#mazohista

[bojesvemira]

Nimfomanka

Stavili mi košulju i dali ključ sobe, 166 dobrodošla u svoju ćeliju. Ćeliju nestabilnosti i slabih kontrola, uzmi ove lijekove pa počni putovati umom snova, na papiru riječi neki granični poremećaj i tačka iza njega, možda imam premalo godina da postavim granice, ali svaki put kada kontrolu uzmem u ruke đavo mi izbije džojstik iz ruku pa padne kroz prozor u hiljadu dijelova, a ko ima toliko para za novi džojstik svaki put ponovo? Pa dali mi i neke knjige među prvima “mrzim te, ne ostavljaj me” koliko su me puta te riječi ubile razmišljam, kao sada ja trebam osjećati kontrolu i dok čitam? Dolazi ta neka gospođa crne kose sa par sijedih nemam kontrolu da ih ne primjetim, daje mi papir opet čitam onaj granični poremećaj pa u zagradi (nimf.mazohista) nimfomanka?i još mazohista. Tek mi je šesnaesta, razmišljam o ovom u zagradi jesam li pogrešila kada sam na plavoj stolici kod čovjeka koji ne razumije moje riječi a to mu je jedini posao pročitala poeziju

reži me oštrim vrhom tvoga jezika

veži me šipkama svoga okova

bičuj me dušom dušmana

zgazi me jer volim da to boli me

Ko sam ja? Da li moram imati kontrolu? Kada imam kontrolu ne vozi me ništa. A ja volim da boli me, volim puno radno vrijeme boli na koži i brzu vožnju kroz opasne krivine.

Boli me i dugo i jako voli me. Ne mogu obećati kontrolu.

[poeticlicense12345]

OBIČNO PETKOM

Ja sam za vas...

Neurotik, paranoik

Egocentrik

Impulsivna sirovina

Opsesivna kreatura

Megaloman, melanholik

Fobičan, apatičan

Emotivno nezreo

Društveni egoista

Moralni patuljak

Sadista, mazohista

Kompulsivna kršina

Afazivni alkoholik

Depresivno maničan

A šta ste onda radili u mojim kolima,

Sve ove godine, gospođo magistar?

Pričali o poslu društveno korisnog radnika?

ONA: Ti si budala!

ON: E, baš vam hvala...

text author: Stojadin Pavlović

[jelenajt]

Zasite nas se ljudi ponekad, i to je u redu. Bitno je prepoznati one kojima nikada ne dosadimo i držati se njih. Ti su posebna vrsta mazohista, ostaće

[zanimljivaekonomija]

Nastup Breskvice na Belgrade Music Week –u u NEDELJU

Poručila fanovima: „Najbolje i najslađe za kraj“

Jubilarno, 5. izdanje najiščekivanijeg muzičkog događaja, festivala Belgrade Music Week u organizaciji Skymusic-a, kulminiraće nastupom jedne od najeksplozivnijih muzičkih zvezda nove generacije – Breskvicom, koja će nastupiti u NEDELJU 25. JUNA.

Festivalska groznica uveliko trese srpsku prestonicu i čitav region, a ikona novog muzičkog talasa, Breskvica, zajedno sa više od 30 najvećih regionalnih idola trap, balkan trap i urban pop muzike, spremna je da pokori Ušće!  

„Mazohista“, „Bad Boy“, „Leptir“, „Drift“ samo su neki od hitova koji će se čuti poslednje večeri popularnog festivala,  a armija pevačicinih fanova sa nestrpljenjem očekuje njen nastup na dobro poznatoj lokaciji. Breskvica je pozvala svoju publiku na nastup, kratko poručujući: „Najbolje i nasjlađe za kraj. Jedva vas čekam!“

[lacindonesia]

Búcsúzunk a dzsungeltől, egyúttal Aceh tartománytól is. Jhonynak mi voltunk idén az utolsó kuncsaftjai, megígérem, hogy küldök még neki romantikus beállítottságú mazohista fehéreket…

Irány Észak-Szumátra tartomány, Berastagi városa, a batak nép karo nevű törzsének földje. Tomi szállít minket megint, szerény kedvességet és sok-sok gyümölcsöt kapunk tőle az úton. Persze nem hagyja ki a lehetőséget, és egy fotó erejéig beugrunk a családjához is.

Útközben még látunk jónéhány acehi életképet, a legszebb a menyasszony volt, akit lovon vezettek az esküvőére.

A környéken a legtöbb helyen kukoricát termesztenek, de nagy teherautókkal vitték a pálmaolaj magot is a feldolgozó üzembe. Gyümölcsültetvények és kakaóligetek között visz az út, majd átkelünk a hegyeken, egyenesen Karo föld szívébe.

[nije-mi-nista]

na kraju, ipak si bio samo moja mazohistička navika.

[rozsablog]

Imádok apró karcokat ejteni magamon, majd forró dolgokat hozzáérinteni..

Talán tényleg nem lennék normális!?

[scxld-blog]

(samo)uništenje kao oblik stvaranja

[cupofstress]

kidala sam sebe

da bih popravila tebe

nisam mazohista

samo mi je ponekad

tvoja sreca

bila bitnija od mene.

[ubila-me-ljubav]

Znala sam da nije jedan od onih o kojima se pisu ljubavni romani. Ma ni za kakav zanr on nije. Takve su price bile sudjene onim dobrim momcima. Onima, koji su dosli nakon ovih losih i svu tugu odneli. Zasto sam uopste i pomisljala da o njemu pisem roman? Nije on bio za moja osecanja, moje patnje su bile prevelike za njegova krhka krila, taj plen nije mogao da zgrabi. A kako to obicno biva kada upoznate momka o kom bi ste, kad bi vam se ukazala prilika za to - napisale knjigu, spremne ste da za njega date sve. Ne postoji zlocin koji nije opravdan, ne postoji reka koju golim rukama ne mozete da pomerite niti pistolj na kom nece biti vasi otisci. Jos ako niste dozvolile sebi da se nekome priblizite duzi deo svog zivota! Onda ste u kurcu. Po sebi znam, a reci cu vam i zasto. Dugo je to trajalo, razume se, takve se sante leda ne otope jednim pogledom. Nisu tu dovoljne ni reci. Ponekad nisu ni dela. Nisam padala ni na ocigledne znake ljubavi.Jer sam znala da on nije jedan od onih kojima bih pisala pesme. Njemu bih pisala knjige a to je puno drugacije.I odjednom vam se vise o takvom coveku ne pisu ljubavni romani vec psiholoski trileri. Krecu one manicne paranoje zbog kojih niste sigurne da li da mu pruzite ruku ili odete sto dalje od njega. Nije mene bilo strah da li ce on povrediti mene, ja od patnje zivim, moje se reci patnjom hrane da bi bile ovakve kakve su danas. Ja sam se plasila toga da cu mu biti najbliza a da nikada nece saznati koliko ga volim. Jer ja to nisam umela. Moji su dani isprogramirani kao da sam hodala i disala kao robot. U njima nije bilo mesta za coveka kome bih, pobogu, pucala u ruku, a onda istim rukama kojim sam pucala - previjala njegove rane kao da su moje.U mojim danima takve su ljubavi bile zabranjene. Cesto su mi govorili,” najvece su ljubavi one najbolesnije.” S prazninom u ocima bih svaki put na to klimnula glavom. Budale ni ne znaju kakva je bila moja ljubav. A od pocetka mog izlaganja vama, ni ja je nisam definisala. Zato sto ne mogu. Za takvog coveka definicije ne postoje, a za takve ljubavi? Manite se onih “Nebo je granica” fora, kada cujete o nama. O kakvom nebu je rec? Koje granice? Moja jedina granica u toj ljubavi bio je on. Kao i ja njegova. Jedini okidac, jedina prostrelna rana i jedini hendikep koji nisam prerasla. I proci ce godine a moje bolesne misli nece nauciti moje telo da voli cistu ljubav. Moja je najmutnija ljubav i moja najcistija. Ova sa njim. I gde sam ono stala? A da, kada takvog coveka upoznate pozelite da mu poklonite sve sto pozeli. Neme ste na vrisak njegovih emocija a slepe za greske. A ja? Ja bih,eto, kupila avionsku kartu.Tako je i bilo. U jednom pravcu. I nije bilo povratka.  “Sta ce tako mlada devojka sama u avionu za tako daleku zemlju?” “Odlazim”, odgovarala sam kratko i jasno “jer ono sto bi me u ovom gradu zadrzalo, stavilo bi mi okove za ceo zivot. Ili omcu oko vrata. U zavisnosti od toga koliki je mazohista.” Dobijala bih uplasene poglede i okrenute glave. Komentar poput “Ti si luda”i “Mozda si ipak trebala nekog da povedes.”  Budale, pomislila bih uvek. A znate sta bi mi on odgovorio, u slucaju da sam od neceg drugog bezala,a on bi se zatekao u tom avionu? “Hm, u redu je sve to, ali mislim da si trebala da stavis malo jaci karmin. Koza ti je bleda, a..” i ja bih ga prekinula sa kratkim i izbezubljenim “Molim?” na sta bi samo dodao, “Pa mislim da bi ti lepse stajao neki jaci karmin uz zlocin s kojim pokusavas da se izvuces.” Nasmejao bi mi se i od stjuardese bi zatrazio dve case belog vina, da nazdravi mojoj preuranjenoj pobedi. Da li me sada shvatate zasto sam pobegla prvom prilikom?Takvog sam muskarca upoznala samo jednom,a upoznala bih ga jos jednom kada bih ga nakon mnogo godina ponovo srela.  Pisala sam ja njemu pisma koja nikada nisam poslala, pevala sam mu pesme o kojima nikome ne bih ni zucnula, mislila bih o njemu sa ogromnom zeljom da njegove ruke opet budu na mojim butinama. Da mu poljupci zavrse na mom vratu i da ponovo pomislim one dve reci. I da opet pobegnem znajuci da ih nikada ne mogu izgovoriti. I nema tu nikakvih “Pa ostani ako ga volis!

Daj sve od sebe.” niti bi njemu govorili “Idi za njom ako je volis, pobogu!” Ni bilo koji ponos ni bilo koji inat nije bio po sredi ove sasave povezanosti. Ja sam otisla na drugi kontinent. Ja sam nestala. Ali on je znao gde sam. Znao je i da sam promenila ime, da lazem za godine kada me pronadju pijanu u klubu i znao je.. da nikada od mog odlaska nisam stavila karmin na usne. Bio bi to moj najveci poraz. Zasto nije dosao po mene, pitate se sada, zar ne?  Pa nije ni morao. Za ljubavlju se ne juri onda kada znate da je ona vasa, zar ne? Ja sam i na drugom kontinentu bila njegova. Samo nisam smela, nikada nisam smela sebi da dozvolim da i na onom sa njim, budem u njegovim rukama i ne budem vise stena kakva jesam. Jer je uvek bilo nesto jace od stene a to je bio on. Moji su jedini okovi imali ljudsku formu, bili su dugacki 1.92m, smejali su se glasno i pili su vino kada bi mislili da sam zaspala. I nikad se ja, da vam iskreno kazem, necu vratiti tamo. U njegov zagrljaj. Dok nas tisina toliko ne proguta a on postane nemocan i zeljan toga da me natera da pred njim kazem one dve reci i odgovorim “Da, pristajem” na ono sudbonosno pitanje o kom sve zene mastaju. Bar, one normalne. A to ce se desiti tek onda, kada ispraznim sve pistolje koje sam ponela sa sobom onog dana znajuci da ce se jednom na mojim vratima pojaviti senke coveka cije okove pocinjem da osecam i sa ove strane sveta. “Istrosicu sve metke jednom, obecavam ti. Posle toga sam tvoja.”  Pisalo je u jednom i jedinom oprostajnom pismu koje je ikada dobio od bilo koga. Nije bilo potpisano. Nije ni moralo da bude. Na poledjini je bio trag necijih usana. I onaj isti ruz koji mu stoji uramljen na zidu. To je tvoja devojcica, ljubavi. Stegni okove kada se setis.  Odavno te nisam osetila na kozi.

[uzdahbalkanskihulica]

Kada mi je sa drugim teško, volim da mislim o tebi.  O tebi mislim kada mi je najteže jer ti si sva moj bol. A kada me boli, postajem mazohista, volim da me duplo boli.  Onda kada dođu dani da me ljudi manje vole, nego što trebam, tražim i mislim da zaslužujem, ja mislim o tome koliko si me malo volio pa mi bude lakše, jer sve tuđe je veće od tog tvog malo.

[ultravioletna]

kad bih o njemu pisala knjigu

Znala sam da nije jedan od onih o kojima se pisu ljubavni romani. Ma ni za kakav zanr on nije. Takve su price bile sudjene onim dobrim momcima. Onima, koji su dosli nakon ovih losih i svu tugu odneli. Zasto sam uopste i pomisljala da o njemu pisem roman? Nije on bio za moja osecanja, moje patnje su bile prevelike za njegova krhka krila, taj plen nije mogao da zgrabi. A kako to obicno biva kada upoznate momka o kom bi ste, kad bi vam se ukazala prilika za to - napisale knjigu, spremne ste da za njega date sve. Ne postoji zlocin koji nije opravdan, ne postoji reka koju golim rukama ne mozete da pomerite niti pistolj na kom nece biti vasi otisci. Jos ako niste dozvolile sebi da se nekome priblizite duzi deo svog zivota! Onda ste u kurcu. Po sebi znam, a reci cu vam i zasto. Dugo je to trajalo, razume se, takve se sante leda ne otope jednim pogledom. Nisu tu dovoljne ni reci. Ponekad nisu ni dela. Nisam padala ni na ocigledne znake ljubavi.Jer sam znala da on nije jedan od onih kojima bih pisala pesme. Njemu bih pisala knjige a to je puno drugacije.I odjednom vam se vise o takvom coveku ne pisu ljubavni romani vec psiholoski trileri. Krecu one manicne paranoje zbog kojih niste sigurne da li da mu pruzite ruku ili odete sto dalje od njega. Nije mene bilo strah da li ce on povrediti mene, ja od patnje zivim, moje se reci patnjom hrane da bi bile ovakve kakve su danas. Ja sam se plasila toga da cu mu biti najbliza a da nikada nece saznati koliko ga volim. Jer ja to nisam umela. Moji su dani isprogramirani kao da sam hodala i disala kao robot. U njima nije bilo mesta za coveka kome bih, pobogu, pucala u ruku, a onda istim rukama kojim sam pucala - previjala njegove rane kao da su moje.U mojim danima takve su ljubavi bile zabranjene. Cesto su mi govorili,”Teodora, najvece su ljubavi one najbolesnije.” S prazninom u ocima bih svaki put na to klimnula glavom. Budale ni ne znaju kakva je bila moja ljubav. A od pocetka mog izlaganja vama, ni ja je nisam definisala. Zato sto ne mogu. Za takvog coveka definicije ne postoje, a za takve ljubavi? Manite se onih “Nebo je granica” fora, kada cujete o nama. O kakvom nebu je rec? Koje granice? Moja jedina granica u toj ljubavi bio je on. Kao i ja njegova. Jedini okidac, jedina prostrelna rana i jedini hendikep koji nisam prerasla. I proci ce godine a moje bolesne misli nece nauciti moje telo da voli cistu ljubav. Moja je najmutnija ljubav i moja najcistija. Ova sa njim. I gde sam ono stala? A da, kada takvog coveka upoznate pozelite da mu poklonite sve sto pozeli. Neme ste na vrisak njegovih emocija a slepe za greske. A ja? Ja bih,eto, kupila avionsku kartu.Tako je i bilo. U jednom pravcu. I nije bilo povratka.  “Sta ce tako mlada devojka sama u avionu za tako daleku zemlju?” “Odlazim”, odgovarala sam kratko i jasno “jer ono sto bi me u ovom gradu zadrzalo, stavilo bi mi okove za ceo zivot. Ili omcu oko vrata. U zavisnosti od toga koliki je mazohista.” Dobijala bih uplasene poglede i okrenute glave. Komentar poput “Ti si luda”i “Mozda si ipak trebala nekog da povedes.”  Budale, pomislila bih uvek. A znate sta bi mi on odgovorio, u slucaju da sam od neceg drugog bezala,a on bi se zatekao u tom avionu? “Hm, u redu je sve to, ali mislim da si trebala da stavis malo jaci karmin. Koza ti je bleda, a..” i ja bih ga prekinula sa kratkim i izbezubljenim “Molim?” na sta bi samo dodao, “Pa mislim da bi ti lepse stajao neki jaci karmin uz zlocin s kojim pokusavas da se izvuces.” Nasmejao bi mi se i od stjuardese bi zatrazio dve case belog vina, da nazdravi mojoj preuranjenoj pobedi. Da li me sada shvatate zasto sam pobegla prvom prilikom?Takvog sam muskarca upoznala samo jednom,a upoznala bih ga jos jednom kada bih ga nakon mnogo godina ponovo srela.  Pisala sam ja njemu pisma koja nikada nisam poslala, pevala sam mu pesme o kojima nikome ne bih ni zucnula, mislila bih o njemu sa ogromnom zeljom da njegove ruke opet budu na mojim butinama. Da mu poljupci zavrse na mom vratu i da ponovo pomislim one dve reci. I da opet pobegnem znajuci da ih nikada ne mogu izgovoriti. I nema tu nikakvih “Pa ostani ako ga volis! Daj sve od sebe.” niti bi njemu govorili “Idi za njom ako je volis, pobogu!” Ni bilo koji ponos ni bilo koji inat nije bio po sredi ove sasave povezanosti. Ja sam otisla na drugi kontinent. Ja sam nestala. Ali on je znao gde sam. Znao je i da sam promenila ime, da lazem za godine kada me pronadju pijanu u klubu i znao je.. da nikada od mog odlaska nisam stavila karmin na usne. Bio bi to moj najveci poraz. Zasto nije dosao po mene, pitate se sada, zar ne?  Pa nije ni morao. Za ljubavlju se ne juri onda kada znate da je ona vasa, zar ne? Ja sam i na drugom kontinentu bila njegova. Samo nisam smela, nikada nisam smela sebi da dozvolim da i na onom sa njim, budem u njegovim rukama i ne budem vise stena kakva jesam. Jer je uvek bilo nesto jace od stene a to je bio on. Moji su jedini okovi imali ljudsku formu, bili su dugacki 1.92m, smejali su se glasno i pili su vino kada bi mislili da sam zaspala. I nikad se ja, da vam iskreno kazem, necu vratiti tamo. U njegov zagrljaj. Dok nas tisina toliko ne proguta a on postane nemocan i zeljan toga da me natera da pred njim kazem one dve reci i odgovorim “Da, pristajem” na ono sudbonosno pitanje o kom sve zene mastaju. Bar, one normalne. A to ce se desiti tek onda, kada ispraznim sve pistolje koje sam ponela sa sobom onog dana znajuci da ce se jednom na mojim vratima pojaviti senke coveka cije okove pocinjem da osecam i sa ove strane sveta. “Istrosicu sve metke jednom, obecavam ti. Posle toga sam tvoja.”  Pisalo je u jednom i jedinom oprostajnom pismu koje je ikada dobio od bilo koga. Nije bilo potpisano. Nije ni moralo da bude. Na poledjini je bio trag necijih usana. I onaj isti ruz koji mu stoji uramljen na zidu. To je tvoja devojcica, ljubavi. Stegni okove kada se setis.  Odavno te nisam osetila na kozi. ultravioletna

[travelistablog]

Istanbul: Priča o  dve zemlje

Turci često opisuju Istanbul kao sredovečnu lepu, ali tužnu damu, budući da je ovaj prelepi grad bio svedok mnogih istorijskih prekretnica, puno careva, osvajača i dramatičnih događaja.

Grad je tako lep, da ima pesama i pesama o ovom prelepom neredu koji nazivamo Istanbulom ili njegovim starim imenima; Vizantion, Carigrad, Stambol i mnogi drugi. Istanbul je uglavnom poznat po svom strateškom položaju, mostovima koji povezuju Aziju i Evropu, džamijama, tulipanima, galebovima i turskim bagelima / čajnim duetom. To je jedan veliki grad sa ogromnim gužvama na ulicama. Sa populacijom preko 20 miliona i fascinantnim brojem turista, jedan je od najvećih kulturnih centara na celom svetu. Stari deo grada je uglavnom na evropskoj, a moderni deo na azijskoj strani. Ali to je nekako kao jin-jang, naravno, možete pronaći savremene delove na evropskoj strani, a istoriju na azijskoj. I dve informacije koje će vas možda iznenaditi: Istanbul nije glavni grad Republike Turske. To je Ankara. U Istanbulu se smenjuju sva 4 godišnja doba, uključujući naravno i zimu, često sa puno snega i hladnoće koja je čak zaledila Mramorno more 1954. godine, a isto to se dešavalo više puta kroz istoriju. I ne, ne govori se arapskim jezikom i kamile nisu glavno prevozno sredstvo ;-) .

Do grada možete doći sa 2 različita aerodroma sa obe strane grada. Na evropskoj strani postoji aerodrom Ataturk, a na azijskoj aerodrom Sabiha Gokcen. Ne postoji glavna železnička stanica, pa ne možete vozom da uđete u grad, ali javni prevoz je rasprostranjen, prilično avanturističan, jer je malo komplikovan i vrlo prepun. Ali ako ste mazohista, takođe možete iznajmiti automobil i satima zaglaviti u čuvenoj gužvi u Istanbulu. Najbolji način da pređete s jedne na drugu stranu je korišćenje čamaca i trajekata, jer možete videti istorijske znamenitosti, prelepi Bosfor i hraniti galebove koji će slediti vaš čamac! Ali naravno, možete koristiti i autobuse, tramvaje, metro linije i taksije.

Šta obavezno videti i koja mesta obići?

Ok, uzmite šolju čaja ili kafe jer će spisak biti podugačak.

Istanbul je poznat po svojoj velikoj istoriji koja datira iz 660. godine pre Hrista, Rimskog carstva, Vizantijskog i Osmanskog carstva. Ako želite da pogledate istorijske spomenike iz tog doba, trebalo bi da počnete da otkrivate Istanbul sa trga Sultanahmet, gde možete pronaći Aja Sofiju, palatu Topkapi, džamiju Sultanahmet i cisternu bazilike.

Palata Topkapi se koristila u 15. Veku kao rezidencija osmanlijskih sultana. Danas je ova ljupka palata sjajan muzej u kojem možete videti stotine soba i odaja, osmanski harem i riznicu, dijamant Spoonmakera - koji je jedan od najvećih dijamanata - odeću, oružje, oklope i pisma, a svi eksponati nalaze se na Uneskovoj  listi zaštićenog kulturno-istorijskog nasleđa.

Džamija Sultan Ahmed ili Sultan Ahmet džamija je istorijska ali i verska znamenitost koja se i dalje koristi za muslimanske molitve. Ova Plava džamija izgrađena je između 1609. i 1616. godine i sadrži grobnicu sultana Ahmeta, medresu, hospicij i crvene tepihe za molitve. Unutar džamije ćete sigurno biti očarani turskim ručno rađenim, obojenim plavim pločicama.

Kula Galata je srednjovekovna kula koja je sagrađena 1348. godine tokom proširenja genovske kolonije u Carigradu. Ova kula stoji u Galati / Karakoi u Istanbulu i visoka je 66,90 metara. Sa vrha se prostire prelep panoramski pogled. Prema osmanskom istoričaru i putniku Evliji Čelebi, Hezarfen Evlija Čelebi leteo je od tornja Galata do Uskudara koristeći veštačka krila!

Palata Dolmabahče nalazi se na evropskoj obali Istanbula i bila je glavno administrativno središte Osmanskog carstva. Ova barokna, rokoko i neoklasično dizajnirana palata je najveća u Istanbulu, a u njoj možete pronaći ručno oslikane pločice, mermer iz  Mramornog mora, najveći boemski kristalni luster na svetu, sjajnu kolekciju uljanih slika, egipatski alabaster i još mnogo, mnogo, fascinantnih stvari. Unutrašnjost je u velikoj meri ukrašena zlatom i kristalima, imala je plinsko osvetljenje i toalete, dok ih čak ni u evropskim palatama u to vreme nije bilo.

Aja Sofija, znači „Sveta mudrost“, bila je grčka pravoslavna crkva koja je pretvorena u carsku džamiju. Ova ružičasta džamija i muzej izgrađeni su 537. godine i unutar džamije možete pronaći mihrab i minbar a sa spoljašnje strane četiri minareta.

Džamija Sulejmanija je druga po veličini u gradu i nezaobilazna znamenitost grada. Izgradio ju je između 1550.-1557. godine genije turske arhitekture Mimar Sinan. Nova džamija je izgrađena između 1660. i 1665. godine, koja se nalazi u mestu Eminonu.

Cisterna Bazilika je najveća od nekoliko stotina drevnih cisterni ispod Istanbula. Izgrađena je između 3. i 4. veka tokom ranog rimskog doba. Drevni tekstovi navode da je ova bazilika imala vrtove. Unutar ove utonule bazilike možete pronaći dva stuba koja su ponovo upotrebljena i isklesana u vidu Meduze i kokošjeg oka.

Aja Irena je još jedna grčka istočno-pravoslavna crkva koja se nalazi u spoljnom dvorištu palate Topkapi. Danas se koristi kao muzej i koncertna sala. Rustem Pasha džamija je otomanska džamija iz 16. veka u kojoj možete pronaći puno neverovatnih pločica!

Devojačka kula je kula koja leži na malom ostrvcu u Mramornom moru. Visok je 220 metara, a sagradio je 1110. godine vizantijski car Aleksije Komnin. Legenda kaže da je car sagradio ovu kulu za svoju voljenu ćerku, jer se carstvom od usta do usta pronosilo proročanstvo da će je zmija otrovnica ubiti na njen 18. rođendan. Zato je zatvorio svoju ćerku u ovu kulu i često je posećivao. Na njen 18. rođendan, car joj je doneo korpu sa egzotičnim voćem, ali nije shvatio da se unutar ovog egzotičnog voća krije zmija, pa je zmija ugrizla princezu u naručju njenog oca, i tako se proročanstvo obistinilo.

Rumeli Hisarı je srednjovekovna tvrđava i sagrađena je između 1451. i 1452. godine kako bi se pripremila za osmansko osvajanje Konstantinopolja.

Džamija Ortakoi sagrađena je 1721. godine i jedna od najpopularnijih turističkih atrakcija grada, a kako se nalazi na obali mora ima neverovatan pogled na Bosfor!

Bosforski most je jedan od tri mosta između Azije i Evrope. Dug je 1560 metara, a visok 165 metara.

Muzeji u Istanbulu

Muzeji arheologije u Istanbulu sastoje se od tri glavna muzeja; Arheološki muzej, Muzej drevnog orijenta i Muzej islamske umetnosti. Osmanski sultan Abdulaziz bio je toliko impresioniran arheološkim

muzejima u Parizu i Beču, da je želeo da se sličan arheološki muzej osnuje u Istanbulu. Ovaj muzej možete posetiti od 09 do 19 h, osim ponedeljkom.

Istanbul Modern je muzej savremene umetnosti u Bešiktašu. U ovom muzeju možete pronaći stalnu kolekciju turskih slikara s kraja 19. do 21. veka kao i različite tematske izložbe koje se periodično organizuju. Unutar muzeja nalaze se i prodavnice, restorani, bioskop i biblioteka umetnosti.

Muzej Rahmi M. Koc je privatni industrijski muzej istorije transporta, industrije i veza. Unutar muzeja možete pronaći stare trkačke automobile, sportske automobile, salon / kupe i kabriolet, stari istanbulski tramvaj, sultanovu kočiju, parnu lokomotivu uskog koloseka, teretni brod, motorni čamac, kolekciju vazduhoplovnih delova, avionske motore, avion, model telegrafskog patenta Thomas Edisona, sat sa Strasbourgške kupole i mnogi toga drugog!

Turski i islamski muzej umetnosti izgrađeni su 1524. godine, a u njemu možete pronaći kolekcije islamske kaligrafije, pločice i prostirke i još mnogo etnografskih postavki.

Miniaturk je najbolje mesto za odlazak sa decom, jer je jako zabavan i jedan od najvećih minijaturnih parkova na svetu i sadrži tursko istorijsko nasleđe.

Muzej Pera je muzej uglavnom fokusiran na orijentalizam u 19. veku, a sagrađen je 1893. Takođe je domaćin brojnih izložbi i sadrži svetski poznate pločice i keramiku Kutahia.

Šta još videti i doživeti u Istanbulu?

Bazar začina, zvani Mısır Carsısı, jedan je od najvećih bazara u Istanbulu. Nalazi se u Eminonuu, a u njemu možete kupiti začine, turske delikatese, nakit, suvenire, sušeno voće i orašaste plodove. Takođe možete kupiti poludrago kamenje tik do prodavnica izvan čaršije. S druge strane, Grand Bazaar je najstariji i najveći bazar na svetu sa 4.000 prodavnica i 350.000 posetilaca dnevno!

Da biste videli poznate turske tulipane (da, tulipani u Holandiji su poreklom iz Turske) možete da posetite park Emirgan ili park Gulhane.

Trg Taksim nalazi se u Bejogluu, jednom od poznatih temperamentnih i turističkih atraktivnih tačaka Istanbula. Na trgu Taksim možete pronaći spomenik Republike. Takođe možete pronaći čuvenu aveniju Istiklal, koja je 1,4 km duga i u kojoj možete pronaći mnoštvo prodavnica, restorana, umetničkih galerija, noćnih klubova, barova, pozorišta, bioskopa i bazara. Ulica je prekrivena zgradama u stilu neoklasike, neogotike, renesanse i secesije.

I poslednje, ali ne najmanje važno, Prinčeva ostrva. Ima ih 9: Buiukada, Heibeliada, Burgazada, Kınalıada, Sedef Adası, Iassıada, Sivriada, Kasık Adası i Tavsan Adası. Najveći i najčešće posećeni su Buiukada, Heibeliada, Burgazada i Kınalıada. Možete otići brodom do ostrva a na ostrvima i svuda oko njih možete šetati, voziti se biciklima ili kočijom. Naravno, možete uživati u specifičnim ukusima sladoleda dok kupujete suvenire ili lutate po istorijskim zgradama i neobičnim slatkim kućicama.

Priroda je fascinantna, a možete uživati u magičnim zalascima sunca, sunčati se pa čak i plivati!

Autorka bloga: Alara Benlier

[piezasdealma]

Tebe mi nikad nije dosta. Ne znam koliki mazohista čovek mora da bude da bi toliko uživao u mrvicama nečije pažnje, pogotovu kada se jednom u nekoliko meseci dve tužne duše sastanu.

Dve tužne duše osuđene na propast usled sopstvenih jadnih životnih izbora.

[brbljivica]

Pored tebe sam naučila da volim sebe. Da se saživim sa svakom svojom vrlinom i manom. Da budem ko jesam i da kažem šta mislim. Uvek i svima. Čak i kad nisam u pravu jer imam nekog da podrži moja uverenja.

Pored tebe sam uvidela da nisam samo Brbljivica već i da umem da slušam nečije tuge satima, dok i sama ne posustanem od njih. I da onda, kada se umorim, imam nekog da me podigne i da mi kaže: Stani, ne moraš to da radiš, nije ti obaveza da proživljavaš i njihove košmare. Radi to ako želiš, ali samo do trenutka dok ne osetiš da padaš, da propadaš. Onda stani.

Ti si me naveo da ugledam svoje skrivene želje koje su bile mutne, dok mi nisi stavio sočiva u bojama duge. Sada shvatam da moje detinjasto trčanje da zaljubljeno posmatram i slušam nekoga ko svira klavir nije samo ljubav prema muzici, već skriveni san da i sama dotaknem te dirke i da pobegnem u neke druge svetove.

Sa mnom nije lako. Ja sam bunt koji je lako povrediti, ali ne odustaje. Ja sam zaljubljenik u umetnost i plešem među oblacima svaki put kada slušam muziku koja me ponese, svaki put kada posmatram sliku pokušavajući da otkrijem skrivene tajne jednog slikara, svaki put kada odgledam glumce na sceni pretvorene u neke druge ljude, svaki put kada dotaknem ručni rad i svaki put kada čitam knjigu koja mi stegne srce. Ja sam ona koja se guši u suzama kada me neko nebitan povredi, sve dok se demon u meni, koji vraća milo za drago, ne probudi. Ja sam ona koja želi svoju (našu) devojčicu jednog dana i već ima i ime za nju, a ne znam da li ću ikada za taj korak biti spremna. Ja sam beznadežan slučaj koji je srcem među zvezdama, a umom čvrsto na zemlji. Ja sam ona koja za svakom povređenom životinjom umire, dok za ljude koje ne poznaje i koje ne voli, emocija nema. Ja sam neko ko mrzi cveće koje stoji u kući, ali ga obožavam čim zakoračim u zelenilo i pod nebo. Ja se gubim u slanoj vodi jer mi donosi spokoj i mir. Ja sam ona koja ljudima više ne veruje, ali im uporno daje šanse nadajući se da postoji još neko sa čistim srcem na ovom svetu. Ja sam mazohista za razočarenja. Ja sam sadista bez milosti za nepravde. Ja sam ona sa noćnim morama iz kojih neko mora da me budi i da me grli dok mi govori da je sad sve u redu. Ja sam ona sa napadima panike koje je naučila da drži pod kontrolom i posle kojih se inati životu. Ja sam ona koja za retke koje voli skida zvezde s neba, ali ako ti retki postanu obični sebičnjaci, zaboravlja ih u sekundi. Ja sam ona napast koja stoji na sofi, jer sam niska, i držim glasne govore sa mnogo psovki kad mi ništa ne ide kako treba. Ja sam rebus koji ti iz dana u dan rešavaš i nikada ga nećeš rešiti do kraja jer je složen i ništa se ne uklapa. Sa mnom nije lako, ali lako je dosadno.

A ti... ti si oslonac koji je ponekad težak. Ti si podrška čak i kad je ne želim. Ti si nežnost koja mi je uvek potrebna. Ti si zagrljaj u kom sam sigurna. Ti si smeh koji donosi radost. Ti si svaki tvoj uspeh na koji sam ponosna. Ti si i neke loše strane koje nosiš u sebi, ali o tome ne sada. Sada te volim. Neki drugi dan, kad me iznerviraš i kad u jednom trenutku ispliva sve ono što mi se u tebi ne sviđa.

Brbljivica

10.06.2019.

[neizgovorenereci]

Mislim da sam mazohista jer volim da gledam ljubavne filmove onda kad sam najtužnija i kad mi je najteže