#citat o tebi

[blackkmoonlight]

6/7.10.23. //

I bila je prošla ponoć,

došli smo do radnje da uzmemo čips i sok

i idemo na naše mesto da postojimo,

umorni od ljudi i gužve.

Dok smo stajali između rafova,

Pitala sam: “Šta želiš da uzmemo?”

Odgovorio si: “Svejedno, šta se tebi jede više?”

Upitala sam: “Pa dobro, meni je svejedno, šta bi ti?”

Samo si me pogledao, nasmešio se i izgovorio: “Živeo sa tobom.”

-ljubav.

—

[filozofs-world]

On ne zna šta ima, ali ja znam ko sam.

[pesnik-bolesnik]

Nazvala bih te.. samo da ti čujem glas, da kažeš da si dobro, da nisi previše popio i da paziš kako voziš.  Onda bih ti rekla da se javiš čim stigneš da znam da si došao.

i da je sve u redu.

[stvaralastvo]

Ne umem da ti pokažem da te volim. Pokušavam, ali zatim sve srušim.. I da li zaista želiš sa mnom, ovakvom, da ostaneš i nosiš se sa svim mojim stanjima?

[belog-grada-crna-princeza]

Pieces of me/ pokušaji razrešenja ili o muškom i ženskom principu.

Nemam mira, nakon tvoje izjave da previše filozofiram, pa mahnito istražujem preplitanja i razlike između nauke i filozofije. Zaključujem da smo to ti i ja, ti si preciznost, pravila, logika. Ja volim pitanja bez odgovora i odgovore u obliku pitanja. Kuda me je to dovelo? A mora li nekuda? Ja sam u stanju da obiđem čitav kosmos i da nikuda ne stignem, bar ne po tvom poimanju. Zar ta tvoja nauka nije opsednuta pravilnim definicijama? Hajde reci mi, šta znači stići negde. Završiti putovanje? Ne žuri mi se u tome. Mogla bih umesto toga pomešati noć i dan, san i javu, tvoje razloge i moje izgovore ili kako ono već… Ima neki Andrićev citat, (i namerno ću parafrazirati jer nije bitno sad što je Andrić), kaže, najsuroviji postupak koji možete učiniti nekom svom bližnjem je da dok vam govori o svojim emocijama, vi nudite logiku. Surovost te se ne tiče, dokle god je potkovana činjenicama. Ne volim ja ni slatke laži, niti se branim od gorčine. Samo bih malo da egzistiram van tih okvira. Tebi je potrebna jedna staza koju ćeš slediti, a ja volim pogrešna skretanja i lavirinte i zaobilazne putanje. Čujem već tvoja opravdanja koja me uopšte ne dotiču. Hoćeš da ti kažem šta ja mislim o tom tvom realnom svetu u kom navodno treba da živimo? Za nekog ko tvrdi da se vodi čvrstim i opipljivim dokazima, previše veruješ u bajke. Reci mi šta čini tvoje iluzije vrednijim od mojih? Snaga je u brojevima, zar ne? Uostalom, ja spuštam mač, a i štit. Ti veruješ u dihotomiju. Ja verujem u kaleidoskop. Ostavljam mesta dihotomiji jer ne mogu ni da je prihvatim ni da je odbacim, ona je za mene ponovo misao u kom i postojanje i nepostojanje nemaju ni početak, ni kraj. Svaku liniju je čovek svojom rukom crtao, a ruka sudbine brisala. I na sve ovo ćeš ponovo slegnuti ramenima jer: ja filozofiram i mogla bih samo ovo da pustim; kao da ne znaš da ja ništa nikad nisam pustila.. osim svega? Nemam jednostavan odgovor. Ili se samo trudim da ti ubacim nervozu jer te kida neizvesnost i neodlučnost koja meni daje krila i čini da verujem u nemoguće. Znaš li šta je najgore od svega? Što uprkos svemu, ja u dubini sebe mislim da si ti skroz u pravu. E, to je strašno! Ovo nije svet koji naročito vrednuje ženski princip, koji i ti bez trunke žaljenja odbacuješ poput požutelog lista koji ti je sleteo na kaput. Muški princip bespogovorno usvajamo kao Apsolutnu Istinu nad svim istinama. Želiš zaključak od mene, ali nemam zaključak. Setim se onog zida sa grafitom Question Everything, a ispod toga je neko napisao Why? E, ja sam ti takva, ja sam poput tog koji je to napisao. Ti ćeš i dalje tvrditi da prosto previše filozofiram, a ja bih te pitala: a zašto? Kažu li istraživanja nešto o tome?

-Katarina

[pogledomdosrzi]

Moja mama, moj ponos

Zar ne znaš da je gledanje u majku ibadet, pa šta reći za dobročinstvo koje joj činiš?

Pročitala sam taj citat danas

I ništa kao to mi u zadnje vrijeme

Nije zaparalo uši

Znaš mama, ja nisam osoba

Koja puno vazi o svojim osjećanjima

Ja nemam običaj pričati kako i koliko

Nekoga volim

Jer ja sam uvijek najviše umjela pričati

O svojim emocijama prema nekome

Do koga mi nije toliko stalo

Za voljene koji su mi se krili najdublje u srcu

Njih sam najrađe voljela u tišini

Četiri zida svojih misli

Pa tako i tebe

Ali najviše mi je uvijek bilo žao

Što nisam često zapravo pričala

O tome koliko tebe volim

I to nikad nije bilo jer nisam htjela

Već jednostavno nisam znala kako

Neke stvari kao i neke emocije

Su toliko jake

Da se teško daju opisati riječima

I ja sam vječito teško pronalazila početke

Od kojih bih kretala kad sam pričala o tebi

Ali mogu u stihovima to lakše dočarati

Ti mama znaš da sam ja dijete velikog srca

I uživam slušati o tuđim uspjesima

Zadovoljstvima i sretnim trenucima

Ali nikada ti nisam rekla

I zato sada govorim

Ali meni bi se srce uvijek na dva

Ogromna dijela prepolovilo

Kada sam slušala kako druge žene uživaju

Bilo to da li u godišnjim odmorima

Poslovnim unapređenjima

Ili jednostavno dolasku kući u miru

Jer je to bila prva stvar koju sam

Oduvijek željela za tebe

Da imaš život kakav zaslužuješ

I znam ja da je za svakog sudbina

Drugačije krojena i da ovo nije kraj

Ali nema te stvari koje ja ne bih dala

A da ti živiš svakodnevnicu

Kakva priliči tvom postojanju

Tvom srcu i duši

Da s rahatom dođeš kući

Bez pretjerane brige

Da me vodiš na ručak kad dobiješ platu

I da idemo na more svakog ljeta

Te kad god bi rekla da ti je krivo

Što uskraćuješ meni ljeto

Za par dana u Hrvatskoj

Ja nisam imala snage da ti kažem

Kako mene ne interesuje ni to more

Nit putovanje

Da je meni jedino krivo

Što ti ne možeš otići sa mojim ocem

Na par dana da se odmoriš od svega

I unatoč svim uskraćenjima tvojim

Ja rijetko kad da sam upoznala osobu

Koja manje misli o sebi a više o drugima

I zaista se iznerviram

Kada kažeš da ne želiš sebi kupiti nešto

A ti si ta koja zapravo to najviše zaslužuje

Ti si mama najnesebičnija osoba

Koju ja znam

I najbrižnija rekla bih

Pa makar mi ta tvoja briga ponekad

Bila pretjerana i bez naročitog razloga

Nikada me nije prestalo fascinirati

Odakle ti snaga i volja

Da se toliko sikiraš oko najbezazlenijih situacija

Odakle je Bog uzeo toliko djelića

Da napravi samo tvoje srce

Od čega je ono građeno

Kada ima toliko ljubavi u sebi

I od čega je to tvoje tijelo sastavljeno

Kada ima jačinu da nakon svakog

Umornog dana dođe do mene

I najsnažnije već što je bilo koje

Ljudsko biće do tada moglo

Zagrli nekog

I to baš mene

Ja nisam ničim zaslužila takvu ljubav

A kamol takav zagrljaj

Ali zato mama moja znaj

Ja možda nisam osoba za zagrljaje

Mada svake noći ću leći

I od svih momenata tog dana

Sjetit ću se prvo tvog dodira

Te možda se tebi ne čini veliko

Ali svakim poljupcem u obraz

Koji nježno spustim

Namjeravam reći

Hvala ti za sve

Ne samo jer si mi se nasmijala pri dolasku

Ne samo jer si mi oprala veš

Niti donijela čašu vode

Hvala ti što postojiš

Što si tu da budeš uzor u svakom aspektu

Mog života

Hvala ti što si žena kakva želim

I ja da budem

Hvala ti što se osjećam ponosno

Kada mi neko kaže da ličim na tebe

Hvala ti što ne odustaješ od bilo čega

Hvala ti što si takva kakva jesi

Za kraj ja ti mogu jedino reći

Kako mi je jako krivo

Što život ne daje šansu

Da se čovjek barem jednom u životu

Ne vrati željene godine unazad

Jer ja znam gdje i kad bih se vratila

Vratila bih se u tvoje djetinjstvo

Gdje bih pokušala da maloj Kiji

Kažem da ne shvata ozbiljno majkinu priču

Da je najljepša djevojčica

Koju je do tada vidjela

I kako će ako je ikako moguće

Odrasti u još divniju ženu

Kojom će se njeno dijete ponositi

I meni nema većeg cilja u životu

Od tog da se za 20 godina

Pogledam u ogledalo

I vidim tvoj osmijeh i tvoje oči

Jer najdraži dijelovi mene

Su mi oni koje sam naslijedila

Isključivo od tebe

Hvala ti na njima

I hvala ti na svemu

Volim te mama najviše

[nostalgicandecko]

Budućoj...

Unapred se izvinjavam tebi

Koja možda čitaš ovo

Ili pak onoj koja ne zna za moje pisanje

Niti za moje postojanje u ovom trenutku

Onoj koju ću upoznati za par nedelja

Godina

Ili sam te već upoznao

Susreo svoj tamni pogled sa tvojim svetlim

U gužvi i tmini ovog grada

U horizontima zalaska sunca

Izvini što ću možda biti težak

Ali takav sam

Na početku i nisam bio

Ali ljudi se mogu promeniti

Živ sam ti primer za to

Izvini što ću te voleti

Toliko da ti možda dosadim

Što ću te čekati sa kafom i tvojim omiljenim cvećem posle posla

Kako bi šetali i pravili piknike

Ali pre svega ti dugujem veliko izvinjenje

Jer možda nećeš dobiti zbirku sa svojim citatima

Možda čak nećeš dobiti ni jedan jedini citat

Znam

Znam da mogu biti grub sa rečima

I da te je ovo možda povredilo

I izvini zbog toga

Ali istina je da pišem o ljudima koje izgubim

I samo iz tog razloga

Ne želim da ti posvetim ni jedan citat

Jer buduća moja

Ne želim da te izgubim

I zato izvini

~ D.K.

[nije-mi-nista]

na kraju, ipak si bio samo moja mazohistička navika.

[pisemdaklepostojis]

Ako me nešto podsjeća na Sarajevo To si onda ti. I onaj žuti, prastari tramvaj I obredovanje golubova na Baščaršiji I vitka mačka čaršijanerka Jesen kroz Vilsonovo pogotovo. Lavirintske ulice Grbavice I pogled sa Zmajevca,noću Refleksija zalaska u plitkoj Miljackoj Miris uglja u zraku koji najavljuje zimu I jeftine knjige na Drvenija mostu. Ali, od svega malo više ti Tako nemirno dijete Svemir u očima tvojim Kaže mi da ti je zagrljaj Najdraže godišnje doba.

-pišem, dakle postojiš

[golden-rain-pouring]

Zanemi svaki kamen dragi,

Brušen, čist i zrakom kupan,

Jer je lepši osmeh blagi,

Njene duše, kad smo skupa.

Ni ivica sveta ovog,

Nema tako lepe tajne,

Kao lice njeno oštro,

Što svetli k'o zvezde sjajne.

Niti letnji povetarac,

Ume kao njene ruke,

Da mi se sa kosom igra,

I odnese sve te muke.

I sve reke koje hrle,

Koritima do svog cilja,

Ne svedoče tako jasno,

O trenutku koji prija.

Čak i oganj bude leden,

Naspram usana boje višnje,

Koje jednom ljubile su,

Samo jednom, nikad više.

[sanjamtebudan]

Mrseći mi kosu

zamrsio si mi život

[blackkmoonlight]

27.6.2022.

Možda sam ispadala glupa i naivna

što sam se vraćala i davala nove šanse

koje su svaki put bile prokockane,

a ja završavala sa suzama u dlanovima.

Možda je to sve bila velika greška.

Ali ne žalim,

znam koliko sam volela,

koliko sam sebe davala

i da sam verovala u ljubav

kao najveći vernik.

I neka sam plakala na kraju,

makar znam da je

na kraju svih krajeva

moje srce spremno da pruži

najčistiju, dečiju ljubav

i to je nešto što će uvek biti tako.

[filozofs-world]

Dušom sam te za sebe vezala.

[mjeseceva-sjena]

I zidovi mi moji

S vremena na vrijeme

Šapnu tvoje ime

@bez-dus-na

[stvaralastvo]

Vidim na stotine ljudi dnevno  koji su sasvim odustali. Na sve strane vidima na stotine ljudi koji ne žude ni za čim,  osim hrane, krovom i odećom, usresređeni smo na to, bez snova. Oni ne osećaju užas što ne vole ili što nisu voljeni. -stvaralaštvo

[jednamisao]

Krevet

Postoji li krevet u mojoj glavi a da ti ne lezis u njemu ?

Valjda sve pocinje sa tom hemijom, koja se pretvara u rijec, zatim u dodir. Rijeci i dodiri se umnoze i nastaje strast. Kada ne znate da li nekog volite ili mrzite. Da li biste nekoga do iznemoglosti mucili, ili ga voljeli. Naivno. Najnjeznije. Ipak, najgrublje. Ipak njezno. Brzo. Sporo. Nije ni bitno, samo da traje.