абецадло“. У њему, он је јасно и разборито показао да је понуда Лозинског неутемељена, неприхватљива и директно штетна. Он је такође тврдио да одступање од ћириличке азбуке не би приближило Галицијанце европској култури, већ би их само отуђило од других Словена. Неко време је идеја увођења латинице била напуштена.

Следећи покушај бечких власти да пребаце галицијско-русински језик у латиницу је уследио 1859. У Бечу, аустријски политичар и виши чиновник министарства образовања Јозеф Јиречек објавио је брошуру „Ueber den Vorschlag, das Ruthenische mit lateinischen Schriftzeishen zu schreiben“ („О предлогу да Русини пишу латиничким писмом“). Аутор је веома јасно скицирао сврху реформе правописа: „Здрав развој украјинске књижевности ће задобити веома снажну подршку за употребу латиничког писма. Док Русини буду писали и штампали на ћирилици, они ће показивати тенденцију да буду наклоњени црквено-словенизму и стога русизму, и дакле само постојање украјинске књижевности би било доведено у питање. Црквено словенски и руски утицај је толико велики да прети да потпуно истисне локални језик и локалну књижевност.“ И даље: „Осим одбацивања русизма, прелазак на латиницу би касније помогао галицијским Украјинцима приликом изучавања пољског и немачког језика, без којих не би могли да опстану.“

Људи који су веома утицајни у галицијско-русинској заједници, попут владике Литвиновича и филолога Јозефа Лозинског – који су се већ пребацили на русофилну позицију – гласали су против ове реформе у Сеиму. Они су тврдили да је ова реформа „погубна по нацију Руса, зато што ће са латиничким писмом, нестати дух вере украјинског народа“.

Већ током лета, Јиречек је требало да дође у Лемберг и стане на чело Комисије за алфабет, док су од октобра 1859. сва деца у Галицији требало да почну са учењем по новим букварима. Али обим народних демонстрација против реформе је уплашио централне власти. Становништво Галиције је изашло на спонтане митинге, објављивани су чланци у штампи, писали су петиције и слали делегације. И аустријске власти су, сећајући се добро мађарске револуције из 1848, одступиле.

„… књиге писане руским писмом, биће предмет историје“

У мартовском издању „Известје“ из 1919. објављен је чланак „О латиничком писму“ који је потписан неозбиљним псеудонимом „стари ђак“. Било је то писмо уреднику, враголасте форме, али у суштини са озбиљним питањем. У њему се тврдило: „Наша азбука је превише компликована и толико различита од оне у Западној Европи, да је се странци плаше. Ми би требало да пређемо на латиничко писмо, просто и елегантно, баш као што смо прешли са руског календара на паневропски, и на метрички систем са „фунти“ и „аршина“. И он објашњава како се могу пребацити специфични руски гласови у латинички алфабет. Тако је било референци на словенске народе, на пример Пољаке, који су одавно користили латиничко писмо.

Ко се крио иза тог псеудонима – савременици су лако закључили. Био је то или Луначарски, или Бухарин – главни црвени интелектуалци, који су касније постали активни промотери „нове азбуке“. Али какав је то ћеф – пребацити руски на латиницу? Све је, ипак, врло једноставно: ужарени револуционари су сматрали да је заједничко писмо једно од оруђа за изградњу нове трансетничке заједнице. Зашто латиница? Прво, нови лидери су својим духом били, наравно, људи западне цивилизације. И друго, зато што је након руске требало да уследи светска револуција! Ми одбацујемо старо и започињемо све од почетка.

Итако су они 1922. почели од нуле у Азербејџану. Председник азербејџанског Це-ка Самад Агамалиоглу, пошто је претходно причао са Лењином, направио је у Бакуу „Комитет за НТА (Нови туркијски алфабет)“. Лењин је, судећи по Луначарском, снажно одобравао идеју латинизације, премда је мислио да је неопходно то учинити „касније, пошто ојачамо“. Убрзо је латиница постала државно писмо у Азербејџану. Старо писмо је проглашено за „феудално-реакционарно“. Посебно након што је Кемал Ататурк, који је тада сматран за стратешког савезника, био у пуном замаху латинизације Турске. Замисао је била да се постепено латиница претвори у темељно писмо свих несловенских народа у СССР. 1927. креирана је ВЦКНА – Свесавезни Централни комитет за алфабет – под јурисдикцијом Президијума Централног извршног већа Савета народности. Почетком 30-их језици 17 муслиманских народа су пребачени на латиницу, а до 1936. – већ 68 различитих националности. Све ово се десило док се у позадини одвијала индигенизација [делатност или процес преузимања контроле, вршења доминације ули утицаја од стране староседелачког становништва, прим. срп. прев.] (у нашој земљи, украјинизација је спроведена под супервизијом Кагановича).

1930. на иницијативу Луначарског, покренуто је питање латинизације руске азбуке (како у Украјини тако и у Русији). У чланку „Латинизација руског писма“, који је објављен у часопису „Култура и књижевност Истока“, он је написао: „Од сада нас је наш руски алфабет отуђивао не само од Запада, већ и од Истока који се у великој мери пробудио захваљујући нашем труду… Постепено ће књиге, писане руском азбуком, постати предмет историје. Наравно да ће увек бити корисно изучавати руска слова да би нам била приступачна. Од тога ће осетну корист имати они који се баве историјом књижевности, али у сваком случају, биће све мање и мање неопходно за нову генерацију… Користи, представљене увођењем латиничког алфабета, су огромне. То нам даје највише од интернационализације, повезујући нас тако не само са Западом, већ такође и са обновљеним Истоком.“ (опаска преводиоца: Какав диван пример циркуларне логике: Прво латинизујте Исток, онда га употребите као аргумент да и Русија треба да буде латинизована. Такође обратите пажњу на акцент на „новој генерацији“, која треба да буде откинута од својих корена.)

Онда је основан подкомитет у Главнауци Наркомпроса (Главна дирекција за науку под јурисдикцијом Народног комесаријата образовања) за латинизацију руског писма, који је објавио да је руска азбука „облик графема, идеолошки стран социјалистичкој мисли“, „рекликт класних слика руских феудалних земљопоседника и буржоазије XVIII и XIX veka“, „слика аутократског тлачења, мисионарске пропаганде, велокоруског националистичког шовинизма и присилне русификације“.

Средином 1930-их, почело је зауздавање страствених латинизатора. Стаљин је био у стању да порази троцкистичке противнике, тако да идеја светске револуције више није била релевантна. Велики рат се надвијао над земљом, и било је неопходно да народи осећају да се налазе у заједничком културном простору.

1936. строго поверљиви извештај N ОБ-322 је поднет Секретаријату Централног комитета КПСС(б), у ком је, између осталог, наведено: „Непријатељи совјетске власти и КПСС(б) су покушали да употребе латинизацију зарад сегрегације радног народа тих република и области од укупне породице народа Совјетског Савеза. Док су се користили причом о „интернационалном карактеру“ латиничке основе као покрићем, они су бранили курс буржоаске културе Западне Европе, насупрот културе развоја, националне форме и социјалистичког садржаја… Као резултат активне елиминације руске азбуке, ВЦКНА и локални комитети су креирали 10 латинизованих алфабета за народе са руским писмом… Ситуација са терминолошком конструкцијом језика многих народа СССР је неповољна. Посебно је неповољна у овом погледу међу граничним народима и нацијама, где је „латинизација“ просто инструмент великих и малих империјалиста. На пример, током вишегодишњег периода романизација терминологије је отворено спроведена у Совјетској Молдавији, док је Совјетска Карелија (под старим руководством) – била случај најактивније финизације. И све ово се дешава упркос отпору широких народних маса.“

Данас, само нас фраза из књиге „Златно теле“ подсећа на та времена: „‘Херкулијанци‘, одговарајући на нечије интриге, обећали су да ће одговорити масовном латинизацијом званичних докумената.“ Значење вица постаје јасно само ако се сетимо недовршене кампање латинизације. Али ствар ентузијаста за „прибилижавање Западу“ није изгубљена…

Зашто је мобилним оператерима потребна транслитерација?

Када читате програмски чланак за латинизацију украјинског језика „Укролатиница: просто и отмено“ у „Огледалу недеље“ (№28 (453), 26.07-1.08 ’03), стичете утисак да сте се нашли у далеким 30-им. Исти аргумент – „приближавање цивилизованом Западу“. Исти непријатељ – „великоруски шовинизам“ и православно хришћанство. Као и главна циљна група – млађа генерација: „… не у овој генерацији, него у оним које долазе. Зато што још од колевке, не схватајући шта значе те шкработине, беба ће се навићи на латинички алфабет. Исплатиће се када дође време да научи страни језик: мали Украјинци се неће ломити око фонта.“

Као што знамо, дечија уста често говоре истину. Моја ћерка ми је недавно поставила изненађујуће питање: „Мамо, чому оператори мобільного зв’язку надсилають SMS-повідомлення не українською мовою, але латинськими літерами?” („Мама, зашто мобилни оператери не шаљу СМС поруке на украјинском, него на латиници?“) Заиста, зашто? На крају крајева, свака тастатура има не само латиницу, него и ћириличко писмо. Али, као што се зна, већина корисника мобилних оператера су млади људи. И они се постепено навикавају на латинички алфабет.

Као што је претходно споменуто, онлајн издања су известила о консултацијама наших девелопера са молдавским колегама, који су почетком 90-их латинизовали молдавски језик, користећи рад комисије Луначарског као основу.vi Ступила сам у контакт са секретаром за штампу службе министарства спољњих послова Украјине, Наталијом Житарјук. Она је „механички“ оповргла ову информацију, додавши да „якщо газета «2000» претендує на те, щоб бути серйозною газетою, то вона не буде дезінформувати читачів і писати про те, що не відповідає дійсності“ („Ако лист ‚2000‘ претендује да буде озбиљан лист, он неће обмањивати своје читаоце пишући нешто што није истина“).

Премда прес служба министарства спољних послова пориче постојање Комисије за латиничку транслитерацију украјинског језика, забрињава чињеница да су током последњих неколико година, онлајн издања као и респектабилне новине константно „убризгавале“ ову тему у информативни простор. На форумима „наранџасте“ омладине ова тема је разматрана прилично агресивно. Овде се треба присетити да је увод у рат, којим је подељена бивша Молдавска Совјетска Социјалистичка Република на два непомирљива дела, управо била латинизација језика.

Мирослава Бердник је украјинска новинарка и блогерка. Овај текст је објавила на „Лајвџорналу“ (LiveJournal) 7. новембра 2014.

#ćirilica #latinica #ukrajina #rusija #galicija #poljska

0 notes